Patriotizam i nacionalizam niskog intenziteta

[Domaci Zdajnik]

Sa tog stanovišta mogli bismo da pitamo i čemu kultura, čemu umetnost, čemu kvalitet u bilo kojoj oblasti, kad postoji i ono "bilo šta", u svakoj oblasti, u svakom trenutku. Ono lakše, i manje kvalitetno, ali zadovoljavajuće.

Prošireno sam odgovorio i na ovu temu tekstom na topicu "Ateizacija".

[branko krsmanovic]

Bez uzimanja u obzir konteksta političkog ne može se u potpunosti utvrditi razlika između nacionalizma i patriotizma. Tim pre, što je priroda nacionalizma isključivo politička, a patriotizam je jedna od najčešće korišćenih reči u POLITIČKOM procesu, bilo koje vrste. Čak i romantičarski koreni nacionalizma ne ostavljaju ovaj pojam izvan polja politike jer je onovremena emancipacija naroda značila političku emancipaciju, pretvaranje naroda u naciju. Ondašnji nacionalizam je, zaista, sa svojim egalitarnim potencijalom doneo emancipaciju, ali se svaka njegova kasnija redefinicija, npr. Nemačka 1930-ih ili Jugoslavija 1990-ih, pokazala kontraproduktvnim.Najvažniji njegov kvalitet, iako to Kangrga naziva životinjstvom, jeste zapravo kohezivni faktor državnih društava. On je najčešći odgovor na pitanje šta pojedinca čini lojalnim državi u kojoj živi? Je li to samo pretnja državnom silom u slučaju izbegavanja poreskih obaveza. Ne, naravno. Ovakav nacionalizam iako dobrim delom očišćen iz struktura političkih sistema, prisutan je i u zemljama Zapada, pa i onim najliberalnijim. A u Francuskoj će verovatno preko politike najzbiljnijeg kandidata na predsedničkim izborima, Sarkozija, biti dobrim delom uvučen u sam sistem iz čega će se videti još jedna njegova osobina: snažan mobilizacioni faktor u slučajevima kada se društvo oseti ugroženim.

S druge strane, patriotizam ostaje izvan polja političkog jer se ovim pojmom označava osećanje i odnos prema zajednici, kojoj pojedinac pripada, zasnovan na osećanju ljubavi. Patriotizam je i, ako se tako može reći, etička obaveza, bilo da se koristimo imperativom "ljubi bližnjega svoga" ili "čini onako da način tvog delovanja može predstavljati osnov opšteg zakonodavstva". Patriotizam budući da je osećanje, nužno ostaje izvan politike i u privatnoj sferi. Njegovo javno upotrebljavanje, znači zapravo njegovu vulgarizaciju,kao što upotreba osećanja ljubavi prema ženi ili prijatelju istu tu ljubav vulgarizuje. Tako, patriotizam upotrebljen od strane politike može se označiti kao nacionalizam, jer, uz sva ona značenja koja nacionalizam ima, ima i značenje vulgarizacije patriotskih osećanja. Danas se čak koristi izraz "pornonacionalizam", njime se vrlo uspešno označava sva vulgarnost zloupotrebe patriotskih osećanja, koja su čoveku prirodna.

[Domaci Zdajnik]

Najvažniji njegov kvalitet, iako to Kangrga naziva životinjstvom, jeste zapravo kohezivni faktor državnih društava.

Kohezivni faktor nacionalizma najbolje se pokazao onda kad je zemlju trebalo do kraja upropastiti, bilo da je demokratija bila uspostavljena, bilo za vreme Miloševićeve vladavine. Dakle, u oba slučaja ova vrsta kohezije nacionalističkog predmišljenja znala je da intelektualnu razboritost otera u neznatne kute. Ima još primera (najsvežiji onaj vezan za donošenje novog ustava, odnosno lažiranje istog), ali nema smisla govoriti o ovom dok ne budeš pojasnio o čemu se zapravo radi, kakva je to kohezija posredi.

On je najčešći odgovor na pitanje šta pojedinca čini lojalnim državi u kojoj živi.

I ovog smo se nagledali. Slepa lojalnost državi u vreme kad ju je potrebno prepustiti vetru. Umesto da se forsira kritički um koji će znati da preispita odluku vođe države (u bliskoj istoriji poznata stvar) i s obzirom na sopstveno rasuđivanje odluči da li će otići i braniti državu ili primetiti da time ne brani ništa, nacionalizam je sposoban da slepo mobiliše, pa čak i dobrovoljno okupi snage žedne krvi ili nepotrebnog rata. Ovo nema veze sa domoljubljem, sa tim da se država učini boljom, snažnijom, i njeni građani srećnijim. Dokaz ovoga su vođeni ratovi tokom devedesetih.

S druge strane, patriotizam ostaje izvan polja političkog jer se ovim pojmom označava osećanje i odnos prema zajednici, kojoj pojedinac pripada, zasnovan na osećanju ljubavi.

Opet kažem: slepa ljubav prema državi koja može biti destruktivna za njenog građanina je ravna gluposti i tako nešto nikad intelektualac ne bi prihvatio. Anarhistički duh pojedinca tvori zdravu državu, a ne slepa ljubav pokornih i pokorenih zaljubljenika u nacionalističko-šovinističku prošlost ili kakvu god vezanost za rodnu grudu. Jedan došljak (čovek iz druge države) može biti bolji građanin od domaćeg, ako novu državu voli konstruktivno, i kritikuje (mrzi) onda kad to njena vlast zasluži. To nikako da shvate Sile Mraka, tj. nacionalisti u Srbiji. Slepa (bezuslovna) ljubav prema državi loša je koliko i slepa ljubav prema bilo čemu.

