Nase kratke price

[Domaci I.]

FAMA O BRKU

Razgovaraju meðu sobom dva čoveka:

- I šta, u stvari, fali mom brku?
- Brk je brk.
- Kako se pojavim na ulici, svi metlama po njemu.
- Khe, khe.
- Znam da se pitaš zašto ga se ne rešim. Ali ja onda naslonim lakat na sto i smislim da će me tući iz preventive.
- A zašto?
- I sve to dolazi putem predrasuda vezanih za brkove. Nije problem u meni. Znaj to.
- Idem u ve-ce.
- Mogao bih ja da ne izlazim.
- Pa, da.
- Ali mislim to zbog psa. Jedan je tako sedeo s psom u stanu, nije nijednom izašao na vazduh, i na kraju umro od smrada. Nije bilo dokaza, jer je pas pojao telo čoveka kako bi preživeo dok ne stigne inspektor.
- I šta s tim?
- Hoću da se angažujem kako bih izbegao najgore.
- Bogu hvala.
- Kad bih ubio pseto, umro bih od njegovog smrada. Razlika bi bila samo u tome što ne bih bio pojeden.
- A gde ćeš sad?
- Idem da obrijem brk.
- Zašto?
- Ne isplati se.
- Zato što si filantrop.
- Jeste. I altruist.
- A zašto si altruist?
- Evo zašto. Jednom izaðem na ulicu, opazi me grupa ljudi i krene motkama i sekirama da me tuče, a ja pozovem u pomoć altruizam i filantropiju.
- To mi reci.
- Ali na moje vikanje: "Ja sam filantrop! Ja sam altruist! Ja sam filantrop!..." oni su sve jače i jače tukli. Ispostavilo se da sam naleteo na grupu slepih ljudi.
- Sledeći put...
- Sledeći put kad budem izašao poneću papir i olovku.
- Mislio sam da kažem da će sledeći put biti bolje.
- Svim srcem u to verujem.

I tada se njih dvojica rastaše tako da je svako otišao na svoju stranu da se nikad više ne sretnu.


napisao:
Aleksandar Kekenj,
7. februara 2006.

[Kalu]

Posle nekog vremena sretoše se njih dvojica ponovo iako su se razišli u nadi da se više neće sresti.


-   čudni su putevi.......nijedan ne vodi nikuda.......samo neki donose radost...a neki ne...
-   Koji li nas spoji samo da mi je znati...Da li si bolje prošao sledeći put kad si izašao na ulicu?
-   Sledeći, ne... al posle toga svaki izlazak je protekao divno
-   Kako to? Nemaš više psa?
-   Ne pričaj gluposti...pa zašto bih onda i izlazio...
-   Znači ne nose ljudi više metle, motke, sekire... Prihvatili su?
-   Ma tu si oni i dalje sa svim svojim snagama...
-   Kako onda izlaziš...
-   Slepi ljudi su dok sam pisao na papirima pratili me i razumeli...
-   Ah, pa to je divno
-   I ja sam tako mislio, ali onda se ispostavilo da ima ljudi koji pored tog što su slepi su i gluvi i nemi...i mnogo ih ima...oni su i dalje nastavili da mlate metlama, motkama i sekirama...
-   Pa kako su ti onda sledeći izlazci bili divni
-   Okrenuo sam se na drugu stranu...više ne idem niz ulicu....sada uvek idem uz ulicu....
-   Hehe...i kako ti je to pomoglo...daj molim te...pa ljudi su svuda oko tebe sa svake strane....
-   Jeste, tu si u pravu....ali ovi ljudi prolaze pored mene nekad gledajući u mene nekad ne......ali uvek nastave razmišljajući o sebi....
-   čudno zaista, ne kazu ti nishta za brk?
-   Možda bi nešto i rekli....a opet možda i ne bi....al ga ne vide od odsjaja...
-   Odsjaj čega?
-   Pa odsjaj svetlosti....čega drugog...
-   Svašta, pa kako odsjaj svetlosti nije sprečavao i one ljude?
-   Naravno da nije....kad su oni zagnjureni u svom spokoju......
-   Misliš da će i oni nekad prestati da te mlate...
-   Već sam rekao da čvrsto verujem u to...
-   A zašto ako su u spokoju....
-   Zato što ne poseduju sami sebe....samo kad se ga otrgnu... prestaće da čeznu za mojim brkom



I ponovo se rastaše u nadi da se neće više nikada sresti........

