O pescaniku

[Domaci Zdajnik]

Nedavno sam otkrio ovu emisiju na RTV B92. Govorio je neki gospodin čijeg se imena ne sećam, ali znam da je rečeno da je profesor na Evropskom univerzitetu u Budimpešti, i čini mi se da je politikolog, iz reči spikerke. Govorio je o predlogu novog ustava, ali i o celokupnoj političkoj sceni Srbije ovih godina. Rekao je dosta kvalitetnih stvari, i potrudiću se da nađem uskoro i ovde postavim. Do tada, tražeći više o toj emisiji (koja mislim da se zbila 27. oktobra) naišao sam na emisiju pre te, dakle, nedelju dana ranije, u kojoj je gospodin koga ne poznajem, a novinar je nedeljnika (ili mesečnika) Vreme, rekao u sličnoj meri kvalitetne stvari. Prenosim to ovde:

govori: Ljubomir Živkov
20. oktobar 2006.

Na sve što oni kažu da jedan podanik mora da voli, ja imam prigovor savesti - neću to da volim. Ko ne voli referendum, ne voli Srbiju. Podrazumeva se da ja moram da volim iste stvari koje oni obožavaju, a ja lično osećam da ne moram da volim ni grb, ni zastavu, ni ove nove dresove, ni vladiku Nikolaja, ni možda Matiju, ni Hilandar. Ja sam kao građanin dužan da stanem na crveno, da platim pdv, da ne platim pretplatu javnom servisu, da platim benzin koji sam kupio, a nisam dužan da volim stvari koje oni obavezno vole i propisuju. Kada se povede razgovor o ustavu i neko kaže - ja neću da izađem na referendum, odmah mu neko kaže – a, ti ne voliš Kosovo. Prvo je veliko pitanje da li su taj referendum i Kosovo toliko povezani kao što nam vlast poručuje. Ja sumnjam da jesu. O ustavu mislim da je mnogo više namenjen inostranstvu nego nama koji kao treba pod njim da živimo. čim sam počeo da ga čitam, odmah sam mogao da dođem u nekakav Peščanik da me je neko zvao i da kažem kako je ona prva rečenica - da će naš najviši pravni akt biti zasnovan na evropskim principima i vrednostima - jedna udvorička, odvratna rečenica, koja ne znači ništa.

Valjda ovi koji su smislili da to stave u prvi član ustava, valjda su mislili da će to neko da pročita u Brislu i da kaže - evo, ovi ljudi nas vole, oni hoće da dođu kod nas, pa što mi oklevamo, oni su ljudi evropski opredeljeni. A sve drugo što rade ovih šest godina, sve govori da su opredeljeni potpuno naopako i da uopšte nisu savremeno orijentisani. Onda sam bio zabezeknut kada su odredili dva dana i jednu noć za glasanje. A kada sam čuo koliko su se oni naoštrili da nas sve pozovu da izađemo i podržimo tu njihovu viziju, u meni se prvo probudio inat, pre nego što sam stigao i da razmislim racionalno, jer sam pomislio - ako ovi ljudi, koji su moji klasni neprijatelji, a tako ih doživljavam, kao prave klasne neprijatelje, dok je njima dobro, meni mora da bude loše. Znači, ako moji klasni neprijatelji kažu - hajde, svi dođite da pokažemo svetu da smo mi oko ovoga jedinstveni, moj prvi poriv je da ja ne odem. Ali onda mi to bude malo, pa bih da ne ode niko ko misli ili se oseća slično meni. Znači, ja bih voleo ne samo da taj referendum ne uspe, ja bih voleo da oni na njemu dožive fijasko. Ja bih voleo da nas koji smo njima nezadovoljni bude toliko da ih obrukamo, da se oni osramote.