Patriotizam budući da je osećanje, nužno ostaje izvan politike i u privatnoj sferi. Njegovo javno upotrebljavanje, znači zapravo njegovu vulgarizaciju,kao što upotreba osećanja ljubavi prema ženi ili prijatelju istu tu ljubav vulgarizuje.

Ni sa ovim ne mogu da se složim. Razglabati o nečemu, analizirati pojmove ljubav, patriotizam, nacionalizam, kao i sve drugo, jeste poželjno ako želimo naći njihovo pravo određenje, značenje, funkciju. Neretko pesnici razglabaju o ljubavi pa je ipak ne čine vulgarnom. Filozofi jednako. Politički analitičar bi morao znati šta je pravo određenje nacionalizma i patriotizma. Patriotizam se u ovom pogledu, koliko god ga smestili u sferu privatnog, ne razlikuje od nacionalizma u onoj meri da bi dobio konotaciju poželjnog u jednom kritičkom razmatranju. Drugim rečima, biti patriota u državi kao što je Srbija bila devedesetih ravno je gluposti Jova iz Biblije. To, dakle, nije vera, kao što nam o tome lepo govori Kjerkegor, već ludost, bolest; pa tako i patriotizam u ovom slučaju jest posledica bolesne duše, a ne (samo) slepe ljubavi prema domovini, ma šta se pod domovinom podrazumevalo (jer može se mnogo toga i ovde različitog razumeti).

[branko krsmanovic]

Način na koji pesnici i filozofi, ako su istinski majstori svog posla, koriste pojam ljubavi u javnom razglabanju, bitno je različit od načina na koji to čini politika upotrebljavajući "ljubav prema svojoj lokalnoj ili široj zajednici" ili patriotizam u javnom poslu.
"Političar: ja volim svoj narod = ja sam dobar = glasajte za mene. "- primer vulgarizacije osećanja.
 Kod filozofa i pesnika ne postoji egoistički moment izražen potrebom da se okoriste činjenicom ili samo izjavom da imaju osećanja prema zajednici kojoj pripadaju. Oni to čine ne radi sebe već radi samog fenomena. Dalje, razlika između vulgarne (nacionalističke,političke) upotrebe reči patriotizma i umetničke je postojanje suda o drugome koji često zahteva i sankciju prema onom ko izlazi iz vrednosnog okvira nastalog na upotrebi patriotskog osećanja. Kod pesnika i filozofa postoje vrednosni sudovi o osećanjima ali ne povlače poseban odnos prema ljudima.
Napomenuti kohezivni potencijal nacionalizma, ne znači vrednosno se odrediti prema nacionalizmu. Ne znam zašto to nazivati i životinjstvom, što je, pretpostvaljam, nepoželjan sud. Neki ljudi nisu privrženi svojoj zajednici, već npr. ideji, tako da mogu biti nekritčki podjednako koliko i nacionalisti. Nacionalisti/patriote ne moraju obavezno biti manje kritični od zaljubljenika u ideje (slobode, jednakosti), samorefleksija i kritika ostaje svakom, bilo da se identifikuje sa svojim selom, bilo sa antiglobalističkim pokretom. Praksa je pokazala da i kod jednih i kod drugih postoje primeri ekstremnog zalaganja za svoja uverenja, ali to ne govori o kvalitetu uverenje već o kvalitetu onoga ko ih se pridržava. U demokratskim zemljama su zagovrnici konzervativnih ideja, među njima i nacionalističkih, integrisani u politički život. Politički sistemi funkcionišu čak i kad u Nemačkoj npr. pobede hrišćanski-demokrati, ili u Hrvatskoj HDZ. Poenta je da otklon od ekstremizma može da legitimiše i nacionalističku politiku kao društveno prihvatljivu. Kao što npr. humane ideje socijalizma, jednakost ljudi, briga za socijalno ugrožene, može biti upotrebljena, u svojoj ekstremnoj varijanti, kao komunistička diktatura.

[Domaci Zdajnik]

Način na koji pesnici i filozofi, ako su istinski majstori svog posla, koriste pojam ljubavi u javnom razglabanju, bitno je različit od načina na koji to čini politika upotrebljavajući "ljubav prema svojoj lokalnoj ili široj zajednici" ili patriotizam u javnom poslu.

Poenta je bila u tom da se o ovim pojmovima mora razglabati, kako ne bi bili eksploatisani od strane političke ili koje god strukture. Npr. savremeno razumevanje ljubavi, nošeno medijima, ima katastrofalne posledice po društvo, baš otud što se o ovom ćuti u krugovima u kojima se o tom pojmu moralo govoriti. Što važi i za nacionalizam i patriotizam, i jako je vezano za zloupotrebu (a to znači već samo korišćenje, upotrebu) kroz političku i medijsku retoriku.

Kod filozofa i pesnika ne postoji egoistički moment izražen potrebom da se okoriste činjenicom ili samo izjavom da imaju osećanja prema zajednici kojoj pripadaju. Oni to čine ne radi sebe već radi samog fenomena.

