Kultura provincije

[Plodni bizon]

Iz dnevnog lista Danas, o srpskoj provincijskoj kulturi i nicanju novih spomenika:

Na balkanskoj postmodernoj mapi, nakon Mostara (Brus Lijev spomenik), velikim slovima upisuje se Žitište, selo kod Zrenjanina, gde je preksinoć, uz prigodni performans Ramba Amadeusa, otkriven spomenik filmskom junaku Rokiju Balboi koga u šest nastavaka tumači Silvester Stalone (nadimak Slaj).

Stalone je rođen u Njujorku 6. jula 1946. (istog dana kad i Džordž V. Buš), od oca Franka Stalonea (italijanskog porekla) i majke Žaklin "Džeki" Labofiš (rusko-jevrejskog porekla). Karijeru je počeo kao porno glumac (Kiti i pastuvi, 1970), a godinu dana kasnije dobija malu ulogu sa Vudi Alenom (Banane). Snimio je đuture žanrovskih filmova, većina njih su prosečni i loši, ali dragi. Na primer Kobra, Tango i Keš, Alpinista...

[DaXa]

Bolje da su Dzejni podigli spomenik...

[Domaci Zdajnik]

Sa stanovišta naci-indoktrinacije, bolje je da dižu spomenike tim filmskim likovima nego srpskim ubicama i vojskovođama. Bojim se da će Srbija, ako se desi ono što najavljuju savetnici premijera i predsednika države, da se okrene majčici Rusiji, i da gradi uskoro spomenike Karadžiću i Mladiću. Mada bih rekao da su ideju za dizanje takvog spomenika morali da dobiju neki površni ljudi.

Elem, ne znam šta kaže istorija umetnosti, da li se još uvek u svetu vajaju ličnosti i postavljaju kao nekakav državni ili lokalni ponos. Mislim da je to odavno izašlo iz prakse civilizovanih zemalja. Ako neko ima kontrainformaciju neka javi.

[provincijalac]

Mirjana Bobić-Mojsilović | 31.08.2007
Roki Balboa

Otkrivanje spomenika Rokiju Balboi, legendarnom junaku iz serijala filmova o bokseru koga glumi Silvester Stalone, već je bizarnost po sebi, a tome treba dodati i činjenicu da je rečeni spomenik postavljen u banatskom selu Žitište, i da je svečanost održana na „Čiken festu“, to jest na festivalu piletine. Da bizarnostima nema kraja treba pomenuti i mali detalj - spomenik je besplatno uradio jedan hrvatski vajar. A nedavno je i u Bosni i Hercegovini postavljen, ništa manje bizaran, spomenik Brusu Liju.
Spomenici su ovde bili rezervisani ili za nacionalne junake, ili za velike ideje slobode, ili za mrtve pesnike. Postavljanje spomenika holivudskim projektima, koji su nam kao deci raspaljivali maštu, predstavlja neku vrstu duhovitog otklona prema ideji istorije i trajanja u vremenu. Ni heroji, izgleda, nisu više ono što su nekada bili. Roki Balboa u Žitištu jeste već sam po sebi kontekst, humorni diskurs, sa sve piletinom na žaru i meštanima sela koji uglavnom nemaju pojma ko je lik ovekovečen u bronzi.
Ali, to ideju savremenih junaka, ali još više njihovu trijažu pred očima „istorije“, dovodi na nivo novog koncepta. Sa jedne strane Roki u Žitištu jeste instalacija - može se posmatrati i kao svojevrsna sprdnja prema spomeničarskoj kulturi u kojoj je ova zemlja živela. Sa druge strane, pitanje onih koji žiriraju o tome ko će biti ovekovečen i gde će mu stajati spomenik, takođe je stavljeno pod duhoviti upitnik.
Tako pitanje „kulture“ napokon postaje i pitanje takozvanog običnog čoveka - heroji više ne moraju da stižu direktno iz oblasti politike i aktuelne ideologije - svako ima prava na svog junaka, a presudni uticaj države, to jest partija, na krojenje istorije, više ne postoji. Statua filmskog boksera usred vojvođanskog sela ideološki je neupitna, a pogled na bronzanog Rokija izaziva samo osmehe na licima, jer ideju večnosti i veličanstvenosti „trajanja u vremenu i prostoru“ svodi na ljudski nivo.
U zemlji u kojoj je rušenje ideoloških spomenika nešto kao dobar dan, i u kojoj se imena ulica (a i to su svojevrsni spomenici) menjaju svake četiri sezone, Roki, sa bokserskim rukavicama, obećava da će trajati mnogo duže od srpskog stndarda.

