Antiamerikanizam i majcica Rusija

[Ljubo Gazivoda]

Antiamerikanizam je globalni fenomen sa raznolikim provincijalnim refleksijama. Ipak, antiamerikanizam nije nešto svojstveno frustriranom i neukom Trećem svetu nego je ponikao u samoj Americi odakle se proširio širom sveta. Uostalom, šta antiamerikanizam jeste? Šta je uopšte "amerikanizam"? Strateški interesi i ideologija američke države? Je li to amerikanizam? Ili je reč o američkoj filozofiji života? Može li se reći da je američka politika pre svega antiamerička? Možda odgovori na ta pitanja uopšte nisu bitni osim za dokone teoretičare, ali činjenica je kako na svim meridijanima raste omraza na SAD uporedo sa opadanjem američke moći. Nekako to ide zajedno. Amerika je sebi postavila visoke ciljeve i ideale a u praksi vidimo kako se to ostvaruje. Možda je trebalo biti malo skromniji. Primerice hrana. Kada bi Kinezi jeli koliko i Amerikanci, za ostatak sveta ne bi ostalo ništa. Kada bi Kinezi trošili onoliko resursa kao Amerikanci, opet za ostatak sveta ne bi ostalo ništa. To ne znači kako su Amerikanci kreteni. Naprotiv.

Ustrojstvo američkog ekonomskog poretka je nakaradno jer proizvodi loše posledice pre svega za same Amerikance. Oko 45 miliona ljudi u toj državi nema nikakvo zdravstveno i socijalno osiguranje. Broj ilegalnih imigranata se procenjuje na oko 10 miliona - to su ljudi bez ikakvih papira prepušteni na milost i nemilost državnoj birokratiji i organizovanom kriminalu. Broj ljudi po zatvorima je poput stanovnika Beograda, od čega su polovina Afroamerikanci kojih je oko 12% u populaciji te države. Smrtna kazna postoji. Nema veze. Poenta je da je američka ekonomija ustrojena na principu masovne i velike potrošnje. To je model koji izaziva globalnu nestabilnost i krizu svetskih razmera. Kako je proces globalizacije uslovio preseljenje velikih proizvodnih kapaciteta u zemlje sa jeftinom (robovskom) radnom snagom poput Kine, Vijetnama ili Meksika, mnogi zaduženi američki građanin je ostao bez izvora prihoda te nije mogao da servisira kamate na hipotekarne kredite. A koju godinu ranije taj isti građanin je bio bombardovan kreditnim ponudama. Milioni nekredibilnih građana Amerike dobilo je kredite koje nisu mogli da vrate jer nisu imali gde da se zaposle ili su otpušteni, pošto je američka industrija satrvena a rizik tog gubitka je izvezen u svet, najviše u EU. Sada imamo sranje. Džordž Soros je izneo ocenu da su razmere krize dramatične.

S druge strane, američka politička arogancija i oreol svetske misije nije nimalo splasnuo. Sve to izaziva gnev širom sveta: u Kini, u islamskom svetu, u Latinskoj Americi, Africi itd. S treće strane, nivo američkih privrednih aktivnosti održava se uz pomoć tog istog sveta koji je antiamerički nastrojen. Samo Kina čuva oko 1.300 milijardi dolara deviznih rezervi. Kina kupuje američke državne obveznice i tako finansira potrošnju u SAD i plasman robe koju proizvodi polurobovska kineska radna snaga.

Pogledajte samo rezultate merenja američkog rejtinga i popularnosti u svetu.... Antiamerikanizam raste i u zemljama koje su tradicionalno američki saveznici, na primer u Britaniji i Holandiji. Čak i u Turskoj. Amerika je zemlja gde Nacionalna garda može da sravni sa zemljom jednu čitavu stambenu zgradu sa sve stanarima jer se u toj zgradi krije "naoružana grupa ljudi". Mrtva deca su kolateralna šteta. Mi se čudimo toj moralnoj naopakosti američkih portparola, ali to nije nešto što su oni izmislili samo za nas. To je sastavni deo američke bezbednosne kulture. Uostalom, i onaj njihov debeli dokumentarista koji je dobio nagradu u Francuskoj, veoma je dobro opisao američku kulturu nasilja i jednu bahatu bezobzirnost američkog sistema. Živeli Sijuksi!

[razorblade]

Antiamerikanizam je globalni fenomen sa raznolikim provincijalnim refleksijama. Ipak, antiamerikanizam nije nešto svojstveno frustriranom i neukom Trećem svetu nego je ponikao u samoj Americi odakle se proširio širom sveta. Uostalom, šta antiamerikanizam jeste? Šta je uopšte "amerikanizam"? Strateški interesi i ideologija američke države? Je li to amerikanizam? Ili je reč o američkoj filozofiji života? Može li se reći da je američka politika pre svega antiamerička? Možda odgovori na ta pitanja uopšte nisu bitni osim za dokone teoretičare, ali činjenica je kako na svim meridijanima raste omraza na SAD uporedo sa opadanjem američke moći. Nekako to ide zajedno. Amerika je sebi postavila visoke ciljeve i ideale a u praksi vidimo kako se to ostvaruje. Možda je trebalo biti malo skromniji. Primerice hrana. Kada bi Kinezi jeli koliko i Amerikanci, za ostatak sveta ne bi ostalo ništa. Kada bi Kinezi trošili onoliko resursa kao Amerikanci, opet za ostatak sveta ne bi ostalo ništa. To ne znači kako su Amerikanci kreteni. Naprotiv.

Ustrojstvo američkog ekonomskog poretka je nakaradno jer proizvodi loše posledice pre svega za same Amerikance. Oko 45 miliona ljudi u toj državi nema nikakvo zdravstveno i socijalno osiguranje. Broj ilegalnih imigranata se procenjuje na oko 10 miliona - to su ljudi bez ikakvih papira prepušteni na milost i nemilost državnoj birokratiji i organizovanom kriminalu. Broj ljudi po zatvorima je poput stanovnika Beograda, od čega su polovina Afroamerikanci kojih je oko 12% u populaciji te države. Smrtna kazna postoji. Nema veze. Poenta je da je američka ekonomija ustrojena na principu masovne i velike potrošnje. To je model koji izaziva globalnu nestabilnost i krizu svetskih razmera. Kako je proces globalizacije uslovio preseljenje velikih proizvodnih kapaciteta u zemlje sa jeftinom (robovskom) radnom snagom poput Kine, Vijetnama ili Meksika, mnogi zaduženi američki građanin je ostao bez izvora prihoda te nije mogao da servisira kamate na hipotekarne kredite. A koju godinu ranije taj isti građanin je bio bombardovan kreditnim ponudama. Milioni nekredibilnih građana Amerike dobilo je kredite koje nisu mogli da vrate jer nisu imali gde da se zaposle ili su otpušteni, pošto je američka industrija satrvena a rizik tog gubitka je izvezen u svet, najviše u EU. Sada imamo sranje. Džordž Soros je izneo ocenu da su razmere krize dramatične.

S druge strane, američka politička arogancija i oreol svetske misije nije nimalo splasnuo. Sve to izaziva gnev širom sveta: u Kini, u islamskom svetu, u Latinskoj Americi, Africi itd. S treće strane, nivo američkih privrednih aktivnosti održava se uz pomoć tog istog sveta koji je antiamerički nastrojen. Samo Kina čuva oko 1.300 milijardi dolara deviznih rezervi. Kina kupuje američke državne obveznice i tako finansira potrošnju u SAD i plasman robe koju proizvodi polurobovska kineska radna snaga.