To znači da ćeš se složiti da sociolog i politički analitičar moraju stalno pretresati i utvrđivati značenje pojmova patriotizam i nacionalizam.

Napomenuti kohezivni potencijal nacionalizma, ne znači vrednosno se odrediti prema nacionalizmu.

Olakšaću: razlika između onog što vidiš kao kohezivnu (benignu) funkciju nacionalizma ili nacionalističkog/patriotskog osećanja i onog što ja vidim kao kohezivni element zajednice jest u tom što kohezija ljudi u zajednici koju ja prikazujem zavisi od njihovog kritičkog stanovišta prema situaciji koja varira i koja nije unapred data takvom da je državu/zajednicu potrebno podržati, shodno tome da nju predstavlja jedan (greškama podložan, sklon) vođa, iako demokratski izabran. Moja zajednica biće mobilisana u slučaju da se pokaže da je to mišljenje ovih slobodnih pojedinaca, a ne naredba vođe ili oligarha. Kod tebe je to ili stvar poslušnosti ili slepe ljubavi prema domovini, mada je u stvari posredi slepa poslušnost prema odluci jednog ili manjeg broja ljudi na vlasti koji za slepce predstavljaju personifikaciju države.

Praksa je pokazala da i kod jednih i kod drugih postoje primeri ekstremnog zalaganja za svoja uverenja, ali to ne govori o kvalitetu uverenje već o kvalitetu onoga ko ih se pridržava. U demokratskim zemljama su zagovrnici konzervativnih ideja, među njima i nacionalističkih, integrisani u politički život. Politički sistemi funkcionišu čak i kad u Nemačkoj npr. pobede hrišćanski-demokrati, ili u Hrvatskoj HDZ. Poenta je da otklon od ekstremizma može da legitimiše i nacionalističku politiku kao društveno prihvatljivu. Kao što npr. humane ideje socijalizma, jednakost ljudi, briga za socijalno ugrožene, može biti upotrebljena, u svojoj ekstremnoj varijanti, kao komunistička diktatura.

Sretao sam nekoliko puta do sada ljude građanske orijentacije koji su se zalagali za "ekstremno građansku opciju", što će reći za građanski ekstremizam. I dan-danas ne vidim u čemu je problem ako neko zauzme građanski-ekstremno-ofanzivnu poziciju, nasuprot ksenofobičnoj i stalno prisutnoj, vidno dominantnoj na ovim prostorima - ksenofobično-nacionalističko-šovinističkim ekstremizmima koji haraju, dobijaju prostor na medijima, pobeđuju na izborima, čine glavninu ličnosti 99% ljudi na ovim prostorima ("ako mi oduzmeš nacionalnost i ljubav prema naciji, šta će od mene preostati?").

[svetac38]

Jos pisano cirilicom. Gde god vidim cirilicu ispostavi se da je autor redova mrzitelj drugih nacija (sem Rusa), i u dusi (neo)nacist.

.. kerovi laju, karavani prolaze....

Padalo mi je na pamet da pokrenem inicijativu u Srbiji: PISI LATINICU, u znak volje da se barem u tom pogledu zaboravi seljakluk (koji je kod nas isto sto i tradicija, a koja je opet za naciste ponos po sebi) i pozeli Evropa.

..... i posle kaže da nema kompleksa........ a da, ovo "seljakluk" nisam siguran da je pravilno

Odmaknite se malo od monitora i posmatrajte koliko neko moze biti nakazne svesti.

.... ili ti cinik, ne prepoznaje cinika

Ne, nije rec o shali, covek (je li covek?) zaista zeli da zna koje je nacionalnosti postavljac teme i autor teksta.

.... oho prodro si mu u dubinu duše primitivne balkanske.........

[branko krsmanovic]

Sretao sam nekoliko puta do sada ljude građanske orijentacije koji su se zalagali za "ekstremno građansku opciju", što će reći za građanski ekstremizam. I dan-danas ne vidim u čemu je problem ako neko zauzme građanski-ekstremno-ofanzivnu poziciju, nasuprot ksenofobičnoj i stalno prisutnoj, vidno dominantnoj na ovim prostorima - ksenofobično-nacionalističko-šovinističkim ekstremizmima koji haraju, dobijaju prostor na medijima, pobeđuju na izborima, čine glavninu ličnosti 99% ljudi na ovim prostorima ("ako mi oduzmeš nacionalnost i ljubav prema naciji, šta će od mene preostati?").

