Nase kratke price

[lanavi]

Posveceno nekom ko je preskocio dugu...

Pokusavam da nadjem….ceprkam po svim uglovima, coskovima svesti i ne mogu da nadjem, ne ovog momenta. Izgubio se ili se krije, mozda se transformisao u oblik cije obrise ne mogu da primetim a znam da je tu. Znam da ne moze da se opipa i vidi ali moze da se oseti. Nedokucivi ali jedino vazan - Smisao. Mozda su mi cula otupela a emocije prevladale. I trudim se da ne placem, ne mnogo jer kazu da nije dobro za odlazecima plakati, da im ne bi bilo teze na tom putu. A opet nekako verujem da je onima sto ostaju teze iako sami to ne znaju. Nepoznanica nas muci, nesigurnost da mozemo da guramo dalje odvojeni od onih koji se ne vracaju iz jednosmerne ili one koji ne veruju u cuda – slepe ulice. Ja u njih verujem i mozda smisao upravo i nije nista drugo nego cudo, ono od koga se ne preseca dah i ne umiru cula, ono koje nam daje sansu za popravak i novi pokusaj, ono koje ce nas ponovo spojiti ali na drugom mestu. Ako bih pomislila da je konacnost neminovnost koja ne daje novu priliku i to ne samo da bi ispali bolji i da bi naucili iz gresaka svojih i tudjih, onda bih vec bila samo kamen ili oblak o koji se slucajno spotakne korak ili pogled…a ja to ne zelim da budem… ni ti, niti bilo ko koga znam i zato necu da tako bude. Ako nas vec uce da smo uvek u prilici izbora a ne samo puki posmatraci  od kojih ne zavisi nista, pa ni ta zastrasujuca krajnost, onda cu da poverujem da si izabrala najbolji trenutak da nas ostavis i odes dalje. Uplasi me samo cinjenica da je mozda moglo da bude drugacije, da tek kad nesto prodje vidis da si lutao u trazenju velikog, nezaboravnog, vecitog, padao zbog obamrlosti duha a on - zivot doticao, samarao, milovao svaki moguci tren a da to nije vrednovano. I shvatis da je mali zivot podjednako vazan i smislen koliko i onaj veliki (da li je ijedan veci, znacajniji, cenjeniji, mocniji od bilo koga drugog?) za koji su se neki izborili . Pri tom niko ne shvata da je sve potpuno isto, da svi prolaze kroz dileme, uspone, padove, da mrze i vole istim intenzitetom, da su strahovi i uzleti beznadezno uzbudljivi i prolazni, da su vrlina i greh teski koliko i sposobnost da se sa njima nosimo…
Nadam se da je duga podjednako lepa kao sto je sa ove strane, da su tamo svi oni koji te vole i koje si zelela da vidis. Oprosti za sve neizgovorene reci i za propustene pozive i zelim da verujem da ces razumeti zasto je sve bilo tako kako se desavalo. Oprosti jos jednom a mir koji ti je potreban udahni punim srcem i duhom, znam da si ga zasluzila…     

[lanavi]