[Domaci I.]

Imamo još jedan work in progress  

Meðutim, evo sada već moram uneti u projekat i čuvenu priču o kapetanu Puku.


PRVA PRIčA O KAPETANU PUKU

Bio jednom jedan kapetan. Niko nikad ništa o njemu nije čuo. Bio je jedinstven po tome. Bio je autentičan jer nije postojao. Bio je sasvim nov mladić u kraju. Bio je nestvaran. Bio je, kako to latini kažu, Ex Libris persona, ili kako to izgovaramo mi Aboridžini: čovek koji želi da diplomira zaštitu na radu, odsek - šlemovi.

Priču o njemu ispričao mi je čuveni profesor dr nosologije, Robert Džouns, junak čuvenog Poovog romana u kome se sve dešava naprosto krasno strasno i pakosno naprasno. Bio je to svojevrsan podvig perverznog američkog nobelovca u vreme kada ova nagrada nije postojala. Naime, postojale su indicije da se ova nagrada osnuje, ali se Nobel u to doba još nije rodio. Neko mi je rekao da je čitava priča vezana za Nobela u stvari zavera: čekanje da se on rodi. Konačnu repliku na hipotezu koju potenciraju ovi teoretičari trebalo bi da nam da Nobelovo čukunčukununuče, koje se još uvek nije rodilo. Mi sada, zapravo, čekamo njegovo roðenje. Postoje neki koji potenciraju još jednu vrstu zavere: da se ovaj mališan neće roditi i da će hipoteza o zaveri ostati neraščišćena. Druga frakcija, takozvana neutralna strana, kaže kako bi trebalo pobiti sve sa prezimenom Nobles, jer je to drugo prezime Nobela koji je hteo da zavera o njemu nikad ne bude odgonetnuta do kraja. Svejedno, pod ovim prezimenom danas raðaju se neki novi Nobelovci, bez ikakvog osećanja odgovornosti.

Savremeni teoretičari i istoričari Noblesa, feministički nastrojeni, govore o tome kako ne smemo biti tako sigurni da će Nobelovo čukunčukununuče biti muškog pola. Feminističku poziciju je prihvatio i Savet Evrope na zasedanju u novembru mesecu povodom rasprave o ljudskim i neljudskim pravima.

Ruke mi same busaju grudi, zato se vraćam priči o kapetanu. Ovaj kapetan se zvao Vujadin, bio je riðokos i imao je bubuljicu na levom uhu.

I to bi, otprilike, bilo to.

A. Kekenj
10. veljača 2006.

[provincijalac]

Samo vas gledam

i sve mi je jasno, sem jedne stvari:

ko je potpisao otpusnu listu? ili u drugom slucaju:

kako ste pobegli?

(a ne pitam zbog sebe  :wink: )

[Domaci I.]

SUBOTNJI IZLAZAK

Zbog toga što sam juče do ranog jutra razgovarao s prijateljem u internet pričaonici dan mi je započeo u 14h, mada ne baš klasično lošeg raspoloženja. Naime, kroz otvore na roletni primećujem da dopire jaka svetlost, i to nije bilo ono letnje usiljeno sijanje, nego kao sunce posle rose, ono prolećno. Odmah sam isplanirao da moram iskoristiti to vreme i prošetati gradom. Pozovem jednog frienda, drugog, trećeg, kažem im da bismo mogli usput da zalepimo i neki plakat ako se ukaže interesantno mesto, a onda i da ne moramo, no svi odbiju i tako isprva obeshrabren dočekam suton, ali rešen da ipak odem sam.