Vrlo sam skeptičan prema mogućnosti postojanja "ekstremno građanske opcije", ali cela fraza ostavlja prostor za nastavak diskusije koja ostaje u okviru zadate teme. Dalje, otvara se pitanje pozicije sa koje dolaze kritike nacionalizma/patriotizma. Na građanskom konceptu su zasnovane sve moderne demokratije. Koncept, zapravo nije nikakvo posebno umovanje već konkretan skup prava, sloboda, ali i obaveza koje su pozitivirane Ustavom i zakonima. Pobrojane slobode i prava nastaju u okvirima liberalnog učenja Kanta, Loka, kasnije Mila i drugih. Cilj liberalne teorije bio je ostvarenje jednog polja jednakosti i slobode, koje će biti zaštićeno od državne intervencije, a prvi put ovi ideali su uvedeni posle Francuske revolucije. Važna je činjenica da se proklamovanim građanskim slobodama nije htela ostvariti koncepcija društve gde će liberalizam biti jedina vladajuća ideja. Naprotiv, cilj je bio ostvariti ambijent u kome će moći da konkurišu različite ideje, ideologije počevši od onih desnih sve do onih levih, sa liberalizmom u centru. Isto tako smisao učenja podrazumeva odustajanje od ekstremizma i jednih i drugih, a sve u korist trajne stabilnosti i ostvarenja mogućnosti da svi u jednoj fer konkurenciji mogu doći na vlast ako steknu odgovarajuću podršku. "Odustajanje od ekstremizma" kao nešto što je u središtu građanskog koncepta čini frazu "ekstremno građanska opcija" besmislenom. Građanska opcija jeste jednostavno skup prava i sloboda koje postoje  u zakonu ili ne postoje, i ako postoje onda se primenju ili ne u zavisnosti od toga koliko je država pravna ili nije. Ekstremnom se smatra ona ideja čiji cilj jeste da se ove slobode i prava uskrate drugima, po bilo kom osnovu.
U tom smislu, kritike nacionalizma/patriotizma nisu nikada dolazile iz polja liberalnih učenja. Sam liberalizam ne bi bio to što jeste ako bi kritikovao sadržaj nacionalističkih ideja. On se ograničava na kritiku ekstremizma bilo konzervativnog, bilo radikalno-revolucionarnog, bez ulaska u evaluaciju sadržaja ovih pogleda na svet. Svaka ideja može biti legitimna ukoliko poštuje pravila igre, tj. proceduru koju je iznedrila liberalna teorija.
Kritika sadržaja ideje nacionalizma, dolazi iz drugog ekstrema, koji nije mnogo bolji, već može biti i gori jer je ekstreman, kao što i nacionalizam može biti socijalno prihvatljiv ukoliko poštuje pravila igre (već sam spomenuo primer Hrvatske). Desni i levi ekstremizam su zapravo skloni kritci svega što se ne poklapa sa njihovim pogledom na svet, ali oni nemaju puno veze sa građanskim konceptom već samom činjenucom da su ekstremni. U prilog ovom navešću jedan citat Aleksandra Tišme, ne sećam se od koga ga je on preuzeo. Glasi o ovako:"U čemu je razlika između komunizma i fašizma? Odgovor: U teoriji!"

[Domaci Zdajnik]

Jasno, moja je krivica što smo se udaljili od teme. Uvodim pojam bez opisa njegovog značenja, i dobih simpatičnu kritiku. Jasno je da građanske vrednosti nemaju ekstreme, pa je ekstremno-građanstvo oksimoron, barem na prvi pogled. Kažem "na prvi pogled", jer sam negde (a to je moja krivica što nisam naznačio ovde) već govorio da će u Srbiji i na prostoru Balkana biti potrebno uvesti novi pojam građanskog koji će značiti stvarno građansku opciju, a to znači beskompromisno težiti slobodarskoj ideji, bez obzira na volju birača, mnenja i koalicionog potencijala. Razlog je trošenje pojma u medijima do onog nivoa kad građansko postaje tačka u kojoj se spajaju ideje populizma i građanskih vrednosti. Levi "ekstremizam", kao ekstremizam ideje ravnopravnosti nisam video u obliku komunizma, da bi mi se prišivalo kako su fašizam i komunizam jednako loši.

Ali mi je simpatično, i time hoću da se vratimo na temu, kad neko ume ovako da se izrazi, shvati građanske vrednosti kao vrednosti ravnopravnosti i slobode svih građana, a ipak stoji sa strani nacionalizma kao njegov protagonist.

[branko krsmanovic]

Ma kako to čudno izgledalo, nekad se iz pozicije svesnog i savesnog građanina može uzeti kao obaveza i dužnost da se brani nacionalizam  . Građani su dužni da brane svačije pravo da se izrazi, pa i pravo nacionalista. Naravno, do izvesne granice, tj do granice kada pomenuti nacionalizam poprimi ekstreman oblik i počne da ista prava i slobode ugrožava drugima.
Ono što na neki način izaziva podozrenje je "beskompromisna odbrana građanskih vrednosti". Ekstremizam u odbrani građanskih vrednosti, zapravo i ne postoji. Ova odbrana podrazumeva disciplinovanje države koje se u najradikalnijem obliku javlja kao građanska neposlušnost. Čak ni građanska neposlušnost nije ništa ekstremno već nastojanje da se politika vrati u okvire normalnosti. Hoću da kažem da građani koji brane vrednosti slobode i jednakosti ne treba da se obračunavaju sa fašističkim grupama koje prebijaju Rome, već da disciplinuju državu da primenjuje zakon.

