Pisem o tebi.
Proshle su godine, mozda dani, sati.
Zapravo, tako govore nagomilane jedne na drugu rechi,
pesme, prashnjave hartije, one su ubedjene da su proshle godine, dani, sati...
Ja... ja ne znam.
Ali znam da ja pishem o tebi.
I sa svakom napisanom rechi, ti si mi bliza, poznatija, kompletnija.
I znam da te nikad necu u potpunosti upoznati, niti imati, posedovati.
Nikad necesh biti moja, i ja to znam dok pishem o tome.
Ali ti si tu.
Ti to mozda i ne znash, ali to si oduvek bila ti.
Ja nisam vijao po brdima, kao kakav seljan srecan nechije ochi,
ofarbane mastilima.
Niti sam svojim prstima plovio kroz kose okeana,
one su se sve slivale niz ruke, nestajale.
Istina je, mozda sam i dugo gledao u noci,
trazio nekakve zvezde po nebesima,
bez teleskopa, ah! Kakva blesa!
I da, istina je, mozda sam i bio zaljubljen
U pesak shto niz peshchanik se komesha,
Ljubio plime i oseke,
jahao na delifinovim ledjima.
Nekako rastochen izgovarah rech
“vechnost” u nebesa.
I to si tada bila ti.
U nekoj magli pokrivena si temelje gradila,
i kucala si mi po ochima,
ostavljala tvoj trag po mojim rukama,
ali shta?
Shta dete moze da zna?
Mleko koje ga je rodilo,
za dete nije poteklo iz grudi,
ono se samo tu, za njega stvorilo.
Gospa Vreme, pak shto i drveca nabara, ona zna,
Jer ona nije zaslepljena, i ocharana,
Ona je od pochetka, pa tamo, do kraja oduvek stajala,
I tvoje je lice nosila.
Pishem o tebi.
Kao nekada, samo kompletniji.
Jer ako sve na crnu zemlju pada,
I ako tishina groblja zaista kroz vechnost odzvanja,
onda su zaista moja jedra premala,
Da sam, kao gonich, niz kameni putic teram od sebe, ono shto trazim.
Mozda stanem, u jednom trenutku, i shvatim te.
I zato pishem o tebi, dok si sve prisutnija.
Ja te ljubim.
Ovim usnama, sada.
Ja znam da si to ti.
Dozvoli da ti ruku pruzim,
i ne plashi se ako zadrhtim,
jer predugo je pero drhtalo,
dok pishem o tebi.
Devojko sa chudnim ochima.
Nisam li te video kada si svoje ruke
Kroz polja pshenice provukla,
I njima pravila zvukove vetra,
Zvukove slobode?
Nisam li zastao tada ja,
i dugo drzao ispruzenu ruku?
Nisam li svedochio,
kada si iz zemlje poletela u nebesa,
Na nebesima se rastochila,
i oblacima sa jednog kraja, do drugog
se nasmejala?
Nisam li i u tom trenutku zastao, izgubio dushu?
Pishem o tebi.
Klasima pshenice,
Vlasima kose,
grumenima zemlje,
Kapima oblaka,
Ispisujem ti ime.
Ne, ja ne pishem o Ljubavi,
Ljubav si ti,
Pishem ti ime.
Bilo u mom peru mastilo
Ili paperjasto beli oblaci
Ljuljushkas se dok padash
Altera pars ab ars
Nestajesh svakom mojom rechi
Ali pishem o tebi.
I zaista bih voleo da ovo jeste pismo, sa mojom ljubavi i poljupcima,
Poslato pospanim vozom za Harkov Gomelj Lenjingrad.
