Strategija i principi (de)nacifikacije

[Ljubo Gazivoda]

Shvatite ovo kao mali eksperiment. Pre kojih pet godina pokušao sam da uđem u izdajnički mindset i da osmislim jednu hardcore izdajničku strategiju denacifikacije Srba. Kao rezultat tog napora izašla je "Katarza - strategija denacifikacije". To je prvi tekst koji vam stavljam na uvid i glasanje. Drugi tekst je znatno manji i tiče se nekih osnovnih principa srpske samoodbrane iz perspektive turbo-rodoljublja. Taj tekst nema naslov nego sam ga nazvao Principima nacifikacije. Bila bi to druga opcija. Želeo bih da vidim vaše komentare. Takođe, ovim hoću da demonstriram svu relativnost moralnog promišljanja. Uputio bih poziv Izdajniku i Plodnom da, eksperimenta radi, pokušaju da skiciraju neki patriotski pamflet u prvom licu, tako da izgleda kao da se oni zalažu za one ideje kojih se gnušaju i koje preziru. Takođe, voleo bih da vidim nekog srpskog nacionalistu u literarnoj mimikriji izdaje. Zabave radi...

P.S. Imajte na umu da sam ovo pisao 2002. godine

Katarza - strategija denacifikacije

Osnovna intencija ovog teksta jeste traganje za formulom saniranja mračnih posledica dramatičnog raspada SFR Jugoslavije. Tekst se sastoji iz dve zasebne celine. Prvi deo je uglavnom teoretske prirode, dok se drugi više bavi praktičnim rešenjima.
Ključni pojam ovog teksta je katarza (grč. Pročišćenje – termin često korišćen u krugovima onih koji se bave temom političke odgovornosti). U duhu ove rasprave katarza je sinonim za procese opšte defragmentacije i prekomponovanja institucija, vrednosti, navika i prostornog organizovanja kontaminiranog društva (u ovom slučaju reč je o srpskom društvu).
Noseća teza prvog dela teksta jeste komplementarnost individualne krivice i kolektivne odgovornosti. Te dve kategorije su međusobno povezane na način da nesankcionisana krivica, zločin, prekršaj, direktno utiče na svest kolektiva. Taj uticaj je jako negativan i ogleda se u opštoj društvenoj moralnoj kontaminaciji. Dakle, kontaminacija svesti je masovna i kolektivna. Lek za individualnu krivicu je zakonska sankcija, dok se kolektivna kontaminiranost leči kolektivno. Tragom te teze dolazim do modela sistematske kolektivne moralne i političke terapije. Ta terapija se sastoji pre svega u unutarsrpskoj diferencijaciji čija će konsekvenca biti “pozitivna marginalizacija” i amputacija iz javne sfere svih onih subjekata čije je delovanje ekstremno, destabilizujuće i retrogradno. Taj proces bi morao da se reflektuje i kroz reformu i katarzu srpskih nacionalnih institucija.
Katarza dakle, ima svoj operativni modus, tj ima jasno prifilisane metode i aktere, svoju agendu, svoj budžet, program i svoje institucionalne oblike, u vidu raznih međunarodnih, domaćih i mešovitih tela, sudova, komisija.  
U drugom delu bavim se rešenjima koja imaju za cilj da spoje procese moralne katarze srpskog društva i inicijativu za rekoncilijaciju sa susedima i manjinama. U tu svrhu posebno razmatram probleme Kosova, juga Srbije, Sandžaka, Vojvodine, Crne Gore, srpsko-albanske, srpsko-hrvatske, srpsko-bošnjačke, srpsko-crnogorske odnose, kao i odnose prema drugim manjinskim grupama u Srbiji (Romi, Mađari…).
Moja teza je da će inicijativa Beograda ka suočavanju sa sopstvenom odgovornošću za raspad SFR Jugoslavije izazvati opštu relaksaciju u regionu. Takođe, katarza Beograda podstaćiće i katarzu kod drugih, jer samo čist Beograd može ponuditi iskreno izvinjenje i ruku prijateljstva i saradnje. Sve to vodi ka izgradnji nove strukture političke stabilnosti i bezbednosti u regionu čije osnovne skice takođe razmatram. Princip nove političko-bezbedonosne strukture je regionalistički. Kosovo – uslovna nezavisnost (uz poštovanje ljudskih prava manjina). Jug Srbije – široka multietnička autonomija. Sandžak – dvojna autonomija. Vojvodina – referendumska autonomija. Vojvođanski Mađari – mini autonomija saveza opština sa mađarskom većinom. Romi – pozitivna diskriminacija i slobodne opštine za sredine sa romskom većinom (mehanizmi samofinansiranja). Crna Gora – princip nemešanja. Hrvatska i BiH – izvinjenje i ratne reparacije.
Na kraju, u zaključnim razmatranjima dajem pregled indikatora srpske katarze, odnosno listu određenih političkih uslova čije bi ispunjenje od strane Beograda predstavljalo “kopernikanski obrt” srpske političke svesti i siguran znak da je Srbija na istorijskom putu ozdravljenja.