Počnem navlačiti pantalone, i tu primetim da sam opet smršao, da se ne daju ni na jučerašnjoj rupici kaiša držati, već moram bušiti novu. No, padne mi na pamet da bih ovog puta mogao da idem prolećnom jaknom koja mi mnogo više godi, jer u njoj ne ličim na ruskog astronauta, već zaista mi se uklapa u ostatak onog što imam na sebi u pogledu boje. Isplaniram tako obući ispod viška majce, i tako ispunim ono prostora izmeðu tibe i kaiša, usput da mi ne bude hladno. Potrebno je još sačekati da mi se napuni bešika kako bih mogao mirno da uživam u šetnji. To vreme sam iskoristio da bacim pogled i na ogledalo.

Ozbiljan, dobronameran i pametan izgled činio me je zadovoljnim, jer kao što i pri delu gledam tako da sopstvenim primerom pokazujem drugima kako da čine, tako i izgledom pokazujem kako mislim da bi drugi trebalo da izgledaju. često opravdavam stav da izgledaš onako kako misliš, ili da ti se mišljenjem formira nekakav specifičan izraz lica. Jedino je još trebalo urediti kosu, sakriti sede. Konačno, izlazim na ulicu uz predosećaj da će mi biti lepo u ovoj šetnji.

Nije više bilo sunca, pao je mrak, zahladnilo je. No, nije bilo vetra i nakon nešto vremena provedenog napolju osećam se slobodnije i prijatnije. Dugo čekam na stanici, i nema izgleda da će bus skoro doći. Ne volim čekati u mestu i počinjem šetati prema prethodnoj stanici, da bih mogao da primetim ukoliko se bude pojavilo prevozno sredstvo.

Obožavam gledati sopstvenu senku. Ta senka je ovog puta odavala oblik više smirenog i stabilnog mladića no moćnog, u bilo kom smislu ove reči. Ruke u džepovima kraće i tanje jakne, ili iza leða deluju mi ovog puta kao ruke onoga koji nešto veliko krije u sebi, ko ima mnogo toga da kaže ali u ovom momentu nema ko da ga čuje. Deluje mi kao bogataš, kao milijarder koji ne bi da se razbacuje mislima. Ta senka zrači ponosom, mada je usamljena, vidno usamljena.

U autobusu uskoro nalazim mesta da sednem, i to činim isključivo kako bih izbegao guranje s ljudima. Naprosto gledam kroz prozor i ne zanima me ko ulazi, izlazi ili namerava da me pita da ustanem. Ulice su prazne. Zapravo, to je bilo vreme kada oni mladi lavovi koji petkom i subotom izlaze još uvek nisu na ulici, u kafiću ili diskoteci. U ovo vreme mnogi počinju tek da spremaju svoje kandže i grive, i možda će izaći u vreme kada ja budem bio na putu natrag. Gledam i vidim mladiće i devojke fino obučene, prijatne frizure, interesantnih šalova i inteligentnih naočara za vid. Svežina na ulicama se daje primetiti još iz vozila, preko stakla.

Izlašao sam tek kod Železničke stanice jer sam hteo da obiðem širi centar grada, da vidim što više, kako ljudi tako i zgrada i ulica. Naprosto ničeg lepšeg od tog doživljaja prisustva drugih koje doživljavam kao sirove mogućnosti. čovek je moćan, može sve, i drago mi je kad vidim one koji svojim izgledom i držanjem iskazuju svoje raspoloženje, intelekt i pozivaju druge na model koji sami zastupaju.

Neki su mi se činili interesantni svojom nakaznošću. Tako mi je negde kod pruge, u blizini Vojnog štaba, pogled udario u dva primerka drugačije vrste: devojku sa štiklama i čudnovato providno-belim pantalonama koje su izgleda imale funkciju da ocrtaju njenu zadnjicu na najbolji mogući način; i tipa koji je ličio u najboljem slučaju na mutant-vrstu mešavine vepra i nosoroga. Prolazeći pored njih primetih da je njegov glas mnogo lepši od glasa nakaze sa belim pantalonama ili najlonom sa nezahvalnom ulogom.