Ljudi osete privučenost građanskim konceptom zbog privlačnosti ideje slobode i jednakosti. Međutim, ovde bi bilo pametno postaviti pitanje šta to u nacionalizmu jeste toliko privlačno, jer i ovaj pogled na svet ima mnogo pristalica? Nikako ne mogu da se složim sa odgovorima koji ove ljude označavaju kao žrtve sopstvenog životinjskog nagona, psihopate i sl. Iako ne sporim da ima i takvih.
Već sam spomenuo osećanje ugroženosti. Kada se ono javi ljudi se prirodno homogenizuju unutar svoje zajednice, iz čisto racionalnog razloga: želje za bezbednošću (Američka nacije se ujedinila oko predsednika Buša nakon 11. septembra). Onda ni ta privrženost zajednici nije baš toliko životinjska, jer je posledica racionalne kalkulacije da se u krilu svoje zajednice ili političke zajednice - nacije može sačuvati i povećati bezbednost. Ako smo na tragu Aristotelove političke škole, onda privrženost političkoj zajednici uopšte nije nešto životinjsko. Naprotiv! Izvan političke zajednice (u našem slučaju: nacije) su životinje, zajedno sa robovima i bogovima.
Govorio sam o nekim koristima koje nacionalno jedinstvo može doneti. Naravno, u našem slučaju se to izvrgnulo u nešto sasvim drugo: izmišljani su neprijatelji koji nas ugrožavaju, da bismo se ujedinili oko nog ko je proizvodio neprijatelje, a u cilju njegovog ostanka na vlasti.

[Domaci Zdajnik]

Ma kako to čudno izgledalo, nekad se iz pozicije svesnog i savesnog građanina može uzeti kao obaveza i dužnost da se brani nacionalizam. Građani su dužni da brane svačije pravo da se izrazi, pa i pravo nacionalista. Naravno, do izvesne granice, tj do granice kada pomenuti nacionalizam poprimi ekstreman oblik i počne da ista prava i slobode ugrožava drugima.

Sve vreme sam govorio o nacionalizmu kao simptomu nezrele ličnosti, onako kako to opisuje i Kangrga, i Kiš, i još neki koji su ovde na topiku citirani. Kao psihološki fenomen on se zaista javlja kao nedostatak duhovnog sadržaja u svesti, koji se potom pokušava dopuniti kolektivnim osobinama, tradicijom i svim onim što karakteriše nacionalizam. Posledice ovako negovanih pojedinaca, njihovog duha, oseća potom čitavo društvo/zajednica ljudi, pod kojim se nalaze i oni koji sebe izgrađuju nezavisno, i zovu s obzirom na individualni napor, autentičnu egzistenciju, ili sartrovski rečeno: onakvim kakvim biraju da postanu, a ne onako kako im je tobože dato (s obzirom na to da se nacionalnost po nekakvoj logici nacionalista nasleđuje, te je anacionalni čovek u stvari nešto kao alien).

Ono što na neki način izaziva podozrenje je "beskompromisna odbrana građanskih vrednosti". Ekstremizam u odbrani građanskih vrednosti, zapravo i ne postoji. Ova odbrana podrazumeva disciplinovanje države koje se u najradikalnijem obliku javlja kao građanska neposlušnost. Čak ni građanska neposlušnost nije ništa ekstremno već nastojanje da se politika vrati u okvire normalnosti. Hoću da kažem da građani koji brane vrednosti slobode i jednakosti ne treba da se obračunavaju sa fašističkim grupama koje prebijaju Rome, već da disciplinuju državu da primenjuje zakon.

Slažem se, ali o tom nije ni bilo reči. Govorio sam o potrebi za novim pojmom građanskog, jer je medijski istrošen stari pojam, kako demokratskih, tako i građanskih vrednosti. To je sve.

Ljudi osete privučenost građanskim konceptom zbog privlačnosti ideje slobode i jednakosti. Međutim, ovde bi bilo pametno postaviti pitanje šta to u nacionalizmu jeste toliko privlačno, jer i ovaj pogled na svet ima mnogo pristalica? Nikako ne mogu da se složim sa odgovorima koji ove ljude označavaju kao žrtve sopstvenog životinjskog nagona, psihopate i sl. Iako ne sporim da ima i takvih.

Najpre, ne slažem se s tim da ljude privlači ideja ravnopravnosti (ne i jednakosti, to miriše na komunizam), barem ne mnoge ljude. Ideja ravnopravnih mogućnosti, ravnopravnog tretmana ljudi, biće prisutna kod onih koji zaista rade na tom da u ravnopravnim mogućnostima postignu nešto čime bi se iz ravnopravnih uslova izdvojili, postali nešto. To su preduzimljivi, vredni ljudi, koji grade sebe, ali žele da i drugi imaju iste mogućnosti. Takva ideja se sigurno ne bi dopala nekome ko knjigu u životu nije pročitao, ko je navikao na to da drugi umesto njega misli, odlučuje, mudruje, drugi njim postaje ili nestaje. To je čovek koji vegetira, ali i prisvaja ono što je kolektivnoj vegetaciji, navodno, svojstveno. O toj "kolektivnoj osobenosti" govore denacifikatori kakve nalazimo u Kangrgi, Kišu i drugima, te kritikuju pre svega njen psihološki izvor. I ne samo da se ovi, uz obuvanje opanaka i ogrtanje folklornih odora, izdvajaju iz "ničega", iz nečeg tako strašnog kao što su oni sami (praznina, koja čeka da postane a ništa s tim u vezi ne čini), dakle, ne samo da time nešto postaju, već istovremeno izbegavaju odgovornost pred onim što postaju, jer je, kako nam to R. Konstantinović veli u Filosofiji palanke, takvim ljudima bitna ona izvesnost i rutina, odsustvo krize (krinein), odsustvo mišljenja koje postavlja pitanja, koje može u nekom momentu ovog subjekta (ili objekta?) da razoruža, raskrinka.