Ključne reči: moralna katarza, kulturna dekontaminacija, agenda katarze, indikatori katarze, pozitivna marginalizacija, Međunarodni komitet za mir i rekoncilijaciju, individualna krivica, kolektivna odgovornost, region, autonomija, izvinjenje, rekoncilijacija, politička relaksacija, demilitarizacija, interetnički odnosi, međunarodna zajednica, nevladine organizacije, reforme, diferencijacija, intelektualci i pseudointelektualci, rečnik srpske političke korektnosti, Haški tribunal, OEBS, novi Dejton/Rambuje…

1. Opšte pretpostavke
(krivica i odgovornost; agenda moralne katarze i kulturne dekontaminacije)

Ako prihvatimo tezu da je krivica individualna, onda nema dvoumljenja da je odgovornost kolektivna, jer kolektiv snosi odgovornost za individualne prekršaje i krivice svojih članova. Konsekvenca individualne krivice za zločin ili prekršaj, jeste sankcija: moralna i fizička, koja se odnosi i pogađa konkretnog krivca. Konsekvenca odgovornosti jeste katarza. Izostanak suočenja sa odgovornošću i sankcionisanja krivice proizvodi opštu moralnu kontaminaciju društva. Perspektiva sveobuhvatne moralne kontaminacije nekog društva jeste dalja degradacija i dekadencija u svakom pogledu. To je put udaljavanja od glavnih civilizacijskih tokova. Da se to ne bi desilo jako opterećenom i zločinima devedesetih kontaminiranom srpskom društvu, neophodno je problem odgovornosti za to tretirati u kolektivnom smislu. Onda bi i katarza bila sveobuhvatna i kolektivna. Nacija bi ponovo postala normalna i zdrava, tako da bi teško opet pala u nacionalističko iskušenje devedesetih.

U slučaju da neko društvo, usled kontaminacije svog duha aktima neispaštanog i nesankcionisanog zločinstva, kao što je to slučaj u Srbiji, ne pribegne procesu autokatarze, tada je tom društvu potrebna pomoć. Ponekad, bolesnik i ne shvata, ne zna, ili neće da zna da mu je potrebna pomoć, ali s obzirom da njegovo ludilo, osim što ugrožava njegovu okolinu, ugrožava i njega samog, neophodno je sprovesti temeljne mere prevencije, imobilizacije, dekontaminacije, katarze…  A kao što znamo, lek nije uvek prijatan niti baš svako pristaje da ga uzme a da na to nije prinuđen. Katarza u praktičnom smislu podrazumeva procese opšte defragmentacije i prekomponovanja institucija, vrednosti, navika i prostornog organizovanja kontaminiranog društva. Da bi se to postiglo, neophodno je operacionalizovati ideju katarze. Ona mora da ima jasno prifilisane metode i aktere, svoju agendu, svoj budžet, program i svoje institucionalne oblike, u vidu raznih međunarodnih, domaćih i mešovitih tela, sudova, komisija.  

2. Intelektualci i pseudointelektualci
(diferencijacija i “pozitivna marginalizacija” pseudointelektualaca kao prvi koraci ka opštoj moralnoj katarzi)

