Dominacija nad muskarcima - feminizam moci

[Ljubo Gazivoda]

U svakom slucaju, zakljucak je isti : Svaka zenka zeli snaznog muzjaka, dok svaki muzjak zeli plodnu zenku.

Općenito netočno! Moram da demantujem ovu tvrdnju vlastitim primerom. Ili ja nisam mužjak, ili ovo nije tačno.
Ja baš želim neplodnu ženku tako da seks ostaje bez tih reproduktivnih posledica. Ako neko ne želi tako onda taj nije nihilista.
Kako da svršim u plodnu ženku, to je onda paranoja od svrša!

[modesty]

Ne znam vise ko je jak muskarac... Nemam pojma ni sta je vise potrebno meni, niti bilo kojoj zeni... Super prolaze devojke koje su cvrsto resile da se udaju i to je to... Jos ako ih mame nauce da je vazno da covek ima para, to je savrseno... one nemaju dilemu kada dovoljno sazre... One sazre za udaju... Onda "love" i ne sanjajuci da mogu da se upecaju one same... dakle, cesto su ulov one... s obzirom da misija zvana "udaja" bude okoncana, sve sto sledi, moze da se proguta, makar i nesazvakano, makar svakog dana povracala, ona se udala, ej UDALA se... To je nesto, uspeh, talenat, svaka joj cast, jos za lovana, to je pametna zenska... Naravno, oni "pravi" provale ovakve, pa ih na vreme zaobidju...

[DaXa]

Te devojke, zapravo kvazi devojke posle nekoliko godina braka [ne]uzhivanja u svojim bogatim i prevelikim domovima svojih tradicionalistichkih muzheva, pohrle svojim mamicama nazad. :sumnjalo:

[Monarch]

Cenjeni i prekurati gospodine K! Mor'o sam vam odgovorit' na ovu temu. Ne odoleh.
Khm, khm, kao sto vec sigurno znate, prevrtljivi i nepouzdani zenski um bi, zbog jakog i zrelog muzjaka, ucinio bukvalno sve. Bioloski, zenka u kohabitaciji sa muzjakom nikako ne moze biti dominantna, upravo iz razloga sto je njena svrha da prenese gene muzjaka na potomstvo, tj. decu; dok je muzjak duzan da stiti copor/krdo/porodicu od predatora, sakuplja hranu i ostale namirnice i sl. Zato su zenke po prirodi u podredjenom polozaju, jer, od muzjaka sve zavisi.
Medjutim! Izdrkana ljudska priroda je ucinila da se taj poredak malo zamaskira i u nekim slucajevima izvrne. Posledice toga su stavovi o musko-zenskoj jednakosti u svemu, feminizam, razne parafilijie i sl. Ali, najveci danak ipak placaju stidljivi muzjaci (vise informacija na http://en.wikipedia.org/wiki/Love-shyness ). Verujuci u pravu ljubav i cednost devojaka, oni im slepo veruju i na kraju se uvek, narodski receno, sjebu, jer ta ista, cedna devojcica, od koje su do juce slusali izjave o vecnoj ljubavi, ode sa tetoviranim bilmezom napumpanih misica (u daljem tekstu : fuckerom). Jednostavno, nasla je muzjaka na kojeg bi mogla da se osloni uvek i koji bi mogao da joj pruzi bolje gene i kvalitetniju egzistenciju (citati : tvrdji kurac).
Onda je tu i verovanje da su devojke/zene razlicite. Naravno, jesu, ali su te razlike minorne. Mozda visoko inteligentna devojka, koja neguje intelektualne sisteme vrednosti nikada ne bi bila sa fuckerom koji ne ume da sastavi 2 smislene recenice, ali, to je samo zato sto je tako vaspitana i to nikako ne znaci da joj se gacice ne ovlaze pri pogledu na istog.
U svakom slucaju, zakljucak je isti : Svaka zenka zeli snaznog muzjaka, dok svaki muzjak zeli plodnu zenku.
Ko obori ovu tvrdnju, zasluzuje Nobelovu nagradu za medicinu.

Ja se slazem sa ovim, iako mi se ama bas nimalo ne svidja, cak mi se gadi, ali sam uveren u to posmatrajuci primer svojih drugarica, poznanica, itd. :smajlikojipovracaposebiiostalimsmajlijimakojipostoje:

[Plodni bizon]

Ne znam vise ko je jak muskarac...

Moz da biras, oces...


Crnoga labuda

.... ili oces...



Beloga ponija?