Već sam spomenuo osećanje ugroženosti. Kada se ono javi ljudi se prirodno homogenizuju unutar svoje zajednice, iz čisto racionalnog razloga: želje za bezbednošću (Američka nacije se ujedinila oko predsednika Buša nakon 11. septembra). Onda ni ta privrženost zajednici nije baš toliko životinjska, jer je posledica racionalne kalkulacije da se u krilu svoje zajednice ili političke zajednice - nacije može sačuvati i povećati bezbednost.

Nikad ne bih stavio znak jednakosti između nacije i političke zajednice. Zajednicu mogu da čine anacionalni pojedinci/intelektualci, koje bi isto tako mogli biti sasvim bez osećanja prema onom mestu gde žive, rodu od koga su nastali, a da se ipak odazovu (na sopstveni poziv), odnosno mobilišu u trenucima kada takvoj zajednici preti opasnost, u cilju sopstvenog opstanka, uz pomoć drugih koji imaju iste motive. Nikakvoj nacionalnoj pripadnosti ovde nema mesta, ili nije nužno da se ona nađe. Potrebno je samo da ljudi znaju misliti.

[Lvzifer]

Sta je to nacionalizam? Koren reci vuce u reci nacija. Svi ovde vrlodobro znamo sta je nacija pa o tome necemo da polemishemo samo da se napomene koje cinjenice cine jednu naciju:  Kultura, Istorija i Jezik. Kazu i religija ali sa tim se ne slazem. Nacija moze biti razlicite religije.

Nacionalizam

Nacionalizam je ideologija koji postavlja naciju, odnosno etničku zajednicu za osnovu ljudskog i društvenog zivota i koji održanju iste daje prednost nad bilo kojim drugim političkim i društvenim principima.

Postoje različite vrste nacionalizama, s obzirom na različite definicije nacije koje se odnose na zajednički jezik, kulturu, društvene vrijednosti ili etničko porijeklo.

Određeni fenomeni koji bi se mogli nazvati nacionalizmom su postojali kroz sve vrijeme historije, ali se u svom modernom obliku nacionalizam javlja tek u Novom vijeku, prvo sa stvaranjem apsolutnih monarhija koje su stvorile okvir za stvaranje zajedničkog nacionalnog identiteta među podanicima (najčešće u Zapadnoj Evropi), potom kao kulturni pokreti u višeetničkim državama gdje je prosvjetiteljstvo i širenje pismenosti dovelo do stvaranja posebnih nacionalnih identiteta.

Nacionalizam se često prožima s drugim ideologijama kao što su konzervativizam, socijalizam i liberalizam. U 19. vijeku se nacionalizam počeo ispoljavati kao rasizam i imperijalizam, a u 20. vijeku je poslužio kao podloga za fašizam. Krajem 20. vijeka se pod određenim okolnostima počeo ispoljavati i kao vjerski fundamentalizam.

Nacionalizam se u 19. vijeku nametnuo kao dominantna ideologija u svijetu te je imao ključnu ulogu u mnogim važnim događajima kao što je izbijanje prvog i drugog svjetskog rata, odnosno cijelog niza etničkih sukoba od kojih mnogi traju i do današnjeg dana.

S obzirom na ulogu koju je odigrao u izbijanju nekih od najkrvavijih događaja u historiji, nacionalizam često ima pejorativno značenje te se povezuje uz etničku netoleranciju, etničko čišćenje, šovinizam i militarizam. S druge strane mu se često iz ideoloških razlika daje pozitivan predznak kada se manifestira u obliku oslobodilačkih pokreta protiv velikih imperijalističkih sila, odnosno kada daje poticaj za napredak kulture i tehnologije kroz miroljubivo natjecanje nacionalnih država.

Znaci samo po sebi nacionalizam nije los. Extremno je koristan, ali sa druge strane daje odlichnu podlogu za stvaranje fasizma, rasne mrznje prema drugim nacijama itd. sto je losa strana istog.
Kada se rodimo mi smo deca nasih roditelja, nosimo neke njihove osobine. Takodje smo i deca nase nacije, nosimo i osobine te nacije. Samim tim treba da postujemo ono sto smo. Ok sve je to lepo i krasno ali sta nam sad ta nacionalna svest donosi dobro, a sta lose?
Nacionalizam je koristan zbog stvaranja nacionalne svesti u narodu, medjusobnom podrzavanju i mozda prvi korak ka medjusobnom postovanju izmedju ljudi( slozicete se da je NEPOSTOVANJE drugih ljudi jedan od najvecih problema). Problem se stvara kod toga sto ljudi odu previse u krajnjost( zvuci poznato zar ne ) i zaborave da su pored toga sto su pripadnici jedne nacije takod pripadnici Ljudi. Pa nose i njihove osobine. To je upravo ono sto se deshava i stvara pogodno tle za "fasisticke" ideologije koje u vecini aspekta nisu dobre. Sa druge strane ja smatram da je fasizam "lek za drzavu" Ako se uspostavi takav oblik vladavine nacija postaje vrlo mocna, ali sa druge strane ogranichena za progres.