Oni koji bi trebalo da budu stožeri etičkog i moralnog poretka, sistema civilizacijskih vrednosti i normi, po samoj definiciji svoga položaja predstavljaju vrh piramide kolektivne odgovornosti nekog društva. Intelektualci kao najsvesniji deo društva, kao moderni bramani, za sve što se u društvu dešava snose najveću odgovornost. Argument bespomoćnosti ili nedovoljnog posedovanja moći da bi se kontaminacija i zločin predupredili jeste (samo)opravdanje. Negiranje zločina i opšte moralne kontaminacije usled zločina, od strane intelektualaca, njih stavlja u apsurdnu poziciju samonegiranja. Intelektualac koji ne vidi kontaminaciju i koji ne prepoznaje potrebu za katarzom nije intelektualac. Individua sa takvim stavom je žrtva samoobmane, de facto bolesnik, u duhovnom smislu. Takvoj individui nije mesto u institucijama čija je pozvanost intelekt i duh kritike. Takođe, individua koja je svoju pasivnost u otporu procesima kontaminacije opravdala sopstvenom bespomoćnošću teško da može poneti breme zvanja intelektualca. U samoj svojoj suštini, intelektualac mora biti dobar, dakle moralno ispravan i čist, a što bez kritičkog duha i lične hrabrosti nije moguće. Intelektualac, ukoliko nije po ovom pitanju jasno opredeljen i ukoliko nije hrabar, jednostavno nije intelektualac.

Iz prethodno rečenog sasvim je jasno da vodeću ulogu u kreiranju i sprovođenju agende dekontaminacije i katarze moraju da imaju pre svega intelektualci. Dakle, oni koji su ispoljili kritičnost i hrabrost spram duha zločinstva, kontaminacije i malodušnosti. U Srbiji ta uloga svakako pripada ljudima iz nevladinih organizacija, nezavisnih medija i doslednih političkih organizacija i pokreta. Ostalima je potrebna katarza. U suprotnom, prisustvo onih čiji je duh pod samoobmanom, kako u agendi dekontaminacije i katarze, tako i u drugim vidovima javne sfere, može biti samo kontraproduktivno. Pseudointelektualci, odgovorni za kontaminaciju, jednostavno nisu u stanju da preuzmu odgovornost dekontaminacije i katarze.

Diferencijacija i “pozitivna marginalizacija” pseudointelektualaca predstavljaju prve korake ka opštoj moralnoj katarzi, a samim tim i ka ekonomskoj, kulturnoj, političkoj. Indikator diferencijacije predstavlja stav prema pitanjima zločina i katarze čije su referentne tačke opštepoznate: Tribunal u Hagu, etničko čišćenje, Vukovar, Sarajevo, Srebrenica, Kosovo…  Sa druge strane, pitanje sprovođenja “pozitivne marginalizacije” nije moguće realizovati bez efektne kombinacije pomoći i pritisaka svih relevantnih institucija i pojedinaca iz međunarodne zajednice koji pokazuju dobru volju i iskrenu želju da pomognu povratak Srbije u zdrav i normalan život. Tek sa ispunjenjem ova dva uslova moguće je dalje efektno sprovođenje procesa moralne katarze i kulturne dekontaminacije.

3. Katarza nacionalnih institucija i javne sfere
(opšti pogled)

Treći korak ka totalnoj katarzi jeste reforma svih relevantnih nacionalnih institucija a čiji je udeo u generisanju atmosfere kontaminacije i zločinstva bio relevantan: Radio-televizija Srbije, Srpska akademija nauka i umetnosti, Vojska Jugoslavije, Ministarstvo unutrašnjih poslova i ostatak državnog aparata, univerziteti (pogotovo univerzitet u Beogradu) i Srpska pravoslavna crkva. Naravno, osim pomenutih ne bi trebalo zaboraviti ni institucije i organizacije koje nemaju dimenzije nacionalnog značaja, ali koje su dosta doprinele generisanju mračne atmosfere u Srbiji krajem osamdesetih i devedesetih (mediji pod kontrolom režima, političke partije, udruženja novinara i književnika itd.). Reforma pomenutih institucija bez dovršene diferencijacije i “pozitivne marginalizacije” pseudointelektualaca, tj. pseudonovinara, pseudoakademika, pseudoprofesora, pseudogenerala, pseudopolicajaca i državnih funkcionera, odnosno pseudosveštenika, jednostavno ne bi bila moguća. Njihovo prisustvo u tako bitnim institucijama dovelo bi u pitanje ne samo projekat,  nego i samu ideju katarze. Otud su prva dva koraka veoma bitna. Tragičnije je ne ukloniti prepreku nego ne znati šta dalje onda kada je prepreka uklonjena.

