KOLAŽ REčI



Uloge:
čovek sa crnim reverom
čovek ljubičastih manžetni
Muška osoba kovrdžave kose



čovek sa crnim reverom: Gospodine Virc!

čovek ljubičastih manžetni: Gos'n Kurc!

čovek sa crnim reverom: Vidite li za koga se ja borim? Pa to je najgora ironija. Niko ovde nije nevin.

čovek ljubičastih manžetni: Šta god da odlučite, imate moju podršku.

čovek sa crnim reverom: onda će tačno znati ko sam... i moći da me ubiju na ulici. Znate, kontaktirao me je gospodin Truman.

čovek ljubičastih manžetni: Šta kaže?

čovek sa crnim reverom: Kaže da planirate da pokrenete peticiju za moj povratak u dvodomni parlament.

čovek ljubičastih manžetni: Otkad! I zamolio sam i tog gospodina da ih pritisne. To da znate.

čovek sa crnim reverom: Ali rekao sam mu da nema potrebe, jer ne nameravam tamo da se vratim. Shvatio sam da je za mene posao bankara ili nadzornika velikog gradilišta.

čovek ljubičastih manžetni: Ja sam se bio osetio strašno usamljeno pa sam hteo da vas pomiluju i vrate.

čovek sa crnim reverom: Pravite teatar ako želite, ali moja je sudbina određena. Koliko sutra idem u obilazak čuvenih gradilišta u Sopoćanima.

čovek ljubičastih manžetni: Ne mogu da verujem kakvi oportunisti su tamo preuzeli komandu. Samo je gospodin Iber ostao od naših ljudi. Sada malo i sa njim razgovaram.

čovek sa crnim reverom: Ah! Tako dakle!

čovek ljubičastih manžetni: Šta, hteli biste da držite govor?

čovek sa crnim reverom: Juče sam svratio kao gospodin u viktorijanskom šeširu... i moram vas obavestiti da je bilo čak i nekoliko ženki.

čovek ljubičastih manžetni: Oh!

čovek sa crnim reverom: I možda ukupno 7 ljudi. čudnovato: činilo mi se da se vodila neka raspra.

čovek ljubičastih manžetni: Zaista? Kako je to moguće!

čovek sa crnim reverom: Ništa, čekam da dođete vi i možda gospodin Slepi Horhe... a rekao sam u zalagaonici gospodinu Bučeru da ako se pojavi gospodin Vuk i njega pošalje 'vamo.

čovek ljubičastih manžetni: Gospodin Slepi Horhe je zapao u neku krizu. Mislim da mu se otvorio dušnik. Video sam juče kako mu je odatle šikljala krv i da su se deca okupila da bi videla taj nesvakidašnje interesantan prizor.

čovek sa crnim reverom: Tako!

čovek ljubičastih manžetni: Znate, ja sam u vatrogascima proveo 5 dugih godina

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Izašao sam iz njih bez da sam znao što sam toliko dugo tu ostao. Nikome nije bilo baš sasvim jasno kako sam to uspeo da izvedem.

čovek sa crnim reverom: Niko se nije založio za vas?

čovek ljubičastih manžetni: Naravno da ne. To je kriminalna institucija... da sam zamahao novčanicama ne da bih dobio 2, nego bi mi dali 5 godina!

čovek sa crnim reverom: Razumljivo. No...!

čovek ljubičastih manžetni: Šta sam radio? Pa, gubio sam razum, ceo život mi se vrteo oko toga.

čovek sa crnim reverom: I verovatno ste sve vreme te godine bili nezgodni prema najbližim saradnicima, kooperativcima, žandarima i planinskim rendžerima?

čovek ljubičastih manžetni: Počeo sam da mrzim kao nikada u životu...

čovek sa crnim reverom: Slušam vas.

čovek ljubičastih manžetni: Po svemu podsećam na Mersoa. Štaviše, ravnodušan sam kao on.

čovek sa crnim reverom: Na javnim debatama, naročito u Mon-Hejšelima, delovali ste jako žučno.

čovek ljubičastih manžetni: Danas sam recimo blagosiljao studente pred ispit i vršio liturgiju.

čovek sa crnim reverom: Dobri su ti ispadi; meni samo prođu kroz glavu, ali se ne usudim da sprovedem u delo.

čovek ljubičastih manžetni: Jednom prasetu do mene sam objasnio da se molim pred bitku.

čovek sa crnim reverom: Vi ste blizu ludila, g. Virc.

čovek ljubičastih manžetni: Znate ono kada na predavanju počnete nešto da objašnjavate onim smirenim intelektualnim tonom, a vaše reči isprati tišina.

čovek sa crnim reverom: Jasno i čisto kao posle podne.

čovek ljubičastih manžetni: Još nosim i vrlo promoćurne naočare.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Juče sam korzo pored kuće penzionisanog generala Bulkona nazvao obdanistem za odrasle. E, vidite, naočare su bez okvira.

čovek sa crnim reverom: Zar?

čovek ljubičastih manžetni: Pa to se tako kaže... figurativno.

čovek sa crnim reverom: Nisam jošs video takve... čini mi se.. Ja sam, recimo, razmišljao da uzmem neke sa najvećim mogućim okvirom, ali na kraju sam uzeo prve koje su mi bile ponuđene.

čovek ljubičastih manžetni: To podržavam.

čovek sa crnim reverom: Konačno, znate li da sam ja namerno obnevideo, tj. uništio sebi vid?

čovek ljubičastih manžetni: Zaista...

čovek sa crnim reverom: Da, to je veoma zrelo i nesvakidašnje interesantno od mene... ali jesam.

čovek ljubičastih manžetni: Ja sada počinjem sa prirodnim vezbama za unistenje levog bubrega.

čovek sa crnim reverom: Hteo sam da ličim na ono što nisam mogao da postanem - intelektualac.

čovek ljubičastih manžetni: Zašto mislite da sam na ivici ludila?

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: A možda ste u pravu.

čovek sa crnim reverom: Jeste, svakako ste na ivici. To je svima jasno; verovatno i gospodinu Nortemptonu. Srešćete ga u nedelju posle podne.

čovek ljubičastih manžetni: Iza te površine smirenog mladića krije se još jedino karakter lambrdžeka u crveno-crnoj košulji.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Šta mislite, kako bih ja izgledao kada bih potpuno poludeo?

čovek sa crnim reverom: Možda bi vam samo oči malo ispale... kao kod onih koji boluju od tiralne žlezde.

(pauza)

čovek sa crnim reverom: Vama je potrebno da promenite život, da se okrenete nečemu trivijalnom.

(pauza)

čovek sa crnim reverom: Sviđa mi se reč "pantljičara" pa sam je morao negde ugurati.

čovek ljubičastih manžetni: Pantljičara je tako jedno grozno biće... ja bih je likvidirao čim bih je video na ulici, ne daj bože...

čovek sa crnim reverom: Tako što bi vas to moglo preporoditi, makar na neko vreme, a onda ćete se vratiti staroj i dobroj gospođi Patnji.

čovek ljubičastih manžetni: Treba otići na neku planinu.

čovek sa crnim reverom: Treba učiti na greškama drugih.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Znate da košulje nisam prao dva meseca, a čudno je da su još uvek upotrebljive.

čovek sa crnim reverom: To je još uvek rano. Da se ja pitam, košulje ne bi služile za pranje.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Znate da sam juče sedeo s dvema damama u nekom kafeu pored fakulteta?

čovek sa crnim reverom: Ne znam ali se trudim da zamislim.

(pauza)

čovek sa crnim reverom: I šta ste govorili, tj. o čemu?