[FinalCutNow]

Treba se pozabaviti i temom čuvenih, praistorijskih, takozvanih Domova kulture u manjim lokalnim zajednicama. Sticajem okolnosti, nedavno sam učestvovao u radu upravo jedne takve, male kulturne ustanove. Naime, prijatelj koji se bavi slikarstvom i muzikom zamolio me je da pomognem u organizaciji određenih dešavanja u dotičnoj ustanovi. Iako je reč o siċušnoj prigradskoj varoši gde se u startu moglo očekivati palančko odbijanje, ljudi koji su u lokalnoj mesnoj zajednici zaduženi za kulturne delatnosti ( jedna šefica i par njenih pomagača) isprva su pokazali spremnost da nam izađu u susret. Poenta je bila ta da se gotovo svakog drugog dana organizuju svirke uživo u glavnom u popodnevnim i noċnim terminima. Nabavili smo ultra-perfektno ozvučenje s dve mixete, novim pojačalom, a mahom je izvođen jazz-rock i to se na naše prijatno iznenađenje veoma dopalo klincima kojima je ovaj “izlazak” u dom kulture stigao kao pravi melem, a kada se to posmatra u odnosu sa siromašnom ponudom lokalnih kafiċa. Pored toga organizovali smo likovne i vajarske delatnosti za osnovce i oni su kada se sve sabere ostavili nekoliko hiljade radove u domu. Takođe, organizovane je i jedna grupa za moderan ples koja je s instruktorom svakodnevno održavala probe u toj ustanovi.
I tako je to trajalo negde do polovine prošlog meseca, kada su se najednom pojavili tipični, palančki tračevi. “Tamo se okupljaju narkomani”. “Ova dvojca uveče sipaju na decu drogu u piċe”. “Došli su ovde na letnji odmor da nam truju decu”.
Nismo obraċali pažnju na ove zlonamerne glasine, ali smo pritom naivno zaboravili na moguċnost da kao i u svakom selištu sve glasine brzo prerastu u špijunsku, pandursku intrigu. U stvari, panduri u manjim mestima postupaju u skladu s ogovaranjima, a ne dokazima i zasnovanim optužbama. Tako se dogodilo da ni manje ni više, nego panduri doslovno “upadnu” u zgradu mesne zajednice i susretnu se s šeficom odseka za kulturu. Naravno, istripuju je tim glasinama i ona zabrani noċna okupljanja u domu. Sada tamo dolazi povremeno plesna grupa, a sve ostalo je stalo.

Van ovog ličnog primera, mene zapravo interesuje zbog čega “Domovi kulture” i dalje postoje? Kakvu oni funkciju treba da imaju na lokalima i gde i kome tačno ide novac koje opštine izdvajaju za održavanje i rad tih ustanova? Veċina njih na lokalu nema nikakvu stvarnu ulogu u kulturnim dešavanjima, niti podstiče na kulturni rad. 

[Plodni bizon]

Domovi kulture koji postoje u manjim mestima i koje ja poznajem uglavnom sluze za odrzavanje onog tradicionalnog srpskog plesa - folklora, nekim izborima za mis seljanke i cobanina, eventualno za neku "sportsku" aktivnost kao sto je okupljanje penzionera da bi igrali sah ili izdavanje prostorije nekome treneru aikidoa da uzima pare i uci drugu seosku decu borilackim vestinama. Takodje, domovi kultura sluze za promociju nekih politickih partija.

Treba im pod hitno ukinuti sva sredstva.

