Pesnicka ostvarenja forumasa

[Morella]

Lele, Dramaticni….ti bi mogao ceo ovaj podforum da sam popunis svojim pisanijima…lepo:) Ali ako vec kacis, kaci one na srpskom..meni su te lepse…
De I ja neke svoje nedovrsene misli da okacim..gluposti nastale za vreme setnji I cekanja ljudi koji kasne po pola sata na dogovorene sastanke….Jesus ne verujem da cu okaciti zaista ovo....

Na stanici

U rujni osvit
Kao nekada davno
Mraz mi se uvlaci pod kozu
Pogled zamire
Pod tockovima autobusa
Nedostaju samo psi lutalice…..

Stojadin

Narandzasti Stojadin klizio je
Napustenom ulicom u prolece
Kao sladoled na stapicu
Sto se topi po decijim prstima
Osetih se prljavo I staro

Od kolevke do groba

Prsti klize po hrapavoj klupi
Tragaju za vecnoscu
Ruke urezuju imena
Besmrtno znamenje
Danas klupa u parku
Sutra nadgrobna ploca

             5
Celog zivota gazim teskim korakom
Zeljna da vidim
Tragove za sobom
Postojane I neizbrisive!
Noge ne mogu dalje…..
           
Heaven for Everybody

“This could be heaven for everybody”
Pevao je Merkjuri
Moglo je.....
Bog je, kao i Fredi, izgubio trku sa zivotom
Kolateralna steta Bozjeg stada.....

Skandal

Nocas
U parku
Dva lesa sedose na klupu
Radise sto najbolje znase
Cutase

Par staraca u prolazu
Osmehnu se na dirljiv prizor
- Drazesnih li leseva- prosaputa baka
Ganuta uzvisenom
Tisinom

Kada im dosadi cutanje
Oni odigrase partiju
Igre koju najbolje znaju
Igre praznih reci
U tisini

Musavo cheljade
Zainteresovano ih gledase
-Ne ometaj leseve sine, nije lepo
Izvinjavase se mlada majka
Odvlaceci dete.

A dva pristojno vaspitana lesa
I dalje sedese u tisini
U lavirintu neizgovorenog znamenja
Gledajuci u stazu
Koja ne vodi nikuda

 Nocas u parku zbio se skandal
Dva lesa sedela su u parku
Tupo buljeci u prazno
I to niko ne nadje za cudno.
Ljudi!!                                   

[fidel]

Hmmm,ovo uopste nije lose,cak naprotiv,Morella...

[DramatisPersonae]

shto mi to svi kazu? meni su ipak bolje moje pesme na engleskom nego li na srpskom...
aj postovacu par na srpskom...  ako bash moram... hahaha

Gospa Sudba, ponosnih joj ruku punih konca, preklinjem je krvlju, imenom i grobom svoga oca, da joj ruka ne drhti, i jedan osmeh mi ustakne, barem taj jedan tren dok pompezno noz diriguje i u ledja zabada.

        O, kako sam mislio tada! Tada, kad sam josh osecao, bestijalnim ochima vatru nisam daleko bacao,vishe sam na grudima nosio vazduh i svoga srca tezinu.
Tada je lepota imala sasvim drugachijeg sklada, bledi mesec plivao je u moru svojeg slada, plivao niz bujicu a pak osta gladan.
Najchudnije je lishce padalo tada, negde u boji svojeg zlata nosishe zivot ili vishe, i skladno po hladnom-sivom, topli put gradishe.
I krckashe, i kapashe, i uzdisashe, i vapashe, o kako sam mislio tada, da lavirinti zvukova behu ti shto ce utabati meni put ka putu vecim! I ne samo tada, bledog duha hodah kroz utrobe bashta, bledim ochima gledah u ono shto se zove mashta, bledim rukama duhovima prashtah odsutne noci, i telom bledim kupah se u srece boji, no sve su skliznule sa mene u mojoj samoci.
O kako sam mislio tada, da svet shto ovim rechima bojim je samo odraz onoga shto volim, o kakva sam tada ja bio budala.
Sve one noci, teshko korachah, bremenom vremena pritisnut, ja odbijah da ga nosim; i slepo sam trazio plamen da uhvatim, da ga sobom zapalim, i ponosito nosim.
Ali, ogledalo je znalo. Svaki put kada istupih, ostadoh grudi golih, usta suvih, ochiju umornih;
ogledalo je znalo, da moje lice vishe ne lichi na sebe, niti glas kojim dozivah ljubav, niti ljubav mene.
Ogledalo je znalo, dok sam putovao tishinom, da tishinu ne podnosim.
U peharu moje srece zanavek odjekivace samoca, i snazan glas neuhvatljive nje.
Ali ostadoh porazen, i vreme je to znalo.
Blagi vihori shto izrezashe kamenje, krunili su polako slova shto stajashe, krunili su moje zlatne statue. I volje proklete, kao majke shto decu mrtvu drze, iz najvece boli i vike, vreme menja korene pochetne. I glas nestade.
I ochi su se istopile.
Mozda negde na suvoj zemlji, samo koje seme kotrlja se; mada nikad uhvatiti suzu neba nece.