Zastade ispred lifta i nestrpljivo pritisnu dugme kraj metalnih vrata. Culo se skripanje lanaca koji su grdosiju spustali u prizemlje. Njegova sporost je natera da zacupka nogama i da ponovo dodirne svetlecu tablu pokusavajuci da ubrza dolazak metalne kutije. Osvrnu se i pogleda ka ulazu zgrade kroz koji je prosla. Tama je vec ulazila u hodnik i izduzivala senke po zidovima. Cu korake iza sebe nasta uvuce glavu u ramena. Napokon, lift stade i ona otvori vrata ne trudeci se da ih pridrzi za osobu iza sebe. Pogled joj pade na saputnika, mladjeg muskaraca koji zatvori vrata I bez pitanja pokrenu lift.
Svoju paznju ona preusmeri na unutrasnjost tasne pokusavajuci nesto da pronadje. Oseti kako se njegova desna ruka pruzi preko njenog levog ramena ne dodirujuci je. Podize svoj pogled koji se susrete sa njegovim mracnim ocima. Posmatrali su se netremice par trenutaka ali tu nemost prekinu nagli trzaj koji ih neznatno izbaci iz ravnoteze te se zanesose jedva se odrzavsi na nogama. Ona ga uplaseno pogleda shvatajuci da su u klopci. Lift je stajao na medjuspratu a njegov pokusaj da ga tipkanjem teastature pokrene ostade bezuspesan. On lupi par puta u metal i tiho opsova. Nervozno izvuce cigaretu iz dzepa svog kaputa i zapali je. Cucnu ledjima naslonjen na zid lifta i pogleda je kroz oblak dima. Unervozena zbog njegove prilicno mirne reakcije namrsteno ga pogleda.
-I?
-Sta i?
-Sta sad?
-Cekacemo.
-Dokle?
-Dok ne budu primetili.
-Bojim se.
-Nema razloga.
-Kako nema, ko zna kad ce doci?
-Doci ce, samo mirno.
-Ne… vristacu!
-Tipicno.
-Sta tipicno?
-Zene stalno zbog neceg vriste.
-Ovo nije nesto nego nesto.
-Ovo jeste problem ali ne takav da bi se vristalo. Evo, cuje se neko…pomoc ce brzo stici.
-Ja ne cujem nikog.
-Strpi se. Zar je to tako tesko?
-Da, meni jeste.
-Znam.
Ustade stresajuci pepeo cigarete, rukom joj dodirnu obraz nasta ona uzmace.
-Zasto si takva?
-Kakva?
 -Divlja.
-Uzivam u tome – odvrati sarkasticno.
-I ja…smem li?
-Ne smes.
-Znas li da si jako lepa…tako besna.- primace svoje lice blizu njenog vrata.
-Vristacu.
-Ako -prosaputa.
-Nemoj!
-Zelim a i ti.
-Ne… pusti me! – odgurnu ga- mislis da je tako jednostavno?
-Da, samo treba da verujes u to.
-Ne uspeva mi, hocu nesto drugo! Ne mogu vise! Umorila sam se od cekanja.
-Znas da pokusavam. Odvojicemo se, obecavam.,
-Zar ne vidis da predugo traje? Ne mogu vise da hodam na prstima i vodim ljubav zapusenih usta!
-Znam.
-Ne mogu da podnesem kritike oko spremanja, kuvanja, oblacenja, izlazaka, drustva…ne mogu vise!
-Oni te vole… naporni su ali…
-Oni me mrze! Mrze nas brak!
-Hoces da kazes da su tvoji bolji prema meni?
-Pocinjes opet! Oni mene samo brane i razumeju.
-Da, zato si cesce kod svojih no u nasoj kuci!
-To nije moja kuca!
-Necu vise da te slusam.
-Pusti me! Hocu da izadjem odavde!
-Idi!
-Upoooomoc!
-Idi! Sada znam da su moji u pravu, ne zasluzujes nista!
-Odvratan si! Mrzim te!
Lift se trgnu i naglo krenu u suprotnom smeru od prvobitnog. Crvena u licu, sa suzama u ocima otvori vrata zaustavljenog lifta i otrca ka izlazu.
On odmahnu rukom i pope se na zeljeni sprat. Bled i iscrpljen zazvoni na vrata. Ona se otvorise a u okviru se pojavise njegovi i njeni roditelji, ozareni, cekajuci ih.
Na svecano postavljenom stolu stajao je roditeljski poklon – kljuc srece koji je trebao da otvori samo njihova vrata.   
 

[Odradek]

Equilibrium

Gospodin Sodom je tupog pogleda usmerenog ka plafonu ležao na pogužvanoj postelji, dok je devojka voćnog mirisa uz poslati poljubac napustila prostoriju. Ležao je polugo, raskopčanih pantalona, delimično pokriven čaršavom na kojem je bilo razmazanih tragova sreće. Težak i suv vazduh male hotelske sobe, ispunjen mirisom jeftinog ženskog parfema, povećavao je snagu očaja koji je ispunjavao grudi gospodina. Uništavala su ga sećanja na svoj perverzijom protkan život i emotivni rov čiji početak nije nazirao. Sećao se svih bolesnih stvari koje je imao prilike da vidi ili možda doživi, svojom ili tuđom voljom. Ali, misli su stalno obilazile oko jednog nezaboravnog događaja, umrljanog alkoholom i dimom mirisa sladunjave vanile. Večeri, kada je smisao morala nestao u nastaloj atmosferi, poznata dama, odlučila je da sa svojim rasnim ljubimcem prekorači prag koji razlikuje biološke vrste i rodove. Čin ljubavi dva fiziološki različita bića je u datom trenutku delovao krajnje zanimljiv, ali gospodin Sodom je video nešto što je dalo razuman smisao situaciji. U tim ekstazom ispunjenim parovima očiju bilo je neke čudne, tužno razočaravajuće identičnosti. Ista pohota, isti sjaj, ista želja, ista odvratnost. Taj pogled ga je proganjao svaki put kada bi video lice devojke koja se njiše priljubljena kukovima uz donji deo njegovog stomaka. Misli su nadirale sve jače, stanje je postajalo neizdrživo. Brzo se obukao i izašao napolje u nadi da će mu svež vazduh očistiti misli. Dok je hodao popločanim trotoarom, zadovoljno je primetio da se oseća bolje. Iz nekog razloga komičan, zvuk gospodinovih koraka privukao je pažnju plave devojčice, koja se na suprotnoj strani ulice igrala sa malim psetom crne, sjajne dlake. Gospodin Sodom je nehotice pogledao u pravcu nepoželjnih posmatrača i zadržao se par trenutaka na tome. Plava devojčica se iskreno, nevino osmehnula i zamahala gospodinu. Ali, ono što mu je zaista privuklo pažnju, nije bio pozdrav plave devojčice, već neočekivana sličnost između sjaja njenih i očiju pseta. Gospodin se seti onog proganjajućeg pogleda, obori glavu, tužno, pomalo trijumfalno se nasmeja i pomisli u sebi : "Ipak je ono pseto imalo neku dubinu u očima...". Znao je da je tražio ono što ne postoji, a našao ono što drugi nisu želeli da vide. Potom je vratio pogled prema plavoj devojčici, mahnuo joj čudno se smešeći i konačno nestao, dok je svet oko njega osećao snažnu želju sa razmnožavanjem...

