Skolski sistem i skolski cas

[Domaci I.]

Mogu da prenesem iskustvo sa održanog časa u jednoj niškoj gimnaziji, i naravno da pretpostavim kako bi čas trebalo ili ne bi trebalo da izgleda, te da to uporedimo sa aktuelnim i najčešćim načinom držanja nastave u školi ili na fakultetu. Počeću sa opisom ovog drugog.

Učenici su navikli na profesora koji dođe, baci dnevnik na sto, možda uzme novine da čita, a učenicima kaže da čitaju svoje udžbenike. Neki su, iz sećanja na svoje srednjoškolske dane, znali da kažu da se podelimo u grupe i svaka grupa da čita jedan pasus određene lekcije, a na kraju svaka od njih to reprodukuje (iz svake grupe biraju po jednog ko to radi, a na sledećem času neko drugi, itd.). Neki kažu da jedan učenik čita (galami, u slučaju da naiđe nadzorna komisija, pa je to važno), dok bi drugi trebalo da slušaju, i tako do kraja časa. Ali najčešće je slučaj takav da je profesor angažovan, i to tako što će spremiti neku lekciju i prepričati je učenicima bez mnogo zadrški, pitanja, prepuštanja učenicima da se uključe, provokacija sa stilom kako bi se prisutni aktivirali... Učenici su već navikli na takvo predavanje tako da bi se i čudili kad bi neko ušao u učionicu i postavio neko čudno pitanje, a opet s neke strane i iz nekog dubljeg pogleda - u vezi sa predstojećim predavanjem ili temom.

Predavanje koje sam ja držao bilo je iz oblasti filozofije. Čini mi se da je u toj oblasti najlakše koncipirati čas, ako je pri tom zadatak profesora da aktivira učenike i pokrene ih da razmišljaju.

Mislio sam da je bilo potrebno zauzeti donekle autoritaran stav, ali ne preterano, kako bi bili dovoljno slobodni da se uključe, ali ne toliko da čas preuzmu u svoje ruke. Zato sam imao spremljenu listu citata koje nisam hteo sam da prepišem na tablu već sam tražio da to neko od učenika uradi. Time sam i uštedeo na vremenu.

Citati su bili, naravno, vezani za predmet o kojem sam mislio da govorim, a redosled takav da pri razmišljanju o prvom, i potom po dolasku do zaključka šta on znači, bivaju otvorene pretpostavke o drugom. Nakon pronalaska značenja drugog, otvaraju se lagano vrata za odgovor na treće, i tako dalje. Ali pri svakom od tih citata angažman profesora morao je biti naročit, jer nije se tražilo od učenika da oni sami nagađaju šta znači ono što je napisano na tabli, već je potrebno približiti im svaki od pojmova (a posebno one pojmove koji su običnom i zdravom ljudskom umu neobični), a onda ih dovesti u vezu. I pri tom "povezivanju" ideja je bila da se učenici uključe.

Uspeh profesora je evidentan ne samo u slučaju da su učenici bili tačni pri davanju odgovora na postavljena pitanja, već u slučaju da su se aktivirali, da su razmišljali o onome što je postavljeno kao problem, te kakve su odgovore davali nije toliko važno koliko na koji način su do njih dolazili.

Još je korisno da se učeniku ne dozvoli da sve zapisuje, a mislim da je dobro da što manje zapiše i da se manje materije nalazi na tabli. Na tabli mora da stoji samo suština ali ne suština predmeta, već suština metode dolaska do nekih pretpostavki o predmetu. Dakle, u sveskama mora da se nalazi ne krajnje rešenje, nego osenčan put do rešenja, kako bi u nekoj prilici učenik kod kuće mogao u beleškama da vidi ne gotovo rešenje (koje ne pobuđuje dalje razmišljanje) već još jednom da razmisli o metodi (putu).

Poželjno je da profesor na kraju časa preda učenicima primerke u kojima je siže predmeta o kome se na času govorilo, ali učenje tako zabeležene materije sigurno ne bi trebalo nagrađivati boljom ocenom od učenja i reprodukcije puta koje zahteva intelektualni rad, i to uvek iznova.

[Lvzifer]

Ovde ce malo da pricamo o nasem organizovanju obrazovanja.
Sta treba da bude cilj skole. Obrazovanje gradjanstva neke zemlje, masovno stancovanje kadra za odredjene oblasti ali pre svega skola treba da bude mesto u kome ce da nas nauce o zivotu i o ucenju.