[DaXa]

Plodni Bizone, ti nisu jaki, ti chak nemaju ni kurcheve...

[Plodni bizon]

Ne znam nista o njihovim Ljudima, ali znam da taj izgled deluje kao afrodizijak na zene. Ne znam zasto, ali tako je. I treba da bude tako. Jer zamisli sta bi bilo kad bi se devojke lozile na prcoljaste muzjake. Pa to je gotovo da su lezbejke. Ne moze zena iskreno da zavoli nemuzevnog coveka, to je protivprirodno. Ili moze, ali je to onda neka psihicki dosta perverzna [cudna] osoba. Da je muzjak trebalo da bude mlak, ne bi se fizicki razlikovao od zene, ni u cemu sem u alatki za razmnozavanje.

[modesty]

Ne znam nista o njihovim Ljudima, ali znam da taj izgled deluje kao afrodizijak na zene. Ne znam zasto, ali tako je. I treba da bude tako. Jer zamisli sta bi bilo kad bi se devojke lozile na prcoljaste muzjake. Pa to je gotovo da su lezbejke. Ne moze zena iskreno da zavoli nemuzevnog coveka, to je protivprirodno. Ili moze, ali je to onda neka psihicki dosta perverzna [cudna] osoba. Da je muzjak trebalo da bude mlak, ne bi se fizicki razlikovao od zene, ni u cemu sem u alatki za razmnozavanje.

Ima tu istine, mada ponekad manje razvijeni muskarac moze biti mnogo muzevniji od nekog kretena koji dize tegove po ceo dan... Poznati je, BTW, da bildovanje moze da smanji potenciju... Posebno jos, ako se uzimaju anabolici i ostala sredstva za uvecanje mase... Stvar je u mashti, to je ono sto pali... naravno, lepo je ako neko vodi racuna i o svom telu i fizickoj kondiciji, svakako, ali to ne mora biti dizanje tegova, moze neka borilacka vestina, ples, joga... uzmimo primer Brus Lija koji je fenomenalno zategnut, okretan, ali ne nabildovan... On je sigurno mogao da zbari isto, ako ne i vise zena od nekog bildera...  razmislite i o nekoj devojci koja je na primer ugradila silikone... Nista ne mogu da joj pomognu, ako nema tu neku strast u sebi, momak moze za pocetak da se napali, mada ne svaki momak, na tu napumpanost, ali ne moze silikon da probudi i rasplamsa strast, to je vec iz glave... nemam nista protiv da ko je nezadovoljan zbog necega to koriguje, ali nisam za preterivanja, jer moze da se ode u nakaradnost, vrlo lako... Takodje sam za treniranje, i sama dosta treniram, ali mora se jacati i ona druga strana, duhovna i intelektualna... to je sve vrlo pozvezano sa kvalitetnim odnosom, u svakom smislu i fizickim, emotivnim, duhovnim...

[Ljubo Gazivoda]

Emancipatorski zahtev za ravnopravnošću žena sa muškarcima, kao jedna značajna tekovina moderne civilizacije, u sebi sadrži zahtev za priznanjem žena od strane muškaraca; priznanjem ne samo u profesionalnom, ekonomskom ili političkom domenu, a što bi trebalo da ukaže kako je ženska sposobnost jednako vredna muškoj – što se tiče ženskog učešća  u svim sferama društvenog života, već priznanje da je žena uopšte ljudsko, a ne podljudsko biće, kako je u tradicionalnom patrijarhalnom ključu, koji je još uvek dominantan, žena praktično tretirana i percipirana, ali i samopercipirana.

Proženska intelektualna orijentacija, ukoliko zaista kao istinu prepoznaje, i sasvim realno percipira ženu kao biće upotpunosti ljudsko, i u njenoj komplementarnosti muškarcu apsolutno jednako biće (a možda i superiorno – ima i takvih mišljenja), jednako sposobno za kreativnost, duhovnost, liderstvo, moć –  zašto onda insistira na priznanju sveg navedenog od strane muškarca, odnosno nekog ko u tim bitnim načelima društvenosti uopšte, shodno datom pogledu, nije superiorniji?