Ponašaju se kao da su ne čelu nekakve sekte, pa jednog dana kažu - e, na taj i taj praznik doći ćete u tu i tu savanu, pa ćemo da popijemo svi iz jednog kazana tečnost od svete biljke i ići ćemo kod našeg vrhovnog božanstva svi kolektivno. A ja bih da niko od nas ne ode, ja čak zamišljam birališta i kamere javnog servisa koje čekaju ove viđenije ljude da dođu da glasaju i da se negde oko pola 12 pojavi Koštunica, pola sata kasnije Tadić i još par ljudi i da onda to stoji, ta uključena kamera kao ona što snima Velikog brata u 5 ujutru, gde čovek ima potpuno osećanje neke anestezirane smrti. Ja bih voleo da to tako izgleda, ali ako već mora da bude referendum i ako će da traje dva dana, što je suludo i gotovo bih rekao nepristojno, zašto se onda birališta uopšte zatvaraju? Zar ne bi bilo, kako oni to kažu, transparentnije kad bi to bilo stalno otvoreno, znači da niko ne ostane nasamo sa tim kutijama i tim vajnim glasovima, nego da ta fešta traje dva dana i jednu noć.

On sebe vidi kao predsednika svih Srba, dok je država Srbija samo njegov privremeni, pa ako hoćete, i prividni okvir. On smatra da je on vođa Srba u čikagu, naročito u Republici Srpskoj, Lužičkih Srba, Srba na Kosovu, Srba bilo gde, a i nas koji smo ovde. On sebe vidi kao narodnog vođu, a ne kao šefa države. I u poslednje vreme mi se čini da nešto slično, samo blaže, primećujem i kod Tadića. Njih je strašno šarmirao Dodig, ja ne mogu da verujem kada čujem da naši političari kažu - evo, Dodig je predložio da Srbi iz Republike Srpske glasaju u Srbiji. Ja shodim s uma, ja ne mogu da razumem kako bi građani neke druge države mogli da glasaju ovde. Uvek mi pođe pena na usta, mada sam ja miran i flegmatičan uglavnom, kada čujem da neko sto puta ponovi narod, a ni jednom ne kaže građani i ni jednom ne kaže stanovništvo, što bi bio jedan termin onako više birokratski i sa manje žmaraca, koji tu uopšte nisu potrebni.

Ali čini mi se da ono što je za Koštunicu crkva, da je to za Tadića vojska. čini mi se da ga vojska strašno uzbuđuje, još od kada je bio ministar odbrane i video kako mu dobro stoji ona kožna jakna. Kada je išao na one manevre, okružen generalima, videlo se da čovek blista. Kada on kaže – bezbednost, vidi se da mu je puna duša, da su mu puna i usta i srce. Onda mi se učini kao neki profesor predvojničke obuke koji đacima kaže - vidite, imate vi i druge predmete, pa ih i nabroji, pa imamo tolike oblasti i u našoj privredi, ali svega toga ne bi bilo kad ne bi bilo JNA da nad tim bdije i kada ne bi bilo opštenarodne odbrane i civilne zaštite. Meni tako izgledaju sve Tadićeve govorancije o bezbednosti, kao i ono da je naš vojnik najbolji u regionu, što je izjavio dok je još bio vruć od parade sa ona četiri opravljena Miga. Naš vojnik je najbolji u regionu i on će da pazi na bezbednost u čitavom regionu. Tadić sebe voli da vidi kao neku suprotnost Koštunici, koji jeste onako sav čovek kućevan i knjiški. Tadić ipak hoće da nas podseti na svoju vaterpolo karijeru i na svoju mladost i pubertet na Dorćolu, kada je mogao nekoga da obori i kada se čak i tukao. On je sportski tip.

Smešno je da pričamo o ustavu kao o nekakvoj svetinji kada gledamo na televiziji kako se zakon koji je nedvosmislen gazi u skupštini, i to ga gazi ne neki zajapureni i nepismeni poslanik, nego ga gazi predsednik parlamenta. Znači, ljudi podneli ostavke predsedniku vlade, na prvoj narednoj sednici vlade to je automatski tačka dnevnog reda i to se jednostavno konstatuje. Naravno da su ovi koji su dali te kobajagi ostavke rekli onome kome su ih podneli - ali ti nemoj da sazivaš skupštinu, da mi ostanemo tu s tobom, i mi smo tebi potrebni i ti si nama potreban. Taj njihov dil je prilično proziran i svima jasan, međutim, kad se dogodilo da se skupština sazove zbog nečeg drugog, ovi koji su podneli ostavke mogli su samo da kažu - uh, sad smo gotovi. I sad se pojavljuje čovek koji predsedava skupštinom i koji se smeje - te ostavke nisu dobre, ja njima komandujem ostav, oni to moraju da napišu da budu jednaki datumi. Nalazi nekakve potpuno apsurdne, smešne začkoljice i kaže da će otići u Mađarsku i da će, ako bog da, to im je svima uzrečica, da se vrati uoči utakmice sa Jermenijom.