Sta nam zapravo pruza ta skola? Jedno je sigurno stancuje kadar, ali kakav kadar? Evo ja cu da vam kazem-NIKAKAV uglavnom. U tim skolama kod  velike vecina prefesora(vaspitacha, ucitelja) vladaju jedne fasisticke metode koje mladi i otvoreni umovi po defaultu odbacaju. Te retko ko bude naucen da se odnosi prema ucenju kako valja. Skola za ljude predstavlja teret, strashan teret. Ne zbog gradiva vec zbog mentaliteta medju profesorima.

Provesore delim na 2 velike grupacije:
1. Fashisti, oni koji misle da je kljuc ka uspehu samo rad ( delimichno su u pravu ) ali imaju jako pogresne metode kako da objasne ljudima to. Uglavnom to rade davanjem losih ocena, teskih pismenih, resetanjem na usmenim ispitima i glumeci strogocu i opasnot.
2. Beskorisni, oni koji samo propustaju djake da prodju bez obzira na sve, kuliraju i boli ih dupe za sve, nisu strogi niti su bilo kakvi. Jednom recju beskorisni, kod njih mozemo da dobijemo dobre ocene ali nista vise! Cak ne steknemo ni znanje tog gradova.

Obe ove kategorije preovladavaju, kod fasista steknemo znanje i odbojnost prema ucenju i skoli, kod beskorisnih ne steknemo nista sem dobrih ocena. Postoji i treca i najslabija kategorija prefesora onih normalnih koji i pruze malo vis od ona dva tipa ali opet , retki su te na mali broj ucenika imaju uticaja.

Za ovo je prvenstveno kriv sistem u osnovnoj skoli. Ja sam imao genijalnu uciteljucu u prvom razredu jer nisam isao u vrtic i kada sam stigao nisam umeo da citam. Za malo manje od dva meseca ja sam citao skoro najbolje u odeljenju ( al sam opak!  ). No ona je priminula i dosla nam je nova uciteljica koja je bila seljanka( da to je pravi izraz ) ona je bila uglavnom nezainteresovana za bilo sta, cak su moji roditelji primetili da kad prica o meni ( a i o ostaloj deci ) nema pojma o kome se radi! I ciju su to roditelji!!!

Onda dolaze 5-6-7-8 razred, gde upoznajemo prave fasiste!  Oni podrzavaju napredne, slabije ili progutaju ili kuliraju pa ih resetaju jer misle da nema vajde od tog ucenika. Zar to nije strashno? Umesto da izvuku najbolje oni bude najgore!! Slichne stvari se dogadjaju u srednjoj kod pojedinih profesora.

Meni su pojedini fasisti napravili opasne traume, josh uvek pamtim neke poteze zbog kojih bi ih izbacio sa posla. Bila je jedna profesroka OTO-a koja je imala svoju kancelariju i kad god sam hteo da je pitam nesto u vezi gradiva imala bi obicaj da me otera napolje jer jede Kolce sa tetkcom. Takodje je postojala profesorka hemije ( u osnovnoj ) koja je bila Beskorisna, skroz popustljiva, ja i dan danas ne mogu nista da ukapiram iz hemije jer je gradivo obimno a ja sam postao operisan od iste. Da ne pricam o profesorima u srednjoj.

Na kraju srednje skole gde vec mozemo jasno da podelimo profesore po ovoj mojoj podeli..

Skola je trenutno ono sto nebi trebalo da bude, fasisticka ustanova zato vecina ljudi pukne sa skolom kad-tad!

Vasa misljenja, koliko se slazete samnom ili ne ? Inace ovo se odnosi na srednje skole i osnovne sa fakultetima nemam iskustva...ako neko ima slobodno nek dopise.

[Domaci I.]

Pošto se spremam da postanem profesor, odgovoriću kako vidim situaciju u školstvu, mada sam već dosta toga rekao na ovu temu ovde.

Sta treba da bude cilj skole.

Cilj škole je da pre svega osposobi mladu osobu da samostalno, objektivno i sa savešću razmatra osnovne životne situacije. Takođe, da doprinese stvaranju određenog sistema vrednosti koji će biti poštovan iznutra, dakle, principijelno, a ne po zadatku, autoritetu ili bilo kojoj spoljašnjoj deklaraciji ili zahtevu. Dakle, osposobljavanje na na pošlusnost i bezočno pokoravanje vladajućim paradigmama, već za principijelno razumevanje sveta.

