Otrovni starac na "Brak i partnerstvo":
Ti maturski radovi, eseji i trm pejperi su najvece gluposti. Mene jeza uvati kad to moram ovde da radim. Teme su uzasne, slicne ovoj brak i parterstvo, toliko nezanimljive, toliko uzasavajuce, u kojima naprosto ne moz da ubacis nesto svoje (mislim mozes ali onda postoji opasnost da umanjis kredibilitet rada) nego si primoran da trazis po internetu neke hinformacije ili po knjizurinama, a ondak da sve te tudje mastrubacije prezvaces i otkucas. Nema odvratnijeg osecanja od toga, sve vreme te progoni onaj osecaj odsustva smisla, i pride te grize sto osecas koliko je tvoja misao i kreativnost u svemu tome zakocena. Onda, posto si izbuljio oci i probdio sate i sate nad govnjivom prazninom, koji su pokoravao rec po rec, recenicu po recenicu, onda nosis to govno, tu hrpu hartije koja ti se cini kao svedocanstvo spotvene muke, i dajes nekoj kurcogavoj egomanijakalnoj budali da to procita, a osecas koliko je sve to zalosno, koliko taj cin smrdi na tesku ironiju. Jer ta budala ce to procitati za svega nekoliko trenutaka tu ce nazvrljati neki komentar i ocenu i za isto toliko vremena ce zaboraviti, to sto s ti stvarao, pa i pored toga sto je prezvakana bljuvotina tudjih misli, citavu vecnost, sto ti je, kako ti se na kraju cini, otrglo, ukralo jedan deo zivota.
Veliku i značajnu istinu ste izgovorili, gospodine presveti Strače! No, ja ću pokušati da ukažem na to šta se još može učiniti da se ta nesreća o kojoj govorite nekako uspe prevazići ili podneti, a opet s obzirom na ovaj rad koji ovde imamo, ili bar na njegov okvirni sadržaj.
Naime, seminarski (ili diplomski, maturski ili referat, svejedno je) rad ne bi trebalo da bude prežvakavanje onoga što su drugi napisali. Kvalitetni profesori to čak i ne traže. Traži se (barem kod seminarskih na fakultetu, kao i diplomskih) to da se student upusti u pretresanje problema, ali s obzirom na literaturu koja će ga u problem na najbolji mogući način uvesti. Šta to znači? Znači da ako imamo primer kakav je ovde dat, pod naslovom "Brak i partnerstvo", mi od profesora dobijamo osnovnu i pomoću literaturu, koja može da izađe i do pet-šest knjiga, premda možemo i sami da biramo literaturu iz ponuđenog, prigodnog materijala. Nakon čitanja ovih dela na nama je da sastavimo koncept. On će zavisiti od toga koliko je tema široko zadata. Ako je problem "Brak i partnerstvo" tako da o istoj postoje čitave knjige, bez sažetka, onda je na profesoru da naslov modifikuje tako da bi se student usresredio na što manji materijal, a sa ciljem da se sam angažuje na pretresanju problema koji je i inače aktivan s obzirom na to da se o njemu malo pisalo. Dakle, nakon čitanja tih knjiga, unutar kojih se pominje taj problem koji tražimo, uzimamo sva ta razmatranja u obzir, pominjemo ih na par mesta u radu, iznosimo ih kao teze, a potom upoređujemo, nalazimo favorite, pa i o njima izgovaramo zašto su bolji od drugih, te kako glasi naše vlastito rešenje. Ovo rešenje mora da se još jednom podupre snagom materijala iz čitanih dela, koja uvek mogu da budu od neke koristi pri sintezi našeg mišljenja.
I potom, pošto budemo sastavili rad, nismo ga sastavili da bi to nekakav profesor pročitao i ocenio, jer takav rad zbilja jest totalno apsurdan, kao što je i svaki rad za ocenu idiotija; već je potrebno računati na to da rad bude objavljen nekud, da ima neku stvarnu vrednost, da bude naučno i praktično koristan.
Što se tiče radova u srednjoj školi, bitno je najpre odabrati dobru materiju, onu koja će učenika zanimati. Profesor/nastavnik je dužan da ponudi pedeset do stotinu tema koje ovi mogu da izaberu, te pošto učenik odabere, još se može konsultovati oko blage modifikacije naslova, ukoliko ima neke specijalne želje, ili se želi skoncentrisati konkretnije na neki problem (što profesor može samo da pohvali). Međutim, kod ovog uzrasta ne bi trebalo očekivati nekakvu inovaciju, nekakvu kreativnost u stavovima, te se profesor najčešće zadovolji time da u radu primeti da se učenik trudio, i da je materija savladana barem na taj način što je uspešno prepričana. Takav rad, međutim, demotiviše učenika (koji želi da misli, da stvara, da bude kreativan), te zbilja pisanje rada izlazi kao mučan posao. Pa opet, učenik bi mogao (ukoliko je vredan) da stvori iluziju o tom da zaista tvori nešto novo, i da se materiji posveti kao kakvom sopstvenom čedu, a ne kao proizvodu nekog drugog, koji je potrebno sažvakati ne bi li se time zaslužila petica. Petice, i prosek u srednjoj školi gotovo da ništa ne znači. Ja ću, kao profesor, uvek više ceniti one učenike koji se znaju posvetiti posebno nekim predmetima koje bi naročito simpatisali i koji ih zanimaju, nego one koji se trude da iz svih imaju petice; jer ovi drugi su uglavnom orijentisani na sebe, na nekakvu korist, a ne na materiju kojom se bave, i ovoj ne prilaze od srca (srce ne može da bira sve te predmete tako da se svakome uspeva iskreno posvetiti).