čovek ljubičastih manžetni: Neverovatno je kakvu ja imam sposobnost adaptacije... Učestvovao sam u tupom razgovoru bez da sam pomislio da je situacija neprihvatljiva ili nepodnošljiva. A, naravno, jedna od dve mirišljive dame nije propustila da kaže kako je lepo govoriti sa mnom.

čovek sa crnim reverom: To su reči koje morate forsirati i tražiti u kratkim pričama ako ih budete imali sa još nekim gospođicama.

čovek ljubičastih manžetni: Pazite, molim vas! Nemojte sada poverovati da ja mogu...

(pauza)

čovek sa crnim reverom: Recite, kakva je to bila vrsta mirišljavih dama s kojima ste sedeli i govorili?

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Ja sam naturalni elitista...

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Kako da vam kažem, to je ono u meni, nije izvestačeno i tek stečeno, već ono što je samo čekalo da se jednom probudi.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: I moj najbolji drug je naturalistički elitista.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Takvim ljudima nije potrebno pomoćno sredstvo.

čovek sa crnim reverom: Vi ste izraženi i rođeni elitista tek u zenitu vašeg ludila, tako je to kod svih.

čovek ljubičastih manžetni: O elitizmu bih mogao da pišem stranice i stranice... ali mislim da imam dijabetes.

čovek sa crnim reverom: U moralnom, kreativnom i svakom sličnom smislu.

čovek ljubičastih manžetni: Ja se naravno pravim potpuno neutralnim. Pravim se da sam aseksualno biće, što mislim da njih katkad jako nervira...

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Zove se Tea.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: A ta Tea, molim vas...

čovek sa crnim reverom: Pozovite je u svoj stan sledećom prilikom.

čovek ljubičastih manžetni: Ona ima nekog dečka koji liči na goblina.

čovek sa crnim reverom: Vidite, gospodine Virc, primetila je razliku i hoće više; poštujte taj elitistički karakter u Tei.

čovek ljubičastih manžetni: Prošli put sam je prekorio za izgled njenog izabranika, na šta se ona složila. Kazala je: imamo neki zajednicki jezik pa nas to drži zajedno.

(pauza)

čovek sa crnim reverom: Tužno, zaista tužno, ali znam da se to događa. Nemojte je predugo žaliti.

(pauza)

čovek sa crnim reverom: Zašto gospodin Vuk nije tu da komentariše ovo? (pokazuje na papire sa stola za kojim sedi)

čovek ljubičastih manžetni: Gospodin  Vuk je veoma opasan gospodin.

čovek sa crnim reverom: To je čudno.

čovek ljubičastih manžetni: To je jako čudno... slažem se.

čovek sa crnim reverom: Konačno, mislim da biste vi morali da se izlečite koristeći Teu kao sredstvo.

čovek ljubičastih manžetni: O tome sam razmišljao.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Ta gospođica, Tea, je htela da me zove i da izađemo uveče s nekim ljudima koje je ona poznavala a ja ne. Zamislite, g. Kurc.

čovek sa crnim reverom: Jeste li se ponudili da joj kupite kartu za bioskop ili šešir pomfrita?

čovek ljubičastih manžetni: ... pa je mnogo puta govorila da bi bilo lepo da dođem kod nje da igramo onaj... kako se to zove... nintendo, igrice... ili jamb... Ne, nisam joj nikada ponudio ništa.

čovek sa crnim reverom: Je li lepa i mirna devojka? i kojim jezikom se služite?

čovek ljubičastih manžetni: Ima lepe atribute, a pričamo na srpsko-hrvatskom.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Mada mislim da ona s njim nema seks.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Ostario sam, vreme leti...

čovek sa crnim reverom: Moji se dani u poslednjih nekoliko nedelja svode na razmišljanje o planiranju u prostoru i kulturno-umetničkim društvima.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Šta mislite, od kojih bolesti bolujete?

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Ja sumnjam na dijabetes, MS, rak i HIV; još od 2001. osećam neke čudne senzacije.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Možda sam ušao u završnu fazu raka pluća.

čovek sa crnim reverom: I ja imam na plućima koješta.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: A nemate HIV?

čovek sa crnim reverom: Ne.

(pauza)

čovek sa crnim reverom: Mislite na bolove u grudima pri disanju?

čovek ljubičastih manžetni: Vi možda imate ono destructive sleep apnea. Znate, to je jako opasno.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Sleep apnea je kada u toku noći imate taj prizvuk pri disanju.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: To nastaje zbog nepca...

čovek sa crnim reverom: Ja ovo vučem dosta dugo... ne može biti nešto bitno.

čovek ljubičastih manžetni: To na duže staze oštećuje organizam.

čovek sa crnim reverom: Hm... pa dobro, neka... šta se tu može.

čovek ljubičastih manžetni: Razumljivo.

čovek sa crnim reverom: A šta je s vama?

čovek ljubičastih manžetni: Pa vidite, 2001. u leto sam osećao jedno vreme jako čudne senzacije u donjem delu desnog plućnog krila, imao sam utsak kao da me nešto neprekidno steže tu i pulsira. Jedne večeri u avgustu sam osetio pri udisaju vrlo jak probod na tom mestu, tada i možda još najviše dva puta do danas.

čovek sa crnim reverom: Nije to strašno, kako meni izgleda.

čovek ljubičastih manžetni: Ali se peckanje i stezanje vremeno smirilo. Obično bih zimi osetio pogoršanje. To gotovo uopšte ne osećam.

čovek sa crnim reverom: Pređite na drugu stvar; dakle, HIV?

čovek ljubičastih manžetni: A HIV... pa bojim se da mi nisu preneli u frizernici preko britve, jos 1996/1997.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Rak... uvek je moguć.

čovek sa crnim reverom: Rak nikada ne treba isključiti!

čovek ljubičastih manžetni: Da!

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: E sad... MS je moguć, mada opet malo verovatan.

čovek sa crnim reverom: Da, i ja sam razmišljao o MS-u ovih meseci.

čovek ljubičastih manžetni: Možemo da odemu u neki dom staraca da nas neguju.

čovek sa crnim reverom: MS-ovce neguju kao decu ili starce.

čovek ljubičastih manžetni: Jeste... Mikijevci.

(pauza)

Mlađa muška osoba kovrdžave kose: Možete li da zarazite i mene?

čovek ljubičastih manžetni: čime?

Mlađa muška osoba kovrdžave kose: Bilo čime.

čovek ljubičastih manžetni: Pa moram da proverim od čega bolujem.

Mlađa muška osoba kovrdžave kose: Ako imate neku tešku, zaraznu bolest.

čovek ljubičastih manžetni: Ne verujem... Zaraznu teško... Ako mi, pak, budu rekli da imam HIV, obavestiću vas.

Mlađa muška osoba kovrdžave kose: Biću vam zahvalan.

čovek sa crnim reverom: Dajte dobrovoljno krv, g. Virc. Tamo će vam otkriti ako od nečega bolujete.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Danas sam 35 puta proverio e-mail, juče bar 50.

(pauza)

čovek sa crnim reverom: čitate strasno Verna?

čovek ljubičastih manžetni: Jednom, pre jedno 2 godine.

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: čitao sam Verna ranije.

čovek sa crnim reverom: Idem uzeti konzervu tune (ode iza zavese).

čovek ljubičastih manžetni: Meni su zanimljivi karakteri, treba film obavezno videti.

(pauza)

čovek sa crnim reverom: (dolazi) Dakle, evo tune.

čovek ljubičastih manžetni: Koja je?

čovek sa crnim reverom: Ne znam, neka jeftina.

čovek ljubičastih manžetni: Je li u sopstvenom soku, ili u ulju?