[provincijalac]

pocinje leskovacka rostiljijada. kako to komentarisete?

Večeras počinje leskovačka "Roštiljijada"
Blic, 3. septembar 2007.

Na širokoj čaršiji u centru Leskovca sve je spremno za početak čuvene "Roštiljijade". Svečano otvaranje najavljeno je za večeras, uz vatromet, trubače i tradicionalni defile mažoretkinja.

Večeras će na centralnoj bini nastupiti Saša Matić, a u utorak Dona Arsen sa bendom. U sredu dolaze zvezde Granda Leskovčanin Darko Filipović i Slavica Đukteran. Četvrtak je rezervisan za "Flamingose", petak za "Koktel bend", a subota za "Amadeus bend".

Goste će zabavljati i gotovo svi poznati trubački orkestri sa juga Srbije, ali i lokalni muzičari i kulturno umetnička društva.

Roštiljijada traje do 9. septembra.

[Plodni bizon]

RTS: Organizator manifestacije je Turistička organizacija Leskovca, a pokrovitelj opština Leskovac u saradnji sa brojnim sponzorima.

Bojao sam se da nije Odbor za kulturu Leskovca organizator ovakvog antikulturnog dogadjaja.
Jug, inace, veseo, primitivan i prljav. Nista novo...

[Nebojsa]

Rostiljdzije, ljubitelji bureka, kobasica i ciganske muzike, kako ste?  :jezik:

[FinalCutNow]

A postoji li negde kod nas festival palačinki? To bi mi se jako dopalo.

[debeli dud]

"Kultura provincije: Guca, rostiljijada, buregdzijada, itd"

Zar ne bi trebalo da pise "rostiljada"??

[DaXa]

RTS: Organizator manifestacije je Turistička organizacija Leskovca, a pokrovitelj opština Leskovac u saradnji sa brojnim sponzorima.

Bojao sam se da nije Odbor za kulturu Leskovca organizator ovakvog antikulturnog dogadjaja.
Jug, inace, veseo, primitivan i prljav. Nista novo...

Kad sam slao mail opshtinskom odseku za kulturu, povodom ove "kulturno-umetnichke" manifestacije "Dani Vranja", rekli su da oni uopshte nisu ni nadlezhni za to, vec neki radikal zamenik predsednika opshtine.

[Plodni bizon]

Sjajan tekst je izasao u danasnjem Blicu. Procitajte sa velikim uzivanjem, a na kraju se uzasavajte i prokomentarisite.

Istraživanje o kulturnim potrebama, navikama i ukusu naših građana
Srbija još živi po ukusu predgrađa



U Srbiji 60 odsto ljudi voli Cecu Ražnatović, a više od 40 odsto ne znaju čime se bave ili ko su uopšte "Partibrejkersi". Više od trećine ne zna da navede ime omiljenog pisca, a dve trećine ne zna nijednog jedinog slikara. Čak 13,5 odsto ljudi nema nijednu knjigu u kući, dok još četvrtina ispitanih poseduje svega do 25 knjiga.

Ovo su neki od rezultata istraživanja "Kulturne potrebe, navike i ukus građana Srbije i Makedonije" mr Predraga Cvetičanina, sociologa umetnosti i kulture na Filozofskom fakultetu u Nišu, dobijenih na reprezentativnom uzorku od 2.300 ispitanika.

Istraživanje je pokazalo da je najbrojnija takozvana rurbana publika, ni gradska, ni ruralna, koju čini 37 odsto stanovništva Srbije. Cvetičanin tvrdi da Srbijom vlada "ukus predgrađa" i u bukvalnom i u metaforičnom smislu.

- Bukvalno, reč je o drugoj i trećoj generaciji doseljenika sa sela u grad, koji najčešće žive u predgrađima. Oni vole turbo folk, TV sapunice, strane akcione filmove, trač magazine. Metaforično rečeno, oni su još u "predgrađu ukusa", jer nisu stigli do urbanog, već do rurbanog - objašnjava mr Cvetičanin.