Pogledajte samo rezultate merenja američkog rejtinga i popularnosti u svetu.... Antiamerikanizam raste i u zemljama koje su tradicionalno američki saveznici, na primer u Britaniji i Holandiji. Čak i u Turskoj. Amerika je zemlja gde Nacionalna garda može da sravni sa zemljom jednu čitavu stambenu zgradu sa sve stanarima jer se u toj zgradi krije "naoružana grupa ljudi". Mrtva deca su kolateralna šteta. Mi se čudimo toj moralnoj naopakosti američkih portparola, ali to nije nešto što su oni izmislili samo za nas. To je sastavni deo američke bezbednosne kulture. Uostalom, i onaj njihov debeli dokumentarista koji je dobio nagradu u Francuskoj, veoma je dobro opisao američku kulturu nasilja i jednu bahatu bezobzirnost američkog sistema. Živeli Sijuksi!

I jonda mene zovu rejzrnazziblejd, a njih milosrdni andjeo! Pa jer to posteno?
Ja slicno ovde pricam, a D>.I. kada nema argument, samo kaze,...pusti rejzrnazziblejda, on je nacista!!!!
D.I. je progutao Tide kad je bio mali, pa mu pena isprala mozak...

[direktor bolnice]

Ogranichavanje slobode okupljanja i pristupa javnosti medijima
Maltretiranje vojnih regruta
Muchenje, otmice i nezakonita privodjenja u ratom pogodjenoj Checheniji
Maltretiranje i hapshenje nezavisnih novinara

Izveshtaj Human rights watch o krshenju ljudskih prava u Rusiji

[Ljubo Gazivoda]

Ma to su sitnice. Neće sada Rusiji uvesti sankcije zbog trica i kučina. Da smo mi u pitanju ili Zimbabve pa hajde-de, ali Rusija.... uz odmereni gunđ-gunđ zapadnih partnera Rusi i Kinezi mogu ljude da nabijaju i na kolac. Što bi reko Majk Oldfild, koga briga? Koga to interesuje?

[Truman]

Ipak, cinjenica je da je Putin bacio senku pre svega na sebe zatvaranjem novina koje pisu protiv njega ( poslednje one sto su pisale da se zaljubio u neku gimnasticarku - vrlo detinjasto ), zatim citam da su jednu neposlusnu novinarku strpali u ludnicu i ima jos sijaset primera. On ima toliko superiornu politicku popularnost da bi ostavljanjem ovih svojih protivnika jos pokazao i demokraticnost a to mu ne bi ostetilo ni popularnost ni moc.

[Idi dada amin]

Globalizacija prosto znači slobodu pokreta robe i ljudi, i prema njoj se ne može imati nasilnički i neprijateljski stav. Ali, iza ove bitke leži starija i fundamentalnija borba – borba protiv ekonomske liberalizacije i njenog predvodnika, a to su SAD.

Kako razumeti ovaj rat protiv globalizacije, koji se u poslednjih pet godina proširio u svom obimu i ogorčenosti? Prvo, moramo shvatiti da je ovo rat u pravom smislu te reči, ne figurativnom. To je prava bitka, koja se bije na ulicama, ne u teoriji. Demostranti, udarne trupe, organizovane su od strane aktivističkih organizacija - mnoge od njih dotiraju vlade - ruše gradove i opsedaju međunarodne sastanke tokom njihovih borbi.

Šta motiviše ovaj tako neobičan otpor? Globalizacija prosto znači slobodu pokreta roba i ljudi, a prema tome se teško može imati nasilnički i neprijateljski stav. Ali, iza ove bitke leži starija i fundamentalnija borba – borba protiv ekonomske liberalizacije i protiv njenog predvodnika, a to su Sjedinjene Američke Države. Taj karneval antiglobalizma često je dopunjen Ujka Semovim kostimom sa motivom američke zastave, kao glavnim objektom njihovog gneva. Na ovaj način, novi pokret se pomera ka staroj socijalističkoj tradiciji, gde je nemoguće razdvojiti otpor prema ekonomskoj slobodi od otpora prema Americi.
Osnovna deviza marksističkog verovanja – da je kapitalizam apsolutno zlo, plus da je inkarniran u Sjedinjenim Državama, te da se kroz njih i dalje ostvaruje, može biti najvažniji princip antiglobalističke družine. Oni se gade Amerike, jer je više od pola veka bila najprosperitetnije i najkreativnije kapitalističko društvo na svetu. Ali, postoji nešto još veće što antiglobalizam želi da uništi: liberalnu demokratiju i slobodnu ekonomiju. Ili prosto – samu slobodu.

Prema antiglobalistima, svetsko tržište će proizvesti sveopšti rast siromaštva na račun sve većeg bogaćenja manjine bogataša. Ovo je, naravno, rezultat Marksovog predviđanja nastalog sredinom devetnaestog veka, koje se odnosi na industrijalizovane nacije zapadne Evrope i Severne Amerike. Svi znamo kako je istorija potvrdila ovo brilijantno predskazanje. Tako je staro nagađanje prebačeno na novo mesto, u novo vreme, na nove aktivnosti. Ah, taj genije „naučnog socijalizma“.

Ipak, antiglobalisti današnjice su mnogo više nego loši vidovnjaci. Njihov bes daleko prevazilazi granice legitimnog protesta, i ide čak do okvira prave brutalnosti. Ubijali su ljude simpatičnim delatnostima poput bombardovanja McDonaldsovih restorana. U Sijetlu, Nici, Đenovi i ostalim gradovima, buntovnici su uništili imovinu vrednu milione dolara, napadali funkcionere i policiju.

Antiglobalisti su pokušavali da demokratiju zamene despotizmom rulje, vodeći se brutalnim pravilom da su ulični demonstranti legitimniji od izabranih vlada. Gde god da su delovali, ciljevi su im bili da spreče susrete čelnika država ili državnih funkcionera. Kao i drugi totalitaristi, oni ideje koje su u suprotnosti sa njihovim parolama smatraju zločinačkim.

Antiglobalisti nemaju ambiciju da program prilagode demokratskom duhu, iz prostog razloga što što nemaju program, koherentnu ideju ili činjenice na svojoj strani. Zato taj antikapitalistički i antiamerički bubanj tako šuplje zvuči. U Đenovi smo videli crvene zastave ukrašene srpom i čekićem, portret Če Gevare i akronim za crvene brigade.

Antiglobalisti su često nekoherentni. Doneli su nemir u Sijetl u ime borbe protiv „divljeg kapitalizma“ kojim „profitiraju samo bogati“. Pa, koja se grupa sastala u Sijetlu? Svetska trgovačka organizacija (The World Trade Organization – WTO), čija je uloga da pedantno nadgleda ekonomske transakcije, kako bi ih sprečila da budu baš „divlje“. Nije bilo zemlje u svetu koja nije bila željna članstva u WTO, a najsiromašnije su svakako najželjnije.

U Đenovi su huligani koji su demolirali fasade banaka još pre nego što je konferencija i počela, govorili o svojoj pobuni protiv bogatih zemalja koje ne brinu o siromašnijim zemljama sveta. Zapravo, cilj tog samita, protiv kojeg su se oni borili, bila je upravo pomoć tim siromašnim zemljama. Osam sadašnjih vodećih industrijskih država se sastajalo da raspravlja o pomoći razvoju ekonomije na južnoj hemisferi, kao i o stvaranju globalnog fonda iz kojeg će se finansirati medicinska kampanja protiv AIDS-a, malarije, tuberkuloze, posebno u području podsaharske Afrike.