Ako je muškarac u eri mišica uzurpirao  ogromnu većinu društvenog prostora nauštrb žene, pritom je potčinivši sebi, zar je sada u eri džojstika i tastature ženi uopšte potrebno volšebno muško priznanje i utopistička ravnopravnost sa nekim ko o sopstvenoj ravnopravnosti sa ženom može da ima, a u većini slučajeva i ima posve drugačije predstave? Zar žena stvarno ima suštinske koristi od političke (i rodne) korektnosti komunikacijskog muškog izražaja? Ima li koristi od muškarčevog (ne)iskrenog uvažavanja, patronizujućeg podnošenja, ili kadrovskog ključa po principu rodne korektnosti? Sve se to na kraju svodi na zahtev »ostavi me na miru«, »molim te, nemoj da me siluješ ili povrediš«, »nemoj da me spopadaš«, »molim te, zaposli me i daj mi istu platu kao i sebi«. Možda se to nekom i može učiniti kao značajno postignuće, ali stiče se utisak da se suštinski ništa nije dogodilo. Žena i dalje živi u hroničnom, manje ili više latentnom strahu od muškog nasilja, bilo da se nalazi u nekom afričkom selu, u Pakistanu ili Njujorku.

Da li revolucionarno proženski deluje, ili ostvaruje funkciju, ta još jedna vrsta pozitivne diskriminacije (mislim na kadrovski ključ po polnom principu), u ime nadilaženja rasnih, verskih, etničkih, nacionalnih, seksualnih, političkih, kulturnih i kakvih-sve-ne razlika; razlika i diskriminacija koje su listom posledica i proizvod muškocentrične kulture, kulture koja problem žene rešava u okviru svog delokruga ne dovodeći u pitanje svoja osnovna muškocentrična načela i opšti civilizacijski smer? Nije li onda danas na delu suptilni, perfidni mehanizam dominacije i vešte ultramanipulativne mimikrije muškog duha da u eri prosvećenosti, ljudskih prava i sloboda, eri demokratije i feminizma, na perverzan način potčini i zavede ženu ka novim vidovima ropstva i neslobode – nudeći joj ispraznu formulu ravnopravnosti i emancipacije? Imamo i rezultate: A) Dvosekli mač promiskuiteta koji ženu, kroz orgazmatični tunel zadovoljstva, vodi do  njenog povređivanja, poniženja i smrti (traumatični abortus, venerične i druge zarazne bolesti uzrokovane seksualnim kontaktom, prostitucija itd.), a što samo svedoči u korist tvrdnje da za ženu svaka sloboda u okviru muškog sveta, u uslovima muške dominacije i latentne agresije jeste relativna, iluzorna, ograničena, i to u mnogo većoj meri nego što je ograničena muška sloboda. B) Žena takođe ima mogućnost obrazovanja, rada i napredovanja u društvenoj hijerarhiji, ali pogledajmo cenu tog postignuća. Patrijarhalnog kućnog gazdu smenilo je bezbroj birokratizovanih anonimnih gazdi iz administrativnih struktura privrede i države te za čije bi se obrasce ponašanja moglo reći da su autoritarni. Kao da ženi mnogo vredi pravo glasa kada joj ga na poslu oduzimaju, ukoliko uopšte ima posao.

Oblik ženske potčinjenosti se izmenio u uslovima savremene urbano-tehničke civilizacije, ali suština ostaje. Gospodar više nije neki konkretan muškarac već institucionalni sistem stvoren od strane  muškaraca koji u ime opšteg progresa – u muškoj interpretaciji – potčinjava i eksloatiše kako žene, tako i same muškarce. Čemu onda ograničavanje na veoma uslovljenu ravnopravnost? Šta je sa starom dobrom dominacijom?

[Ljubo Gazivoda]

To što moderna civilizacija može da se pohvali većim učešćem žena u institucijama moći i odlučivanja praktično ne znači ništa, kao što nije značila ništa i za vremena engleskih kraljica Elizabete i Viktorije, zatim ruske Ekatarine Velike, austrijske Marije Terezije, egipatske Kleopatre, ali i pakistanske Benazir Buto. Žene na vlasti i dalje reprodukuju muške kulturne i socijalne obrasce, šeme, modele i institucije. One su zapravo negacija ženstva, medijumi maskulinizacije i defeminizacije žena, ne bi li se tek kao takve mogle uklopiti u gotovo totalitarnu bezličnost i sivilo muških civilizacijskih rešenja. Šta zapravo žene na vlasti čine? One se obično nalaze u funkciji nacionalnih interesa i porodične (muške) moći vlasnika i veleposednika privrednih resursa i kapaciteta. To što se pojedine žene, kako u prošlosti, tako i danas, nalaze u poziciji da imaju veliku moć nad impozantnim brojem muškaraca, ženstvo uopšte ne čini slobodnim. Nijedna žena nije vladala sa isključivim ciljem oslobađanja žena. Ona gotovo da i ništa nije učinila za žensku stvar. U naše vreme, u tzv. razvijenom svetu stvari stoje bitno drugačije, ali i dalje protiv žene, bez obzira na značajne rezultate ženskog oslobađanja, rade fundamentalne matrice društvene reprodukcije koje otkrivaju svoj patrijarhalni, muškocentrični vektor tako što perfidno zakidaju svaku mogućnost revolucionarnog ženskog proboja.