(Rečnik srpske političke korektnosti; dekontaminacija javne sfere)

Katarza započinje nečim svakodnevnim. Naime, srpska javna sfera morala bi da bude kanalisana i brižljivo kultuivisana korišćenjem što preciznijih pravnih metoda i političkih instrumenata. Nedopustiva je tolerantnost srpskih medija i uopšte javnog mnjenja prema prema netoleranciji, čak i prema ekstremizmu koji prevazilazi manire srpskog nacionalizma. Zato je neophodno doneti obavezujuća pravila političke korektnosti na nivou srpske javne sfere. Mora jasno biti naglašeno šta je sloboda govora a šta manipulacija tom slobodom, šta jeste a šta nije govor mržnje itd. Dakle, neophodno je ustanoviti nedvosmislen kod srpske političke korektnosti.  U skladu s tim potrebno je okupiti ekspertsku grupu koja će imati zadatak da sastavi rečnik političke korektnosti i da preporuke u cilju dekontaminacije javne sfere. Nevladine organizacije i međunarodna zajednica bi trebalo da insistiraju na tome da se izraza i preporuka ovog rečnika pridržavaju mediji, politički subjekti, javne ličnosti i svi prisutni u javnoj sferi. Tako će se steći navika prihvatljivog i tolerantnog izražavanja. Ujedno, to će biti početak procesa katarze svesti jer će stav prema odrednicama rečnika u dovoljnoj meri ukazivati na nečije opredeljenje i ideološku orijentaciju.

[Ljubo Gazivoda]

DRUGI DEO KATARZA - STRATEGIJA DENACIFIKACIJE

Odnosi prema manjinama i susedima – katarza i rekoncilijacija

1. Duh katarze i srpsko-albanski odnosi: status Kosova
(uslovna nezavisnost Kosova i stanje ljudskih prava manjina; osnovni elementi albanske katarze)

Albanskim političkim liderima se mora jasno staviti do znanja da put do nezavisnosti Kosova vodi preko poboljšanja stanja ljudskih prava na toj teritoriji. Nezavisnost Kosova mora biti uslovljena punim poštovanjem ljudskih prava manjina, a naročito poštovanjem kolektivnih prava Srba koja imaju i svoju teritorijalnu projekciju.  Onog momenta kada nosioci demokratske kosovske vlasti započnu proces suočavanja sa odgovornošću povodom albanskih zločina prema nealbancima na Kosovu, put u nezavisnost te teritorije je otvoren. što Albanci pre krenu putem poštovanja prava i sloboda manjina, to će raspoloženje u međunarodnoj javnosti biti relaksiranije po pitanju njihovih independističkih političkih zahteva (koji se danas ocenjuju kao preterani).
Taj novi albanski kurs bi podrazumevao demonstraciju jasne političke volje da se identifikuju i kazne počinioci zločina prema nealbanskom stanovništvu. Indikator te volje predstavljao bi opšti konsenzus kosovarskih političkih subjekata u vezi priznavanja činjenice da su se ti zločini uopšte desili (i to u meri koju utvrde relevantne institucije i organizacije međunarodne zajednice).
Drugi uslov nezavisnosti Kosova jeste jasno opredeljenje njegovih političkih lidera za saradnju sa demokratskim vlastima u Beogradu, u koordinaciji sa institucijama međunarodnih vlasti na Kosovu. Saradnja sa Haškim tribunalom se podrazumeva.


(Očekivanja od Beograda, elementi agende novog Dejtona ili Rambujea, neodrživost Rezolucije 1244)

Kao doprinos relaksaciji odnosa sa kosovskim Albancima, i Albancima uopšte, demokratske vlasti u Srbiji bi morale da obezbede kooperativnost kosovskih Srba, prvo sa Beogradom, a potom i sa demokratskim vlastima i institucijama Kosova, kao i sa nadležnim telima međunarodne zajednice. Prethodno bi jugoslovenske i srpske vlasti morale da ispoštuju pomenuti princip uslovljenosti kosovske nezavisnosti. Sa svoje strane, međunarodna zajednica bi trebalo da dopusti određeni stepen involviranosti Beograda u uslovljavanje nezavisnosti Kosova.  Na taj način Srbija bi mogla maksimalno da zaštiti srpsku zajednicu na Kosovu dok bi krucijalno političko pitanje – status Kosova – bilo na izvesnom putu kompromisnog rešenja. Time bi se, nesporno, otvorio proces rekoncilijacije, dijaloga i saradnje na relaciji Beograd-Priština-Tirana. Pritom bi bilo zgodno da se Tirana nekim dokumentom javno deklariše kako nema pretenzija prema pripajanju Kosova, što bi odobrovoljilo Beograd da učini isto te da državu Kosovo prihvati kao realnost. Organizovanje nekog novog Dejtona ili Rambujea, u čiju bi agendu ušlo i ovo pitanje, moglo bi da rezultira potpisivanjem istorijskog sporazuma na relaciji UN-Beograd-Tirana-Priština. Tako bi bila ustanovljena nova struktura političke stabilnosti i bezbednosti u regionu, a što bi konačno vodilo suspendovanju Rezolucije UN 1244 o Kosovu.
 