čovek sa crnim reverom: U sopstvenom.

čovek ljubičastih manžetni: Ah, to je zdravije. Nacedite limun. Volite masline?

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: To ide uz tunino meso.

čovek sa crnim reverom: (zauzeto) Ne volim limun.

(malo docnije)

čovek sa crnim reverom: A masline nisam nikad jeo. Ja to s kečapom i bajatim hlebom.

(pauza)

čovek sa crnim reverom: Šta fali kečapu?

čovek ljubičastih manžetni: Pa to je idelano kao splačina u koju može da se stavi sve od aditiva do... Zato je najbolje kupiti mleveni paradajz u konzervi napraviti svoj sos...

(pauza)

čovek ljubičastih manžetni: Mada nekad i tu stave aditiv.

čovek sa crnim reverom: Vi ste razradili svoj program ishrane, a meni bi to oduzelo mnogo dragocenog vremena.

Mlađa muška osoba kovrdžave kose: Zaljubio sam se....

čovek ljubičastih manžetni: Konačno!

Mlađa muška osoba kovrdžave kose: U jednu knjigu.

(pauza)

čovek sa crnim reverom: (hik!)

Mlađa muška osoba kovrdžave kose: Političke ideologije od Hejvuda.

(pauza)

Mlađa muška osoba kovrdžave kose: Danas, dok sam je čitao, umalo nisam doživeo orgazam, tako puno stvari na tako malom prostoru. Nisam mogao da verujem.

(pauza)

Mlađa muška osoba kovrdžave kose: Eh...kada bi mogla da bude osoba.

(Pauza. Mlađa muška osoba kovrdžave kose zaćuti i nastavi da gleda u sto za kojim sedi.)

čovek sa crnim reverom: I sad... kao ja bih mogao s njom da pričam, da ugovorim sastanak... Pošto pokazuje volju za tim... Uglavnom, to je takva ličnost devojke koja mi se ne dopada; no, ovo je situacija - daj šta daš... Ništa nisam hteo da komentarišem jer videh da nije to to, ne inspiriše me... i eto, ona je otišla... Dakle, ja ne mogu da nađem niti daj šta daš.

čovek ljubičastih manžetni: Mene isto plaši da imam ženku zbog finansiranja.

(pauza)

čovek sa crnim reverom: Majka mi za po sata polazi na Zlatibor...

čovek ljubičastih manžetni: Pozdravite majku, gospodine Kurc.

čovek sa crnim reverom: Zlatibor je planina na kojoj je moja devojka izgubila nevinost i prestala mi biti devojka. A opet, i planina koju moja majka koristi za rekreaciju sa simpatičnim muškarcima. Ona ima 40 ili 45 godina.

čovek ljubičastih manžetni: Pa to je mlado biće, jako mlado.

čovek sa crnim reverom: Jeste.

čovek ljubičastih manžetni: Večerao sam tri paradajza.

(kraj)



Autor: Aleksandar Kekenj
Asistenti: gospodin Vergot i gospodin Ðorđević
25. maj 2006.

PRIčA O BUNARU


Crven ban: Hoću da skočim u bunar.

Plavi ban: U bunar?

Crven ban: Da, u bunar.

Plavi ban: U bunar?

Crven ban: Da.

Plavi ban: U bunar?

Crven ban: Da.

Plavi ban: A zašto baš u bunar?

Crven ban: U bunar.

Plavi ban: Zato?

Crven ban: U bunar, kažem.

Plavi ban: Pa dobro, neka vam bude.

Crven ban: I biće.

Plavi ban: Ali u bunar?

Crven ban: Upravo.

Plavi ban: A zašto ne u kućicu za pse?

Crven ban: U bunar.

Plavi ban: Pa dobro.

Crven ban: Bunar.


23. avgust 2006.
A. Kekenj

================================

PRIčA O MISTIčNOJ DRUGARICI SA ŠPANSKIM ŠEŠIROM


Uloge:

Drug Petrović
Mistična drugarica sa španskim šeširom
Gospodin pod debelom ljubičastom bradom
Gospodin koji se neprestano kikoće



Drug Petrović: Zašto se zgrada univerziteta zove Banovina?
Mistična drugarica sa španskim šeširom: Zato što su nekada u njoj živeli banovi.

Drug Petrović posmatra drugaricu sa španskim šeširom sa ogromnom radoznalošću.

Mistična drugarica sa španskim šeširom: Zato što nisu imali kud.
Drug Petrović: A zašto je to bila njihova kuća a ne na primer šupa u Ulici Jug-Bogdana?
Mistična drugarica sa španskim šeširom: Zato što šupa u Ulici Jug-Bogdana pripada ljudima koji u njoj žive.

Drug Petrović zinu kao da hoće da proguta nebo.

Mistična drugarica sa španskim šeširom: Zato što Bog nije hteo da se to dogodi!
Drug Petrović: A zašto je Bog baš tako hteo a ne nekako drugačije?
Mistična drugarica sa španskim šeširom: To je samo njemu poznato.
Drug Petrović: Pa dobro, a zašto nas nije obavestio?
Mistična drugarica sa španskim šeširom: Zato što nema vremena da nas o svemu obaveštava.

Gledaju se neko vreme izbačenim glavama.

Mistična drugarica sa španskim šeširom: To je samo njemu poznato.

Oni se neko vreme gledaju bez reči, nosevima koje deli svega petnaestak santimetara. U to prilazi gospodin pod debelom ljubičastom bradom.

Gospodin pod debelom ljubičastom bradom: Šta se dešava?
Drug Petrović: Drugarica se spetljala. Ne zna zašto je Bog hteo nekako a ne drugačije.
Gospodin pod debelom ljubičastom bradom: Tako, dakle!
Drug Petrović: Druže, moja je dužnost jedino da pitam. Obratite se nadležnoj drugarici.
Gospodin pod debelom ljubičastom bradom: A šta je sa gospodinom Zavlakovičem? Je li prolazio ovuda?
Mistična drugarica sa španskim šeširom: To zna jedino gospod Bog!
Gospodin pod debelom ljubičastom bradom: Zahvaljujem, gospo. Nastaviću sopstveno putešestvije.

Gospodin pod debelom ljubičastom bradom podiže šešir, pokloni se i nastavi dalje. Dvoje ostadoše da se strogo gledaju nosevima.

Mistična drugarica sa španskim šeširom: Šta je ovo?
Drug Petrović: Ne znam. Mogao bi da bude bilo ko.
Mistična drugarica sa španskim šeširom: Da nije možda gospodin Ljubičić?
Drug Petrović: Ne znam. Moguće.
Mistična drugarica sa španskim šeširom: Znate, taj gospodin Ljubičić... to je jedan veoma simpatičan gospodin.
Drug Petrović: Je li tako?
Mistična drugarica sa španskim šeširom: Kad sam imala deset godina on je mene svake druge večeri izvodio u grad i kupovao mi sladoled.
Drug Petrović: Sve je otišlo do đavola!
Mistična drugarica sa španskim šeširom: Tada je taj gospodin imao i lepu mašnu oko vrata. Znate, ličio je na kuvara u elitnom restoranu!
Drug Petrović: Tražimo ljude ispod kamena!
Mistična drugarica sa španskim šeširom: Kakve ljude?

U to prolazi gospodin koji se neprestano kikoće. On staje pored ovo dvoje i gleda čas u jedno čas u drugo. Ovi čine isto: gledaju njega i gledaju se među sobom. Najzad gospodin koji se neprestano kikoće progovara.