Pogledajmo kako je zapadni svet ustupke učinjene prema ženskoj slobodi i institucionalnoj moći brže-bolje negirao na drugim mestima. Od Frojda na ovamo  žena sistematski i perfidno biva vaspitavana kako je penis rešenje za sve njene histerične i ostale psihičke probleme (to gledište dakako nije baš tek od Frojda prisutno). U praktičnom smislu to znači da je žena načelno ravnopravna sa muškarcem, ima prava na sva prava kao i muškarac; više niko nema prava da je maltretira i diskriminiše, te kao vrhunski aspekt ženine slobode jeste njeno pravo na penis (telo muškarca u užem smislu) – a što bi trebalo da predstavlja trofej njene seksualne slobode; pravo na slobodan pristup penisu, u meri koja njoj odgovara ili je zadovoljava. Ona više nije vlasništvo, ili privilegija, posredstvom socijalnih sila, jednog penisa, već ona može slobodno da bira. Takođe, ona može i da ne odabere mušku nego žensku stvar – »stvar« druge žene, ali šta to zaista znači? Znači li to da takvo stanje ženskog izbora potvrđuje ono dobro utvrđeno zoroastersko-hebrejsko-hrišćansko-islamsko-vajningerovsko muškocentrično hegemonističko gledište po kome je žena gotovo beslovesna, i budući uronjena u svoju seksualnost, posve sazdana od strasti, te nesposobna, ili vrlo ograničenih sposobnosti, za logičko i analitičko mišljenje, za stvaranje istorije i usmeravanje civilizacijskog toka? Nije li onda, shodno datom gledištu, bolje da se žena slobodno zanima penisom ili drugom ženom koliko joj volja, dok ćemo one malo promućurnije (muškobanje), po kadrovskom polnom ključu, ugurati u neke institucije moći i odlučivanja tek da se upotpuni slika ideala ravnopravnosti sveljudskog diverziteta na globalizacijskom kursu sveopšteg napretka? Znači li to da je neko aseksualno ili nemaskulizovano žensko opredeljenje (ili ne-daj-bože politička orijentacija) smešno, protivprirodno, nepotrebno ili opasno?

Era racionalizma i prosvećenosti, napretka i civilizacijskog te naučno-tehnološkog proboja, ima jednu zajedničku crtu sa mračnjaštvom minule teokratsko-inkvizitorsko-feudalne epohe. Naime, surov obračun srednjovekovnih stožera muškocentrične dominacije, putem progona veštica, nasilnog pokrštavanja i zatiranja paganskih običaja, obreda, magijskih rituala, verovanja, praksi i uopšte pogleda na svet; dakle, jedne sfere koja je umnogome bila polje ženskog delovanja i ženske afirmacije, smenilo je intelektualno ismevanje, ignorancija, suvoparna nadmenost novih (muških) žreca epohe naučnosti i modernosti. Odbacivanjem srednjovekovlja, pobornici Napretka – iz gluposti ili zlonamernosti – nisu rehabilitovali ono što je to mrsko im srednjovekovlje sa fanatičnim žarom htelo da upotpunosti iskoreni, uništi i satanizuje. Pobornici novog – novovekovnog jednoumlja, u ime vladavine Razuma, osudili su misao, postupke i ponašanja srednjovekovlja kao neracionalne, i umesto na lomače, drevnu religiju veštica (wicca, wichcraft), jednu popularnu žensku socijalnu i duhovnu artikulaciju, stavili su na operacioni sto empirizma, pozitivizma i scijentizma. Usledila je racionalistička »obdukcija« leša ženske duhovnosti, i nakon što su ustanovili da je ona mrtva, jer budući arhaična (dakle, ženska -  uz nemogućnost i apsurdnost njenog oživljavanja) i neshvatljiva njihovoj uzvišenoj racionalnosti (te kao takva opet ženska), smeštena je u formalin, u jalove naučne radove, enciklopedije, knjige, u požuteli papir, u memlu i prašinu biblioteka i profesorskih kabineta. Tu je ona na sigurnom, zaštićena od zaborava, ali i naučno diskreditovana kao narodno verovanje, folklor, kao primitivna religija (još primitivnija od monoteizma), od koje je, baš kao i njegov srednjovekovni prethodnik, muškocentrični duh savremene civilizacije tajno strepio i plašio je se.