Sta nam zapravo pruza ta skola? Jedno je sigurno stancuje kadar, ali kakav kadar?

Škola kakva je danas ničemu ne služi. To znaju i oni koji predaju gradivo i oni koji gradivo - uslovno rečeno - usvajaju. I jedni i drugi su tu da bi otaljali posao za novac, odnosno za ocenu. To je rutina koja gubi svaki smisao. Iz tog razloga bogatiji ljudi ili oni koji žele da im deca postignu nešto izuzetno u životu i ne šalju decu u regularne škole, već ih školuju na drugačiji način, dok diplome dobijaju vanrednim polaganjem ispita.

Skola za ljude predstavlja teret, strashan teret. Ne zbog gradiva vec zbog mentaliteta medju profesorima.

Nije to samo mentalitet profesora, već je jedan obrazac po kom funkcioniše sve više ljudi, nešto što se razume kao normalno ponašanje i - što je još gore - normalan međuljudski odnos. Bazira se na poslovnom, ili kako je već ustaljeno: na partnerskom odnosu. Slabe ocene dobijaju oni koji upravo podsećaju profesore na to da ništa ne ulažu u to da se gradivo na pravi način prenese, te ih primeri loših đaka opominju na neki način, podsećaju da je posao loše odrađen. Inače, nigde se sem u nerazvijenim zemljama (ne samo u privrednom i ekonomskom smislu, nego uopšte u pogledu građanskih vrednosti) ne polaže na učenje kod kuće, već se pokušava organizovati nastava tako da čitavo znanje deca usvoje i steknu upravo u školskim klupama, a da kod kuće rade nešto sasvim nevezano za školu.

Provesore delim na 2 velike grupacije:
1. Fashisti, oni koji misle da je kljuc ka uspehu samo rad ( delimichno su u pravu ) ali imaju jako pogresne metode kako da objasne ljudima to. Uglavnom to rade davanjem losih ocena, teskih pismenih, resetanjem na usmenim ispitima i glumeci strogocu i opasnot.

Preglomazno gradivo im ne daje mnogo prostora da manevrišu, kako bih ja nazvao strategiju ili metodu predavanja. Naročito iz onih predmeta koji su po default-u dosadni, odnosno jednolični. Takvim smatram sve one koji se ne odnose na svakodnevne događaje, te prirodno postoji nedostatak interesa: strani jezici, prirodne nauke... Tu je potrebno uložiti mnogo više koncentracije kako bi ono što u stvari deca u tom periodu i ne moraju da uče - naučila. Slažem se da to rade na pogrešan način.

2. Beskorisni, oni koji samo propustaju djake da prodju bez obzira na sve, kuliraju i boli ih dupe za sve, nisu strogi niti su bilo kakvi. Jednom recju beskorisni, kod njih mozemo da dobijemo dobre ocene ali nista vise! Cak ne steknemo ni znanje tog gradova.

To su profesori koje nikako ne bi valjalo zapošljavati. Da sam direktor neke škole takve bih pre svih otpustio, bez obzira što ni oni prvi nisu bolji u pedagoškom smislu.

[Lvzifer]

ma ajde, pa dodaju? Imao sam profesorku iz biologija koja je dodavala gradivo, znaci dodavala ono sto nema u knjizi i trazila to kao obavezno!!

Nije to samo mentalitet profesora, već je jedan obrazac po kom funkcioniše sve više ljudi, nešto što se razume kao normalno ponašanje i - što je još gore - normalan međuljudski odnos. Bazira se na poslovnom, ili kako je već ustaljeno: na partnerskom odnosu. Slabe ocene dobijaju oni koji upravo podsećaju profesore na to da ništa ne ulažu u to da se gradivo na pravi način prenese, te ih primeri loših đaka opominju na neki način, podsećaju da je posao loše odrađen. Inače, nigde se sem u nerazvijenim zemljama (ne samo u privrednom i ekonomskom smislu, nego uopšte u pogledu građanskih vrednosti) ne polaže na učenje kod kuće, već se pokušava organizovati nastava tako da čitavo znanje deca usvoje i steknu upravo u školskim klupama, a da kod kuće rade nešto sasvim nevezano za školu.