Sad, ja gledam čoveka koji se smeje i ima užagren pogled kao da je, bože mi oprosti, na nečemu. Zakon je pogažen, niko se živi ne potresa. A posle toga ja kažem - ali, čekaj, mi smo baš na primeru predsednika skupštine, našeg Predraga Markovića, videli šta vlast može da uradi sa nekom ličnošću koja nema mehanizme da izađe na kraj se tim osećanjem vlasti. Možda on realno nema tako veliku moć, ali on se oseća važnim i njega je to promenilo, i to ga je promenilo na naše oči. To tako može da ide u nedogled ili dok se ne sazove neka druga skupština, kojom nadam se neće opet on predsedavati, jer je on jedan nesporazum.

Meni nije jasno kako on već treći put ide u Hilandar. Da li smatra da je potrebno da se ustav raščuje po Hilandaru ili da dobije tamo blagoslov, ne znam tačno kakva je sad to veza ustava i Hilandara. A sa njim idu njegovi verni pratioci i savetnici. Meni svi oni počinju da liče jedni na druge i deluju mi kao ljudi koji se ne samo slažu, nego se baš vole. I sad, oni se skupe i idu svi u posetu Hilandaru. Otišao je Vladeta Janković i otišao je Matija Bećković. I sad se ja pitam, kako to može šef države da vodi svog idola bilo gde o trošku poreskih obveznika.

Fantastično! Izgleda da Srbija ipak ima ljude koji znaju da misle, a nisu "bogovi unapred", tj. popularni ljudi koje zovu liderima.

[mj@d]

peščanik je emisija koja se na radiju b92 emituje od februara 2000. godine
od samog početka važi za "jasnu i nepokolebljivu, građanski i etički osvešćenu"
transkripti emisija se redovno objavljuju na sajtu b92

do sada je objavljeno 5 knjiga sa transkriptima emisija, koje su tokom prošle i ove godine promovisane po čitavoj srbiji

Nedavno sam otkrio ovu emisiju na RTV B92.

još jedan izvanredan primer da palanka nije geografski pojam već karakteristika zatvorenog duha, koji svet meri onim što mu je poznato - a što se po samoj prirodi zatvorenosti svodi na sužen krug palanke
 :evil:

[Plodni bizon]

Na sve što oni kažu da jedan podanik mora da voli, ja imam prigovor savesti - neću to da volim. Ko ne voli referendum, ne voli Srbiju. Podrazumeva se da ja moram da volim iste stvari koje oni obožavaju, a ja lično osećam da ne moram da volim ni grb, ni zastavu, ni ove nove dresove, ni vladiku Nikolaja, ni možda Matiju, ni Hilandar. Ja sam kao građanin dužan da stanem na crveno, da platim pdv, da ne platim pretplatu javnom servisu, da platim benzin koji sam kupio, a nisam dužan da volim stvari koje oni obavezno vole i propisuju. Kada se povede razgovor o ustavu i neko kaže - ja neću da izađem na referendum, odmah mu neko kaže – a, ti ne voliš Kosovo. Prvo je veliko pitanje da li su taj referendum i Kosovo toliko povezani kao što nam vlast poručuje. Ja sumnjam da jesu. O ustavu mislim da je mnogo više namenjen inostranstvu nego nama koji kao treba pod njim da živimo.

Sve je rekao. Nema sta da se doda. Kratko i jasno. I deca mogu da razumeju, iako ni mnogi doktori nauka ponekad ne razumeju, ali to je druga stvar, imaju oni svoje razloge.

A sve drugo što rade ovih šest godina, sve govori da su opredeljeni potpuno naopako i da uopšte nisu savremeno orijentisani. Onda sam bio zabezeknut kada su odredili dva dana i jednu noć za glasanje. (.....) Znači, ako moji klasni neprijatelji kažu - hajde, svi dođite da pokažemo svetu da smo mi oko ovoga jedinstveni, moj prvi poriv je da ja ne odem. Ali onda mi to bude malo, pa bih da ne ode niko ko misli ili se oseća slično meni.

