Da se najpre razresi dilema - sta je naivno a sta pravo duhovno? Da li je ovo prvo ono iskreno, detinjsko duhovno koje veruje u ljudsku dobrotu i moc uma dok bi pravo trebalo da bude vezano za veru ili mistiku?
Poslužiću se onim što sam spomenuo na raspravi Teološki agnosticizam:
Duhovno se, čini mi se, izvrnulo u ono najgore od misaonih stvari, čini mi se u greh, ako nečeg takvog može biti. Duhovni rad je naučni i filozofski rad, a ne toliko vera. Vera nije rad duha, vera je prepuštanje gotovom, gašenje aktivnosti onog umnog i fizičkog. Nijedna vera ne traži umno ili fizičko naprezanje (sem satanističkih sekti koje traže fizičku aktivnost, što i nije nešto bolje od velikih hrišćanskih verskih zajednica). Dakle, prema mom mišljenju, ono naivno-duhovno bila bi vera, versko-duhovno, pa bi tako ova "duhovna bit" bila u mojoj računici nešto kao zaborav (sebe i Drugog). Sa druge strane, prava duhovnost, ona nenaivna, težila bi znanju i prosvećivanju. Učenje, jednom rečju. Dakle, aktivnost na planu učenja o svetu, o stvarima, o prirodi, o društvu, pa čak i o "prvim počelima" (iako mislim da je to isto kao čitati basne), odnosno o filozofiji. Mistično se u ovom drugom jedino javlja kroz filozofiju, jedino tu ona (nauka, ili pomaljanje naučnog) nema svoje stabilne (naučne, ozbiljne) temelje. Filozofija je tako samo most od mistike, vere, astrologije, narodne mudrosti ili mudrijašenja prema pravom i stvarnom znanju, nauci, odnosno duhovnosti i produhovljenosti u pravom smislu. Tek se na ovom poslednjem stupnju, stupnju nauke, čovek drži činjenica i ozbiljno, hrabro, stoji oči u oči spram onoga što stvarno jeste.
Govoris da si ovu temu odavno prevazisao ali sa druge strane pominjes da se odnos prema ovim dvema kategorijama menja sa godinama...takodje bi to znacilo da si se vec opredelio (vec znam zasta) ali obzirom na kategoricnost u stavovima tu nema prostora za menjanje iako ce godine i sticaj okolnosti mozda stvari naterati da krenu u suprotnom smeru - moze li se sa tim izaci na kraj i ipak ostati na pocetnom stanovistu?
Problem postoji u ovim terminima. Kad neko kaže "duhovno" on pre svega misli na veru. Kažu da je vera duhovnost i tu prvi put greše. Onda se za duhovno veže filozofija, što opet ne mora da bude tačno, iako zbilja ona pruža put ka tom naučnom znanju, ona je u službi, ili bi trebalo da bude u službi naučnog znanja. Pokušava naći temelj, iako često zabludi na tom putu. U svakom slučaju, terminološki i uvreženo je to značenje duhovnog koje poziva odmah nekakvu mistiku i nesigurnu komunikaciju, ja bih čak rekao da se često tada misli na nekakva stanja koja se uopšte ne tiču razumnog. Ako sve to odbacim onda bi to duhovno trebalo da pridođe kao karakteristika naučnog znanja, ili jednostavnije - nauke. Međutim, pošto se nauka bavi konkretnim, onda je ono "imati" u stvari domen koji nauka i ovo duhovno istražuje. To "imati" ukazuje na nešto fizički prisutno. Ako konačno zaključimo da je duhovno ono što se bavi materijalnim na ispitivački način, da pita o tom materijalnom, o tvari, da se zanima za prirodu, društvo i sve što je pobrojano da pripada naučnom interesovanju, onda će intelektualac definitivno da bude na strani onog duhovnog načina življenja. Materijalno (imanje) je ono što tome pridolazi (ako je zajednica u kojoj duhovnjak/naučnik živi dobro uređena pa se duhovno/naučno dobro plaća).
No, ako neko u startu pogreši pa kaže kako je onaj duhovnjak u stvari vernik, meditator, bogougodnik i slično, taj će reći da bira duhovno, dok je materijalno, ili "imanjsko" u stvari ovo kad se čovek usmeri na stvari kakve jesu, na fizički svet. Došli bismo do zabune da tvrdimo kako su i jedni i drugi duhovnjaci, ali imaju sasvim drugačiji pogled na stvari. Zbog toga ja mislim da bi se trebalo što pre osloboditi predrasuda duhovnog kao mistike/meditacije/moljenja/vere/mudrijašenja, i usmeriti se na fakte, prihvatiti da su fakti to što imamo i baviti se njima. Filozofija je na granici i to je limit koji duhovno ne sme da pređe, inače prestaje biti ozbiljna delatnost (uma).
Problemi na koje sam ja nailazio kod ljudi koji su mi prijatelji (ili sa bratom), jest upravo taj da su oni pri stavu da je versko u stvari duhovno, ili čak ako su ateisti, da je duhovno ono njihovo mudrijašenje (čak niti filozofsko), Sartr bi rekao - narodnjačenje, u stvari ta duhovna aktivnost, pa su oni duhovnjaci dok se neko tamo bavi konkretnim i tako jeste nekakav zemaljski, ovozemaljski oportunista. Neki od njih idu čak do tog nivoa da kažu kako hedonisti nisu duhovnjaci jer se ne uzdržavaju od nemoralnog ponašanja (seks, promiskuitet i prostitucija su za njih nemoralno ponašanje). Imam i takve primere u svojoj najbližoj okolini koji kažu kako ne žele da uživaju u hrani, jer to odvlači duh sa pravog puta. Šta bi na sve to rekao jedan naučnik? Najpre, je li to ikakva duhovnost? Sa druge strane, jedan logičar, filozof ili naučnik, pitao bi ovoga: A zašto misliš da je prostitucija nemoralna? Ili: zašto misliš da je jesti ukusnu hranu toliko loše da odvlači sa pravog puta, i na koji način zaista odvlači? Dakle, tražio bi argument, koji kvazi-duhovnjak ne bi umeo da pruži. I tu dolazimo do onog ključnog:
duhovnjak je onaj koji zna da postavi pitanje i zna da pruži odgovore za ono što se nalazi u njegovom sistemu (u svakoj nauci postoje takvi odgovori, za razliku od verskih sistema),
i nastoji da taj sistem znanja (sigurnog znanja, argumentovanog)
proširi. Kvazi-duhovnjak je sve samo ne to, i stoji negde između ili sasvim sa one strane "imati ili biti", dok je naučni-duhovnjak onaj koji i ima (znanje i materijalnu sigurnost) i jeste (upoznat sa znanjem o onom što jeste, dakle, duhovnjak).