Prolazio sam brže kod Trga Kralja Aleksandra, sa blagim zastajkivanjem da bih video kako napreduje zgrada Alexandria. Nastavio sam kroz Pobedinu i kroz nju se osećao prijatnije nego ikad do sada. Pri samom početku te pešačke zone primetim plakat na kome piše da će Svetosavski sajam knjiga biti od 21. do 28. februara, i setim se da će studentski kredit stići baš tog 21. februara. Zatim sam nastavio da posmatram ljude u toj neobično lepo osvetljenoj ulici, lepo ureðene izloge (ne gledajući ono što je predstavljeno, već samu prozirnost stakla), a onda pokušao da analiziram arhitekturu koja bi se možda mogla nazvati rugobom, ali je moguće naći i interesantne detalje. Primetio sam da me ljudi gledaju neobičnim pogledom. Neko mi je u sličnoj situaciji od prijatelja rekao da verovatno ličim na stranca. Nisam saznao koji detalj na licu bi to mogao da im referira.

Idem ka keju i tu usporavam. Unapred se radujem onom što bih tu mogao da pronaðem. Znam da se u parku preko puta tvrðave, iznad keja, nalaze mnogi parovi, ali da to nisu loši momci i nemani od devojaka već obično parovi ljupkih lica i mirnih pogleda. Neobično mi je drago videti takav par na klupi, par koji razgovara. Potpuno sam zaustavljen, moram osmotriti s te visine reku. Moram biti tih, nikako u koraku. Pogled mi miri zidina tvrðave. Ispod je Nišava. Puno svetlosti. Na neki način svežina koja dopire odozdo ne uspeva da se sretne sa svetlom koje navire s leva, sa splava, i gore, s Tvrðave. Tek mi je tada sinulo u glavi zbog čega je ova Tvrðava specifična na Balkanu: nigde se zidine ne odnose tako grubo prema jezgru grada, pa i ta visina s koje gleda na reku čini da se svetlost uklapa u atmosferu njegove gordosti.

Nastavljam prema dobro poznatoj maršuti: proći pored dva novoizgraðena hotela, videti kako se uklapaju u drugi park, koji se nastavlja uz kej. Nije bilo neke razlike. Izgleda da se nije mnogo odmaklo sa izgradnjom. No, parkić je dobio jednu klupu, a daju se nazreti i osnovne crte zelenih površina. Interesantno mi se ovde isprečava bara, i to tako da se dala primetiti još davno pre no što sam duboko zašao na njenu teritoriju. Tu stadoh da razmišljam kako dalje, kao da se nalazim u nekoj kompjuterskoj igrici. Neki čovek je isto tako zastao, mada nije bio u sličnoj neprilici, izgleda samo da bi me gledao i čudio se zašto sam tako grubo stao i zamislio pred barom. Mislio sam, u stvari, da mora postojati neki način da se proðe preko nje, iako je očito bilo rešenje krenuti obilaznim putem.

Krećući se ulicom 7. juli opipam telefon, izvadim da bih pogledao koliko je sati, i vidim kako imam jednu poruku. Poruka s nepoznatog broja kaže: «Kako znati kada si spreman za nešto Veliko (u smislu bitnosti)? Koji znak treba cekati pa biti siguran? Znaš, i voda protiče ali ne kaže ništa. Prijatno veče.» Bilo mi je najinteresantnije što sam prihvatio kao da je poruka sasvim slučajna, i reših da odgovorim onako kako bih rekao prolazniku koji bi me takvu stvar upitao: «Tup! Tras! Klik! Škljoc! Brk! Ha-ha! Blok! Blink! Sink! Jao! Glup! Blob-blob! Krc! Pih! Ili kako postati pesnik. A onda dohvatiti viljušku pa boga: boc-boc! Sretno!» U to vreme već sam se nalazio na stanici kod Ćele Kule.