Pogotovo je zanimljivo ovo podebljano. Ne da nisu ovi savremeno orijentisani bili sest proteklih godina nego su i ustavom to potvrdili.

Ja bih voleo da to tako izgleda, ali ako već mora da bude referendum i ako će da traje dva dana, što je suludo i gotovo bih rekao nepristojno, zašto se onda birališta uopšte zatvaraju? Zar ne bi bilo, kako oni to kažu, transparentnije kad bi to bilo stalno otvoreno, znači da niko ne ostane nasamo sa tim kutijama i tim vajnim glasovima, nego da ta fešta traje dva dana i jednu noć.

 :!: Nista, samo citiram i izdvajam, sa zadovoljstvom.    

Ali čini mi se da ono što je za Koštunicu crkva, da je to za Tadića vojska. čini mi se da ga vojska strašno uzbuđuje, još od kada je bio ministar odbrane i video kako mu dobro stoji ona kožna jakna. Kada je išao na one manevre, okružen generalima, videlo se da čovek blista. Kada on kaže – bezbednost, vidi se da mu je puna duša, da su mu puna i usta i srce. Onda mi se učini kao neki profesor predvojničke obuke koji đacima kaže - vidite, imate vi i druge predmete, pa ih i nabroji, pa imamo tolike oblasti i u našoj privredi, ali svega toga ne bi bilo kad ne bi bilo JNA da nad tim bdije i kada ne bi bilo opštenarodne odbrane i civilne zaštite. Meni tako izgledaju sve Tadićeve govorancije o bezbednosti, kao i ono da je naš vojnik najbolji u regionu, što je izjavio dok je još bio vruć od parade sa ona četiri opravljena Miga. Naš vojnik je najbolji u regionu i on će da pazi na bezbednost u čitavom regionu. Tadić sebe voli da vidi kao neku suprotnost Koštunici, koji jeste onako sav čovek kućevan i knjiški. Tadić ipak hoće da nas podseti na svoju vaterpolo karijeru i na svoju mladost i pubertet na Dorćolu, kada je mogao nekoga da obori i kada se čak i tukao. On je sportski tip.

   

Meni nije jasno kako on već treći put ide u Hilandar. Da li smatra da je potrebno da se ustav raščuje po Hilandaru ili da dobije tamo blagoslov, ne znam tačno kakva je sad to veza ustava i Hilandara. A sa njim idu njegovi verni pratioci i savetnici. Meni svi oni počinju da liče jedni na druge i deluju mi kao ljudi koji se ne samo slažu, nego se baš vole. I sad, oni se skupe i idu svi u posetu Hilandaru. Otišao je Vladeta Janković i otišao je Matija Bećković. I sad se ja pitam, kako to može šef države da vodi svog idola bilo gde o trošku poreskih obveznika.

Steta sto nije pomenuo da po ko zna koji put ljubi ruke patrijarha Pavla   Nije lako biti premijer.

[Domaci Zdajnik]

Prekucao sam neki deo preslušane najnovije emisije, i iznosim ovde ono najinteresantnije, mada ima još nečeg što ću u toku dana postaviti.


Aleksandar Molnar
Profesor Pravog fakulteta u Beogradu, Peščanik, 27. oktobar, 28-31 min:

Šta će biti ako se ustav ne izglasa? čini mi se, kao prvo, da to uopšte nije opcija. Hipotetski gledano, mislim da bi to, dakle, označilo početak jedne duge procedure koja bi morala da tada usledi a to je, dakle, sazivanje ustavotvorne skupštine koja bi jedina mogla u ovoj situaciji da prevaziđe ustavni haos koji bi se desio. Ali kažem, čini mi se da to, po mom misljenju, nije opcija i da ćemo mi na kraju dobiti ovaj ustav koji će biti ovenčan, dakle, velikim demokratskim, plebiscitarnim oreolom.

Ovo što ste vi pomenuli 10 osnovnih slabosti… Pa evo ja ću reći tri koje su za mene najveći. Prvo sam već pomenuo, dakle, to je pitanje Kosova. Drugo je problem suvereniteta koje kad pogledate ima te negativne reperkusije prema spolja, prema Međunarodnoj zajednici, EU. Međutim, kada sledite put suvereniteta u samoj Srbiji vidite da su rukovodstva političkih partija pravi profiteri od odredbi o suverenitetu. Dakle, ako građani prenose svoj suverenitet na slobodno izabrane predstavnike, videćete da su partije te koje imaju pravo raspolaganja mandatima, a nemamo nijednu odredbu koja reguliše bilo kakvu demokratsku konstituciju političkih partija tako da ćete imati rukovodstva partija kao prave titulare suvereniteta.