Po meni neki primer Fasizma u istoriji, je starogrcka Sparta.
- Imali su potpunu Militarizaciju
- Svi su malte ne ziveli istim zivotom. Mislim da nisi imao prava da izaberes nesto drugo.
- Pobedjeni su zbog svog ogranichavanja. Postali su jaki na tlu, slabi na vodi. (ako nisam pozaboravljao istoriju )

A dobra strana je
- Svi znamo da su bili jaki ratnici i pricu termopilskom klancu. Gde su dobrim strateskim polozajem, junastvom  koje je bilo vodjeno za slobodu Spartanskog naroda i njihove drzave pobedili znatno jaceg neprijatelja.

Samo to je i dobra strana nacionalizma. Povezite.

Razumem vase netrpeljviosti ali: Svaki predmet u losim rukama, moze lose da se iskoristi. Primer vam je americka demokratija.

Omnia mea mecum porto - sve svoje sa sobom nosim.

[Lvzifer]

Ovaj gospodin je primer loseg nacionalizma. Sad ce svaku stavku pojedinachno da analiziramo.

Ova tema je posvećena svoj srpskoj omladini kojoj je stalo do obnove srpske nacionalne svesti. Ovo je tema za sve oni koji kažu - hoću da budem Srbin i ponosim se time.

ako to zeli nek ucini i da svi srbi budu ponosni time sto je on srbin.

- Hoću da budem pravoslavan i da se ponosim time

Zasto ne bi neko ko je srbin imao prava da bude Budista ili Hindu ili Katolik ili Pagan. Mi smo bili pagani prekrsceni smo u hriscane. To je vec javljanje fasizma, zabranjuje ti versku slobodu. Jel te to sto nisi hricanin cini manje srbinom? Mnogi narodi su hricani to je sloboda izbora. Kako je moj predak mogao da izabere hricanstvo mogu i ja neku drugu religiju..

- Hoću da pišem ćirilicu i da je se ne stidim

To je ok stav, gaji se nase kulturno nasledje. Nas jezik. Cak i ako bi smo prihvatili neki drugi jezik kao oficijalni bilo bi sramota zaboraviti cirilicu. Ne zaboravite da nam je takodje darovana i Latinica koju ne smemmo zaboraviti i odpustiti kao ne-srpsku

- Neću da priznam da su Srbi zločinački narod i ne priznajem da je u Srebrenici i Ovčari izvršen ratni zločin

Ogranicnje. To sto si ti kao Srbin mozda dobar ne znaci da je Arkan bio. Ako je zlocin pocinjen to je sramota. Svi mi radimo lose stvari pa tako i nacija. Nemci ne odbijaju drugi svetski rat. Sta vise cak proslavljaju godisnjice smrti njihovih SS generala. Ali kao takvi opet ostavljaju prostora za progres i slobodu misljenja. Ne ponose se, ali zale za svojima. Priznaju svoju sramotau.

- Hoću da Republika Srpska dobije nezavisnost

TEritorija ne cini narod. Cemu to? To ne zavisi od nas i potpuno je besmisleno boriti se za to.

- Neću da Crna Gora dobije nezavisnost

Takodje kao i gore.

- Neću da Kosmet dobije nezavisnost

Tamo ima 90 % albanaca i 10 % Srba. Sta ce mi takva teritorija? e upravo dolazi ono zasto je religija losa. Mene srbinom ne cini to sto sam hricanan vec to sto su MOJI PRETCI Srbi.Na kosovu jeste dosta kulturne bastine i manastira ali.. da li ce to neko smeti da srusi? Opet kultura nije u manastiru Srpstvo nije u teritoriji sve je to u srcu.

- Hoću da Srbi u Hrvatskoj dobiju status konstitutivnog naroda!

Jel hoces i svetom da zavladamo? Jesmo nacija visokog nivoa, ali nasa vladavaina bilo cim zavisi od toga kako igramo.

- Svi oni koji žele ovo - ovo je tema za njih

:)

- Ne stidim se što sam Srbin

Ja bi se stideo sto postoje srbi kao ti i sto je takvo ogranicheno-fasisticko vecinsko misljenje Srba. Ljudi koji bi ogranicili drugo Srbina su nista drugo nego fasisti i kvazi Srbi.

[Domaci Zdajnik]

ako to zeli nek ucini i da svi srbi budu ponosni time sto je on srbin.

Kao što rekoh, ne možeš izjaviti: "Ponosim se što sam pripadnik jedne nacije" a da istovremeno ne zauzimaš stav koji je suprotan onom ponosu prema drugim nacijama.

To je ok stav, gaji se nase kulturno nasledje. Nas jezik. Cak i ako bi smo prihvatili neki drugi jezik kao oficijalni bilo bi sramota zaboraviti cirilicu. Ne zaboravite da nam je takodje darovana i Latinica koju ne smemmo zaboraviti i odpustiti kao ne-srpsku

Ravnodušan sam prema ćirilici. Ne doživljavam je kao svoje pismo, jer ja nisam nacija, niti pripadnik bilo kakve nacije. Ćirilica je za mene artefakt, koji poput istorije ima mesto u muzeju. Latinica je funkcionalno pismo, svetsko, koje ću i ja koristiti. Više od ovoga neću reći jer je to za temu o ćirilici.