Ako pitate nerazvijene zemlje šta žele, odgovoriće vam da su za globalizaciju a ne protiv nje. Njihova najveća želja je slobodniji pristup tržištu za svoje proizvode. A kada mladi, bogati, revolucionarni protestanti pokušaju da uzurpiraju sastanak čiji je cilj da siromašnim zemljama ponudi slobodnu trgovinu, oni se zapravo postavljaju kao neprijatelji siromaštva u svetu. Konferencija u Kvebeku, 2001. godine, na koju su protestanti upali i rasturili je, organizovana je sa ciljem da se isplanira temelj za jedinstveno američko tržište, koje bi otvorilo puteve za proizvode siromašnijih južnoameričkih zemalja ka tržištu bogatih severnih zemlja, tj. Sjedinjenih Država i Kanade.

Zapanjujuće je da su se evropski lideri izjasnili da su „impresionirani“ ovim pobunjenicima i da su uvereni u potrebu razgovora sa njima. Groteskno je videti levičarska glasila i levičarski politički krem, koji, izgleda, kao da ništa nisu naučili od socijalističkih katastrofa i besmislica prošle generacije, kako sada raširenih ruku pozdravljaju novi krstaški rat. Predsednik Francuske, Žak Širak, odao je priznanje „globalnoj socijalnoj svesti“ i založio se za "normalan i stalan dijalog" sa demonstrantima.

Vlada diskredituje sebe samu time što podleže besu demonstratora, jer taj bes paralizuje samu demokratiju. Demokrate koje zaslužuju to ime, ne bi trebalo da zaborave da je moć data glasačima, a ne ciglama koje lome prozore. Uznemirujuće je to što levičari često zaboravljaju ove principe.

Voema je važno da se setimo da levičari odbacuju jedino globalizaciju tržišta. Faktički, oni su se uvek nadali globalizaciji bez globalizovanja tog tržišta – ideološki korektnoj svetskoj vladi. Sovjetski i maoistočki komunisti su uvek imali nagon ka nametanju svojih modela čitavom čovečanstvu, ako je potrebno i oružanim prevratima, i nisu oklevali da ga upotrebe na svih pet kontinenata. Iako su oni oklevali u ratnim poduhvatima tog opsega, današnji antiglobalisti su ništa manje internacionalisti u svojim ambicijama.

Ali, istorija pokazuje da je jedino kapitalizam mogao da spase formu globalizma čiji je ekonomski bilans, iako ne bez kolebanja, u celini pozitivan. Povoljni efeki širenja trgovine bili su evidentni daleko unazad do Srednjeg Veka i starog Rima. Ali, to se nije dešavalo sve do započinjanja velikih istraživanja tokom kasnog petnaestog veka i porasta transatlantske trgovine kada je započela globalizacija u modernom smislu te reči. Trgovački kapitalizam se razvijao u šesnaestom i sedamnaestom veku, industrijska revolucija se raširila po Evropi i Severnoj Americi u periodu između 1840. i 1914.

Evropa je ta koja je kreirala prvo svetsko tržište, time što je poslala kapital, tehnologiju, jezike, ljude, na svaki kontinent. Ona je bila pokretna sila internacionalne cirkulacije dobara, nauke, ideja, tehnike. Posle katastrofe Prvog svetskog rata, Evropa se povukla i okrenula samoj sebi. Njena superiornost je postala stvar prošlosti. Čak je i unutar sebe postala podeljena, kako su njene zemlje podizale barijere jedna protiv druge.

Na drugoj strani Atlantika, Sjedinjene Američke Države, Argentina i Brazil, čije su beskrajne teritorije bile tradicionalno otvorene prema imigrantima i inostranim proizvodima, odjednom su se zatvorile. Internacionalna trgovina je naglo opala, kapital nije više mogao da cirkuliše, kontrola berze je bila nametnuta i bilo je mnogo pokušaja da se ti tokovi fiksiraju propisima. Tada je stagnirao ekonomski život celog sveta, a to liči na ono što današnji neprijatelji globalizacije žele od nas. Na ishod se nije dugo čekalo: krah berze 1929., praćen Velikom krizom, sa desetinama miliona nezaposlenih. (Francuska se nije vratila na svoj razvojni nivo od 1914. do početka pedesetih godina.)

Posle Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su postale moćni branilac u očuvanju slobodne svetske trgovine. Ako je svetska ekonomija na pragu novog milenijuma kompletno globalna, kapitalistička i „amerikanizovana“, to nema nikakve veze sa arogancijom. Za slabljenje svoje pozicije Evropa je sama odgovorna – sami su krivi za svoja skretanja i svoje loše procene početkom prošlog veka. Ta sabost je povlačila za sobom prateće i doslovno automatsko uzdizanje Sjedinjenih Država.

Iznenađujuće, Amerikanci su nastavili da povećavaju svoj uticaj, čak i posle konsolidacije Evropske Unije. To što se Evropa još nije izdigla, očigledno nije zbog nedostatka sirovina ili ljudskih resursa, već pre zbog nedostatka razumevanja kako da se oni upotrebe. Sprečena ideološkim predrasudama, Evropa prezire svoj uspeh, nastavlja da živi pod senkom Amerike. O tome svedoči činjenica da stabilnost njene ekonomije zavisi od američke: kada ova druga padne u recesiju, kao početkom 2001, Evropa se takođe spotakne.

Stil američkog kapitalističkog tržišta je svuda uspešan i dominantan. Trećina svetskih zemalja se razvilo žestoko različitom brzinom, u zavisnosti od toga koliko su poštovali pravila slobodnog tržišta, pre svega saglasno sa poštovanjem slobodnog tržišta i dozvoljavanjem privatizacije preduzeća, umesto da ih država drži pod svojim patronatom. Čak i nacije kao što je Kina, gde je komunizam produžio svoj boravak neprirodno dugo, to su uspele jedino kroz ekspanziju ekonomskog socijalizma putem privatizacije, apelujući na strane investitore, odbacujući stara pravila ekonomije i utvrđivanjem unakrsnog tržišta. Jedino su se Kuba i Severna Koreja prilepile za ekonomski kolektivizam, sa krajnje užasnim rezultatima.

Hoće li ljubomorni evropski aktivisti, i još neke nacije, i dalje tretirati globalizam kao smrtonosan samo zbog umišljene veze sa Amerikom? U junu 2001, kada se „Mreža francuske kulturne saradnje“ obrela na sastanku u francuskom Ministarstvu spoljnih poslova, francuski ministar inostranih poslova, Lionel Žospen, pozvao je učesnike da se bore protiv liberalizma, globalizacije u američkom maniru, pomoću sopstvenog tipa globalizacije, koji bi, kako je Žospen opisao, trebalo bi da počiva na „afirmaciji državne uloge u borbi protiv nekontrolisanih zakona tržišta“. U tom procesu Francuska bi trebalo da zameni Ameriku kao globalnog lidera.

Ovaj krstaški rat ima duboke korene. Gledano unazad, maja 1944, Iber Bov-Meri (Hubert Beuve-Méry), tvorac i urednik budućeg La Monda, danas najuticajnijeg francuskog časopisa, mogao je da napiše da „Amerikanci predstavljaju realnu opasnost po Francusku...oni se lepe za kult ideje o slobodi (a) ne osećaju potrebu da sami sebe oslobode svoje servilnosti prema svom kapitalističkom nasleđu.“ Činjenca da je jedan uticajan Francuz mogao da argumentuje ovu tvrdnju čak i dok je Francuska bila pod nacističkom okupacijom, sa mogućnošću da joj Amerika bude jedini izlaz u drugačiju budućnost, pokazuje dubinu mržnje i prema ekonomskoj slobodi i antiamerčkoj opsesiji Francuske.