Gospodin koji se neprestano kikoće: Ima li ovo ikakvog smisla?
Drug Petrović: Ovo? Šta to?
Mistična drugarica sa španskim šeširom: Nema nikakvog smisla. Sem što možda visimo kao u izlogu ne bi li nas neko uzeo pod ruku i odveo.

Iznenada prilazi gospodin pod ljubičastom bradom. Blene na tren u njih trojicu, a onda se opet udalji. Trojka njega otprati pogledom.

Mistična drugarica sa španskim šeširom: Pa možda nas neko konačno i odvede.
Gospodin koji se neprestano kikoće: Gospo, ja prodajem glinene golubove.
Drug Petrović: E, to me zanima!
Gospodin koji se neprestano kikoće: Imam od petnaest dinara, od šesnaest i od dvadeset i sedam, pa vi vidite sad.

Odjednom klonuće, i opet se gospoda posmatra kao da će svakog trenutka neko nekog da opljačka.

Mistična drugarica sa španskim šeširom: Gospodine, da li vam se dopada moja leva noga?
 
Gospodin koji se neprestano kikoće zastane da bi upalio cigaretu.

Drug Petrović: Možda bi mogla da bude malo tanja. A i nekako je žućkasta.
Gospodin koji se neprestano kikoće: Životinjo!

Gospodin koji se neprestano kikoće ošamari druga Petrovića i napravi ponosan izraz lica. Ovaj pade i brzo se podiže. Mistična drugarica sa španskim šeširom pruži ruku prema gospodinu koji se neprestano kikoće.

Mistična drugarica sa španskim šeširom: Ljubi!

Gospodin koji se neprestano kikoće uze ruku, poljubi i pusti da pa'ne. U to opet naiđe gospodin pod debelom ljubičastom bradom, pogleda,  zgadi se i nestane odakle je došao.

Zavesa.


A. Kekenj
27. avgust 2006.

Kurve, užad i Bezlični



Prvi čin - Užad

Gospodin Pacijent: Sve je sranje, sve je besmisleno, sve je gotovo, svršeno.
Gospodin Lutkar: Gospodin Pacijent je simpatičan mladić.
Gospodin Pacijent: Gospodine L, terajte se. Ja ne postojim. Vi ne pričate sa mnom. Ja ne pričam sa vama. Vi ste glasovi u mojoj glavi…
Gospodin Lutkar: Sladak mladić.
Gospodin Pacijent: Ili sam ja u vašoj. Dogovorite se. Ljudi. Gospodo. Geniji. Recite mi da li postoji išta lepo na ovome svetu? Jedna jedina stvar zbog koje vredi živeti, vredi stvarati, vredi voleti. Jedna prokleta stvar...
Gospodin Lutkar: Šal od svile.
Gospodin Pacijent: Je l' postoji? Pitam ja vas.
Gospodin Matori Starac: Pa, ne. Za bagru je to ljubav.
Gospodin Pacijent: Ne vredi živeti. Ne može se voleti. Ne treba stvarati. Sve je svršeno. Sve je u zenitu ništavila i beznađa. Gotovo je, gospodo.
Gospodin Matori Starac: Znači, ništa od samita?
Gospodin Pacijent: A nekada sam bio pametno dete... Jebali me psi...
Gospodin Matori Starac: Je l’ to sigurno da nećete da se vidite sa nama?
Gospodin Pacijent: Hoću! … ali ne mogu.
Gospodin Matori Starac: Ne razumemo.
Gospodin Pacijent: Poželeo bih istog trenutka da umrem. Kada bih vas video.
Gospodin Matori Starac: Zašto?
Gospodin Pacijent: Zato što bih se onda uverio da postoje ljudi. Osećao bih se užasno.
Gospodin Lutkar: Kapi s oboda, sada padaju na uže i gan. Ja sam slobodan, neka s moga vrata viori šal... od svile...
Gospodin Matori Starac: Da postoje ljudi. Kakvi ljudi? Dovršite misao!
Gospodin Pacijent: Gospodine L, to je pesma o momku koji se obesio...
Gospodin Matori Starac: Sačekaćemo vas.
Gospodin Pacijent: Mislio sam da postoje "ljudi".
Gospodin Matori Starac: Aha!
Gospodin Pacijent: Ništa drugo. Zamislite.
Gospodin Matori Starac: A, to je jako loše.
Gospodin Pacijent: Ja znam da nikada neću moći da budem kao neko od vas.
Gospodin Matori Starac: Mislite, dobar?
Gospodin Pacijent: Pa, da. Nije bitno sad.
Gospodin Matori Starac: Dobro, trudim se da razumem.
Gospodin Pacijent: Ne morate da me razumete. U principu, na neki način i ne očekujem.
Gospodin Matori Starac: Ali hoću, meni je zanimljivo dok govorite.
Gospodin Pacijent: Loše mi je jako. Pri kraju sam. Jednoga dana će me skidati sa zidova, eksplodiraću. Sve je manje stvari koje me održavaju u životu. I muzika. A muzika polako isčezava.
Gospodin Lutkar: Je l' imate šal od svile?
Gospodin Matori Starac: Zamislite, meni se pre neki dan urušio najveći motiv. Ali sam opet živ.
Gospodin Pacijent: Koji?
Gospodin Matori Starac: Pa, dugo sam živeo na ideji da ću stvoriti nešto, da ću napisati nešto. Sumnje su postale u skorije vreme sve neobuzdanije.
Gospodin Pacijent: Ali vi još možete da se pokrenete…
Gospodin Matori Starac: Smenjivali su se periodi…
Gospodin Pacijent: Da uradite nešto.
Gospodin Matori Starac: Periodi vere da to valja i periodi potpunog gađenja. Pre koji dan sam konačno pukao. I sasvim odustao. Jedino što me teši je što sam shvatio koliko sam bio ove dve godine uporan. Strahovito uporan. Kao jarac. Sad šta mi preostaje? … fakultet! sa kojim sam debelo zaglavio upravo zbog tog sanjarenja.
Gospodin Pacijent: Vidite…
Gospodin Matori Starac: Sada uviđam da je put bagre put kojim konačno moram krenuti, dosta je bilo lutanja.
Gospodin Pacijent: Razlika postoji između sanjara i velikog čoveka. Sanjar sam npr. ja. To je osoba koja želi nešto ali nema čak ni teoretske šanse da to dostigne, dok vi imate čak i potencijal da ostvarite to što želite, samo vam je potrebna jaka inspiracija. Jednostavno niste se pronašli u trenutku. Imaćete priliku kasnije kada preispitate sebe. Vi ste veliki čovek. Kao i g. L.
Gospodin Matori Starac: Kako me sada oblizuju ti laskavi plamičci.
Gospodin Lutkar: Kako ćete učiniti prvi korak? Koji će to biti korak po redu?
Gospodin Matori Starac: A stvarno, skoro da sam vam poverovao. Kao da ste mi na trenutak probudili nadu.
Gospodin Pacijent: Ne verujte mi.
Gospodin Matori Starac: Moguće, moguće...
Gospodin Pacijent: Biće tako. Samo vam nije došao veliki talas da vas potopi.
Gospodin Matori Starac: Što mi je žao što moram da vas napustim.
Gospodin Pacijent: Morate samo biti strpljivi i postići ćete mnogo...
Gospodin Matori Starac: g. P, hvala vam na rečima. Pozdravljam vas.
Gospodin Pacijent: Pozdrav, g. MS.
Gospodin Matori Starac: Žao mi je što vas napuštam. Ne ljutite se.
Gospodin Pacijent: Ko se ljuti, uvalim mu kruti!

Ulazi jedan gospodin na scenu.