[Odradek]

Kiša

Gospodin Maksim je bio jako umoran tog dana. Posao činovnika u opštinskoj upravi grada obično je podrazumevao pune ruke obaveza. Srećom, gospodin je važio za vrlo pametnu osobu, pa je tu svoju osobinu obilato koristio u organizaciji posla. Ali, taj dan je bio izuzetak. Ni najbolje organizovan raspored delovanja nije imao puno efekta, jer je nagomilavanje neodložnih zadataka postalo nepodnošljivo. Kada se smena konačno završila, gospodin je gledao da što pre napusti prostorije opštinske uprave. Nije mogao da izdrži više ni trena, pa je brže-bolje istrčao napolje. Osetio je olakšanje. Dok je koračao ulicom, primetio je da je put mokar. Opterećen obavezama, nije ni naslutio kišu, koja je, po svemu sudeći, padala celog dana. Kada je napokon skrenuo u svoju ulicu, predivan miris mokre zemlje ispunio mu je nozdrve. Trotoar je bio raskopan radi postavljanja gasovoda. I dok je kao omamljen prolazio havarisanim putem, pažnju su mu privukli ozlojeđeni radnici koji su psovali kišu i bedni posao. Teško je bilo kopati lepljivu zemlju, natopljenu vodom. Gospodin Maksim ih je posmatrao sa visine, pomalo nadmeno i zaključio u sebi : "Neki ljudi baš nemaju obzira prema lepoti". Potom se nasmešio i uputio prema svojoj kući dok je njegova pojava ostala dostojna ignorisanja...

[Odradek]

1.1.

Uhh... Buđenje zna ponekad da bude odvratan čin. Trenutno bih sve dao za malo mamurluka...
Današnje postojanje me opet povređuje. Možda je ipak trebalo da se probudim sutra...

[Odradek]