Ozlojeđenost u odbacivanju svih ideja koje dolaze iz Amerike samo zato što su američke, može samo oslabiti zemlje. Pratiti jedan ovakav kurs znači – dozvoliti da strahovi postanu vodeći principi. Da li iko danas veruje da zemlje koje prihvataju politiku vladinih uredbi umesto slobodnog tržišta, mogu zaista da napreduju? Moramo li da zatvorimo oči pred tekovinom povećanja ekonomske slobode u poslednjih pedeset godina, kada je svetska produktivnost skočila šest puta, a vrednost izvoza sedamnaest puta? Mora li širenje kapitalizma preko granica, te neverovatne lokomotive galopirajućeg progresa za mnoge prethodno siromašne zemlje, da bude anatemisano samo zato što se najčešće povezuje s Amerikom?

Mi, Francuzi, imamo malo da kažemo protiv Sadama Huseina, Muamera Gadafija, Kim Jong Ila, Fidela Kastra, Roberta Mugabea, imama islamske iranske republike ili vođa Kine i Vijetnama. Svoje opomene, prezir, i napade rezervišemo za SAD, Ronalda Regana, za Evropljane poput Margaret Tačer, Silvija Berluskonija i Tonija Blera, jer su nedovoljno neprijateljski nastrojeni prema kapitalizmu. Naš neprijatelj nije diktator, već ekonomija slobodnog tržišta.

Antiglobalisti prave istu grešku. Ono što je njima bitno nije iskorenjivanje sirotinje, već propagandni poeni koje oni dobijaju povezujući siromaštvo sa širenjem slobodnog tržišta. Ali, to ih stavlja na pogrešnu stranu svih dokaza, realnosti, istorije.

Životni standard u zemljama Trećeg sveta se više nego udvostručio dok je slobodno tržište vladalo drugom polovinom dvadesetog veka. U Indiji, proizvodnja hrane je porasla deset puta, dovodeći do samog nestanka masovnog gladovanja. U Latinskoj Americi, dohodak po glavi stanovnika se između 1950. i 1985. udvostručio. Kroz proteklih pedeset godina, Latinska Amerika je osetila porast godišnjeg prihoda od 5 procenata. Ni jedna evropska zemlja ne može da se pohvali istim porastom. Ova brojka pokazuje u kojoj meri mantra otrcane fraze o opšterastućem siromaštvu proizlazi iz neznanja ili prostog nepoštenja. Tamo gde se danas još uvek održava siromaštvo to je gotovo u potpunosti zbog pogubne neefikasnosti javnog sektora.

To je naočiglednije u Africi, jedinom kontinentu Trećeg sveta koji je stvarno propadao. Siromaštvo je tu imalo politički a ne ekonomski uzrok. Etatizam a ne tržište, socijalizam a ne kapitalizam, jeste ono što je uništilo afričku ekonomiju. Posle sticanja nezavisnosti, afričke elite su oformile političko vođstvo koje je gotovo u celosti usvojilo kineski i sovjetski sistem. Tako su mogli da steknu apsolutnu moć nad polugama za sopstveno bogaćenje. A od komuizma su dobili nepogrešiv recept za poljoprivredno rasulo: kolektivizacija zemlje, od Alžira do Tanzanije, postavljanjem „kooperanata“ koji su ubrzo postali neproduktivni.

U pravljenju fatalnih grešaka narodi Trećeg sveta su imali pomoć lažnih prijatelja. Sa jedne strane, privilegovani pseudorevolucionari Sijetla i Geteburga ohrabrivali su ih da stupe bledunjavom stazom antikapitalizma. U nedostatku pravog poznavanja afričke kataklizme, i nespremnosti da pomognu, agitatori antiglobalizma su izabrali besomučno razbacivanje uvredama na račun onog što su smatrali večnim zlom od moralnog imperativa očuvanja i poboljšanja života.

Ovo samo daje za pravo afričkim socijalističkim diktatorima da nastave sa svojim pljačkama. Na Madagaskaru je antiamerički radikal Didier Ratsiraka primio čitavo bogastvo u francima dok izgladneli madagaskarski narod nikada nije nije dobio niti delić od toga. Novinari istraživači su mogli da naprave dobar posao da su u Švajcarskoj ili negde drugde pratili tragove milijarde dolara koje je ukrao bivši nigerijski diktator Sani Abaha. A šta je cilj Roberta Mugabea (a da to nije iritiranje Amerike), koji je lažirao svake izbore u Zimbabveu i dvadeset godina pretvarao jednu od najplodnijih zemalja Afrike u jednu od najsiromašnijih? Od 1960. do 2000. godine, Afrika je bila četiri puta više dotirana i pomagana po glavi stanovnika od Latinske Amerike ili Azije. Kako to da su ova druga dva kontinenta napredovala, a Afrika nije? Tako što su praktikovala kapitalizam i uspostavila svetsku trgovinu.

Ali, besmisleno je predstavljati ovakve činjenice antiglobalistima, oni prosto urlaju od ozlojeđenosti. U lažnoj objavi da globalizacija osiromašuje najslabije, demostranti jednostavno slede svoj dvostruki entuzijazam: antiamerikanizam i antikapitalizam. Njihova nestabilna masa od nekih stotinu hiljada demostranata, predstavlja kompenzaciju za frustraciju zbog svesti o krahu socijalizma i neuspeha revolucije. Kada nemaju pozitivnu alternativu, uvredljivi slogani, uništavanje gradova i blokiranje internacionalnih okupljanja kod njih stvara iluziju moralnog delovanja.

[ZileZilet]

A cemu globalizacija sluzi, nego maksimizaciji profita?Dakle, da bogati budu josh bogatiji, a sirotinju ko j... Ionako zlatna milijarda kontrolise novac, sirovine i ekonomske tokove, a 5 milijardi sisa kiturinu. Ah, to je prica o Evropskoj Srbiji na LDP nacin...Cheda smrche koku, a moje dete da nema ni za Sintelon!!! Nije u redu, kume, nije, majke mi...

[Truman]

Eh, da je milijarda. Danas su to promili. Moc se sve vise koncetrise u rukama mega korporacija i oni su gospodari sveta. Ko to ne priznaje ne priznaje stvarnost.

[Ljubo Gazivoda]

Globalizacija prosto znači slobodu pokreta robe i ljudi, i prema njoj se ne može imati nasilnički i neprijateljski stav. Ali, iza ove bitke leži starija i fundamentalnija borba – borba protiv ekonomske liberalizacije i njenog predvodnika, a to su SAD.

Tačno je da globalizacija u teoretskom smislu znači upravo to što si naveo ali upravo su glavni medijski i finansijski protagonisti globalizacije, dakle SAD, EU i Japan glavni kočničari slobodnog protoka robe i ljudi. Hajde kao građanin trećeg sveta pokušaj tek tako da uđeš tamo fizički ili ekonomski, u pokušaju da nešto tamo prodaš ili da se prosto prošetaš. Naićićeš na zid administrativnih i tehničkih prepreka koje upravo imenovani teže da za sebe izbrišu prilikom njihovog nastupanja prema ostatku sveta. U nekom pogledu to je nacionalizam i metod diskriminacione globalizacije. U XVIII i XIX veku engleski liberalizam  je pre svega značio slobodu pristupa za engleski kapital, robu i ljude nikako za Hinduse, Kineze ili Afrikance. Dakle, ta bitka protiv ekonomske liberalizacije je pre svega bitka protiv monopola koji u ekonomskoj i političkoj sferi uživaju SAD i EU, odnosno Zapad. Amerika je fokusna tačka te borbe. To je borba za pravednu raspodelu resursa planete, jer dovoljno je obratiti pažnju na utrošak energije i hrane po glavi stanovnika i sve će nam biti jasno. Iz svemira jedan Las Vegas sa kojih 1,5 miliona stanovnika šljašti kao čitav dvadesetmilionski Siudad Mexico.