Opcija održavanja statusa quo na Kosovu, u okviru Rezolucije 1244, kao i opcija široke autonomije u okviru SR Jugoslavije ili Srbije, nisu prihvatljive za građane Kosova. Takvo stanje dugoročno ne odgovara ni međunarodnoj zajednici jer bi situacija endemske političko-bezbedonosne nestabilnosti vezivala značajne međunarodne resurse. Status quo nije dobro održavati duže vreme bez jasnog kursa koji bi vodio konačnom rešenju statusa Kosova. Autonomija ne bi na zadovoljavajuć način rešila problem ljudskih prava nealbanaca, jer  Albanci, usled političke frustracije, ne bi u dovoljnoj meri bili motivisani za preduzimanje koraka ka eliminaciji tog problema. Uslovna nezavisnost Kosova je maksimum koji Albanci mogu izvući i sa čime moraju biti saglasni. To u prevodu znači sloboda kretanja, upotreba jezika i ostala prava i slobode za Srbe, Rome i druge nealbance. Na kraju, nije potrebno opširnije naglašavati da inicijalni korak ka realizaciji predočenog plana jeste upravo na Beogradu. Beograd mora da bezuslovnom saradnjom sa Haškim tribunalom pokrene proces suočenja sa odgovornošću za srpske zločine prema kosovskim Albancima. To bi bila istorijska prekretnica.

(Jug Srbije/Preševska dolina – multietnička autonomija)

Problem juga Srbije (opštine Preševo, Bujanovac, Medveđa) mogao bi efektno biti rešen formulom multietničke autonomije po uzoru na oblast Brčko u Bosni i Hercegovini. Garanti te autonomije bili bi vlasti u Beogradu, vlasti Kosova i međunarodna zajednica. Povodom realizacije te ideje, na prostoru pomenute tri opštine bilo bi neophodno instalirati trajnu misiju OEBS koja bi, osim posmatračkog, imala i mandat arbitraže te ombudsmana. Beograd i Priština bi participirali putem posebnih posmatračkih i savetodavnih tela i komisija. Zona bi bila demilitarizovana, a osim multietničke policije i posmatrača OEBS sa lakim naoružanjem, prisustvo neke druge regularne ili neregularne oružane formacije ne bi bilo dozvoljeno.

Tek nakon ispunjenja pomenutih uslova bilo bi moguće organizovati prve multietničke izbore za organe i institucije autonomne oblasti Preševo, Bujanovac, Medveđa. Izbori bi upotpunosti bili sprovedeni pod nadzorom međunarodne zajednice uz saradnju sa Beogradom i Prištinom. U izradi statuta autonomije učestvovali bi predstavnici lokalnih zajednica, predstavnici vlasti u Beogradu i Prištini, zatim predstavnici UNMIK-a, OEBS-a, kao i nezavisni eksperti.
Takođe, po uzoru Tirane u slučaju Kosova, tako bi i zvanična Priština bila u obavezi da se nekim dokumentom distancira od pretenzija prema zoni multietničke autonomije na jugu Srbije.  To podrazumeva i distancu od javne upotrebe termina “Istočno Kosovo”. Bio bi to jasan signal Beogradu da nema opasnosti od velikoalbanskih pretenzija ka ovom području.

Pokretanje krivične odgovornosti prema svima koji su se ogrešili o humanitarno pravo Albanaca u tom regionu u poslednjih deset godina bio bi prvi korak ka realizaciji multietničke autonomije. Naravno, na Beogradu je da učini taj prvi korak. Zauzvrat, lokalni albanski politički lideri morali bi da se ograde od ciljeva i delovanja “Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe”.
Specifičnost ovako postavljene multietničke autonomije na jugu Srbije ogleda se u stavu da bi ovaj entitet imati svoje predstavnike i u srpskom i u kosovskom parlamentu, dok će u radu lokalnog parlamenta  participirali predstavnici Beograda, Prištine i međunarodne zajednice.