O kako sam verovao samo da patnji postoji kraj!
Kraj gde su ochi uprte one koje su toliko zeljene, i kraj chije me usne tako pomamno zvashe.
O kako sam samo verovao da iza horizonta trulo voce zablistace.
Ali kasno... previshe kasno je...


Vec odavno poznajem gospinu ruku, shto moje konce drzashe;
ponekad i usnim puteve i igre kojim me vodi ce;
Glasovi iz neba, shto me sapletashe,
znam da iz mojeg mraka dolaze.

Mada, kazu da i za mrtve novo sunce izaci ce.

[DramatisPersonae]

Zatvoreni intermezzo

Putevi jesu teški
I noge ne znaju gde idu
Ali Krajevi sad nas zovu
Jače, no što ikada behu.

Zima zvoni tiho u noći
I usne naše se stežu, plave
A kroz crnu odoru ove noći
Nepomično hodaju drhtave glave.

Sneg je stao, i oblaci pobegoše
Veliki, beli mesec ponovo sijaše
Tvrdi, naši koraci opet nastaviše
U odori noćne, bele mesečine.

Putevi jesu teški
I nogama s daljinom razgovaramo
I krajeve sada jasno čujemo
Kako pored nas svo vreme stajahu.

               2003

[DramatisPersonae]

Tu

Ja imam svoj dom
I svoju majku i brata,
I sa njima moj om,
Obećanog mira vrata.
I svoj sanktum
Za srca ranjena.
I sva ljubav i toplina
Na jednom mestu požnjena.
Tamo, visoka drveća
Prkose vetrovima.
Uvek je zeleno
To lišće na njima.
Tamo, lica nebeska
Nikad suzu nisu pustila.
I žuta, ulična rasveta
Po betonskim klizavim putevima
Boji zlatno svako drvo
Iz mojih sećanja.

Ja imam svoj dom
I majku i brata,
I om, i mir, i vrata.
I sanktum ljubavnih toplina
I visoke nade kao moja drveća
Što su uvek zelena.
Plava, vedra neba
I žuta ulična svetla.
Ja imam slobodu
I svoju dušu,
Ali ne ovde,
Gde ropstvo udišu.

- 2005 Pančevo

[DramatisPersonae]

inache ova mi je jako prirasla za srce:
Pogled

Pogled na svetlu
Sija senom sete
Jednog lista na vetru
I moje gladi ubijene.

Polomljeni pogled
Dugo čekaće
Svoju krv da oteče
Nazad u vene.

Moja sahrana
Samo za tebe.

[DramatisPersonae]

Osmeh

 Za tebe samo osmeh imam
Samo osmeh ću ti i dati.
U prolazu ili priči, u pesmi, mojoj laži.

Više nemam ništa sem osmeha
I zato ću ti se uvek osmehivati
Jer još uvek sve svoje želi samo tebi dati.

I dajem ti poslednju kap krvi svoje
Ali draga moja, gledaj malo dublje
Ispod svega onog što ti dajem,
Vidi kakav sam, Šta mi ostaje?

- 2004 Užice

[DramatisPersonae]

Jutro

Bilo je tmurno jutro
Kad naspram moje sobe zacu se shum,
Behu to zvuci majke moje, sto zabrinuto seta u krug.
Ruke stezase jastuk, prestonicu sna,
Bledi ritam kise, udarao je staklima.
Demoni su se smejali, iskcekivanjima.
Sat kuca dvanaest uz zvuk otvaranja vrata,
Losa vest zvonila je zidovima,
Na polju, bledog jutra, sunce je probudilo dva stopala.
Dva stopala, a na njima tisinu,
I o debelu granu sa mojim licem obesenu,
Modro plavu lesinu.