Kako razumeti ovaj rat protiv globalizacije, koji se u poslednjih pet godina proširio u svom obimu i ogorčenosti?

Upravo tako. Zapadni monopol, a u okviru samog Zapada – monopol elita – na resurse i kapital, doveo je do stvaranja ogromne asimetrije u razvoju i samim tim do globalnog očaja. Ta borba će se još zaoštriti jer na delu imamo galopirajuću bedu i skok cena nafte i hrane.

Šta motiviše ovaj tako neobičan otpor? Globalizacija prosto znači slobodu pokreta roba i ljudi, a prema tome se teško može imati nasilnički i neprijateljski stav. Ali, iza ove bitke leži starija i fundamentalnija borba – borba protiv ekonomske liberalizacije i protiv njenog predvodnika, a to su Sjedinjene Američke Države.

Kao što sam rekao – neviđena beda, nepravda, očaj i neizvesnost motiviše taj otpor. To je otpor protiv monopola i nepravde koju čini taj monopol. To ej borba protiv sile koju ljudi prepoznaju kao izvoru njihove patnje. Oni vide kako ta sila podržava one moćnike u lokalnoj zajednici koji su na prvoj liniji kreiranja njihove bede. Amerika i Ujka Sem jesu simboli tog hegemonizma.

Osnovna deviza marksističkog verovanja – da je kapitalizam apsolutno zlo, plus da je inkarniran u Sjedinjenim Državama, te da se kroz njih i dalje ostvaruje, može biti najvažniji princip antiglobalističke družine.

Da družine Pere kvržice. Kao da je reč o „šačici“ demonstranata i huligana koji remete globalne integracije. Naprotiv, reč je o milionima. E sad, neću ulaziti u samu marksističku veru, jer će nas to odvesti daleko i predaleko.

Oni se gade Amerike, jer je više od pola veka bila najprosperitetnije i najkreativnije kapitalističko društvo na svetu. Ali, postoji nešto još veće što antiglobalizam želi da uništi: liberalnu demokratiju i slobodnu ekonomiju. Ili prosto – samu slobodu.

Šta je sloboda filozofsko je pitanje. Ono što je nekome sloboda za drugoga je ropstvo. Ili ako sloboda važi kod Jupitera kod vola ne važi, a to je upravo ono što bode oči. Amerika od drugih iziskuje ono što kod sebe striktno zabranjuje, a gde je nepravda tu je i mržnja.

Prema antiglobalistima, svetsko tržište će proizvesti sveopšti rast siromaštva na račun sve većeg bogaćenja manjine bogataša. Ovo je, naravno, rezultat Marksovog predviđanja nastalog sredinom devetnaestog veka, koje se odnosi na industrijalizovane nacije zapadne Evrope i Severne Amerike. Svi znamo kako je istorija potvrdila ovo brilijantno predskazanje. Tako je staro nagađanje prebačeno na novo mesto, u novo vreme, na nove aktivnosti. Ah, taj genije „naučnog socijalizma“.

Nije to baš tako, „prema antiglobalistima“, kao da je sve OK samo eto antiglobalisti žive u nekakvom delirijumu opijeni spisima nekog bradatog i čupavog retro filozofa iz doba kada niej bilo PC-jeva! Nije ovde poenta u Marksu i njegovim predviđanjima (mada istorija je dug proces tako da ima vremena za sve i svašta) nego u evidentnoj bedi milijardi ljudi iz Azije, Afrike i Latinske Amerike, pa i onima na društvenim marginama samog Zapada. Ne treba da čovek bude marksista da bi to uočio i izmerio. Svetsko tržište kojim gospodari jedna sila svakako da proizvodi rast siromaštva. S druge strane od vremena Tačerovke i Regana, broj milijunaša se umnogome povećao. Nisu tajkuni istočnoevropski specifikum nego je to došlo sa Zapada.

Ipak, antiglobalisti današnjice su mnogo više nego loši vidovnjaci. Njihov bes daleko prevazilazi granice legitimnog protesta, i ide čak do okvira prave brutalnosti. Ubijali su ljude simpatičnim delatnostima poput bombardovanja McDonaldsovih restorana. U Sijetlu, Nici, Đenovi i ostalim gradovima, buntovnici su uništili imovinu vrednu milione dolara, napadali funkcionere i policiju.

Huligani, sram ih bilo. Nego, pitam se kakav bi i koliki bio spisak nepodobnosti onih protiv kojih se antiglobalisti bune? Antiglobalisti ne seju okolo osiromašeni uranijum niti napalmom ubijaju civile…. za početak.

Antiglobalisti su pokušavali da demokratiju zamene despotizmom rulje, vodeći se brutalnim pravilom da su ulični demonstranti legitimniji od izabranih vlada. Gde god da su delovali, ciljevi su im bili da spreče susrete čelnika država ili državnih funkcionera. Kao i drugi totalitaristi, oni ideje koje su u suprotnosti sa njihovim parolama smatraju zločinačkim.

Šteta. Lepo si počeo ovu kritiku ali na kraju zapadaš u pamfletizam, optužujući antiglobaliste  ni manje ni više nego za totalitarizam! Malo preterano. Despotizam rulje. Možda oni upravo vape za demokratijom. Kud se dede demokratija u eri globalizma? Šta ćemo sa demokratskim deficitom u EU primerice, koji se događa naporedo sa jačanjem samih institucija EU? A s druge strane, šta misliš zašto su oni želeli da spreče susrete pripadnika elite? Na šta su oni to hteli da skrenu pažnju? Da li ti je poznato da recimo jedna Svetska zdravstvena organizacija ne može da sprovodi istraživanja o uticaju veštački izazvanih radioaktivnosti na zdravlje ljudi bez da to prethodno ne odobri Svetska atomska agencija? I šta misliš zašto je to tako? I zašto se zataškavaju razmere i efekti katastrofe u Černobilu? Je li to zato što u eri energetske krize jedini spas aktuelnog modela ekonomije i privilegija koji on nosi dolazi od energije dobijene iz nuklearnih elektrana. Samo u francuskoj ih ima dvocifreni broj a katastrofa u Černobilu ukazuje kakav bi užas mogao da nastane u slučaju reprize. Da ne pominjem o trendu porasta obolelih od karcinoma u Evropi od tada do danas koji se učetvorostručio. Zašto? Eto zato se ljudi bune.

Antiglobalisti nemaju ambiciju da program prilagode demokratskom duhu, iz prostog razloga što što nemaju program, koherentnu ideju ili činjenice na svojoj strani. Zato taj antikapitalistički i antiamerički bubanj tako šuplje zvuči. U Đenovi smo videli crvene zastave ukrašene srpom i čekićem, portret Če Gevare i akronim za crvene brigade.

Biće da je jasno da se protiv globalizacije made in USA može boriti jedino terorizmom. Kako drugačije? Ipak, smatram da je antiglobalizam u formi koju manifestuje ipak služi svrsi da legitimiše aktuelni globalni poredak. Oni će reći, eto samim tim što postoji opozicija (makar bila i karnevalska), postoji iluzija nekakve slobode. How yes no!