2. Srpsko-bošnjački odnosi i pitanje Sandžaka unutar SR Jugoslavije
(kontinuitet subjektiviteta Sandžaka kao regije; širok mandat misije OEBS kao dobar početak)

Pitanje Sandžaka treba posebno posmatrati i tretirati, bez obzira na to u kom pravcu će ići odnosi Srbije i Crne Gore. Sandžak je izdvojen problem i na to nema uticaja postoji li federacija Srbije i Crne Gore ili ne postoji. U oba slučaja treba obezbediti mehanizme za nesmetan i politički autonoman razvoj subjektiviteta ove regije. Ključni termini za održavanje istorijskog kontinuiteta subjektiviteta Sandžaka jesu: autonomija (priznata od strane Beograda i Podgorice), demilitarizacija, prisustvo međunarodne zajednice. Širok mandat misije OEBS u Sandžaku  bio bi dobar početak. Cilj misije bio bi u funkciji stvaranja preduslova za realizaciju sandžačke “dvojne” autonomije (u odnosu i na Beograd i na Podgoricu), te promovisanje Novog Pazara kao novog političkog centra u svojstvu simbola bošnjačkog političkog subjektiviteta u Srbiji i Crnoj Gori.

Sa druge strane, od bošnjačkih političkih prvaka se očekuje da se javno ograde od ideje o eventualnom izdvajanju Sandžaka kao posebne države i/ili priključenju te regije Bosni i Hercegovini. Politička diferencijacija i “pozitivna marginalizacija” pojedinaca i političkih partija koje zagovaraju secesionističku opciju jeste obavezujuć uslov sandžačke autonomije. što je ta distanca veća, to je i nivo autonomije viši. Povodom pitanja Sandžaka, Srbija i Crna Gora bi morale da pokažu više kooperativnosti u vezi slučaja Štrpci, kao i u vezi drugih slučajeva ozbiljnog kršenja ljudskih prasva Bošnjaka u Sandžaku tokom devedesetih.


3. Vojvodina – istorijski kontinuitet autonomije
(referendumska autonomija, elementi državnosti, čvrsta zajednica opština sa mađarskom većinom)

Pitanje autonomije Vojvodine jednostavno bi moglo biti rešeno na referendumu građana Vojvodine. Referendum, pod nadzorom OEBS-a, konačno bi stavio tačku na nedefinisani status pokrajine. Pritom bi trebalo voditi računa da okvir autonomije, s obzirom na istorijski kontinuitet, bude na nivou koji bi poštovao osnovne elemente državnosti. Ti elementi su Centralna banka Vojvodine, autonomne policijske snage, autonomna spoljna politika (u regionalnom opsegu), nezavisna vojvođanska televizija, akademija nauka, demilitarizacija pokrajine. Široka autonomija Vojvodine morala bi da ima i određena rešenja teritorijalne i kulturne autonomije manjina. Mađarska manjina, sa Suboticom kao političkim centrom, uživala bi posebnu autonomiju kroz formu čvrste zajednice opština sa mađarskom većinom. Zauzvrat, baš poput Bošnjaka u Sandžaku i Albanaca na jugu Srbije, i mađarski politički prvaci bi se morali distancirati od ideja i subjekata koji zagovaraju pripajanje Vojvodine ili njenih delova Mađarskoj. Od Mađarske bi se očekivalo da podrži ovakav stav svojih sunarodnika, kao i predočenu autonomiju Vojvodine.

(Romsko i ostala manjinska pitanja)

Problem diskriminacije Roma u Srbiji može se rešavati kvotama pozitivne diskriminacije po svim nivoima. U srpskom parlamentu, na primer, po uzoru na kosovske Srbe, Romi bi mogli imati određen broj svojih predstavnika, bez obzira na rezultate izbora. Problemi romske emancipacije, kulture, obrazovanja i zapošljavanja podmirivali bi se posebnom stavkom državnog budžeta. Takođe, od sredina sa većinskim romskim stanovništvom mogle bi biti formirane slobodne opštine sa posebnim ekonomskim povlasticama, čime bi bilo omogućeno samofinansiranje Roma. Takođe, od srpskog zakonodavca se očekuju iste mere i u pravcu zaštite drugih manjina, uključujući i seksualne manjine. Homofobija i seksualno uznemiravanje ulaze u taj korpus.
Naravno, pod udar zakona podležu sve vrste segregacije, rasne diskriminacije, netolerancije, nasilja i govora mržnje prema Romima.  Isto tako, trebalo bi sankcionisati pokušaje nacionalne asimilacije kako Roma , tako i drugih manjina. Naposletku, po uzoru na ovde izložen slučaj Roma, tako bi i druge nacionalne manjine mogle uživati zaštitu kolektivnih prava (Rumuni, Vlasi, Hrvati, Bugari, Slovaci, Rusini…).