Otud je taj duh izmislio tobožnju emancipaciju žena. Žene su dobile  mogućnost da slobodnije biraju između tela (muškog/ženskog), rađanja, pobačaja i rada. Muškarci su dobili pornografiju. Svi su dobili promiskuitet. Sistem muške dominacije nije ugrožen. Sve je u najboljem redu – idemo dalje! A te žene na vlasti ako nešto i učine za ženstvo onda grakću na muževe koji tuku žene, muškarce koji ih seksualno uznemiravaju, na firme koje vrše diskriminaciju žena prilikom zapošljavanja i plaćanja i sl., što je pre kozmetika koja ne remeti hegemoniju muškocentričnog duha, nego što pogađa suštinu stvari.

Na kraju, teško da danas imamo na delu neku efektnu žensku solidarnost. Da li su bogate i moćne žene spremne da se odreknu svojih materijalnih preimućstava (ili da ista upotrebe) u korist socijalno ugroženih žena i žena koje rade i po 14 sati dnevno za ponižavajuće dnevnice u trećesvetskim ekspoziturama njihovih, ili firmi njihovih muževa – negde u Los Anđelesu, Siudad Meksiku, Bombaju ili Bangkoku? A gde su na hiljade seksualnih robinja mafije i požude vrlih i radnih muževa – tzv. belo roblje? Imaju li borci za ljudska prava i oslobođenje žena uopšte nekakvih šansi protiv moćnih advokata koje za goleme svote novca uvek može da angažuje mafija, ne bi li ovi odbranili nečiji profit koji indirektno, posredstvom paradoksalnog i pipljivog (znatno korumpiranog) pravnog sistema štiti država – (država utemeljena na principima muškocentričnog gledišta)?

[Ljubo Gazivoda]

Duboko sam uveren da pune ravnopravnosti između muškaraca i žena nema, niti je ikada postojala, a nikada je neće ni biti. Žene jednostavno ne mogu izaći iz položaja potčinjenosti i objekta manipulacije, ukoliko one same ne smognu nekako snage da potčine muškarce. Zato one ne bi trebalo da se zavaravaju iluzijama savremene civilizacije u kojoj žena može da bude ubijena, silovana, mučena, ponižena, ozračena ili raseljena, samo zato što pripada »pogrešnom« narodu, rasi, porodici ili veroispovesti, ili se jednostavno našla na pogrešnom mestu. Jedna takva samoobmana jeste i ta o ravnopravnosti – kao da dva jednaka elementa mogu da figuriraju ravnopravno a da to protekne bez problema, u harmoniji i međusobnoj slozi – a što znatna većina muškaraca ne prihvata ni pod tačkom  koješta. 

Iako komplementarni, muški i ženski duh su iskonski neprijatelji. Muški duh je to umnogome dokazao i još uvek dokazuje. Žene više ne bi smele da nasedaju na priče o lojalnosti tvorevinama koje je muški duh sanktifikovao, racionalizovao, legalizovao i legitimisao. U izgradnji mnogih društvenih, moralnih i kulturnih rešenja, danas važećih i dominantnih, i u čijem održanju učestvuju i žene, ne samo da žene nisu učestvovale, nego ih niko nikada ništa o tome nije ni pitao povodom toga. Pa kakav je onda ovo svet? Zašto bi žene bile lojalne tom i takvom svetu, njegovom moralu i običajima, njegovoj zdravorazumnosti, institucijama, tradiciji, njegovoj veri i političkoj religiji, njegovoj simbolici, prostor-vremenskom izrazu, percepciji? Zašto one ne bi imale sopstvene kultove, te posve drugačiji vid samoorganizovanja, tj. civilizacijskog organizovanja, pristupa polnosti, zatim novi vid mišljenja, religije, društvenosti, nauke, ekonomisanja i pristupa prirodi. Život je suviše kratak za kompromise. Pobuna, sada i ovde!