Gospodin Matori Starac: Evo, imate Bezličnog.
Gospodin Lutkar: Ne, ja se ne ljutim.
Gospodin Matori Starac: Žao mi je što nećete doći na samit. Onda neću ni ja.
Gospodin Lutkar: Laku noć gospodine. Videćemo još za samit.
Gospodin Matori Starac: Zbogom, građani.

Sa scene izlazi gospodin Matori Starac.
Kraj prvog čina.


Drugi čin - Bezlični

Gospodin Pacijent: Gotov sam. Jako mi je loše. Da nisam popsovao onu devojčicu, ni krivu ni dužnu, osećao bih se još gore.
Gospodin Lutkar: Kako ste je popsovali? Zašto je otišla?
Gospodin Pacijent: Hoćete da vam odsviram?
Gospodin Lutkar: Hoću.

Gospodin Pacijent svira na usnoj harmonici.

Gospodin Pacijent: A nije htela da se meša u razgovor mene i g. MS-a.
Gospodin Lutkar: Čekajte da razmislim.

Gospodin Lutkar: Je l' vi zamerate njoj zbog toga? Nema ničeg od nje i mene... to je jasno...
Gospodin Pacijent: Zbog čega da joj zameram?
Gospodin Lutkar: Nego... valjda mi prija što tako pametna devojka priča sa mnom.
Bezlični: Alo, šabani! O čemu se radi? Druže, koga si napušio onako domaćinski?
Gospodin Pacijent: Popsovao sam kučkicu.
Gospodin Lutkar: Take the money and run.
Gospodin Pacijent: Onu Trakijanku?
Bezlični: A pre toga, što si joj jebo mater?
Gospodin Pacijent: Ne znam, iznervirala me nenormalno u jednom trenutku. “A možeš i da se uključiš i da baljezgariš o suicidu i velikim gradovima, g. P.” Tu je uvredila, pored mene, i g. L-a. Mala fufa.
Bezlični: Ne kapiram.
Gospodin Pacijent: Jebem joj mater.
Bezlični: Šta vas je tačno uvedilo?
Gospodin Lutkar: Da. Mrzim je zbog toga, ali ne mogu baš mnogo da je mrzim.
Gospodin Pacijent: Eto vidite, ni ja je ne mrzim zbog toga previše. Ali, žensko je. U mojoj je prirodi da je puno mrzim. Jebi ga.
Gospodin Lutkar: Sviđa mi se to što tako mislite, g. P.
Gospodin Pacijent: Zamislite kakvu sujetu ima.
Gospodin Lutkar: Ali ja sam morao da se ponašam fino jer mi ipak čini veče prijatnijim ponekad.
Bezlični: Jes’, k’o da mi muški nemamo sujetu.
Gospodin Pacijent: Zubima bih je zaklao, verujte mi.
Gospodin Lutkar: Kako ste videli tu sujetu?
Gospodin Pacijent: Ne. Vidite. Ona je žensko. Mora da ima sujetu. Ali da to prodaje kao neki svoj ego. Zbog toga popizdim.
Gospodin Lutkar: Ne razumem vas, g. P.
Gospodin Pacijent: Pa, vidite, ona je žensko.
Bezlični: Taj deo smo skontali.
Gospodin Pacijent: I ne može da se kurči.
Gospodin Lutkar: Razumem samo da ona ne razume moju mržnju prema Beogradu, i da je pravda čak uopšte ne zanima.
Gospodin Pacijent: A studira biologiju.
Bezlični: I najebo si joj se majke, Pacijentu?
Gospodin Pacijent: Da. Inače, užasno mi je iritantna kao pojava.
Gospodin Lutkar: Gospodin Bezlični besomučno pojednostavljuje i ispada zanimljiv.
Bezlični: Ja bi’ više mrzeo Niš nego Be-ge.
Gospodin Pacijent: Pa mi je ovo bilo povoljno da se ispraznim, koliko-toliko.
Bezlični: Iskreno, jebi joj kevu svaki put kad dođe. Psihički teror.
Gospodin Pacijent: Ne, neću.
Bezlični: Ja bih rado, ali to nije baš u mom stilu.
Gospodin Lutkar: Znate šta to znači...
Gospodin Pacijent: Sviđa se g. L-u.
Gospodin Lutkar: To znači da je takva i prema drugima. Znači da je odbojna većini. A to je fenomenalno.
Bezlični: Lutkar je, bez uvrede, i sa svim dužnim poštovanjem, budala od čoveka što se loži na neke takve ribe. Pametna! Daj čoveče, žena je to. Što su pametnije to su gore. Još je ova ’88. godište.
Gospodin Lutkar: Misliš, to su opasnije?
Bezlični: Još i ako je dobra riba, pa to je ono…
Gospodin Lutkar: Šta onda?
Bezlični: "Imam 18 godina i dobro dupe, alternativna sam i pametnija od većine mojih vršnjaka… Biću jebena seksi intelektualka."
Gospodin Lutkar: Ne bi ona dolazila ovde da je tako in...
Bezlični: Ma jok.
Gospodin Lutkar: I nije ‘88, nego ‘87.
Bezlični: Pardon, Lutkar, ‘88 je.
Gospodin Lutkar: Studira.
Gospodin Pacijent: Eto.
Bezlični: Verovatno je rođena u januaru.
Gospodin Pacijent: ‘88. pa laže kako je ‘87.
Bezlični: Nije mogla ranije da krene u školu ?
Gospodin Pacijent: Mala fufa...
Bezlični: Meni reče da je ‘88.
Gospodin Lutkar: Ne verujem da je fufa.
Gospodin Pacijent: Pa mogla je godinu ranije.
Bezlični: Lutkar, skontaj: sve žene su fufe kad su singl.
Gospodin Lutkar: Možda je malo promiskuitetna, ali ne toliko da bi bila fufa!
Bezlični: Dok ne nađu pravog dečka. Čak i one što nisu, i one su fufe. U tome jeste cela poenta muvanja. Svaka mora da se muva, za svaku moraš da imaš žvaku. Kapiraš?
Gospodin Lutkar: I verujem da ne želi da bude sa baš svakim.
Bezlični: Ama, naravno da ne želi. Što bi bila sa svakim kad neki ‘oće da lome noge oko nje, i njoj to imponuje. Eto, meni je pričala kako ima dva drugara, jednog geja, i jednog strejt. I sad mi priča…
Gospodin Lutkar: Grozno je to što pričate. Da ja mislim tako o devojkama ne bih uopšte mogao voleti.
Bezlični: … kako razmišlja da li je onaj gej bacio oko na onog strejt jer je i ona bacila oko na tog strejt…
Gospodin Lutkar: O tome je ona govorila?
Bezlični: Da, ona. Možda se ne krljaju redom, ali jesu fufe, kučke i kurve. Fora je da dođeš do options i da podesiš…
Gospodin Lutkar: Dosta!!
Bezlični: Promeniš taj default settings… Pa ja ti pričam prijateljski. Ti kako hoćeš…

Kraj drugog čina.


Treći čin – Raskrinkavanje

Bezlični: Kad bi skontao da ta fizička privlačnost ne donosi ništa, da mož’ da imaš svaku ako nisi ekstremno ružan…
Gospodin Lutkar: Ja nisam privlačan ribama, ali jesam devojkama koje imaju mozga.
Bezlični: Jesi kurac! Reci mi, je l’ te juri neka zato što imaš mozga? Da, pojurile bi te dve intelektualke…
Gospodin Lutkar: Ne juri me jer ni ja ne znam nijednu koja ima mozga.
Bezlični: … dok one ne nabace neki status sebi. Kad bi videle da su već tvoja klasa boleo bi ih tuki za tebe.