Zapravo, cilj tog samita, protiv kojeg su se oni borili, bila je upravo pomoć tim siromašnim zemljama.

Ubiše se od pomaganja. Je li ovo copy past zvaničnog saopštenja organizatora? Postoji čitava „industrija“ humanitarne pomoći čija je posledica upravo ubijanje domaće poljoprivrede. Taj princip gasi trenutni požar ali na dugi rok potpaljuje buduće vatre. Umesto pravednog modela ekonomske saradnje razvijeni svet nudi nove oblike dužničkog zarobljavanja kapaciteta i resursa nerazvijenih zemalja.

A kada mladi, bogati, revolucionarni protestanti pokušaju da uzurpiraju sastanak čiji je cilj da siromašnim zemljama ponudi slobodnu trgovinu, oni se zapravo postavljaju kao neprijatelji siromaštva u svetu.

Molim te pomozi mi i reci kako da na ovo reagujem. Zaista sam u nedoumici da li da cokćem, ono tc, tc, tc…. ili da se smejem. Mislim nemamo smajli za coktanje.

Zapanjujuće je da su se evropski lideri izjasnili da su „impresionirani“ ovim pobunjenicima i da su uvereni u potrebu razgovora sa njima. Groteskno je videti levičarska glasila i levičarski politički krem, koji, izgleda, kao da ništa nisu naučili od socijalističkih katastrofa i besmislica prošle generacije, kako sada raširenih ruku pozdravljaju novi krstaški rat. Predsednik Francuske, Žak Širak, odao je priznanje „globalnoj socijalnoj svesti“ i založio se za "normalan i stalan dijalog" sa demonstrantima.

Tu si u pravu, ali dodao bih da je to je zaista smešno i cinično od strane režimlija, ali takvo ponašanje ukazuje na njihov interes da za opoziciju imaju upravo takve, u biti benigne forme otpora. Tako će onda režimlije demonstrirati navodnu otvorenost, demokratičnost i težnju za širim društvenim dijalogom. To je demagogija vlastodržaca.

Veoma je važno da se setimo da levičari odbacuju jedino globalizaciju tržišta. Faktički, oni su se uvek nadali globalizaciji bez globalizovanja tog tržišta – ideološki korektnoj svetskoj vladi. Sovjetski i maoistočki komunisti su uvek imali nagon ka nametanju svojih modela čitavom čovečanstvu, ako je potrebno i oružanim prevratima, i nisu oklevali da ga upotrebe na svih pet kontinenata. Iako su oni oklevali u ratnim poduhvatima tog opsega, današnji antiglobalisti su ništa manje internacionalisti u svojim ambicijama.

Jesi li ovo prepisao iz programa udruženja republikanskih neokonzervativaca, kućnih prijatelja Buša i Čejnija iz Južne Karoline?

NASTAVAK KRITIKE SLEDI.... kad uzberem malo vremena

[Ljubo Gazivoda]

Ali, istorija pokazuje da je jedino kapitalizam mogao da spase formu globalizma čiji je ekonomski bilans, iako ne bez kolebanja, u celini pozitivan. Povoljni efeki širenja trgovine bili su evidentni daleko unazad do Srednjeg Veka i starog Rima. Ali, to se nije dešavalo sve do započinjanja velikih istraživanja tokom kasnog petnaestog veka i porasta transatlantske trgovine kada je započela globalizacija u modernom smislu te reči. Trgovački kapitalizam se razvijao u šesnaestom i sedamnaestom veku, industrijska revolucija se raširila po Evropi i Severnoj Americi u periodu između 1840. i 1914.

Da, trgovina. To što si naveo jesu eufemizmi za pljačku i kolonijalnu eksploataciju neevropskih naroda, a da ne pominjem ropstvo i masovne deportacije kakve se ne pamte u prošlosti. Anglosaksonci stalno nešto kritikuju Nemce i Ruse a nekako ispod tepiha provlače lađe krcate robovima koje u nehumanim uslovima teraju za Ameriku. Bogatstvo Zapada sticano je na krvav način tokom tih 500 godina ekspanzije Evrope. Danas oni uživaju na tako tezaurisanom preimućstvu,a li točak istorije melje sve pa se lagano topi ta prednost od strane emerging nations. S druge strane, svakako da trgovina ostavlja povoljne efekte, ali zavisi kako kad i kako gde, odnosno kako za koga. Trgovina robljem ostavlja povoljne efekte na proizvodnju pamuka u oblastima koje su krajnja destinacija tog genocidnog traffikinga koji su sprovodile evropske kolonijalne sile pa i sama Amerika.

Evropa je ta koja je kreirala prvo svetsko tržište, time što je poslala kapital, tehnologiju, jezike, ljude, na svaki kontinent.

Dakako, ali pre svega poslala je vojsku.

(Francuska se nije vratila na svoj razvojni nivo od 1914. do početka pedesetih godina.)

Da, sve zbog zlih antiglobalista. Šalamala. Biće da je to zbog dva svetska rata koja je vodila na svojoj teritoriji.

Posle Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su postale moćni branilac u očuvanju slobodne svetske trgovine. Ako je svetska ekonomija na pragu novog milenijuma kompletno globalna, kapitalistička i „amerikanizovana“, to nema nikakve veze sa arogancijom. Za slabljenje svoje pozicije Evropa je sama odgovorna – sami su krivi za svoja skretanja i svoje loše procene početkom prošlog veka. Ta slabost je povlačila za sobom prateće i doslovno automatsko uzdizanje Sjedinjenih Država.

Tačno, ali danas smo svedoci novih gibanja i pojave BRIK-a (Brazil, Kina, Indija, Rusija), koji ekonomskim rastom čine drugi talas dizanja trećesvetskih ekonomija nakon Japana i tzv azijskih tigrova (Južna Koreja, Singapur, Taivan, Hong Kong). Udeo američke ekonomije u globalnoj vrednosti neumitno pada ispod 15 procenata dok je krajem četrdesetih XX veka iznosio punih 50 procenata.

Iznenađujuće, Amerikanci su nastavili da povećavaju svoj uticaj, čak i posle konsolidacije Evropske Unije. To što se Evropa još nije izdigla, očigledno nije zbog nedostatka sirovina ili ljudskih resursa, već pre zbog nedostatka razumevanja kako da se oni upotrebe. Sprečena ideološkim predrasudama, Evropa prezire svoj uspeh, nastavlja da živi pod senkom Amerike. O tome svedoči činjenica da stabilnost njene ekonomije zavisi od američke: kada ova druga padne u recesiju, kao početkom 2001, Evropa se takođe spotakne.

Lepo si to primetio, ali šta misliš zašto je to tako i šta bi bilo dobro rešenje za EU? Emancipacija od SAD. Politička, ekonomska, finansijska, vojna, ideološka. To prosto visi u vazduhu. Ali to nije jedini problem koji EU ima, jer ona nije federacija na način na koji je to SAD. U tome leži suštinska superiornost Amerike u odnosu na Evropu. Amerika je jedinstvena i lako se mobiliše, ima jednu vladu i jednog predsednika, nema tu balast birokratije i usklađivanja XY interesa. Za EU institucije radi čitava vojska prevodilaca a Amerikanci se zvanično služe samo jednim jezikom. Ja verujem u Ameriku i verujem da će ta velika zemlja naći načina da se izvuče iz krize i da se reformiše i preobrazi na način koji će fascinirati svet. Amerika istinski ima potencijala da dugo vremena bude svetski lider. A što se EU tiče, bolje bi joj bilo da se u mnogim stvarima distancira od Amerike kakva sada jeste.