Pa malo li je petetichno da kazem samo profesori, zamisli da sma poceo da pricam o ostalim?
Skola je ta koja je stvrena kao organizacija i ustanova da ljude nauci necemu, prvenstveno da nauce da uce a posle sve ostalo jer je to u interesu napretka nacije? Lose ocene dobijaju, a  sto ih niko nije naucio da uce kad su bili mladji? Ko stvori njih takve kakvi su ? Jel profesori imaju pravo da tako procenjuju i da ubijaju  sve u njima sto se tiche ucenja ? Ili treba da im pomognu?
Znam mnog pametnih koji imaju lose ocene, a opet znam mnogo debilana koji imaju dobre ocene...

[Truman]

Mizante sta bi ti uradio kada bi video da neko nema pojma to sto ga pitas? Verovatno bi morao da mu das kec, koja je alternativa? Dakle, ne slazem se sa onom podelom na dve vrste profesora, ima i trecih - to su oni koji nisu previse strogi, a trude se dok predaju, ali ipak ne mogu nista protiv lenje dece. I zaista mislim da nije u redu samo pljuvati profesore. Ima naprosto lenje dece koja nisu stekla radne navike i ne interesuje ih nista drugo osim sporta, mobilnih, narodnjaka... Tu profesor ne moze nista ma koliko da je dobar jer mane tih djaka poticu iz kuce. Obzirom da ces predavati filozofiju ne znam koliko si svestan da je mnogima upravo taj predmet  potpun odvojen od realnosti i shvataju to kao nesto sto je besmisleno i sluzi samo da bi ih "smaralo".

[Domaci I.]

Mizante sta bi ti uradio kada bi video da neko nema pojma to sto ga pitas? Verovatno bi morao da mu das keca, koja je alternativa?

Da, razume se da bi bilo i takvih situacija. No, ne bih davao kečeve. Rekao sam da je filozofiju izuzetno lako pratiti, naročito ako je profesor kvalitetan i ume materiju da približi na specifičan, pravi način. Dakle, najpre, potrudio bih se da svi prate, a odatle ako budu zapamtili bar svaku desetu ideju bilo bi dovoljno da im dam dvojku. Prelazna ocena je minimum koji može da se dopusti, jer može biti da neko naprosto nije sposoban da nauči, ili da uči uopšte. Za više ocene tražio bih znatno više. Suština je u tom da bi za neznanje učenika najveću odgovornost trebalo da podnosi profesor. Jer i najgorem učeniku mora biti sposoban da predoči sadržaj gradiva na prihvatljiv način.

Dakle, ne slazem se sa onom podelom na dve vrste profesora, ima i trecih - to su oni koji nisu previse strogi, a trude se dok predaju, ali ipak ne mogu nista protiv lenje dece.

Mislim da znam na kakve ljude misliš, ali bih voleo da opišeš neko njihovo predavanje, tj. njihov čas. Ako to budeš uradio detaljno, npr. iz filozofije ili sociologije, mogao bih da budem konkretniji i da kažem šta tu nije dobro ili kako bih ja za razliku činio.

I zaista mislim da nije u redu samo pljuvati profesore. Ima naprosto lenje dece koja nisu stekla radne navike i ne interesuje ih nista drugo osim sporta, mobilnih, narodnjaka... Tu profesor ne moze nista ma koliko da je dobar jer mane tih djaka poticu iz kuce.

Da, ključno je to da oni nevaspitanje i nedisciplinu donose u školu, ali profesori i nastavnici u osnovnoj školi mogu mnogo da utiču na njihovo dalje ponašanje. Ako bi neko dete imalo jako loše vaspitanje kod kuće, i brižan odnos profesora u školi, pretpostavljam da bi volelo da dolazi u školu i da bi se naročito školi posvetilo. Radne navike takođe mogu da formiraju profesori načinom na koji predaju gradivo. Isto važi i za formiranje interesa. Zar nisi čuo za to kad neko kaže: neću da upišem matematiku jer mi nije išla u srednjoj. Ili: upisaću filozofiju jer mi je samo ona dobro išla u srednjoj. Opet, ne mora biti samo ocena ključna u tom interesu, ali može dati neku vrstu interesovanja. Ja sam recimo bio navučen na to da učim koliko-toliko sociologiju u srednjoj jer mi je profesor na početku godine dao pet, što sam ja sve vreme kasnije hteo da opravdam.

Obzirom da ces predavati filozofiju ne znam koliko si svestan da je mnogima upravo taj predmet  potpun odvojen od realnosti i shvataju to kao nesto sto je besmisleno i sluzi samo da bi ih "smaralo".