Ulica kroz koju sada prolazim nije mi onako prijatna, niti je slična onoj kroz koju sam prošao kad sam polazio u šetnju. Siguran sam da sam se zabavio, da mi je vreme prošlo na lep, prijatan, ugodan način. No, nešto ovde nedostaje. Nešto suštinsko. Vraćam se iscrpljen, od ulice koja mi je pre tri sata bila prijatna želim što pre da se sklonim u sobu, da ako je moguće što pre stignem kući. Vazduh mi je odjednom tup, vreme iako ni toplo ni hladno – dosadno. Prema ljudima koji su izašli sa mnom iz busa i krenuli istom ulicom osećam mržnju. Osećam se usamljeno. Osećam da mi je glava sve teža.

Otvaram vrata, zatičem postavljenu večeru u svojoj sobi: pomfrit i ćevapi uz paradajz-salatu.

Razlika je u tome što sam od šetnje nešto očekivao, a sada me verno i sigurno pritiskaju ova četiri zida.

A. K.
19. veljača 2006.

[Domaci I.]

TRI PRIčE

- Ustao sam, istuširao se, obrijao, nahranio i otišao da odslušam predavanja na fakultetu. Pošto su se predavanja završila otišao sam kupiti nešto za jelo, utolio žeð i otišao u čitaonicu biblioteke. U njoj sam se zadržao do 20 sati, a onda pošao natrag u stan. Tu me je čekala devojka koja se nešto pre mene vratila iz svoje biblioteke i sa svog fakulteta, spremila večeru i interesantno aranžirala prostoriju dnevnog boravka. Bilo mi je lepo večerati s njom. Kasnije smo otišli u krevet, imali seks i konačno iscrpljeni zaspali.

- Ustanem negde oko jedan, pola dva, pustim mjuzu, pozovem klinku sa sprata niže da mi napravi kajganu, usput je odjebem u wc-u na brzinu, odem da se vidim s ortacima, i tu malo kao visimo do 5 kod Fixe, igramo Soni dvojku, pijemo, duvamo i pričamo šta ima od riba za večeras. Više se ne sećam šta je bilo, znam samo da sam se sutradan probudio s dvema smrdljivim, matorim ribama u krevetu, u nepoznatom stanu, s mešavinom odvratnosti i zadovoljstva.

- Probudio sam se još jednom sasvim bezvoljan. Juče sam zaspao rano, glava me je bolela da je malo falilo da vrištim. Sva sreća da me s jutra glava ne boli. Možda je to trebalo da bude razlog da budem srećan. Bilo je 8 sati, po prvi put nakon ko zna koliko godina gledam jutro posle prespavane noći. Gledam internet, nigde ničeg, nigde nikog, sve jasnije vidim da sam bezrazložno uložio truda i vremena kad je taj medij u pitanju. Pokušavam pronaći by pass, ali ne uspevam. Već je prošlo podne. čekam da se nešto desi. Ništa se ne dešava. Počinje nervoza. Opet sam na mreži. Ne znam zašto sam se konektovao. Izgleda da mi ruka sama mišem bira ikonicu s konekcijom prema Verat.net-u. Kontaktira me neka devojka iz Niša, opet retard. Povraća mi se. Pokušavam smisliti brzo šta da radim kako me ne bi glava opet udarila i srušila još jedan dan. Zovem friendove, svi mrzovoljni. Tako sam i očekivao. Ali morao sam pozvati, da bih dokazao sebi da su sve mogućnosti iscrpljene. Ostala je samo jedna, da opet sam izaðem i lutam gradom. Brzo je naišao autobus. Neki odvratni klinci stajali su pored u kožnim jaknama i smejali se nekim grubim, maturantskim glasom. Poželeo sam da izaðem, jer mi se činilo da ću im uputiti neku tešku reč i onda možda dobiti batine. Izašao sam nekoliko stanica pre planirane, uz molbu nekoj devojčici da se skloni s izlaznih vrata; persirao sam joj i to mi se učinilo interesantnim. Verovatno je mladić tuče, a ovamo sasvim nepoznat lik joj persira. Poðem zamišljenom putanjom. Vreme odvratno, oblačno, čeka se kiša, a ipak nimalo hladno. Mučno, ono koje čeka da iz sebe izbaci najgore. Napeto. Tako se i ja osećam. Hodam ali teško, osećam da mi se noge bacaju kao kod lenog starca. Primećujem da sam se pogrbio, savio, od slabosti. Ona mesta koja su mi gotovo uvek prijatna, ovog puta ostavljaju ravnodušnost, i pomalo grozan trag u mislima: zar si ovde dolazio da uživaš u pogledu? Obiðem biblioteku, ništa ne uzmem, samo uðem i izaðem. Krenem do Sajma knjiga, makar da pogledam šta ima. Ne želim kupiti knjigu, ionako me ove s polica nepročitane opominju da sam len i da bi trebalo najpre njih iščitati. Izašao sam s brdom kupljenih knjiga. Brzo uhvatio autobus. Imao sam sreće, malo je falilo da se stropoštam na stanici pored onolikih ljudi. čak ni autobus nije bio pun. Stajao sam zatvorenih očiju jer mi je tako manje mučno. Trudio sam se da ne čujem to što se nalazilo oko mene. Kad sam zakoračio u moju blatnjavu ulicu video sam Milenu s bolesnom majkom. Vodi je lekarima verovatno. Tužno. Devojčica toliko pati, a toliko pameti i dobrote ima u sebi. Pogledala me je očima kao da me je dugo tražila, čudnovato. Na pozdrav sam uzvratio ravnodušno, iscrpljenim, mrtvim glasom. Stigao sam kući misleći o tome kako je lepo sretati ljude koji te znaju prepoznati.