Stil američkog kapitalističkog tržišta je svuda uspešan i dominantan. Trećina svetskih zemalja se razvilo žestoko različitom brzinom, u zavisnosti od toga koliko su poštovali pravila slobodnog tržišta, pre svega saglasno sa poštovanjem slobodnog tržišta i dozvoljavanjem privatizacije preduzeća, umesto da ih država drži pod svojim patronatom. Čak i nacije kao što je Kina, gde je komunizam produžio svoj boravak neprirodno dugo, to su uspele jedino kroz ekspanziju ekonomskog socijalizma putem privatizacije, apelujući na strane investitore, odbacujući stara pravila ekonomije i utvrđivanjem unakrsnog tržišta. Jedino su se Kuba i Severna Koreja prilepile za ekonomski kolektivizam, sa krajnje užasnim rezultatima.

Hajde kad si se već uhvatio za Kinu. Da je Kina u svemu slušala šta joj govore experti MMF-a i Svetske banke, odavno bi bankrotirala a sada bi gledali urušavanje kroz koje je prošla Rusija Borisa Jeljcina, dok bi na Tibetu odavno bio stacioniran neki logor poput kosovskog Bondstila. Kina je uspela da se razvije, baš kao i azijski tigrovi upravo čineći suprotno od instrukcija koju su dobijali od strane Zapada. Kina je otvorila svoje tržište za stvari i usluge kojih sama nema, ali krucijalni elementi kineske ekonomije su u rukama države, a da ne pominjem politički monopol kineskih komunista. Upravo je kineski model inspiracija za putinovu Rusiju. 

… Lionel Žospen, pozvao je učesnike da se bore protiv liberalizma, globalizacije u američkom maniru, pomoću sopstvenog tipa globalizacije, koji bi, kako je Žospen opisao, trebalo bi da počiva na „afirmaciji državne uloge u borbi protiv nekontrolisanih zakona tržišta“. U tom procesu Francuska bi trebalo da zameni Ameriku kao globalnog lidera.

To je preterano. Nisu Francuzi blesavi da pomisle kako bi mogli da zamene SAD kao globalnog lidera. Otkud ti takva ideja? Daleko od toga. Francuska se očajnički bori za emancipaciju od SAD. Iako su Sarkozi i Merkelova naizgled proamerički nastrojeni u odnosu na prethodnike Širaka i Šredera, njih dvoje su uspeli da nametnu svoju volju Amerikancima na samitu u Bukureštu (dok je Putin u pozadini diskretno aplaudirao), a sve u vezi poziva Ukrajini i Gruziji u NATO. Prvi put se desilo da na nekom takvom skupu Amerika ne progura nešto njeno. Francuska se bori za ravnopravniju globalnu utakmicu iako je i sama deo nepravednog kompleksa, ali u okviru tog kompleksa ona kao deo šire celine (EU) ima podređen položaj. U transatlantskim relacijama EU i evropske nacije uopšte imaju ulogu mlađeg brata. Pa od koga sam ja ovde mlađi? I dokle tako? Vladavina Buša je ogolila strateški interes SAD do nepodnošljivosti. Još je za vreme vakta Klintona u Evropi počelo da raste antiameričko raspoloženje, a kamo li danas.


BE CONTINUED....

[Chedista]

Meeting Narodnjaka u Beogradu 8. maja. Kosachov iz Jedinstvene Rusije drzhi govor i poruchuje okupljenima: BOLJE GROB, NEGO ROB i SPREMTE SE SPREMTE CHETNICI.

S ljubavlju iz Rusije. Pa ako vam se usladi, pushke u shake, pa u rat. A dvadeset prvi vek je.

[Plodni bizon]

BOLJE GROB, NEGO ROB i SPREMTE SE SPREMTE CHETNICI.

To se valjda vode onom Ustaskom "Samo mrtav Srbin je dobar Srbin". Znaci Rusi su nam koliko i Ustase 

[Ljubo Gazivoda]

Ako ćemo pošteno, prvi koje je Hitler počistio kada je došao na vlast bili su nemački komunisti i levičari. Nije počistio industrijalce i bankare, dakle kapitaliste, koji su u njemu videli spas od najezde gladnih proletera pod crvenim zastavama. Kapitalizam jer odrešio kesu za kratko ošišane momke u crnim i smeđim košuljama. Kapitalisti su se rado stavili u službu hitlerovog režima praveći profit na jačanju vojne industrije uključujući i otrovni gas za masovno uništenje Jevreja u koncentracionim logorima. Kapitalizam je izrodio nacizam i fašizam kao reakciju na organizovan zahtev za društvenom pravdom, odnosno pravednijom preraspodelom društvenih dobara. U skorije vreme imali smo primer američke podrške fašističkom režimu u Čileu Augusta Pinočea, pa podršku paragvajskom diktatoru generalisimusu nemačkog porekla Alfredu Štresneru, pa podršku fašističkim antisandinističkim falangama koje su iz susednog Hondurasa napadale sandinistički režim u Nikaragvi. Danas podržavaju rasističku opoziciju u Boliviji protiv levičarskog indijanskog lidera Eve Moralesa itd. Primera ima napretek, kako liberalni kapitalizam i najcrnji fašizam marširaju ruku pod ruku. Ne klevećite levicu jer pre nego što uzmemo da merimo njene grehe, bolje bi bilo da dobro premerimo sva zla liberalnog kapitalizma.

[Domaci Zdajnik]

Ako ćemo pošteno, prvi koje je Hitler počistio kada je došao na vlast bili su nemački komunisti i levičari. Nije počistio industrijalce i bankare, dakle kapitaliste, koji su u njemu videli spas od najezde gladnih proletera pod crvenim zastavama. Kapitalizam jer odrešio kesu za kratko ošišane momke u crnim i smeđim košuljama. Kapitalisti su se rado stavili u službu hitlerovog režima praveći profit na jačanju vojne industrije uključujući i otrovni gas za masovno uništenje Jevreja u koncentracionim logorima.

Gospodine Gazivoda, tretirati liberalni kapitalizam (ili liberalizam) kao fašizam ili u službi fašizma, kako vam stoji u potpisu, a što videh kod još nekih umnih ljudi (na primer, Zeka iz Novog Sada isto to drži u potpisu na vojvođanskom forumu), samo zato što Hitleru oni nisu smetali, ili zato što ne vode računa o sitnoj radnoj snazi je mnogo, mnogo neozbiljno. Prvo, neoliberalizam i ovo što danas imamo uopšte ne računa na nacionalnu podeljenost, rasnu ili bilo kakvu tome slično, a znamo šta fašizam podrazumeva. Dakle, jedino što možete spominjati pri napadu na ovu novu ideologiju, ja bih je nazvao ideologijom pansvetskog pomirenja i globalizacije, jeste nedostatak solidarnosti prema socijalno slabijem, prema radniku, nižem na lestvici stručne spreme, ili onome ko nije sposoban da zaradi dovoljno da bi sam bio kapitalista.