[Ljubo Gazivoda]

OPCIJA 2

PRINCIPI  NACIFIKACIJE

1. Srpski narod je u ratu, konstantnom ratu od samih početaka srpske slovesnosti. Mir je uvek predah između bitaka te kao takav ne može biti ideal života. Takav ideal je obezoružavajuć. Svaki oblik razoružavanja, demilitarizacije jeste manifestovanje volje za samouništenjem. Život je borba, te se u skladu sa tom činjenicom imamo organizovati kao pojedinci, kao narod i kao država. Mir je vreme kada se spremamo za rat. Rat je kušnja naših napora i pripreme za vreme mira. I ne zavaravajmo se. U vreme mira ne znači da se ne vodi rat.

2. Šta je Neprijatelj? Neprijatelj je pojedinac, država, skup država, organizacija, institucija, ideologija, verska organizacija, politički pokret, formalna ili neformalna grupacija, način života, pogled na svet, filozofija, koja na bilo koji način, namerno ili nenamerno utiče na vitalnost, brojnost, zdravlje, snagu, volju i stabilnost srpskog narode i srpske države.

3. Dužnost svakog srpskog pojedinca, kao i srpske države jeste da se svim raspoloživim sredstvima stalno bori protiv Neprijatelja i njegovog uticaja. U toj borbi, nikakve moralne skrupule, etičke ili karakterne nedoumice nisu dozvoljene niti opravdane. Da bi pobedili Neprijatelja moramo ga poznavati, poštovati i biti bolji od njega. Ako je Neprijatelj zao, mi moramo biti Zlo. Ako je Neprijatelj lukav mi moramo biti podmukli. Ako je Neprijatelj suptilan mi moramo biti suptilniji itd. Svaki pojedinac u toj borbi može pružiti svoj doprinos. Kao samoubilačka iluzija ima se anatemisati svaki malodušan stav koji podrazumeva da je doprinos pojedinca beznačajan. Svako je u toj borbi na sebi svojstven način vredan i bitan.

4. Neprijateljska je svaka ideja koja izaziva sumnju, malodušnost, apatiju ili kukavičluk u duhu srpskog naroda, a što direktno utiče na njegovu odbrambenu sposobnost i sposobnost srpske vojske. Pojedinci, organizacije, mediji, institucije, formalne i neformalne grupe koje na bilo koji način zagovaraju takve ideje bilo gde, u zemlji ili inostranstvu imaju se smatrati neprijateljskim te se mora težiti njihovom neutralisanju u meri koja je to moguća i na način koji tog trenutka stoji na raspolaganju.

5. Suština srpske vojne doktrine mora biti objedinjenje svih teritorija srpskih zemalja koje su trenutno pod okupacijom, makar i nakon hiljadu godina. To znači da srpski narod i njegova država, u tehnološkom, vojnom, ekonomskom, moralnom i demografskom smislu mora da se bori za održanje primata u regionu. Srpski narod i vojska mora da budu sposobni za vođenje kako kratkotrajnih, tako i dugotrajnih ratova, konkretnih, propagandnih ili specijalnih, kako protiv bilo kog suseda ili koalicije suseda, tako i protiv invazije neke druge dalje sile. Održanje na visini tog cilja jedan je od osnovnih zadataka svake srpske vojne, bezbedonosne, socijalne, ekonomske, ideološke, propagandne ili naučne doktrine.

6. Srpska država je instrument volje srpskog naroda. Njena prevashodna uloga je da očuva i poveća vitalnost, brojnost, zdravlje, snagu, volju i materijalnu, odnosno duhovnu stabilnost srpskog naroda i da omogući njegov dalji napredak. U svetlu toga, svako ljudsko biće koje može da dokaže svoje srpsko poreklo, ili da prati trag srpske krvi do trećeg kolena unazad (da ima prababu, odnosno pradedu čiste srpske krvi), ima pravo na srpsko državljanstvo. Svi ostali koji to ne mogu dokazati ne mogu steći to pravo, a ako su ga do sada imali može im biti oduzeto ukoliko ne manifestuju lojalnost srpskoj državi i patriotizam, na način koji je vidljiv i merljiv.