No mama je cutala,
Ali ja sam znao.

[DramatisPersonae]

Golub

 Dva bela goluba u mojim rukama
Prerano su drugo mesto našli
Ili su namerno želeli sebe utopliti
I kao selice, otići za suncem jačim.

Ostavili su tragove na dlanovima
Ne veći od ove olovke
No, bol beše u dubinama
Kojim se nažalost one ogledaše.

Moje tužne oči ni ne primetiše
Kada su se krila raširila
Ni moj obraz ne osetiše
Vetrove što ga upozoravaše

A dve bele ruke
Mom srcu činiše sve
Kao jedno večno proleće
Nad kojim zime ne beše

Meka behu paperja kojim me milova,
Samo je moja koža drhtala,
Nad dodirima malog blaženstva,
No, mir sam nalazio u tvojim očima.

Drržao sam, dva bela goluba
Ali nisam znao, da im pogled luta
Da krila njihova, u mojoj ruci
Za zamah nemaju mesta.

Pojila su istovetnim glasovima
pesmu koja oživeše mrtve u svetu
No, ja nemadoh za čuti, uha
Njihovu umornost što joj behu.

Imadoh dva goluba u rukama
I oba na istom licu behu
Obučeni svetlosnim runama
Koje očaravaše, kao soko u letu.

-2004 Užice

[DramatisPersonae]

Author: Zoran Živković
“Dete”
Plima što dolazi, nosiće ove moje reči;
Iz ovog srca samog, što neće da se izleči.

Odbegle golubice, što ispiše moje reči,
Ostaviše činije za sobom, šuplje.

Slušaj vetre, muziku što praviš,
Ove reči što u sebe staviš,

Postoji jedno maleno dete,
Kaži detetu što kule pravi.

Zaigraj jablanovima u šumi,
Reci detetu da se probudi.

Vreme je da činije napuni,
Druga jata nebom će leteti.

Korenje, prenesite mu reči,
Recite da po moru ne traži,

To odbeglo sunce što zalazi,
U okove izdajničke noći.

Vi, krvave ruže, što bolite,
Otvorite mekane latice,

Budite dom jednog lutalice;
On ne pripada više, nigde.

I pokrijte ga, dok još uvek sanja;
Vašim rukama čuvajte ga.

Jer u njegovim snovima,
Večnosti, proždiru ga.

On hoće sutra, i sanja ga;
Ali snu ne vidi kraja.

I tako rastrgnut, između lažnih nada
Pognute glave i volje leži sada.

On ne vidi kako sunce se svakog dana diže,
On ne vidi kako sudba svoje pesme piše.

Niti tu rimu sveta i šarene boje,
Niti zvuka, niti očaja, niti reči moje.

On gleda ispred njega, u duboki ambis
I njegov mrak što drži ga.

Na rukama mu nisu gvožđa okovi,
On na rukama drži pogled zalutali.

I ruke potežu za onim što su svi izgubili
U toj crnoj jami, i u njenoj tami.

Njegovo telo na rubu ambisa leži,
Sa rukama pruženim svojoj izgubljenoj duši.

I u toj jami, tama kao da crvenom se širi,
I njena površina, kao da na vino liči.

A na dnu su njegove tužne oči
I one su te što talasaju njegove noći.

On je svoju dušu dao,
Za nešto što nije nikad imao.

I na tom beskrajno crnom putu što gazi,
On razgovara sa drvećima, vetrom i korenjima.

I svakim korakom što hoda,
On sve dublje pada u ambis života svoga.

I redovno, skoro svake noći,
On svoju krv u čaše preliva,

i naiskap ih pije i tebi nazdravlja,
večiti snu što živiš u njemu, tebi nazdravlja.

A ti si daleko, i smeješ se drugom nekom;
A o tvojim gresima, vetar ga obavešta.

Ti si ista, sa istim očima i rukama;
A o tvojim pticama, drveće propoveda.

I još uvek sa suncem po moru plivaš,
Kliziš, nestaješ, i još uvek snivaš

Da tvoje srce pobegne od okova sreće,
Da razumeš malo bolje nesrećno dete.

Kako da ti kaže da to što tražiš je našao,
Posle ovakve cene koju je platio?