Profesori filozofije su isto tako i poznati po tome što su naročiti smarači. Ko god mi je pričao o svom profesoru filozofije u srednjoj, bio je dosadan. Prisustvovao sam času koji je držala jedna profesorka filozofije u jednoj od boljih niških gimnazija. Čas je bio toliko loš (iako je trebalo da da primer nama studentima četvrte godine filozofije, pošto smo se pripremali da održimo i sami probni čas) da se nakon dvadeset minuta nije uspevalo prepoznati da li se radi o času biologije, sociologije, psihologije ili filozofije (pa čak i informatike, jer je bilo onih dodatnih rekvizita, koje navodno pospešuju kvalitet nastave).

Ipak, sve to što učenici nose iz škole kao mišljenje o filozofiji je samo mišljenje o tome kako je ona njima predstavljena. Sasvim sam siguran da je filozofiju najlakše predavati i da najbolje može da održi pažnju učenika, što znači da njen čas najlakše uspeva.

[Lvzifer]

Ima naprosto lenje dece koja nisu stekla radne navike i ne interesuje ih nista drugo osim sporta, mobilnih, narodnjaka... Tu profesor ne moze nista ma koliko da je dobar jer mane tih djaka poticu iz kuce.

Izvini sto moram ovo da ti kazem, ali jedes g****. Deca radne navike treba da sticu kuci? Izvini molim te, ali roditelji nisu obucavani za to vec pedagozi(vaspitaci, profesori, ucitelji).

Da, ključno je to da oni nevaspitanje i nedisciplinu donose u školu, ali profesori i nastavnici u osnovnoj školi mogu mnogo da utiču na njihovo dalje ponašanje. Ako bi neko dete imalo jako loše vaspitanje kod kuće, i brižan odnos profesora u školi, pretpostavljam da bi volelo da dolazi u školu i da bi se naročito školi posvetilo. Radne navike takođe mogu da formiraju profesori načinom na koji predaju gradivo. Isto važi i za formiranje interesa. Zar nisi čuo za to kad neko kaže: neću da upišem matematiku jer mi nije išla u srednjoj. Ili: upisaću filozofiju jer mi je samo ona dobro išla u srednjoj. Opet, ne mora biti samo ocena ključna u tom interesu, ali može dati neku vrstu interesovanja. Ja sam recimo bio navučen na to da učim koliko-toliko sociologiju u srednjoj jer mi je profesor na početku godine dao pet, što sam ja sve vreme kasnije hteo da opravdam.

Jedan psiholog ce da mi napise jedan kvaliteten esej o propustima u skolsvu kao organizaciji za intelektualni razvoj omladine.

[Domaci I.]

Ne mora biti da je psiholog taj koji o ovoj stvari ima dimenziju relevantnog. Rekao bih da je to i filozof, koliko i pedagog, mada ni andragogija ne bi trebalo da bude zapostavljena.

Za one koji su lenji da bi čitali sve ono moje izlaganje u prethodnom pisanju na ovu temu, reći ću da je po mom mišljenju ključno to da školski sistem ne uči pozivitnom znanju (ne predaje pozitivno znanje učeniku), već da osposobljava za kritičko mišljenje i stalno preispitivanje stavova, što je neka vrsta duhovne kulture (kao duhovnog odgoja).

[pebble]