Površno gledajući na tu stvar, pitao bih vas: šta vi predlažete? Komunizam? Hoćete velikim kapitalistima da oduzmete to što su stekli, da bi silom bili solidarni? Ili da im država odrezuje kroz porez ono što steknu? Ja se sa ovim drugim mogu složiti, ali ostale ideje neoliberalizma nemojte dirati u tom slučaju, ali samo pod uslovom da se kapitalisti i dalje isplati da radi to što radi, i u dogovoru sa celokupnim svetskim (ili evropskim, koliko obuhvata teritorijalno to zajedničko tržište) tržištem. Ono što je sigurno jeste da komunizam nije nikakva alternativa neoliberalizmu i liberalnom kapitalizmu, čak vonja na hrišćansku solidarnost i pomaganje ubogih (rekao bi Niče), umesto da se angažuju ili njihov angažman podstakne (da im se pruži šansa, kao što se danas svakome nudi štansa, samo ako hoće ili može da je iskoristi, da pokaže sebe u najboljem svetlu, da nauči, da zaradi kroz učenje, itd.). Komunizam to ne nudi. Tako da mi smešno deluje kad komunisti uzvikuju kako je liberalizam isto što i fašizam, ili da oni koji ne govore o kapitalizmu, treba da šute o fašizmu. Fašizam je zlo, kapitalizam je neminovnost razvijene ekonomsko-tržišne situacije, i tu ne vidim nikakav prostor za priču.

Kapitalizam je izrodio nacizam i fašizam kao reakciju na organizovan zahtev za društvenom pravdom, odnosno pravednijom preraspodelom društvenih dobara.

Evo ovog momenta solidarnosti. Pa, čekajte, gospodine Gazivoda, kako vi zamišljate pravedniju raspodelu društvenih dobara? Ovako: Ja zaradim (pošteno zaradim, da se razumemo) prvih deset hiljada evra (ma neka sam ih i dobio na lutriji); za godinu dana od toga napravim 20 hiljada, za dve godine od tih para, zahvaljujući nekom biznisu koji sam pokrenuo (kao ovi danas što nude za mala preduzeća, koja mogu da postanu veća ako se dobro radi), stvorim 50 hiljada, za tri - 200. Kroz deset godina imam milion evra u džepu. Kroz dvadeset godina - 100 miliona dolara. I sada vi meni recite da ja sa tim parama ne bih bio milioner koji bi mogao da se nazove velikim kapitalistom. Šta se dalje događa. Ja mogu da radim dalje, ali vi ćete, kao komunista, kazati: "Čekaj, Aco, kako sad ti možeš da zarađuješ toliki novac na znoju ovih ljudi koji nisu uspeli da pokrenu taj biznis kao ti, to ne može tako! (U tom momentu da sam ja na vašem mestu rekao bih: uvesti zakon kojim bi veliki kapitalisti, ekstra-profiteri, na kontu zajedničkog dobra - neke vrste solidarnosti - izdvajali određenu sumu novca - recimo 5% od profita.) I onda biste mi sve oduzeli (danas ima već mnogo ovakvih slučajeva, tako da ne znam šta bi jedan komunista sa njima radio sem da im čitavu imovinu nacionalizuje, kao što su komunisti radili u Srbiji posle rata) jer niko ne sme da štrči u društvu svojim novcem (kao što u palanci niko ne sme da štrči intelektom), podelili siromašnima, i zarobili sve da rade u korist države, a građani da uživaju prosečnost (obeshrabrili dalje privatno preduzetništvo).

Mislim da je to korak nazad, čak ne jedan nego nekoliko. I ako postoji rešenje za surovi liberalni kapitalizam, on sigurno nije komunizam ili direktna/prisilna "solidarnost".

No, ovih par poruka ću spojiti sa već postojećom diskusijom o globalizaciji... da se ne iznenadite.

[Ljubo Gazivoda]

Gospodine Gazivoda, tretirati liberalni kapitalizam (ili liberalizam) kao fašizam ili u službi fašizma, kako vam stoji u potpisu, a što videh kod još nekih umnih ljudi (na primer, Zeka iz Novog Sada isto to drži u potpisu na vojvođanskom forumu), samo zato što Hitleru oni nisu smetali, ili zato što ne vode računa o sitnoj radnoj snazi je mnogo, mnogo neozbiljno. Prvo, neoliberalizam i ovo što danas imamo uopšte ne računa na nacionalnu podeljenost, rasnu ili bilo kakvu tome slično, a znamo šta fašizam podrazumeva. Dakle, jedino što možete spominjati pri napadu na ovu novu ideologiju, ja bih je nazvao ideologijom pansvetskog pomirenja i globalizacije, jeste nedostatak solidarnosti prema socijalno slabijem, prema radniku, nižem na lestvici stručne spreme, ili onome ko nije sposoban da zaradi dovoljno da bi sam bio kapitalista.

Fašizam i nacizam su proistekli iz kapitalističkog društvenog uređenja a ne iz zajednica, feudalizma ili socijalizma. Dakle, bez obzira na načelni humanizam kapitalizma u smislu prevazilaženja etničkih i rasnih podela to je zbog toga što kapital teži da obuhvati sve, ali to ne znači kako je kapitalističko društvo lišeno rasizma. Naime, rasizam i nacionalizam jesu utkani u same korene kapitalizma. Primer prvobitne akumulacije kapitala, odnosno kolonijalni mentalitet koji je pratio kolonijalnu ekspanziju (ekspanziju kapitala) kao jednu od osnovnih ideoloških premisa imao je rasnu supremaciju evropskih naroda nad kolonizovanim narodima. Na rasizmu i nacionalizmu je izgrađen kapitalizam. To znači da će se kapitalizam uvek latiti tog oružja kad god mu bude bilo potrebno, što i čini. Kapitalizam iako načelno propagira jednakost ljudi, nacija i rasa, u stanju je da izazove i podstiče najgori šovinizam i fašizam onda kada je potrebno nahuškati narode jedne na druge. Tako recimo turski nacionalizam je poželjan ali ne i nacionalizam Kurda. Poželjan je nacionalizam Tibetanaca i Japanaca ali ne i Kineza. Poželjan je rasizam belih Bolivijaca kada je potrebno svrgnuti Moralesa sa vlasti ali zato nije poželjan nacionalizam Indijanaca u meksičkoj provinciji Čiapas koji se bore protiv proameričkih vlasti te zemlje. Kod nas imamo primer da je Zapad stao na stranu recimo albanskog nacionalizma protiv srpskog. Takođe nacionalizam Gruzina i Čečena je OK ali se to ne može reći za nacionalizam recimo Rusa i Abhaza. S druge strane, socijalizam je uvek težio da ublaži te etničke razlike, s tim što socijalističke zemlje uopšte nisu uspele da iznađu formulu opstanka, pošto jednostavno nisu bile kadre da izdrže hladni rat sa Zapadom izuzev Kine. Ne branim ja socijalizam kao poredak niti smatram da je socijalizam onako kako se ovaplotio bolji i moralniji, ali u svakom slučaju ideju socijalizma smatram boljom od ideje beskrajnog profita. Smatram da bi kapitalizam vremenom trebalo resocijalizovati, povratiti se na zlatna vremena sedamdesetih u vreme procvata socijalne države u Evropi. Možda je to sada nemoguće ali nisam siguran da će svetski kapitalizam nastaviti da živi i razvija s obzirom da reprodukuje do sada neviđenu bedu na globalnom nivou. Jednom to mora da pukne. Ne zalažem se za konfiskaciju imovine, ali potrebno je raditi na izgradnji pravednijeg i stabilnijeg svetskog poretka. U tom smislu ja sam altermondijalista. Ne bi trebalo ukidati korporacije ali trebalo bi demokratiju staviti iznad ekonomije, ljudska prava iznad profita, ekologiju iznad privrednog rasta jer pravda, mir i zdrav život jesu indikatori razvijenog, civilizovanog i kvalitetnog života a ne samo rast GDP-a (koji je uzgred jedna zanimljiva statistička projekcija for dummies). Mi smo već pobedili, jer zlo nikada ne može pobediti ljubav. Širi dalje....