Posao

24. juli, godina nepoznata.
Odlučio sam da napišem ovaj dokument, kako bi specifičnost mog zanimanja ostala upamćena i sačuvana za kasnije naraštaje. Naime, ne bih mogao jednom rečju da opisem svoj posao, čak, bilo bi mi teško i da u jednoj rečenici kažem sve što bi trebalo reći o njemu, zato smatram da je neophodno napisati dokument poput ovog.
Već skoro 40 godina svakog dana provodim vreme u hladnoj stepi, kohabitirajući sa čudnim bićima. Ta bića, koja ja nazivam Egosima, nazivam čudnima, iz razloga što su u mnogo čemu različita od svih drugih koje čovek može sresti u prirodi. Može se reći da su najsličnija vukovima: imaju po 4 noge, telo nisko i prekriveno tvrdim i sjajnim krznom, rep dug i tanak, vlažnu njušku i zloslutne zube. Ono što razlikuje ova bića od običnih vukova je neverovatna inteligencija, koja se graniči sa ljudskom i vrlo neuobičajen način života. Obično skupljaju grupe oko jednog čoveka, odabranog da ih drži na okupu i čuva određenu naseobinu od njih. Reklo bi se i da njihov cilj u stvari i nije vezan za naseobinu, jer do sada nije utvrđen nijedan primer upada Egosa u neko naselje, izuzevši par slučaja, kada bi kakav usamljeni putnik pobegao kao mahnit, samo videvši ova nepoznata stvorenja, a da ga ona nisu čak ni primetila. Zapravo, nemoguće je pouzdano reći da li su oni uopšte i opasni po druge ljude, iako tako deluju, s' obzirom na svoj zastrašujući izgled i ćudljivu narav. Zahvaljujući svojoj inteligenciji, razvili su jedan oblik artikulisanog govora, koji najviše podseća na mešavinu režanja i zavijanja hijene. Tako je neminovno da ih svaki čuvar, naročito ako je počeo da se bavi ovim poslom vrlo rano, poput mene, relativno brzo, za svega par godina može sa lakoćom razumeti. Tada, otprilike i počinje da se vidi sva težina i smisao ovog posla. Egosi obično osete kada je njihov čuvar u stanju da razazna o čemu pričaju i tada naglo menjaju odnos prema njemu. Odjednom, on postaje centar njihove pažnje i prepreka koju treba premostiti zarad nekog višeg cilja. Svakog dana izaberu među sobom jednog ko će biti zadužen da maltretira čuvara, dok ostali posmatraju šta se dešava i proizvode zvuke nalik na smeh. Maltretiranje se sastoji u tome da odabrani Egos izaziva i fizički i psihički muči čoveka, tako što kruži oko njega iskeženih zuba i na svom jeziku izgovara uvrede poput “Samcu odbačeni!”, “Nesposobni stvore!” ili “Nepoželjni crve!”. Čuvar je u početku hladnokrvan i trudi se da ih ne primećuje, ali iznenadna promena situacije navodi na reagovanje i kako od oružja ima samo jedan hrastov štap, on počinje da goni i udara napadnog Egosa po telu. Iz takvih situacija se može samo naslutiti koliki mazohizam i energiju imaju u sebi ova čudna stvorenja, jer, dok čuvar koristi svu svoju snagu za udarce, Egos samo još više kezi zube i prosipa, pored silnih uvreda, nesnosan smeh, tako upadljiv i oštar, da je jako teško slušati ga duže od par trenutaka. Takva igra traje ne duže od polovine časa, dok čuvar ne postane sasvim iznuren jurenjem i tako umoran padne na zemlju, još uvek držeći štap u ruci. Onda sledi trenutak kada makar polovina ljudi koji se bave ovim poslom izgubi razum, ili učini nešto nepromišljeno sa sobom. Egosi se tada skupljaju oko čuvara, počinju da ispuštaju zaista mučne krike i ponavljaju uvrede izabranog Egosa koje su najteže padale čuvaru, sve više se približavajući. U tako naizgled bezizlaznoj situaciji, tek retki uspevaju da se priberu i povrate razboritost. Posle nekog vremena, grupa se jednostavno rasturi, kao da se ništa nije ni desilo, samo čuvar ostane da leži, ne shvatajući šta se upravo dogodilo. Potom, od velikog umora, ne može da uradi ništa drugo, osim da zaspi na licu mesta, dok se zloslutni Egosi skupljaju oko njega i njuškaju ga cele noći, da bi se ujutro, po prvom pomaku čuvara, rasturili po okolini, delujući potpuno nezainteresovano. Isti ciklus se ponavlja popodne i tako svakog dana, dok posle par meseci ne pređe u surovu rutinu. Živeći godinama odsečen od ljudi, okružen ovim stvorenjima, čuvar polako, neprimetno, počinje da gubi ljudska obeležja i da razvija svoj, osobiti karakter i obrazac ponašanja. Zato među običnim ljudima oni važe za mentalno poremećene osobe, ili, prostije rečeno, za ludake.
Zanimljivo je to da niko pouzdano ne zna odakle zapravo dolaze Egosi, niti kako se rađaju, jer niko nije video mladunče Egosa, iako postoji puno relativno besmislenih pretpostavki. Ali, način na koji umiru je odveć poznat među čuvarima, mada je to veoma retka pojava. To se dešava pod neuobičajenim okolnostima, prilikom igre, kada čuvar bezuslovno prihvati svaku reč Egosa i uz dozu poniženja prizna istinitost nanetih uvreda. Ne mora ništa da konkretno izgovori, dovoljno je samo da sebi potvrdi da reči Egosa nisu besmislica, da su izrečene sa razlogom i grupa će se povući u tišini. Egosi imaju nepogrešivi osećaj za takvo stanje čuvara, tako da je svaki pokušaj glume besmislen i osuđen na propast. Kada ipak dođe do toga, do pre par trenutaka agresivno, izabrano stvorenje će oboriti glavu i udaljiti se praćeno sažaljivim pogledima gomile. I kada se konačno bude udaljilo, jednostavno će se opružiti po zemlji i tako iščeznuti kao da ga nikada nije ni bilo. Ubrzo potom, iz beživotnog tela počeće na sve strane da se širi nepodnošljiv miris truleži, koji neće moći da nestane godinama, čak i ako se lešina ukloni. To je verovatno jedini razlog zašto čuvari izbegavaju da na ovaj način uklanjaju Egose, jer, prijatnije je biti u ciklusu igre nekoliko godina, nego samo jedan dan udisati vazduh blizu mesta na kome je Egos uginuo.
Ovaj dokument je prvobitno zamišljen kao testament, ali kako nemam šta da ostavim, a i kada bih imao, ne bih imao kome, ovo je samo svedočenje o mom postojanju i poslu kojim sam se bavio. Selo koje čuvam, koje nikada nisam video, čijeg se imena ne sećam, a koje je navodno svega par minuta hoda odavde, ne mogu dovesti u opasnost. Zato sam odlučio da sutra podignem visoku, drvenu ogradu, kojom bih ogradio sebe i svoju grupu Egosa, i tako selu obezbedio sigurnost. Verovatno izgleda besmisleno to što ostajem ograđen sa grupom ovih stvorova, ali, izvesno je da ljudi u selu i nemaju mišljenje o meni kao o osobi. Verovatno je moja pojava poistovećena sa pojavom jednog Egosa, pa smatram da bi bilo najprikladnije da skončam zajedno sa njima. Samo se nadam da ću biti upamćen kao neko ko je savesno radio svoj posao.

[Odradek]

Oluja

Elementarne nepogode se uvek dese na najmanje očekivanom i suviše bezazlenom mestu. Vraćajući se jednom kući, zapao sam u čudnu kolotečinu prljavog vremena, ispunjenu mrakom. Deca, koja su do pre par trenutaka bacala loptu i nadmetala se u gluposti, već su trčala kućama, a sredovečne žene, razbarušene kose, uklanjale su saksije cveća sa terasa. Vetar je duvao kao mahnit, puneći mi oči i kosu prašinom i peskom. Vazduh je mirisao na haos, na trulež, na užas. Ali koračao sam već pustom ulicom, sasvim polako, dugim, neustrašivim koracima, noseći u pogledu savršen prezir prema oblacima boje bespuća. Nežno sam ljubio asfalt stopama, čineći da delujemo kao dvoje ljubavnika u strasnom zagrljaju. Ništa osim nas nije bilo važno, samo sam u sebi, kroz daleki zvuk muškog hora, čuo slabašni glas koji je govorio : "Ja sam tačka nemira. Ja sam tišina u oluji".