Pauza.

Bezlični: Lutkar, moraš da skontaš šta tražiš. Ako tražiš devojku ne mora da ima mozga jer ćeš sa njom da raskineš kasnije ili pre…
Gospodin Lutkar: Šta će mi devojka bez mozga?
Bezlični: Jednostavno…
Gospodin Lutkar: To mi ne treba. To i mogu da imam...
Bezlični: Zato što ima pičku. A šta će ti devojka sa mozgom? Da te uči?
Gospodin Lutkar: Devojka s mozgom te čini zadovoljnim, dobro raspoloženim. Možeš da je voliš.
Bezlični: Aha, da… dream on, dude…
Gospodin Lutkar: Možda tebe ne, ali mene da.
Bezlični: Prvo, takve traže domendžije i folirante! A drugo, takve traže status kod muškarca!
Gospodin Lutkar: Marija mi je to dokazala, to što pričaš... i zato se sada sve gore osećam.
Bezlični: Uostalom, je l’ te samo pamet čini srećnim? naći ćeš pametnu kad tad.. nećeš odmah da ženiš. Kapiraš, samo nabijaš frustracije sebi i bacaš se u bedak, a ionako si skroz slomljen čovek.
Gospodin Lutkar: Da, s tim što će biti takva da se pola grada njom poslužilo. Je l' da?
Bezlični: One ne znaju to da cene, boli njih kruger. Ma ko joj jebe mater. I sa ovom što nema mozga možeš da pričaš, i one imaju stavove, mišljenja, čak poneko dobuko, veruj mi. Kad budeš čuo neko duboko mišljenje od takve ribe koja se loži na turbo-folk, i na sranja, bićeš prijatno iznenađen.
Gospodin Lutkar: Kao da slušam đavola samog.
Bezlični: Što? Veruj mi, među onim ribama koje deluju k’o glupače i bezveze može da ima poprilično pametnih cura, sa prilično interesatnim stavovima i dubokim mislima. Samo im je intelekt drugačije usmeren. Kontroliše ih društvo i domen, kao i tebe, i sve muškarce, i sve ljude, većinu. Sem onih kao ja. Mene ne kontroliše ni bog otac. I Pacijenta, ako smem da dodam! Dobro, njega malo.
Gospodin Pacijent: Kurac!
Gospodin Lutkar: Nadam se da je sve što ste rekli do sada samo izmišljotina ili preuveličavanje.

Pauza.

Bezlični: Muva ribe, pravi im psihološke profile za svaki tip, nastup, stav, itd. Daću vam adresu. Proučite ako želite.
Gospodin Lutkar: Video sam to. Taj je pričao o tome kako da se smuva neka bezveze riba.
Bezlični: Greška! Nije taj.
Gospodin Lutkar: Neka obična.
Bezlični: Nije tačno. Sve one slično prilaze muvanju. Recimo, imaš poletnu i lepu ribu, stvarno prepametnu i stvarno, stvarno prelepu, koja fura neku visoku klasu, glamur foru. Ti treba da srušiš taj njen glamur, inače…

Pauza.

Bezlični: Lutkar, skontaj. Slab ego je slab ego i kod intelektualca, i kod prosečnog čoveka, i kod debila. Tako su neke stvari u psihama. Sve vrste riba iste su što se muvanja tiče!
Gospodin Lutkar: Sasvim ste urušili moju idilu.
Bezlični: Izvinjavam se. Samo sam hteo da pomognem.
Gospodin Lutkar: Dakle, ja ne mogu da nađem pametnu devojku i da bude fina, i da s njom budem duže od recimo godinu dana, tj. dok njoj ne dosadi?
Bezlični: Možeš ako pristupiš na pravi način. Ti misliš da je ovoj Trakijanki stalo do tebe. Da joj se sviđaš. Nema pametnija posla, došla, našla par interesatnih likova za priču, malo digla nos, a loži se na tamo nekog baju koji je verovatno neki selja, glup ko kurac. Problem je što ribe muškarce ne gledaju logički već na druge načine, barem to nije ona logika koja je nama u glavi. Možemo samo da proučavamo i prognoziramo.

Pauza.

Bezlični: Da! Nalože se na likove koji im naplate danak u krvi. Ja mislim da je to kod većine. Iskreno. Ali toga ima i kod muškaraca. Ona koja im skine nevinost - na nju se napale samo tako. No, to su prolazne emocije.

Pauza.

Gospodin Lutkar: Ima li Trakijanke? Nešto bih da je pitam.
Gospodin Pacijent: Jok.
Bezlični: Evo, recimo, ja sam pričao malo sa njom. Sećate se kako sam bio relativno bezobrazan. Pacijent je bio tu.
Gospodin Pacijent: Ona je mislila da ste vi u stvari g. Matori Starac.
Bezlični: Dala mi je broj telefona. Malo sam srao o horoskopu, malo sam srao o crtanju.
Gospodin Lutkar: Stvarno? Kako vam je dala broj telefona?
Bezlični: I, eto, gotivi me isto koliko i vas.
Gospodin Lutkar: Meni ni ime nije htela da kaže...
Bezlični: E, pa, jebi ga. Obazireš se na pogrešne stvari kod riba.
Gospodin Lutkar: Kako sve to grozno izgleda...

Pauza. Bezlični nezainteresovano prevrće po džepovima.

Bezlični: Znam da zvuči tužno.
Gospodin Lutkar: Kako grozno!
Bezlični: Znam da zvuči grozno. Što i jeste. Ali moraš biti licimeran. Moraš imati dozu licimernosti.
Gospodin Lutkar: Baš onako kako je Vojin uzeo Mariju, a ja je pripremao tri godine, voleo je čisto. Žan Valžan!
Bezlični: Iskreno, meni se to gadi. Al’ šta ću, tako je kako je, jebi ga. Žao mi te je, iskreno. Dobar si čovek.
Gospodin Lutkar: Zato bih sad pričao sa Trakijankom. Da vidim šta ima da kaže.
Bezlični: Pričaj malo o prostim, nebitnim stvarima. Nemoj o dubini. Nemoj dubinske misli da deliš sa njom. Pričaj o prijateljima, o školi, o majci, o ocu, o crtanju, o društvu, o okolini; ali one proste događaje, tipa – eto mene je juče jedna fenserka ujela za dupe, osećam se silovano.
Gospodin Pacijent: Pričajte što više o osećanjima. One se puno pale na to. Proveren izvor.
Bezlični: Nikako! Ko te to slagao?
Gospodin Pacijent: Kurac!
Bezlični: Ako vide da si neka pičkica…
Gospodin Pacijent: Čitao sam!
Gospodin Lutkar: I ja mislim, iz ovih priča g. Bezličnog, da niste u pravu, g. P.
Bezlični: Patetičar.
Gospodin Pacijent: Ne, ne.
Bezlični: Najeb’o si ako se priča o osećanjima.
Gospodin Pacijent: Ne u tom smislu da pričaš kako si sjeban, bla, bla…
Bezlični: Nikako o osećanjima prema njima! Nikako! To je...
Gospodin Lutkar: Ja sam Trakijanki čak rekao da je volim.
Bezlični: Dobro, za ono, za stav "znam da se loži na mene… ali želim da nasrne… mrzi me da je muvam". Samo joj krneš žvaku, sutra veće odvučeš u krevet… ako hoćeš da je kresneš...
Gospodin Pacijent: A žvaka ne mora da prođe.
Bezlični: … a da nemaš status svinje. Ma žvaku. Poljubiš, ne priču. Ne moraš ni da pričaš ako joj se sviđaš. Pričaš gluposti.
Gospodin Lutkar: Pa, ne mora ni poljubac da prođe.
Bezlični: Daće sigurno. Provaliće da si samo iskoristio. Ali najlicimerniji način koji ja ne upotrebljavam jeste da pričaš kako si povređen i onda ona kresne tebe. Čak će možda i prva da te poljubi…
Gospodin Lutkar: Ma, ti pričaš o nekim situacijama kad je devojka unapred zaljubljena u tipa...
Bezlični: Da, ali kad nije mož’ da sereš kako si emotivan do sutra, boleće je kurac. Ako hoćeš da se naloži moraš da imaš kvalitetnu priču alfa-mužjaka, a ne alfa-pičkice. Prvo moraš da se postaviš kao alfa-mužjak pa posle kao povređeni alfa-mužjak, ranjeni lav koji traži lavicu da ga neguje. Prvo moraš da dokažeš da si lav!
Gospodin Lutkar: Idite bestraga…
Bezlični: Gde?
Gospodin Lutkar: U kurac.
Bezlični: Pa dobro, ako baš moram. Podsećate me na mene kad sam učen tim stvarima. Malo posle toga sam kresnuo prvu ribu. Između toga smuvao tri.
Gospodin Lutkar: Tuga... tuga.
Bezlični: Tužno, zar ne?
Gospodin Lutkar: Dođe mi da budem homoseksualac.
Bezlični: To je još tužnije. Onda si neiskren prema svojim osećanjima.
Gospodin Lutkar: Takve devojke ne zaslužuju osećanja.
Bezlični: Ama, ne daj im osećanja. Uzimaj! dok ne provališ da ih jedna zaslužuje. Dok ona tebi ne počne da daje nešto više sem pičke. Ili da zadovoljava svoju potrebu da voli. Ono kao ti si mi trenutan, tebe ću, mislim… ne da je ovaj svet licimeran… to je strašno.
Gospodin Lutkar: Posle ovog što od vas čujem… Sve je laž! baš sve! Čujete li! Sve!
Bezlični: Lutkar, to je samo početni stadijum. Teško da će neka reći “oho, ovo mi je srodna duša” – odmah. Nisu naučene da traže srodne duše, traže jebače i uče sa kojima im je lepo.