Ogranicnje. To sto si ti kao Srbin mozda dobar ne znaci da je Arkan bio. Ako je zlocin pocinjen to je sramota. Svi mi radimo lose stvari pa tako i nacija. Nemci ne odbijaju drugi svetski rat. Sta vise cak proslavljaju godisnjice smrti njihovih SS generala. Ali kao takvi opet ostavljaju prostora za progres i slobodu misljenja. Ne ponose se, ali zale za svojima. Priznaju svoju sramotau.

Vidi. Kad neko kaže "Ne priznajem zločine u Srebrenici i Ovčaru (ili gde već, svejedno)" on afirmiše stav da se zločin desio, samo što ga taj konkretni lik ne priznaje. I uz to posredno tvrdi da je ubijati pripadnike drugih nacija nešto kao ubiti muhu usred leta u svojoj sobi - totalno nevažna stvar. Dakle, kod takvog čoveka (ako je to uopšte čovek) možemo govoriti da se radi o nastupu bolesti koju zovem fašizmom ili srbendstvom (šajkaštvom i sličnim).

Srpstvo nije u teritoriji sve je to u srcu.

Uh... "srpstvo"... dobro, ajd, neću na to da se obazirem.

Jesmo nacija visokog nivoa, ali nasa vladavaina bilo cim zavisi od toga kako igramo.

Ha-ha! "Jesmo nacija visokog nivoa"? He-he! Ne znam šta da kažem sem da se smejem... Ludilo... Čudilo... kak to da nazovem... Evo smajlija koji to opisuje:    Neg, imaš temu "Srpsko, suviše srpsko", pa tamo možemo o tom.

Ja bi se stideo sto postoje srbi kao ti i sto je takvo ogranicheno-fasisticko vecinsko misljenje Srba. Ljudi koji bi ogranicili drugo Srbina su nista drugo nego fasisti i kvazi Srbi.

Okej je da se stidiš takvog čoveka ako bi ti bio frend, brat, sin ili otac, ili u bilo kakvoj vezi s tobom. Ali šta ima da ga se stidiš što je Srbin? I, još nešto. Ovo "kvazi-srbi" ne razumem šta bi trebalo da znači. Kao da postoji neko određenje šta je to Srbin. Evo ti poruka gde govorim na tu temu: Šta znači biti pripadnik jedne nacije.

[Lvzifer]

Kao što rekoh, ne možeš izjaviti: "Ponosim se što sam pripadnik jedne nacije" a da istovremeno ne zauzimaš stav koji je suprotan onom ponosu prema drugim nacijama.

Da taj stav moze da bude postovanje njihove kulture. I prisvajanje onoga sto nam se svidja. Transformacija nacije.

Ravnodušan sam prema ćirilici. Ne doživljavam je kao svoje pismo, jer ja nisam nacija, niti pripadnik bilo kakve nacije. Ćirilica je za mene artefakt, koji poput istorije ima mesto u muzeju. Latinica je funkcionalno pismo, svetsko, koje ću i ja koristiti. Više od ovoga neću reći jer je to za temu o ćirilici.

Tvoja stvar.

Vidi. Kad neko kaže "Ne priznajem zločine u Srebrenici i Ovčaru (ili gde već, svejedno)" on afirmiše stav da se zločin desio, samo što ga taj konkretni lik ne priznaje. I uz to posredno tvrdi da je ubijati pripadnike drugih nacija nešto kao ubiti muhu usred leta u svojoj sobi - totalno nevažna stvar. Dakle, kod takvog čoveka (ako je to uopšte čovek) možemo govoriti da se radi o nastupu bolesti koju zovem fašizmom ili srbendstvom (šajkaštvom i sličnim).

Slazme se ja ih priznajem. Znam mnogo drugih nacionalista koji smatraju to sramotaom Srba. Datoi smo poverenje pogresnim ljudima. Koje su izmedju ostalog posle toga srusheni.

Uh... "srpstvo"... dobro, ajd, neću na to da se obazirem.

Obazirao se ili ne nacionalna svest postoji i radi radnju. Ne treba biti sahranjivana vec iskoriscenja u prave svrhe.

Ha-ha! "Jesmo nacija visokog nivoa"? He-he! Ne znam šta da kažem sem da se smejem... Ludilo... Čudilo... kak to da nazovem... Evo smajlija koji to opisuje:    Neg, imaš temu "Srpsko, suviše srpsko", pa tamo možemo o tom.

Ubacicu se. Ali ne mozes to poreci. Jesmo. Interesatna visevekovna istorija, jaki koreni itd. Ne cini nas to superiornim nad bilo kim niti treba bilo koga drugog da cini.

Okej je da se stidiš takvog čoveka ako bi ti bio frend, brat, sin ili otac, ili u bilo kakvoj vezi s tobom. Ali šta ima da ga se stidiš što je Srbin? I, još nešto. Ovo "kvazi-srbi" ne razumem šta bi trebalo da znači. Kao da postoji neko određenje šta je to Srbin. Evo ti poruka gde govorim na tu temu: Šta znači biti pripadnik jedne nacije.

Kad procitam, odgovorim kasnije. Ne stidim se njega kao kompletne lichnosti vec njegovih stavova.

[Lvzifer]

Samo da dodam i da ponovim, mozda ti ovo pomogne pri razumenvanju mog stava.
Svaka stvar je dualna pa i nacionalizam. Trenutno je to mnogo mocna alatka koje moze da bude iskorisceno za dobro i za zlo.
To je to prosto i jednostavno. Svaka sledeca argumentacija je suvisna.