[Truman]

U jebote.. Salim, se dopada mi se tekst i imam jedno pitanje. Stojane, sta podrazumevas pod tom zenskom pobunom, ali konkretno? Kako bi se ona manifestovala? Mozda bi trebalo osnovati svezenski sindikat koji bi jednostavno ucenjivao muske sefove kad god im nesto zafali. Ali, zene nisu slozne, medjusobno su cesto posvadjane ( iz kojih razloga to je druga tema ), dok se "decki" uvek lepo slazu kad su dve stvari u pitanju - novac i moc.

[Domaci Zdajnik]

Zaista zanimljiv tekst. Izgleda kao nastavak ili razrada onog "Feminizam moći". Postoje neki momenti koji su me oduševili, kao što je ovaj npr:

U praktičnom smislu to znači da je žena načelno ravnopravna sa muškarcem, ima prava na sva prava kao i muškarac; više niko nema prava da je maltretira i diskriminiše, te kao vrhunski aspekt ženine slobode jeste njeno pravo na penis (telo muškarca u užem smislu) – a što bi trebalo da predstavlja trofej njene seksualne slobode; pravo na slobodan pristup penisu, u meri koja njoj odgovara ili je zadovoljava. Ona više nije vlasništvo, ili privilegija, posredstvom socijalnih sila, jednog penisa, već ona može slobodno da bira. Takođe, ona može i da ne odabere mušku nego žensku stvar – »stvar« druge žene, ali šta to zaista znači?

Međutim, ako sam dobro razumeo tekst (ne mislim na ovaj citat), izgleda da g. Popivoda ženu doživljava sa jednog drugog gledišta u stvari upravo nekom beslovesnom masom koja ne zna sama da se usmeri, da izgradi sopstvene kodove ponašanja i borbe za svoju stvar. Kao da je ona zaista nesposobna da uvidi ako joj nešto ne odgovara, te kao da joj onaj ipak-ne-superioran muški mozak i muško društvo nameću neke stvari koje ovoj ne odgovaraju, ili je samo nesposobna da to uvidi. Ako je u tom smislu nesposobna onda ona i ne može da računa na intelektaulnu ravnopravnost. Žena ima sve mogućnosti da se u tom "kodiranju" usprotivi mužjaku, da učini korak ka tom feminizmu koji tražiš od nje, ali ako ga ne čini, znači da je njoj ipak lepo u tom kodiranju odabiranja falusa.

[Ljubo Gazivoda]

Ženska pobuna.... Ne potcenjujem ja žene samo ih smatram nesposobnim. U nekom malom uglu mog profeminističkog pamfleta čuči jedan mali Vajninger. Taj Vajninger bi da promeni aktuelni civilizacijski sustav. Borbeni feminizam je stoga sredstvo tog meta-nauma. Ja sam ipak revolucionar, tj. ideolog-pamfletista revolucije. Pobogu ljudi, nije ni čudo što sam ovde. 

Tražim partnere za pripremu Svetske Nihilističke Revolucije  - eS-eN-eR (SNR)....

[FinalCutNow]

Prema nekim teoretičarima, smisao matrijarhata primenjenog na društvene grupacije je u sledeċim tačkama:

1.   Anti-nasilje
2.   Seksualne slobode (računajuċi sve uzraste)
3.   Odluke zasnovane na konsenzusu
4.   Život u klanovima ili plemenskim zajednicama
5.   Bliska integracija i interakcija s prirodom
6.   Specifičan odnos prema precima iskazivan kroz produhovljeno poštovanje (veneracija)


Čak i kada se dva principa (ženski i muški) u mnogobrojnim psihološkim konstruktima tumače kao sukobljena to i dalje ne znači da su oni apsolutno neprijateljski nastrojeni jedan prema drugom. Pre ċe biti da su oni u nekoj krvnoj vezi jedan s drugim, ali tako da samo jedan od njih dva može biti dominantan (kako jungovski kod pojedinačne osobe), tako i u jednoj zajednici.

U principu, slažem se s velikim brojem teza koje izneo S.P, mada mi nije savim jasan njegov pogled na konkretne akcije koje bi žene mogle sprovesti u cilju osobađanja od dominacije muškog principa i čemu bi to vodilo?
Čini mi se da bi smisao angažovane ženske pobune koja je pomenuta na ovoj temi bio u ostvarivanju nekih od gore navedenih tačaka. Međutim, i tada je pitanje kako bi postojeċe društvene zajednice implementirale u sebe veċinu gore navedenih ciljeva. Ključ se možda krije u jasnom razdvajanju istih tih grupacija za one koji su spremni da prihvate specifične načine života i to ne bi bilo ništa novo u dosadašnjoj istoriji.