Bezličnom zvoni telefon i on izlazi sa scene.

Gospodin Pacijent: Jedna mi je baš to rekla dok sam bio u drugom razredu. Istog dana su je zatekli u kres varijanti u školskom WC-u. Onda je postala faca, tako da više nisam mogao ni da razgovaram s njom.

Bezlični se vraća na scenu.

Bezlični: Evo, pozvala me sutra na doručak tvoja Trakijanka. Po pravilu kupujem nekoliko kurtona. Pa se vidimo dan posle. Kazaću joj da obrati pažnju na tebe, Lutkar. Možda i ti dobiješ nešto.

Zavesa.

Gospodin Ludvik: Vi ste već sasvim blizu ludila.
Gospodin Puhalo: Zašto tako mislite?
Gospodin Ludvik: Više ne znate razgovarati s ljudima.
Gospodin Puhalo: To nije moja stvar.
Gospodin Ludvik: Svejedno, bilo tuđa ili vaša, gleda vas mrko i čudnovato mrda prstom.
Gospodin Puhalo: Ali ja se osećam sasvim normalno.
Gospodin Ludvik: Dozvolite, video sam vaš rad u subotnjem nedeljniku, imate naročito kritičke stavove. Vi ste jedan ogorčeni gospodin.
Gospodin Puhalo: Ja volim pudlice.
Gospodin Ludvik: Naprosto, nastavite li tako ja više neću moći da računam na vaše prijateljstvo.
Gospodin Puhalo: Šta god vi mislili. Možete da ga duvate.
Gospodin Ludvik: I vi sada želite da ja preuzmem brigu o vama?
Gospodin Puhalo: To je vaše mišljenje, i imate puno pravo na njega.

Ulazi devojka sa crnim šeširom i povezom koji pada s njega. U celosti dostojanstveno odevena.

Gospodin Puhalo: Gospođice Sofija!

Gospođica Sofija pogleda gospodina Puhala, a onda nastavi da se divi cvetu koji nosi u desnoj ruci.

Gospodin Puhalo: Gospođice Sofija!

Gospođica Sofija ne otprati niti pogledom gospodina Puhala.

Gospodin Puhalo (umorno): Gospođice...

Gospođica Sofija lagano izlazi iz prostorije koju je samo prešla lakim hodom, i dalje diveći se cvetu.

Gospodin Ludvik: Vi ste, gospodine, sasvim ludi. Dozvolite! Ja se vas sada već bojim. To što govorite je neprihvatljivo i ne mogu da pretpostavim šta biste već sledećeg momenta bili u stanju da uradite.

Dok to govori, gospodin Ludvik korača uznemireno i rešeno odlazi van scene. Gospodin Puhalo ostaje u istom položaju i gleda prema publici nekoliko minuta. U to vreme ponovo na scenu ulazi gospođica Sofija.

Gospodin Puhalo: Gospođice Sofija! Zaboga jedinoga, čekao sam na vas!
Gospođica Sofija: Jeste li?
Gospodin Puhalo: Hteo sam da vam kazem da me intenzivno privlačite.
Gospođica Sofija: Ju!

Ulazi gospodin Ludvik, i odmah progovara, kao da je prisluškivao.

Gospodin Ludvik: Dakle, uvek će ženka primetiti da joj se obraćate čim predoseti da imate kazati štogod o njenoj lepoti. Zapravo, govorio je kako će se ubiti ne budete li došli u narednih nekoliko minuta.

Gospođica se ponovo udaljava laganim korakom.

Gospodin Ludvik: Trebalo se zahvaliti gospojici u dobar čas, dok je još bila tu.
Gospodin Puhalo: S njom bih najradije odigrao partiju šaha.
Gospodin Ludvik: Neka to bude vaš prvi dejt ili kraš.
Gospodin Puhalo: Nema više vremena! Gde je gospodin Denis? Denise!
Gospodin Tutkalo: Ne znam.
Gospodin Puhalo: Pa, zaboga miloga! Ja cekam na vas govor.
Gospodin Ludvik: Jednako za boga miloga, šta će biti sa gospođicom Sofijom? Želite li se sa njom družiti makar vi, gospodine Tutkalo?
Gospodin Puhalo: Gospođica Sofija će, zaboga miloga, biti likvidirana.
Gospodin Tutkalo: Naravno.

Gospođica spretno ulazi u prostoriju. Gospoda je primeti, ali se ponaša kao da nije tu.

Gospodin Puhalo: A odakle je to biće?
Gospodin Tutkalo: U obzir dolazi sve sto je zensko i sto se moze nazvati ljudskim bicem.
Gospodin Ludvik: Jednog dana ona će postati žena.

Pauza.

Gospodin Puhalo: Godine prolaze, ljudi propadaju.
Gospodin Ludvik: Jedan čovek iz mog komšiluka je pokušao jednom, pa onda otišao u Novi Sad i tamo uspeo.
Gospodin Tutkalo: hajde da sve spalimo!
Gospodin Ludvik: Vi nemate razloga, g. Tutkalo. Vi imate Sofiju.
Gospodin Tutkalo: Pa vi znate kako ja postupam sa ženkama.
Gospođica Sofija: Kako to?
Gospodin Puhalo: Sofija, koliko ste stari?
Gospođica Sofija: Deceniju i pol.
Gospodin Puhalo: Jednom sam se družio sa damom koja je bila vaših godina.
Gospodin Tutkalo: Svaka ženka koja je u životu imala makar malo iskustva sa muškarcima po mom shvatanju je potencijalna nimfomanka... i ja se trudim da to izvučem iz nje.
Gospodin Ludvik: Čekajte. Pokušavam da pribeležim.
Gospodin Tutkalo: Maksimalna eksploatacija svih ženskih resursa.