[Otrovni Starac]

Sramotno je sto je ova tema otisla ovamo, zato cu s vjelikim ustezanjem posle mnogo vremena ovde objaviti jedno svoje staro pismo prijatelju. A cast mi je da se ovo nadje odmah uz radove gospon Nihilista, koga smatram, i to iskreno govorim, jednim od najvecih pisaca danasnjice i dajem mu prednost cak i nad gospon Zdajnikom, jer ovaj poshljednji je matori starac bas kao i ja, a gospon Nihilist je mladic koji jos uvijek mirise sveznom cednosti i obilne ejakulacije.
Dakle, sveto pismo:



Ilustrismuse,



pisem vam ovo pismo kao sto sam i obecao. A ja kad god nesto obecam ja to narafski uvek i ispunim. Tako sam prije neki dan ispunio i svoje davnasnje kukavno objecanje da cu otici u cesku miliciju za strance i da cu izvojevati veliku pobjedu nad bagrom birokratskom i eventualno vama poslati pozivno pismo za posjet svetom gradu Pragu. No, od vaseg posjeta nece biti nista! Kako, zasto, vi se vec pitate. Ovako je to bilo: sjedio sam tamo puna tri sata, i  nestrpljivo iscekivao da dodjem na red. U tim teskim trenucima pomisljao sam nekoliko puta da odem, jer cinilo mi se da zapravo nikada necu docekati da i ja shjednem pred jednu od onih birokratskih azdaha. Da, behu to magnovenja neizvjesnosti, vrlo dubokoumnih unutarnjih sukoba, varnicenja, pucanja, a zatim stisavanja i hladjenja koje bi se naposljetku transformisalo u istinsku razboritost. Tako ja ipak pobjedih sva ta previranja i ostah na svome mjestu, ponosit, odlucan i vedrih misli. Kada dodjoh na red susreo sam se s jednom slatkom mislju koja mi je narocito olaksala da svoj sveti organizam posadim u stolicu: sve je sredjeno, gospon Milton dobija pisma vec shjutra. I kada je onaj smijesni gospodin (koji je neodoljivo podsjecao likom na onog Kafkinog birokratu iz "Procesa" koji mu je pomogao kad se ovaj prvi htio onesvjestiti) poceo  sporo ali sigurno i objecavajuce chukati po svojoj presvetoj taztaturi, meni se zbilja cinilo da je samo pitanje trenutka kada ce vama to sveto pozivno pismo biti odaslano i da je samo pitanje ne minuta neg' sekundi kad cu se ja vama sav egzaltiran javiti na televon i saopstiti radosnu vijest. Ali avaj: u jednom nedostojnom i tmurnom trenutku koji je usljedio, taj gospodin mi zatrazi potvrdu da imam u posjedu ni manje ni vise neg sto cetrnest hiljada kruna, a da bi mi kao olaksao stvar i mozda odagnao sablaznuti izraz lica kojim sam primio njegovu zapovjed, on predlozi i mogucnost da mu pokazem i kesh, ako sam kojim cudom toliko novaca mogao imati kod sebe. "Ho, ali ja toliko nemam", govorio sam, vec vidno razocaran, potpuno skhran i nemocan, opterecen strahovito teskobnim defetistickim predosjecanjem. Sve je bilo gotovo, znao sam to. Onda je nastao neki cudni vremenski vakuum, znali smo i on i ja da je stvar svrsena i da se tu vise nista ne moze uciniti, sad nam je na pamjeti bilo samo da se otarasimo jedan drugog, isplelo se medj nama  neko mumlanje neodredjenosti i obojica postasmo neshvatljivo hiperaktivni praveci nespretne brze pokrete udovima i tijelom kao da smo se zajednickim snagama oslabadjali kakvih konopaca kojima smo bili svijezani. Na kraju, kako dolikuje plemenitom i naocitom mladom starcu - ja nadjoh i snage da iz kurtoazije progovorim jos koju rijec zahvalnosti i onda konacno napustih taj presveti salter u kome vec citavu vijecnost prozivljavah najtuznije momente svoje starosti.

Tako je to bilo, o presveti gospodine.

A kako ste vi i sta radite?

[Aleksandar]

Onda je nastao neki cudni vremenski vakuum, znali smo i on i ja da je stvar svrsena i da se tu vise nista ne moze uciniti, sad nam je na pamjeti bilo samo da se otarasimo jedan drugog, isplelo se medj nama  neko mumlanje neodredjenosti i obojica postasmo neshvatljivo hiperaktivni praveci nespretne brze pokrete udovima i tijelom kao da smo se zajednickim snagama oslabadjali kakvih konopaca kojima smo bili svijezani. Na kraju, kako dolikuje plemenitom i naocitom mladom starcu - ja nadjoh i snage da iz kurtoazije progovorim jos koju rijec zahvalnosti i onda konacno napustih taj presveti salter u kome vec citavu vijecnost prozivljavah najtuznije momente svoje starosti.