7. Očuvanje, održavanje, jačanje i proširenje srpske države, njenih granica, brojnosti građana, njene moći i stabilnosti, osnovni je fokus nacionalne bezbednosti, kako institucija koje se bave tim poslom, odnosno same države, tako i svih građana Srbije. Svi smo mi nacionalna bezbednost. Svaki Srbin je u svom domenu kadar da brani i štiti interese srpske države, a samim tim i celokupnog srpskog naroda, odnosno samog sebe.

8. Svaki pojedinac je predmet interesovanja državnih službi bezbednosti, jer se nikad ne zna da li će i kada svaki pojedinac postati bezbednosno interesantan tako što će namerno ili nenamerno početi da ugrožava nacionalnu bezbednost ili da bude u poziciji da o tome ima neka znanja.

9. Borba za slobodu je borba za opstanak. Borba za opstanak je borba za slobodu. To je zakon srpskog liberalizma, nacionalizma, socijalizma i ma koje društvene ideologije. Sve ostalo je samoobmanjivačka i samoubilačka iluzija. Borba kao takva, i uopšte bilo kakav oblik borbe jeste od suštinskog značaja u optici doktrine bezbednosti. Naposletku, bezbednost je Inteligencija, bezbednost je kultura.

10. Osnovni princip diplomatije: Oni stranci (diplomati, novinari, predstavnici raznih država ili organizacija itd.) koji po odlasku iz Srbije podnose negativne izveštaje i daju negativne ocene u vezi sa stanjem u Srbiji ili njenim namerama, trebalo bi tretirati kao persone non grata. Takvim licima bi zauvek bio zabranjen ulazak u Srbiju i državni organi, diplomatski predstavnici te druga pravna lica sa tom osobom više ne bi komunicirali. Dakle, svako ko jednom uđe u Srbiju i izrazi želju da to učini opet, o njoj i njenom narodu ima govoriti lepo ili neka ćuti.

Neprijatelj nije samo i tek u Vašingtonu, Briselu, Londonu, Berlinu, Rijadu ili Vatikanu. Neprijatelj nije tek i samo u Zagrebu, Tirani, Sarajevu, Prištini. Neprijatelj, pravi neprijatelj, najopasniji i najpodliji neprijatelj, nalazi se uvek i samo u Beogradu.

Neprijatelj nije Srbin, već samo igrom slučaja ili sudbine nosi srpsko ime i prezime i nezahvalno hoda srpskom zemljom. Nedopustiva je njegova sloboda. Nedopustivo je to odsustvo straha kod neprijatelja. Nedopustiva je pasivnost svih vas koji bi da učinite nešto a ne znate šta. Ko je Neprijatelj? Neprijatelj je svako ko usmenim, pismenim, elektronskim ili bilo kojim drugim putem dostavlja bilo koju vrstu informacije o materijalnom i duhovnom stanju našeg naroda i države bilo kome ko je u posredno ili neposredno, svesno ili nesvesno u službi onih sila koji nastoje da potčine, ometu, porobe, unište ili ponize.

Neprijatelja proskribovati u smislu novog, pravednog i patriotskog Zakona o lustraciji koja će tim licima onemogućiti da se i dalje bave profesionalnom srbofobijom u bilo kojoj formi. Da ne otvaraju firme; da ne osnivaju nevladine organizacije (postojećima oduzeti dozvolu za rad); da se ne kandiduju za javne i državne funkcije; da se ne zapošljavaju u javnim i državnim službama; da nemaju pravo na penziono, zdravstveno i socijalno osiguranje. Onog trenutka kada jednom napuste Srbiju da im se onemogući povratak; da budu javno raskrinkani i prozvani; nekima da se sudi i da srpski narod bude upoznat sa njihovim nedelima, otkazivanjima, špijunažom, pomaganjem neprijateljima itd.

[Truman]

Stojane, nemoj da se ljutis, ali za citanje ovog teksta ( tekstova ) ce mi trebati puno vremena i strpljenja, a mislim da ce to vaziti i za druge forumase pa ces morati da se strpis.

[Ljubo Gazivoda]

Vidim čitalo se ođe a niđe komentara.... :zaboga:

[Domaci Zdajnik]

Uh, mnogo ima. Ja sam počeo da čitam pa se smorio (haha). Zanimljivo izgleda ali stvarno ovih mjeseci slabo čitam i da bih ovoliko isčitao moraću najpre da uđem u formu. Za par dana stiže komentar.