"školski sistem ne uči pozivitnom znanju (ne predaje pozitivno znanje učeniku), već da osposobljava za kritičko mišljenje i stalno preispitivanje stavova, što je neka vrsta duhovne kulture (kao duhovnog odgoja)."
Odlican je taj idealizam.
Ili da pojasnim - ovo gore je predivno. Ali je cisti idealizam koji nema veze sa stvarnoscu. I da odmah kazem - ja sam idealista, i idealizam je super, ali pomaze ako se stvari vide onakvim kakve jesu.
Osposobljavanje za kriticko misljenje nije cilj skolskog sistema, niti to moze da bude u onome sto se zove moderno drustvo ili razvijene zemlje, ne osim ukoliko se okolnosti ili potrebe ne promene.
Osposobljavanje za kriticko misljenje bi trebalo da bude cilj obrazovanja, i po meni to je jedini vredan cilj, i jedini spas za ljudski rod, s obzirom na to koliko toga loseg je rezultat gluposti i ne preuzimanja licne odgovornosti.
Ovo prvo je u okviru drustva, ovo drugo je mozda vise sa stanovista jedinke.
Cilj skolskog sistema, skolskog sistema koje je organizovan na nivou drustva i drzave, je:
- skolovanje kadrova za popunjavanje radnih mesta. Cilj je postignut kada radnici imaju adekvatan nivo znanja za posao koji obavljaju. Jednako je lose ako su nedovoljno osposobljeni i ako su previse kvalifikovani. Previse kvalifikovan radnik nije dovoljno stimulisan na svom radnom mestu, dosadno mu je, iritiran je, nezadovoljan, isfrustriran - to nije dobro ni za njega, ni za radnu organizaciju, ni za drzavu i drustvo.
- kontrola, ispiranje mozga, ili kako se to lepse kaze "ucenje pravih vrednosti", onih vrednosti koje odredjeno drustvo u odredjenom vremenu misli da su apsolutne, nepovredive i nepromenljive, "vrhunac razvoja i civilizacije".
- babysitting service za zaposlene moderne ljude. sklanjanje dece sa ulice.
Princip koji stoji iza ova prva dva cilja je potreba da se zadrzi status quo, nekakav ekvilibrijum, ili barem da ne bude potresa.
Da dodam mozda jos ovo u vezi prvog cilja - ekvivalent kmetovima u feudalnom drustvu su kvalifikovani radnici u drugoj polovini XX veka, a danas su to cinovnicici, white collar radnici, i usluzne delatnosti (barem na "razvijenom zapadu" a to je ono cemu mi tezimo, zar ne?; fabrike su uglavnom u kini i indoneziji, a za neophodne lokalne manuelne poslove se uvoze imigranti). Podanici, pardon gradjani, treba da budu poslusni, a razmisljanje svojom glavom ne vodi poslusnosti.
Osim toga, ljudi ne vole da razmisljaju i preuzimaju odgovornost. Ali ovo vec zalazi u psihologiju.

[Domaci I.]

Odličan prilog na ovu temu, Pebble. No, pokušajmo ipak da pronađemo neke mogućnosti u vezi sa obrazovnim sistemom.

Osposobljavanje za kriticko misljenje nije cilj skolskog sistema, niti to moze da bude u onome sto se zove moderno drustvo ili razvijene zemlje, ne osim ukoliko se okolnosti ili potrebe ne promene.

Svakako aktuelno stanje pokazuje da osposobljavanje za kritičko mišljenje nije cilj školskog sistema. Neminovna je potraga za idealnim školskim i obrazovnim sistemom, a ovaj drugi deo rečenice mislim da pokazuje da se slažeš s tim. Izložiću kasnije gde vidim problem.

Osposobljavanje za kriticko misljenje bi trebalo da bude cilj obrazovanja, i po meni to je jedini vredan cilj, i jedini spas za ljudski rod, s obzirom na to koliko toga loseg je rezultat gluposti i ne preuzimanja licne odgovornosti.

Meni naročito odgovora ovaj stav, i opet je značajan drugi deo - preuzimanja lične odgovornosti. Iz razloga što zaista smatram da se osoba koja je naučila kritički da misli, kojoj je to postalo uobičajena stvar, nešto podležeće ili podrazumevano u svakodnevnom mišljenju, u stvari isto što i odgovorna osoba, odnosno da je nužno i odgovorna. Takve osobe zbilja tvore jedno zdravo društvo koje svi mi sigurno želimo.

Cilj skolskog sistema, skolskog sistema koje je organizovan na nivou drustva i drzave, je:
- skolovanje kadrova za popunjavanje radnih mesta.
- kontrola, ispiranje mozga, ili kako se to lepse kaze "ucenje pravih vrednosti", onih vrednosti koje odredjeno drustvo u odredjenom vremenu misli da su apsolutne, nepovredive i nepromenljive, "vrhunac razvoja i civilizacije".
- babysitting service za zaposlene moderne ljude. sklanjanje dece sa ulice.

Princip koji stoji iza ova prva dva cilja je potreba da se zadrzi status quo, nekakav ekvilibrijum, ili barem da ne bude potresa.

U potpunosti se slažem, mada ću razmisliti i ako budem našao još neki razlog, dopisati. Država je vlasnik obrazovnog sistema, iako nema pravo da od ljudi koji moraju kroz njega proći - praviti robove ili objekte/sredstva za svoje ciljeve, pošto čovek nije podređen državi, već pre ovoga država je podređena svojim građanima. Ona je tu zbog njih, pa tako i obrazovni sistem zbog učenika/studenata, a ne ovi zbog obrazovnog sistema i onog što ovaj proizvodi. Ako izuzmemo taj državni aparat koji zaista želi da sebi pribavi podanike, i ako budemo pokušali da zamislimo idealni obrazovni sistem, ipak nailazimo na više nego očite probleme! Izneću ih u naročito malo reči jer mi se već godinu dana to mota po glavi, i ne nalazim kako da to rešim.