Premda držim da imate i daleko bolja presveta pisma, ovaj deo je izuzetan. Hvala Vam, presveti, što ste nas udostojili presvetog pisma.

[lanavi]

Tisina?…da, ne cuje se nista….kakva prijatnost….nadam se da cu imati mira. Sve ovo predugo traje i zaista se pitam sta se to desava. Bilo je tako dobro do nedavno, samo se moglo cuti ravnomerno lupkanje koje me je uspavljivalo i budilo, umirivalo svojom ravnomernoscu i postojanoscu. Potmuli zvuci iz daljine bili su daleki, nedokucivi i neodredjeni a onda su poceli da se ubacuju zvuci i glasovi dotle nepoznati i pomalo preglasni. Cujem povremeno neko igranje vazduha koje me natera da zatreperim,  pokrenem grlo i udove  …A onda… zaista ne znam zasto se uznemirim kada se nesto nalik na grmljavinu primakne blize i jos protrese moju celiju,  pa posle dugo osecam mucninu. Da mi je da “to” samo vidim, da ga prodrmusam i viknem mu naglas …da mu kazem da mene i moju skoljku ostavi na miru. A onaj mirniji ton …kako ume da bude samo blagorodan i mekan…od njega osetim laganu drhtavicu, pozelim da ga pomilujem i sapnem nesto lepo ..ali znam da me ne cuje, niti me vidi, a mozda i ne zna da postojim mada mi se cini da mi nekada lupka u zid i kao da nesto prica bas i samo meni…Tako bude malo a onda dobijem vrtoglavicu od udaranja u moj jastuk bez prozora…hej, cujete li vi tamo? Da li vam se zamuti od bacakanja levo i desno kao meni?…zaustavite to i ne galamite toliko da moram da zapusim usi…Umoran sam, hocu da spavam, da….uvucicu se u moj topli ogrtac uz umirujuci ritam,…i ne galamite vise, umirite sebe da ne bih poceo da lupam i vristim!…ko zna, mozda cete tada shvatiti da niste sami…da postoji jos neko…U stvari, mislim da je tako i najbolje…kako mi to samo dosada nije palo na pamet? Mozda je to jedini nacin da spoznam ko je sa druge strane zida, ko se naslanja na moju celiju, ko mi remeti san a ko pojedine trenutke cini lepsim od sna…Samo da otkrijem nacin, samo da im nekako stavim do znanja da sam tu jer ne mogu sam…a sta ako umisljam, sta ako su ti zvuci samo eho mojih zelja i ako tamo iza zida u stvari ne postoji niko? Ne, to je nemoguce…cujem ih stalno…I sada sam siguran da zelim i da ih upoznam. Ako bih gurnuo rukama i nogama, ako bih ispipao prstima sve pukotine mog boravista, mozda bih otkrio tajni otvor?  A ako viknem iz sve snage, hoce li me cuti? Heeeeej? Ne, sada ste se povukli, nestali…mozda spavate….ali ja ne mogu da cekam, zelim da vas vidim sada, odmah!


Grcevito, uz strahovit napor koji mu je kidao misice i lomio snagu, batrgao se, sutirao nogama i rukama u zidove koji su se sagibali ali ne i popustali. Tlo mu se zaljulja pod nogama, cu i glasove sto ga podstaknu da istraje u svojoj nameri…to mu bi dokaz da ipak ima nekog…Sa svakim njegovim pokretom, glas sa druge strane bejase jaci, kao da je onaj otuda tek sada shvatio ili ga mozda sada ozbiljnije oslusnuo i reagovao vikanjem, njegovim dozivanjem. Krajnjim naporom gurnu svom snagom napred udarajuci u prepreku bez nade da ce ikad pronaci neki otvor kad ga iznebuha zapljusnu nesto sto se uvuce u njegove usne, nos, usi guseci ga, daveci i kraduci dah. Oseti uzasan strah od iznenadne neprijatnosti pa mu to za trenutak umanji snagu i volju da nastavi svoju potragu za onostranim….no tada se desi nesto cudnovato, nesto ponajmanje ocekivano…ugleda tracak svetlosti veliki poput tacke. Ta tacka bese daleko ali se iz sekunde u sekundu uvecavala dok su oci pokusavale da se naviknu na nesto sto nije bio polutama i mekota. Ne, nije mu se to dopadalo…zeleo je nazad…ovo je bolelo, ovo je kidalo njegovo telo, njegov vid, njegove misli….nazad…treba ici nazad u ljusturu…nije vazno ko je napolju…ne moze da podnese nikakav zvuk koji je sada jos prodorniji i uzasno neprijatan…Nazad! Trudeci se da se izbori sa tecnoscu koja mu je sputavala udisaje, pokusa svom snagom da se suprotstavi neobjasnjivoj sili koja ga je sada neshvatljivo gurala napred i pored napora da to spreci. Vrtlog ga je isisavao napolje a da  nije zeleo…Oseti da vise nema kontrole ni nad cim…neprijatna svetlost ga posece poput noza a neocekivani nalet svezine i vazduha koji udahnu plucima bolnim od nenaviknutosti i tecnosti progutane u tunelu, izazva bol kakvu dosad nije osetio. Kriknu glasom koji po prvi put cu izvan svog polutihog sveta, uzasnut od nesrece koja ga  neocekivanoscu prizora zadesi . Krik se pretvori u neutesni plac, ispunjen kajanjem, uzasom i patnjom zbog lose odluke….Velika greska …mozda ima povratka…probace…a ovo…onaj blagi glas? Tu je…to je ono sa druge strane zida?
Mozda nije sve izgubljeno…Otvori s naporom svoje oci pokusavajuci da razazna u bolnom belilu odakle dolazi umirujuci zvuk. Nesto nasmejano i sa glasom dobrom znanim, gledalo je u njega i pricalo mu nesto sto nije razaznavao…Ne, nije ni vazno…bitno da je ona ..da ona je…tu. Malo se trgnu na zvuk koji mu je skoro uvek izazivao vrtoglavicu…pogleda u njega…to je on…I oboje se smeju….Zbog njega, njemu? A oni potresi…padanja? Samo da odspava malo…onda ce razmisliti kako da to dvoje koje ga gledaju nekim cudnim pogledom zauvek nauci zvuku koji tera na njihanje i ljuljuskanje, na spokojstvo…samo malo odmora i sna….