Imate zapravo jednu koncepciju gde ćete iz one odredbe da je Srbija država srpskog naroda i svih građana Srbije, što znači da je srpski narod nešto sasvim drugo od građana srpske države, dakle, imaćete tu podelu da su poslanici titulari suvereniteta koji, u suštini, može u svakom trenutku biti oduzet a samim tim i građanima, od strane rukovodstava političkih pratija koji će reprezentovati srpski narod i ceo onaj mitološki koncept pre svega dakle Kosovskog zaveta koji je pretočen u preambuli i svim ovim odredbama o Kosovu… Tako da ćete u suštini to imati kao suštinsku odredbu ustava, dakle kao prenošenje vlasti, realne vlasti, u vrhove političkih pratija.

I treća stvar, dakle, to je po meni potpuno neprihvatljivo, insistiranje na tome da Skupština Srbije ima 250 poslanika. Dakle, ponovo smo taoci Kosova, ne vidim zbog čega ako mi danas 20% teritorije i stanovništva Srbije imamo sa kojih nemamo poslanike, a imali smo ih u ranijem ustavu, ne vidim zbog čega bi Srbija danas trebalo da ima više od 200 poslanika u Parlamentu. … Ne vidim zbog čega bi tih 50 poslanika koji se više ne biraju na Kosovu, zbog čega bi i dalje sedela u Skupštini.

Nenad Dimitrijević
Profesor pol. nauka sa Centralno-evropskog univerziteta u Budimpešti, Peščanik, 27. oktobar, 32-38 min:

Prvo, država sama po sebi nije vrednost. Država je istorijska datost. Mi ne možemo danas promeniti način na koji je država nastala. Mi najčešće ne možemo ni poništiti njenu egzistenciju, niti promeniti njene granice. Najčešće ne možemo ni menjati sastav njenog stanovništva, uključujući tu i njegovu etničku strukturu. Mi kao pojedinci najčešće ne možemo birati u kojoj ćemo državi živeti ili barem ne možemo birati pasoš. Naravno, datost države nije apsolutna. Mi kao građani imamo pravo da pitamo sledeće: U kakvoj državi živimo, kakav treba da bude njen odnos prema građanima, naročito zbog čega je važno da taj odnos bude baš takav. Ovo je pitanje legitimiteta državne vlasti. I ovo nas dovodi do pitanja demokratije. Mi ćemo reći da je legitimna ona vlast koja je demokratska. Pa ćemo nabrojati osnovne elemente demokratije, pa će mnogi reći da je demokratija jedna vrednost. Ja se ne slažem. Demokratija je tek instrument zaštite i promocije ljudske slobode, instrument koji u svakom istorijskom konceptu cenimo po tome da li je i koliko delotvoran u procesu zaštite one jedine nezavisne vrednosti. Ovim naravno ne želim reći da mislim kako postoje politički sistemi koji su bolji od demokratije. Želim samo reći sledeće: Neophodno je uspostaviti i uvek imati u vidu valjanu hijararhiju između slobode, demokratije i države. Država ima ili nema vrednost ne po tome što je moja, pod znacima navoda, već po tome što jeste ili nije demokratska. Ako država nije demokratska, ona ne valja, pa makar i sto puta bila srpska. Demokratija sa svoje strane ima vrednost ako harmonizuje individualne i grupne identitete na način koji štiti njihovu autonomiju i jednakost. Srbiji je država vrhovna i nezavisna vrednost, jer se Srbija vidi kao prirodni dom za naciju. Upravo multinacionalna država Srbija predstavlja se kao privatno vlasništvo svih Srba, i nama se Srbima veli da mi trebamo biti srećni i ponosni vlasnici. I kad se neko drzne da dovede u pitanje ovu našu privatnu svojinu mi se trebamo obući u praznicno odelo i izaći na referendum. Zaista, ovaj prostor je nečije privatno vlasništvo, pitanje je čije. Demkoratija je kod nas fasada, odsustvo slobode je posledica. Pritom, kako je to lepo primetio Zoran Ðinđić, naš problem nije u višku državne vlasti, naš je problem deficit moderne državnosti. Srbija nije moderna država, već je konceptualno teško odrediti entitet. Ðinđić govori o nedovršenoj državnosti. Nedovršena državnost je stanje u kome se ne može nedvosmisleno identifikovati javna vlast. (…) Kod nas se fizička prinuda bukvalno valja po ulici. Ljudi koji žive u Srbiji nisu jednakopravni građani, oni su podanici jedne moći kojoj ne znaju poreklo i koju ne mogu da identifikuju.