[iva]

Nervozno je pogledao na sat. Bilo je pola tri ujutru, a san mu nikako nije dolazio. Imao je još pet i po sati do polaganja prijemnog i znao je da mora da se odmori. Ali kako, kad mu svakojake misli nisu davale mira i neko neopisivo osećanje mešavine iščekivanja i treme pritiskalo mu je grudi. U glavi invazija nota pesme koju je čuo u toku dana i neka čudna crvena tačka koja se nepravilno širila dobijajući oblik elipse.
Okrenuo se na drugu stranu. Sada mu je pred očima bila jednačina x=∑ [(a*b)+n¯¹] /100. Opet se okrenuo. Pokušavao je da zamisli branu koja neće dopustiti mislima da preplave njegov umoran um. Osluškivao je otkucaje svog srca i trudio se da se skoncentriše jedino na taj pravilan umirujući ritam. Onda se opet odnegde pojavila ona crvena tačka, ali sada se širila neverovatnom brzinom. I pre nego što je uspeo da razmisli o njoj, osetio je da ona toliko narasla pretvorivši se u ogromna usta koja su ga progutala.

Shvatio je da se nalazi u nečijoj utrobi i da pliva u nekim velikim tamnim crevima. Zatim je osetio da pada kao feces kojeg izbacuje kakav ogroman organizam. Dugo je tako padao dok se najednom nije našao na mestu koje je ličilo na šumu. Pogledao je oko sebe i video veliko brdo na čijem vrhu je sijalo neko neobično svetlo. Odlučio je da se popne gore. Kada je došao do polovine puta, shvatio je da nema više dovoljno snage i da mora posustati od daljeg napora. Međutim, sada su iz zemlje počele da izlaze stotine ruku koje su hvatale njegove i tako mu pomogle da se konačno uspne do samog vrha. Bleštavi rajski vidik pucao mu je pred očima. Zeleni pašnjaci i cvetne livade, sa potocima bistre planinske vode unosili su mir u njegovu dušu. Primetio je da ovde, na vrhu, rastu džinovski cvetovi kakve nigde nije video, šireći takve mirise kakve nikad pre nije osetio. Polako se približavao livadi punoj cveća i počeo da primećuje kako u tim cvetovima žive ljudi mladi poput njega i svi su bili prelepo obučeni, doterani kao da je praznik. Bilo je bezbroj cvetova raznih boja i znao je da jedan od njih pripada samo njemu. Najednom je osetio kako ga je neko uhvatio za ruku. Bila je to devojka zlatne kose i lucidnih očiju. Bez reči ga je vodila ka jednom cvetu crvene boje. Zajedno su se popeli merdevinama na latice i kroz jedna mala vrata ušli u sobu. U sobi se nalazio jedan krevet i jedna polica sa knjigama. Ništa više od toga, pored ove devojke nije bilo potrebno za sreću.