[...creatrix...]

pre
crna, sjajna kocka je moj dom. ona je nigde i nikada a uvek je tu. zauvek. vecno.

posle
prvo je nestao svet a potom je nestala i ona. vecnost je okoncana.

posle vecnosti
crna kocka je moj dom. ona je nigde i nikada.

[Ljubo Gazivoda]

Poslednji pozdrav iz Crne Kocke.
Večito zahvalan.

 

[Ljubo Gazivoda]

Crne i mutne oči Državnog Sekretara iznenada su dobile neki neočekivani i životinjski sjaj. Njegovo lice zračilo je nadljudskom strašću. Pušio je cigaretu za cigaretom, ćutke me posmatrao, da bi najednom prekinuo tišinu rekavši: "A zašto ti meni ne bi popušio kurac, malo?" Molim, nisam mogao da dođem sebi od iznenađenja i uvređenosti. Krv mi je udarila u lice, noge su mi se odsekle a grlo skupilo. Nisam mogao ništa da kažem niti da reagujem kako dolikuje. Državni Sekretar je ležao zavaljen na francuskom ležaju najboljeg apartmana elitnog hotela u čuvenom vojvođanskom centru kongresnog turizma. Očigledno nije imao ništa na sebi, što se ubrzo pokazalo gotovo tačnim kada je sklonio besprekorno beli prekrivač i pozvao me da legnem pored njega. "Dođi dečko, nemoj da se snebivaš. Videćeš, kada mi ga popušiš biće ti lakše." Nasmejao se i ponudio me hotelskom čokoladicom. "Pušenje je dobro za socijalnu politiku..."

Samo sam stajao, onako izbezumljen i presečen. Državni Sekretar, zadužen za sprovođenje jedne jako bitne Strategije bio je veoma uticajna i moćna figura. Za ovu priliku specijalno se obukao (svukao) kao gerontodomaćica sa keceljicom trideset i trećeg stepena. Imao je skoro spojene izrazite i crne obrve. Krupne i masne dlake su mu virile iz ušiju. Njegovo mrko lice gubilo se u oblaku dima. Crne oči su škiljile i posmatrale moje zmijsko telo sa pohotom svojstvenom samo ljudima na položaju. Imao je jako crveni karmin. Pućio je usne i oblizivao ih hrapavim jezikom. Njegov raskupli glas je romorio i stenjao od zadovoljstva. Očito je mnogo očekivao. Može li moja malenkost zadovoljiti pohlepe i te volšebne potrebe jednog uvaženog i nadasve visokog državnog funkcionera u oblasti tako bitnoj kao što je socijalna politika?

U toj mentalno-emotivnoj ustreptalosti prekide me lelek odnekud iz kazamata za tzv lica sa posebnim potrebama Ministarstva socijalne politike. Stenjali su i jaukali jadnici privezani za krevete i vezanih ruku da se ne bi povredili. Usmrđeni, usrani i upišani, doprinosili su svetskoj fugi tranzicije iz jednog zla u drugo. "Halo momak," progovorio je opsceni gospodin Juzbaša, "ja imam neke posebne potrebe....". To je rekao i prsnuo u smeh. Počešao se po mudima. Slošilo mi se i drhtao sam od neviđene treme i nelagode. Nisam mogao da zamislim sebe kako halapljivo gutam kobasicu Državnog Sekretara. I to kobasicu sa posebnim potrebama, koja očito nije bila imobilisana, poput štićenika institucija za mentalno obolele ili nezbrinutu maloumnu decu koja su objekt institucionalizovane brige Sekretara Juzbaše. Državna kobasica je slobodno landarala pitomom vojvođanskom ravnicom na severu Bačke.