Gospođica uvređeno napušta pozornicu.

Gospodin Tutkalo: Iskreno, sve je to glupost.
Gospodin Ludvik: Znate, ja volim kad je dama puna sebe, ma koliko tomu bilo mučno prisustvovati.
Gospodin Tutkalo: Do onog dela...
Gospodin Puhalo: Do kog dela?
Gospodin Tutkalo: ... kada dotična gospođica poželi da mi podari svoje telo.

Pauza.

Gospodin Tutkalo: I tada bih se setio svega onog što su mi razne ženke činile i iskalio sve to na vulvi pomenute nam gospođice.
Gospodin Ludvik: Zar ona ne bi bila prva dama koja vas je iskreno volela?
Gospodin Tutkalo: A, ne. Devojke ne mogu da vole.
Gospodin Puhalo: Jedino gospodin Denis i ja nismo patološki razočarani u ženski rod. Slava nam.
Gospodin Tutkalo: To smo zaključili više puta.

Pauza.

Gospodin Puhalo: Je l' bi neko od vas glumio u porniću?
Gospodin Tutkalo: Ja bih.

Pauza.

Gospodin Ludvik: g. Puhalo, vi imate tapiju na nju.
Gospodin Puhalo: Osvojiću je, samo ako dođe.
Gospodin Tutkalo: O kome govorite?

Pauza.

Gospodin Ludvik: Zamislite. Pre nekoliko dana napišem pismo i pošaljem nepoznatoj osobi.
Gospodin Puhalo: Pravo vreme za krmenadle.
Gospodin Ludvik: Napisao sam: «Da li čitaš Turgenjeva?»
Gospodin Tutkalo: Ne brinite vi za to, Ludvik.
Gospodin Puhalo: Šta je to?
Gospodin Tutkalo: Šteta...
Gospodin Puhalo: Mene ne interesuju nikakve marmelade. Čekam g. Tutkalov govor i idem.
Gospodin Ludvik: g. Tutkalo će odrzati predsmrtni govor. Presuicidalni.
Gospodin Tutkalo: A, ne...
Gospodin Puhalo: g. Tutkalo, jeste li spremni?
Gospodin Ludvik: A onda će g. Puhalo teatralno napustiti prostoriju.
Gospodin Tutkalo: Pogrešno ste me razumeli. Ne želim ja ništa da uradim sa sobom.
Gospodin Ludvik: Do đavola. Ta vi ste kukavica.
Gospodin Tutkalo: I onda?
Gospodin Puhalo: Želimo vaš govor.
Gospodin Tutkalo: Ovako...
Gospodin Ludvik: Vi ste pufna, nestaćete a niko za vas neće znati. Održite govor i ubite se.
Gospodin Puhalo: Govor!
Gospodin Ludvik: Govor!
Gospodin Puhalo: g. Ludvik, ćutite.

Pauza.

Gospodin Tutkalo: Hvala bogu - kojeg nema - deceniju i po proživeh u mentalnoj i intelektualnoj eksploataciji sebe, u emotivnoj i socijalnoj autodestrukciji, i zelim da kazem da do sada nista nisam uradio jer sam uvek bio potlacen od strane samozvanih autoriteta i vrednosti. i zato narednih 5-6 godina, sto znaci do kraja svog zivota, provescu u unistavanju snova onih koji su meni i meni slicnima unistili snove. ako verujete u nesto - pomolite se! Niko nece biti postedjen. bilo je zadovoljsto svih ovih noci jebati makar kroz autosugestiju, ali i raspravljati sa vama. Vas sam duznik. Za slučaj da se vise ne budemo videli, zeleo bih da me, kao sto sam vec rekao, pamtite kao coveka koji je umro od groma kojeg je sam izazvao. Toliko.

Pauza.

Gospodin Puhalo: Možda bi neki revnosni građani mogli da sačuvaju govor g. Tutkala. Za neke nove generacije.
Gospodin Tutkalo: Kurac!

Pauza.

Gospodin Puhalo: Šta je to žiro-račun?
Gospodin Tutkalo: Šta?
Gospodin Ludvik: Ne znam. Tako se kaže. Valjda.
Gospodin Tutkalo: Ja sam čuo da toga više nema.
Gospodin Puhalo: Ja ne znam ni kako se hoda.

Pauza.

Gospodin Ludvik: Kako se zove ono naše udruženje?
Gospodin Puhalo: Koje?
Gospodin Tutkalo: UNE?
Gospodin Ludvik: UNE!
Gospodin Puhalo: Ali ja sam jedini član i počasni predsednik tog udruženja.
Gospodin Ludvik: Do đavola!
Gospodin Puhalo: Vas tek treba da učlanim.
Gospodin Ludvik: Dakle, nema mesta za nas. Imate li mesta u nekom drugom Vašem cenjenom udruženju?
Gospodin Puhalo: Ima u UZUB.
Gospodin Ludvik: UZUB.
Gospodin Tutkalo: Šta je UZUB?
Gospodin Puhalo: Udruženje za uništenje bagre. Ima i u drugim udruženjima mesta ali sam zaboravio koja su.

Pauza.

Gospodin Puhalo: g. Tutkalo, šta ćete sada učiniti?
Gospodin Tutkalo: Upravo sada? Čekati dok me ne najure.
Gospodin Puhalo: Neverovatno.
Gospodin Ludvik: Smrdimo.
Gospodin Puhalo: Treba videti definiciju ... (ovde je papir oštećen, pa se izvinjavamo pažljivom čitaocu) u onoj plavoj knjizi.
Gospodin Tutkalo: Kojoj plavoj knjizi?
Gospodin Puhalo: I na google-u.
Gospodin Tutkalo: Ne znam.
Gospodin Puhalo: Čovek ne zna šta da misli.
Gospodin Tutkalo: Potrudiću se da o tome pročitam što više.

Pauza.

Gospodin Ludvik: Gospodo, ušli su mi krokodili kroz prozor. Idem da ga zatvorim.

Gospodin Ludvik odlazi sa scene. Ostali otvaraju usta simulirajući razgovor. Kraj.

Ovo nije drama, i nije završena, i daleko je od kraja, inače je horror, i predviđena je da bude duga priča, bilo kako bilo ovaj prvi deo baš deluje kao drama, naslov nije konačan. Uživajte :): (i kritikujte!)




POSLE SVEGA

             Sunce je baš sjajilo tog dana kada smo krenuli na taj put, sa Novog Zelanda do Australije, naš brod je bio u dobrom stanju po rečima kapetana, putovao sam sam, samo ja i biblija od koje se ne odvajam. Ja sam sveštenik, posetivši Novi Zeland vraćam se u Australiju, tamo ostajem par meseci, ali to putovanje brodom nikada neću zaboraviti...
            Ukrcavanje je kratko trajalo, ubrzo smo zaplovili i već odmakli od obale, bio je sumrak, putovanje je trebalo da traje šest časova, ali je trajalo neuporedivo duže. U malom broju putnika nisam poznavao nikoga. Ipak posle par sati prišao sam jednoj stroj gospođi, bila je sama sve vreme pa priđoh da nam put bude udobniji. Sporo i tiho puitah “dali bi vam smetalo ako vam se pridružim?” ona je kratko odgovorila svetlim glasom “Ne, uopšte.” Par trenutaka ćutanja reših da prekinem “Dali ste iz Britanije?”, pogled