Sa tim osećanjem se probudio i pre nego što je sat zvonio. Ustao je, umio se i oprao zube. Dok se oblačio izabrao je, za razliku od bluze koju je juče pripremio, jednu lepu crvenu košulju. A potom je sa osmehom na licu i mirisom devojke sa zlatnom kosom u srcu sasvim smireno otišao da polaže ispit.

[Domaci I.]

DEVOJKA

Pogledaj je onako kakvom se želi pokazati. Poželi je onako kako želiš videti sunce u rano jutro ili suton. Neka te gordim i nesrećnim pogledom ne udostoji, jer jedino takva može spasiti svet.

U tebi se napinju krajnosti koje ne znaju koordinirati. Igraju se samo slučajni vladari; tvoj je korak ozbiljan koliko i smrt. Oprosti i za sobom ostavi nesrećnu zbilju. Pokušaj je samo u dostojanstvu držati u odnosu prema drugima. Ti jesi, mi smo tu naspram tebe. Kao ljubitelji umetnosti u galeriji koja se neprekidno transformiše. Vodi nas. Vodi nas očima koje nemaju zašto postojati do toga da nas ne bi gledale.

Pobunu ostavi za kraj ili je asimiluj u pokretima koji zanemaruju. Ti si neotkrivenost i jesi sama otelovljena laž. Autentičnosti koja sve poražava: pusti da verujemo u tebe, u staklenu uzvišenost.

Svedoči ono što nismo: daj nam nade, odrekni se života.

[Domaci I.]

NEPONOVLJIVA ISTORIJA

Oho-ho!
Oho-ho!
Tara-ra-ra!
Oho!
Ho!
Ra-ta!
Ta!

Znam da ti se ne sviðam...
Da te ne privlacim kao žensko...
Ebiga...
Toga ili ima ili nema...

Da-li-la!

Bojim se uštrikati tvoj lik u goblenu...

Daj-laj!
Hou!
No!
Oh!
No-no!

Muškarci nam dolaze iz belog sveta
kako izneveriti taj poklon?

Hej-ju!
Jou!
Jou-ju!
Uuu!

Jesam znala, svega mi,
Da povratka više nema!
Odlazak se sprema!

Oho-ho!
Oho-ho!
Tara-ra-ra!
Oho!
Ho!
Ra-ta!
Ta!


Aleksandar Kekenj
2006. februar 26. godine
(kolaž reči preuzetih od ljudi)

[Domaci I.]

GOSPODIN F.

Dete je srećno. Sat otkucava ili stoji. Pomfrit je ukusan. Automobilom upravlja vozač automobila. Pesma interesantno zvuči. Koraci su lagani. Sunce je mlado. Ulice su široke. Krila nose misao. Mašta prekriva svet.

Kaput crne boje. Gospodin F. i prazna ulica. Tmina vrišti. Pogled apatičan. Korak trom. Grobar zadovoljan. Reč je izlišna.


A. Kekenj
2. mart 2006.

[Domaci I.]

Uz to pokušavam osmisliti sopstvenu psihoterapiju. Nekako mi je najlakše ispisati par redaka, dati drugima da čitaju, i osećati se kao da vam dobar deo ljudi lupom zavire u svežu stolicu. Uglavnom, to je jedna od starijih teorija kojih se još uvek neki amaterski kritičari ili amateri drže. No, u ovom slučaju su u pravu. Naprosto ne znam kako se osloboditi gnoja, otud sve (ili ništa) ovo.

Mogao bih baciti pogled i u vaš probavni rad.

[Scharfschuetze[r]]

...

[Domaci I.]