Sekretar Juzbaša je primetio moju rastrojenost i ponudio me je samo da sednem na krevet i opustim se jer on navodno neće uraditi ništa protiv moje volje. Onda je podigao crnu kožnu torbu na kojoj je bio utisnut logo stranog donatora čitavog programa reformi socijalne zaštite. Nešto je malo pročeprkao i ubrzo izvadio jednu bočicu pruživši je prema meni. Uzeo sam je i razgledao. U njoj se nalazila neka tečnost. Malo sam promućkao, ali tečnost je bila poput vode. "Znaš li šta je to?" Pitao me je. Zaista nisam imao pojma, nisam mogao ni da slutim. "To ti je, lutko moja, da izvineš, homeopatski rastvor iz žlezda naših štićenika u trenucima njihove životinjske ushićenosti. Znaš, mi smo im uz pomoć naših dragih donatora i partnera, omogućili, u okviru projekta: SAVE THE NAZIS, da obavljaju tzv unutrašnju ejakulaciju. To je naš doprinos onom univerzalnom idealu da svako ima pravo na sreću. Naš ministar, budući human i saosećajan, lično je nadzirao tok projekta, svesrdno se založivši da naši štićenici dobiju svu sreću koja im je neophodna da bi mogli da budu još srećniji. Naša sreća je u njihovoj sreći. Uvek imaj to na umu i nećeš pogrešiti. Napravićeš ti zavidnu karijeru u stratosferama socijalne politike."

Gledao sam ga tupo i krajnje zbunjeno. Pitao sam se, šta će njemu, pobogu, homeopatski rastvor žlezdanih izlučevina nekih tamo privezanih i istraumiranih hipermongoloida i kojekakvih osmih putnika? "Ne razumeš?" Nastavio je. "Veoma jednostavno, objasniću ti. Nisu oni vezani zato što ih mi mučimo ili uživamo u tome, već zato da bi oni bili srećni. Ne zaboravi, naša sreća je u njihovoj sreći. Kada budeš uzeo par kapi tog rastvora biće ti jasnije. Zavolećeš moju kobaju više nego majčinu sisu.... Pazi, ako ti je neugodno, mogu ja tebi prvo da popušim, da se otkraviš. Mnogo si mi ukočen, to nije dobro za strategiju reformi."

[lanavi]

Neprospavana noc je samo intenzivirala glavobolju i povecala mucninu u stomaku. Prstima je masirao slepoocnice pokusavajuci da nadje tacku olaksanja ali tupi bol nije popustao. Ustade iz kreveta i teskim korakom pridje prozoru, razgrnu navucene teske zavese iza kojih ga zapljusnu jako jutarnje sunce. Pod njegovim bleskom zamuti mu se pogled pa ih naglim pokretom povuce nazad. Soba ponovo utonu u polumrak. Korakom teskim kao olovo pridje fotelji i sruci se u nju. Mada pomalo konfuzan od nesna i seciva u glavi, znao je da sledi nalet novog roja misli koje su bile uzrok nespokojstva i loseg fizickog stanja. Zazmuri, pokusavajuci da se odbrani od toga i da barem za trenutak odlozi ini monolog.
U svesti nanovo bljesnu cinjenica o proslonedeljnom mucnom razgovoru s njom. Od tada se nisu videli, cak ni culi. Do juce. Rekla mu je da ide i da je to njena konacna odluka. Ostao je zatecen, bez glasa, bez volje da bilo sta na to kaze…

..I ne znam da li ti to razumes a tako bih zeleo da mozes. Odrastao si muskarac. Znas zene…valjda…mada smo svi mi svesni da ce one za nas uvek biti neki drugaciji, nikada do kraja otkriveni, egzoticni, tajnoviti svet. Znas da smo pricali o njima, znas sve o njihovoj svojeglavosti, tvrdoglavosti, upornosti. Nisi iskusio mnogo ali…secas li se kada si se prvi put ozbiljno zaljubio? Jedva sam to iscupao iz tebe, crveneo si i mucao. Nisi zeleo da mi kazes nista blize, nisam ni imao pojma o cemu se radi dok u jednom momentu iz tebe nije pokuljala bujica pitanja, dilema, konstatacija, uglavnom pogresnih i povrsnih…secam se da smo tada po prvi put razgovarali kao muskarci. Onda tvoje prve bubuljice, maratonski telefonski razgovori, lupanje vratima i glasna muzika koja probija bubne opne. Tada sam pozeleo da nikada nisi porastao, da si ostao mali, nestasni bezubi svrca koji jurca naokolo dok postavlja 1001 pitanje. Mada…bilo je razbijenih kolena, staklica u saci, visokih temperatura i bolesti koje su me bacale u ocaj…Tek tada sam shvatio da su bili u pravu oni koji su tvrdili da su mala deca mala a velika velika briga. Nisam tada razumeo da su valjuskanje po krevetu, neprospavane noci, prvi zubici i menjanje pelena tek uvod u tvoj zivot, onaj koji me je obogatio i osmislio sve dotle postignuto…I trenutak kada sam po prvi put ugledao celavo, plavooko, nezne, bele koze stvorenje, bice mog bica, krv moje krvi…tebe, jedino vazno, jedino hitno sto ne bi smelo da pati, tuguje, ceka….Molim te, oprosti mi! - prosaputa.

Hladan instrument se zari u njenu utrobu a fetus skliznu u metalnu posudu i ne znajuci da je proziveo jedan zivot.

[...creatrix...]

@Lanavi, poslednji tekst... to je bolelo... :|