Ako se ovome pridoda još četvrtina publike sa folklornim ukusom (23 odsto ispitanika voli izvornu i novokomponovanu muziku, porodične serije, domaće komedije), dobija se 60 odsto stanovništva okrenutog lokalnim kulturnim vrednostima, nasuprot globalnim i urbanim trendovima.

Polovina ljudi zadovoljava kulturne potrebe gledanjem televizije i praćenjem sportskih događaja.

Ispitivanje kulturnih navika pokazalo je da više od dve trećine učesnika nije u poslednjih 12 meseci nijednom posetilo pozorište ili muzej. Čak 13,5 odsto ljudi nema nijednu knjigu u kući! A još četvrtina ispitanih poseduje svega do 25 knjiga.

Cvetičanin tvrdi da nema mesta panici kulturnih dušebrižnika.
- Još gore je u okolnim zemljama! Ali, ljude ne treba nasilno edukovati da prate kulturne programe, već ponuditi mogućnost izbora. Mnogo je efikasnije širiti im vidike putem medija, ili im davati subvencionirane ulaznice za pozorište - smatra Cvetičanin.
"Odsutnih" iz kulture, odnosno onih koje ne interesuju sadržaji zvanične kulture ima više od polovine, a to je oko četiri miliona ljudi u Srbiji.

- Oni pripadaju paralelnom kulturnom svetu. Svoje kulturne potrebe zadovoljavaju putem televizije, u kafanama, na porodičnim slavljima. Nije im bitno ko je Mikelanđelo, nego je važno da znaju, recimo, što više narodnih pesama - zaključuje Cvetičanin.

[provincijalac]

Srbija još živi po ukusu predgrađa

simpatichno mi je sto je na slici osim celave budale sa srpskim grbom i pozadina koja definitivno ukazuje na to da se radi o centru nisha. bojim se da je uzorak koji je posluzio za ovu anketu i analizu uzet sa podruchja nisha i verovatno najvise sa filozofskog fakulteta.

[provincijalac]

neverovatno, ali kulturu provincija i ne zasluzuje
pogledajte ovaj izvestaj iz cacka

V. Trtović | 26.09.2007
Zastave iritirale Čačane



Na osnovu odluke Opštinske komunalne inspekcije, sa gradskog šetališta u Čačku uklonjene su zastave koje su rad italijanskog umetnika Luke Vitonea, jednog od učesnika ovogodišnjeg 24. memorijala Nadežde Petrović, koji je pre nekoliko dana otvoren u Čačku. Ova odluka, sprovedena tokom noći između ponedeljka i utorka, zaprepastila je mnoge građane, kao i radnike u Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović“, u kojoj su dobili obrazloženje da Galerija nema lokacijsku dozvolu za postavljanje zastava.
Zastave crno-crvene boje koje su prošle sedmice postavljene na gradskom šetalištu pod nazivom „Ništa reći, samo biti“, izazvale su burne reakcije Čačana, koji nisu znali da je reč o jednoj od 16 umetničkih instalacija koje su predstavljene na ovogodišnjem Memorijalu. Komentarišući da ih prizor podseća na „sektu“ i da zastave imaju ružne asocijacije zbog svojih boja, mnogi „uznemireni“ građani obraćali su se policiji i inspekcijskim službama.


a onda bacite pogled na komentare sa sajta blica, gde je tekst i objavljen:

Jagodinac |  Sreda, 26 Septembar 2007. 19:57h
Taj Italijan vam je umetnik do mojega. Srbija ima toliko mladih, talentovanih umetnika ali osecaj provincijalizma je nagoni da zove i ovakve umetnike. Napolje sa njima i dajte shansu nashim mladim stvaraocima.

dejan vuksanovic | Sreda, 26 Septembar 2007. 15:43h
Rotarci, Masoni, sektasi moraju biti uklonjeni iz Srbije za sva vremena!

mile | Sreda, 26 Septembar 2007. 13:39h
Crne zastave stvarno izgledaju strašno. Čisto sumnjam da bi mogao tako da ih poveša po centru Milana, Đenove, Rima... Naš narod još uvek ume da pročita šta se krije iza "umetnikovih" poruka.