ZA 9. MART

Onaj koji stoji pred praznim papirom ili platnom uviða bolje od drugih necelovitost reči i oblika. Zato njega nazivam umetnikom većim od onoga koji naðe vlastiti usud. Umetnik u nerealizaciji, kontinuiranom gladovanju, nasuprot onome ko se zna zadovoljiti mrvicama. Priznati nemoć ali stajati u blatu potencijalnosti, biti usmeren ka celini stvari, motriti, tražiti. Nalazim da je slika bolja od reči, jer je nema ili makar može biti čitana bez reči. Slika je supstancija užasa. Nepokretna, stabilna, površna, prikazivačka, ona koja ledi jedan trenutak, hvata kontinuitet kao momenat koji vrišti bez glasa. Rascep u vremenu, nasuprot proticanju. Reč je drugo: biva izgovorena, podleže vremenu. Tražim suprotstavljanje prokletstvu zvanom vreme.

A. Kekenj
sutra (9. marta 2006.)

[Domaci I.]

POVRAĆANJE JEDNOG MORONA

Bitno je kakvim se prikazuješ za druge. Jer ovo je situacija bez stubova i bez tla, lebdeća neizvesnost. Drugi su pakao, ali i drugi su raj. Osuðen sam na druge. I svesniji od njih idem im u naručje. Otvaram se. Pišem im. Razgovaram s njima na najneposredniji način. Pitam: Šta čitaš? O čemu razmišljaš? Uspevaš li da uhvatiš momenat, zabeležiš jedan trzaj? Izgleda da se ne snalazim. Moje otvaranje je njihovo zatvaranje. Mi nismo u sukobu. Mi se ne vidimo. Mi se mimoilazimo kao čovek i avet.

Rekoh, reč je izlišna, reč me muči u stomaku. Reč me goni na povraćanje. Želi da je iznedrim nezrelu. Traži da se pojavi, kako bi me učinila čovekom. Uvodi me u još jedno zatvaranje.

A. Kekenj
nebitno

[iva]

Hladnoća se probija do mog tela koje počinje da drhti, ali me ne odvraća od namere da sedim i dalje na klupi u ovom jezivom parku punom uspomena na detinjstvo. Pusto je, tu i tamo po neki prolaznik zaokupljen mislima hoda po snegom obasutoj stazi, bez namere da uživa u čaroliji zimske noći i tišine koja ispunjava park, čineći ga tako nestvarnim i sablasnim.

Gledam stari hrast čije se gole krošnje povijaju pod teretom snega i razmišljam o jednoj voljenoj i dalekoj osobi, svom ocu. Po stoti put pokušavam da rešim zagonetku jednog dela svog života. To je kao opsesija, koje želim da se oslobodim, ali nikada ne uspevam...

Pod udarom jakog vetra, škripe stare ljuljaške. Kao da je taj zvuk proizvela moja duša pod naletom sumornih misli. Iz džepa kaputa vadim cigaretu.
Dok uvlačim otrovni dim u svoja pluća, osećam blago zadovoljstvo.

Iz obližnjeg žbuna me ljubopitljivo posmatraju oči nekog psa lutalice. Vidim da bi hteo da mi priđe, ali se plaši, verovatno naučen iskustvom da ne treba verovati ljudima jer ga oni mogu povrediti. Razumem njegov strah i njegovu usamljenost. Oni nas nevidljivo povezuju.

Iz promrzlih prstiju ispada cigareta. Gazim je grubo i dugo, iako se ugasila već pri padu na vlažno tlo. Odjednom se osećam suvišno u sopstvenoj koži. Sad jedino želim da pobegnem iz ovog mrtvog parka, pritiska me njegova pustoš koja mi je u početku prijala. Pritiska me samoća koja mi je bila utočište do pre par trenutaka.

Dok odlazim, stari pas me prati na pristojnoj udaljenosti. Mešaju nam se tragovi u snegu. A onda se razdvajaju, račvaju u suprotnim pravcima. Svetla noć i tišina ostaju zagrljene da zajedno dočekaju jutro.