Naime, lako je govoriti o razvijanju kritičke svesti kod studenta filozofije ili sociologije, možda i književnosti; lako je to pokušavati probuditi u učeniku srednje škole na ovim časovima. Ali šta raditi na časovima kao što su engleski jezik, osnovi ekonomije, poslovna ekonomija, korespondencija, biologija, hemija, matematika, fizika, informatika, latinski ili starogrčki jezik (i bilo koji drugi jezik), šta raditi - a to je još gore - sa studentom prirodnih nauka, koji je, a naročito važi za Zapad, strogo poučen jednoj užoj struci, koju savršeno obavlja. Naravno, ovde prepoznajemo u najvećoj meri onoga podanika koga država stvara. Ali s obzirom na to da ova zanimanja svakako moraju postojati i dalje na katedrama evropskih univerziteta, pitanje je kako u duhu kritike predavati njihovu materiju učenicima i studentima? Da li uopšte postoji način kojim bismo matematiku predali učenicima na usvajanje, a da u njima ne razvijemo podaničku svest, o tome da je nauka nešto za sebe, sasvim odvojeno od njega koji o njoj uči, kao neko ko je tu samo da bi znanje usvojio, ali ne i proširio, kao neko ko je tu da savlada, ali ne i upozna? Šta, dakle, raditi sa ovom materijom koja nužno zapostavlja razvitak kritičke svesti, kao preispitivalačke i kao svesti koja upoznaje principe, ishodišta i smisao?

Time postavljam problem na drugi način, pod uslovom da se možemo izboriti sa obrazovanjem kao državnim aparatom (sistemom) za štancovanje poslušnika. Problem nalazim u samoj materiji nekih oblasti koje škole i univerziteti moraju imati u svom repertoaru.

[provincijalac]

Pebble je odlicno opisao skolski sistem pod okriljem stranacke drzave i stranackog drzavnog aparata koji proizvodi poslusnicno-podanicke odnose mase prema sistemu. Ali se ne vidi resenje u nekakvom anarhistickom obrazovanju il ja to ne mogu da vidim iz ove perspektive kako bi to izgledalo i da li je moguce uopste.

[debeli dud]

Treba da se postavi pitanje za koga da se skoluje omladina, da li za nas, drzavu i narod, ili za druge? Skolovanje placa narod. Kad se skoluje kadar koji posle odlazi iz zemlje, vrsi se prelivanje sredstava iz siromasne zemlje u bogate.
Da li skolovanje treba da se ogranici na primenjena znanja, da li treba da stvara samo izvrsioce ili treba da razvija i razmisljnanje o poslu? Ne zelimo valjda da dobijamo licnosti koje nece postavljati nezgodna pitanja, jer nisu uceni da razmisljaju? Za narod i drzavu koja zeli da to bude u punom smislu ovo je pogibeljno.

[Domaci I.]

Treba da se postavi pitanje za koga da se skoluje omladina, da li za nas, drzavu i narod, ili za druge?

Prvo bi bilo dobro da analiziramo ovo pitanje. Rekao bih da je jako velika greška sastaviti ova tri rešenja u jedno. Zato bi za mene ovo pitanje bilo prevedeno ovako: Za koga bi trebalo da se školuje omladina? da li:

- za nas?
- za državu?
- za narod?
- za druge?

I moj bi odgovor bio - ni za šta od navedenog, nego za sebe. Ne možeš oduzeti pravo na obrazovanje nikome, a isto tako ni pravo kretanja, pa neko ko bude završio školu ovde, može, zahvaljujući lošim uslovima za život, da izabere otići drugde da živi. Na državi nije da to spreči silom, već da se bori za karakter boraca, koji bi ostali da lokal učine boljim.

Odgovor "Za nas" mi nije sasvim jasan. Koji smo to mi?
Odgovor "Za državu" je u redu donekle, ali ipak nije sasvim pošto se ograničava izbor građana.
Odgovor "Za narod" ako se ovde misli na građane jedne države - onda je u redu. Tu bi trebalo spojiti interese države i interese ljudi u njoj. Jedino se još ne nazire interes studenta.
Za druge - potpuni promašaj. Ne znam ko bi to bio "drugi".