I svaki put kad hrabrosti skupi da pobegne od svega,
Svaki put ga korenje sapleta i priča o tvojim snovima.

I oči sklopi on tada, sa svojom reči za te na usnama;
I svaki put kao da umire tada, guta ga prazna jama.

I dok za druge budne, sija sunce,
On je izgubljen u svojim snovima.

A u snovima ti pravi krevet od ruža;
Od trnja je sebi napravio druga;

I zatvorio ga u srcu, da bi znao da sanja.
I krvlju, kad god leže da spava, zemlju napaja;

A blato i zemlja su njegova postelja,
Dok opalo jesenje lišće ga pokriva.

Nije u njemu život mrtav!
On sanja da je mrtav, a živi san.

I dok izlazi dan, bori se za dah.
Napušten, pregažen i otrcan.

I zato vas molim vetrovi jesena,
Zaigrajte u toj šumi jablanovima.

Podarite njegovim mislima krila,
Odnesite mirise zlog cveća.

I zato vas molim čuvari drveća,
Ne dajte mu tuđa snevanja,

Nek’ siguran mu bude korak,
Dok korača kroz sva njegova bespuća.

I zato vas molim, ćutljiva drveća,
Zapevajte pesmom cvrkuta;

Zasadite mudrosti semenja,
U praznim poljima njegovih snevanja.

Jer ja zabrinuto gledam u prazne činije,
U kojima sve više ponestaje vremena,

I vidim pobegle ptice sa neba njegova;
I besne oluje i mutne kiše.

Ako to dete izgubi dete u sebi, šta će mu ostati?

Samo Bog i on su savršeno usamljeni.
Decembar 2004 12. 26.
19:41

[DramatisPersonae]

dosta je bilo, spamujem...

[modesty]

Iluzija

Ko je on?
Mislim da znam...

Ne znam ko je on...
Samo osećam...

Da želim da mi je blizu i on jeste tu...
Osećam da tako i treba da bude...

Dok ne shvati ko bi trebalo da postane...
Kada to spozna, moći će i da ostane...

Kraj mene... Tu... Stvarno...
Da mogu i da ga čvrsto uhvatim i verujem mu... za stalno...

Dolazi mi u san... Zajedno započinjemo novi dan...
Svako radi svoje... Dolazimo jedno drugom... Ali ne možemo sve to udvoje...

Zašto? Suviše smo svoji... Sebični... Onoliko koliko nam je potrebno... Toliko smo i uzeli...
Tešimo se... Da se nismo zavoleli...

Zašto tražiš opravdanje?
Da bi nastavio da živiš sranje? Da bi se neprikosnoveno držao svojih navika?

Kada me vidiš... Poljubiš me... Ako ti nešto kažem, hvata te panika...
To je zato što o meni sanjaš... Ja to znam... Ali, nesreća je što ja ne umem manje da ti dam, a za tebe je više previše...

[Morella]

Hvala Fidel :shy:

[modesty]

Morella, zanimljiva pesma i meni se dopada

[modesty]

Nešto novo

Za tebe je to nešto novo,
Na prvi pogled, strano...

Za tebe, to je na papiru mrtvo slovo,
Suviše je sporo, suviše lagano...

Ne znaš dokle možeš,
a ni odakle počinješ...

Sviđa ti se,
ali već imaš oko čega da se angažuješ, imaš oko čega da brineš...

Nećeš, znaš i sam šta je najbolje za tebe,
Što se tiče ostalog - ma ko ga jebe...

Sve se na kraju svodi na interes,
Uostalom, ne želiš u svom sadšnjem haosu dodatni stres...

Iskreno, zar nije tako?
Zar da ispadneš naivčina, zar da te shvataju olako?

Ti obećevaš,
Ne smeš tako lako da padaš...

Zameni radoznalost i osećanja,
za odlučnost, čeličnu volju...

Pomisli samo šta je sve pred tobom,
pomisli na izazove, putovanja, pomisli na neku bolju...

Instant... Instant je in...
Što duže ostani sin i samo sin...

Ali instant ulaganje - instant su i rezultati...
Čak i danas, čak i danas kada si instant, ume da pogodi kada se pati...

Zato patite, nije to ništa novo,
nije arhaično, nije sramota, pase, a ni demode,
U instant svetu, možda nije sadržano i "ovo",
ali koliko vas zaboli, toliko ste i blizu slobode...