Skolovanje placa narod. Kad se skoluje kadar koji posle odlazi iz zemlje, vrsi se prelivanje sredstava iz siromasne zemlje u bogate.

Uopšte nije tako jednostavno. Školovanje plaća narod, ali on za to dobije (ili bi barem trebalo) određeno obrazovanje. A šta će s tim da radi, njegova je stvar.

Što se tiče prelivanja sredstava... Mnogo bolje se u to uklapaju turističke ekspedicije nego obrazovanje.

Da li skolovanje treba da se ogranici na primenjena znanja, da li treba da stvara samo izvrsioce ili treba da razvija i razmisljnanje o poslu?

Da razmišlja i da bude sposoban obaviti posao. Međutim, mnoga zanimanja su u startu "operisana" od tih mogućnosti. Primer: sve prirodne nauke.

Ne zelimo valjda da dobijamo licnosti koje nece postavljati nezgodna pitanja, jer nisu uceni da razmisljaju? Za narod i drzavu koja zeli da to bude u punom smislu ovo je pogibeljno.

To je aktuelno stanje ne samo na Balkanu nego, rekao bih, u čitavom svetu. No, čuo sam da je u Nemačkoj na delu školski sistem koji je tu da razvije mislioce, ljude kritički nastrojene, a ja bih rekao - prave filozofe društva. U Srbiji se to neće desiti u narednih 50 godina, to je sigurno, iako o tome ćaskaju akademski filozofi, onako privatno.

[maelstrom]

No, čuo sam da je u Nemačkoj na delu školski sistem koji je tu da razvije mislioce, ljude kritički nastrojene, a ja bih rekao - prave filozofe društva.

Zadnji stadij kapitalizma.

Tek ako se temelji postojećeg poretka iznesu iznad svake metodičke sumnje, izjednače sa neupitnošću postojanja pojedinca, tek tada i u tim okvirima jedan režim može dopustiti svom narodu, svojoj djeci, da slobodno misle.

To znači - oglupi ih, pa pusti da slobodno misle. Ako im ne smiješ oduzimati od egzistencije (zbog 'Ženevske konvencije'), otkini im od esencije.

A ostale nacije očito ne polažu nadu u ukorijenjenost svojih režima i ovog svjetskog poretka, stoga djecu treba svakako odvraćati od kritičkog mišljenja. A što je bolje za to od ispraznog školskog sustava?

[Domaci I.]

Ne znam jesam li o tom govorio ovde na tredu, verovatno jesam, no nije loše ponoviti. U Nemačkoj je školski sistem daleko napredniji od ovoga na Balkanu. To se jasno očituje na primeru izučavanja filozofije (no, ne treba da čudi, Nemačka je filozofska nacija, ako ćemo u tim kategorijama se osmeliti da govorimo) u srednjoj školi.

Jedino se u Nemačkoj filozofija u srednjoj školi uči problemski, a ne historijski. Ako je iko odavde čitao Istoriju filozofije (ili Povijest filozofije, pošto sam ja naišao samo na hrvatsko izdanje u biblioteci) od Windelbanda (a koju preporučujem, i koju će svaki profesor preporučiti ozbiljnom studentu pre nego Koplstona), dobro zna šta znači izučavati problemski filozofiju. Dakle, jedan pojam koji se filozofije tiče, uzme se za predmet filozofskog proučavanja u narednih recimo 5 školskih časova. Tada se termin proučava historijski, uočavajući napredak pojma kroz istoriju. To je svakako daleko drugačije od pukog istorijskog čitanja filozofa, slepog učenja napamet njihovih filozofema.

Čak ni na nekim našim fakultetima se na ovaj način filozofija ne uči, zbog profesorskog kadra koji nije sposoban na takav način predavati (profesoru je ipak dato da sam odredi način kojim će deci približiti materiju, bez obzira na raspored lekcija u udžbeniku).

I još jedna interesantna stavka vezana za filozofsko srednjoškolsko obrazovanje u Nemačkoj: tamo je filozofija izborni predmet, kao što su i mnogi drugi. To apsolutno podržavam. I sam ću dozvoliti deci u srednjoj školi (kad budem počeo da predajem) da oni koji ne žele da prisustvuju času budu slobodni izaći. I na kraju će imati sigurno ocenu za prolaz.