Ukratko, rudimentarno-fasadna državnost, nasledđena iz prethodnog perioda, zadržana je sve do danas, a akteri starog režima uspeli su da sačuvaju svoje pozicije tako što su se udružili sa onim delom novih elita koji su se okupili oko Vojislava Koštunice i Demokratske stranke Srbije. Da upotrebim jednu od Ðinđićevih metafora, Srbija je u slobodnom padu u prirodnom stanju.  U etnitetu Srbije ne živi se u skladu sa zahtevima vladavine prava, već u skladu sa zahtevima vladavine reči. Vladavina reči označava režim u kojoj se stvarnost tretira kao nužan izraz vladajuće i jedino dozvoljene ideologije. Vladajuća ideja u Srbiji je mitski resantimanski nacionalizam, ukopan u vlastitu verziju prošlosti. Upravo, u nas je na delu nametanje lažne slike prošlosti, pogotovo one neposredne. Danas je jasno da je upravo politika odnosa prema zločinu i njegovom nasledđu predstavljala tačku raskola demokratskih snaga nakon promene režima 2000. pobedili su oni koji su bili spremni da javno brane reč o zločinu. Danas Srbijom vladaju advokati zločina. Srbija, koju ću kolokvijalno nazvati postđinđićevskom, doima se danas… kao država u kojoj je doneta odluka da se ostane u prošlosti. Naša se sadašnjost zasniva na retrogradnim, anticivilizacijskim opcijama odnosa prema nedavnom zločinu, i to na odlučan način uobličava karakter naše sadašnjosti i naš odnos prema poželjnoj budućnosti. Ove opcije koje danas vladaju mogu se prethodno sažeti kao odbijanje da se građani, nacija, društvo i država suoče sa onim što se nedavno događalo na prostoru koji se zvao Jugsolavije. Odbijanje se najčešće ispoljava kao negiranje krivične, politicke i moralne odgovornosti za počinjene zločine. To se dalje materijalizuje u politički i društveni govor, političko i društveno delanje, u kojoj centralno mesto zauzimaju, skladno se dopunjujući, izdaja i nacionalna čast, ospednutost slavnom prošlošću i veličanje jednako slavnih poraza, u rasponu od Kosova 1389. do Kosova 1999, žalbe da naš svet ne uvažava i ne razume, mržnja prema manjinama, veličanje ubica kao heroja, i još mnogo toga. Moglo bi se reći da ovom zemljom danas divljaju razularene desničarske opcije, od specifično srpske verzije liberalnog nacionalizma, oličene u vladajućoj koaliciji, do specifično srpske verzije uličnog fašizma, oličene u Srpskoj radikalnoj stranci.

[Plodni bizon]

Nenad Prokic, Pescanik 27.10.2006:

"Dakle, mislim da ćemo Srbiju najlakše pronaći tako što ćemo pozvati nekog japanskog umetnika da nam napravi zastavu, grb i himnu i na taj način nas liši nepotrebnih balasta i bede istoricizma."

[dejanvuj]

Pescanik je trenutno jedina emisija,  u Srbiji a da je na nekom pop mediju, gde se iskreno govori o sadasnjim politickim momentima.
Inace pokusajte da nabavite ili knjige ili dvd emisije. Izdali su dva dvda, gde su na jednom emisije od 2000-2005 a na drugom neke razne strvari pre 2000 godine.
Pescanik dozivljavam kao odmor mozga ( posle svega sto nam pricaju aktuelni politicari )

[Plodni bizon]

Nije bas odmor mozga, nego se jedino tu mozak i moze zaposliti, jer kako mozes da zaposlis mozak dok slusas Tadica, Kostunicu i druge populiste i njihove sluge na medijima, kad oni govore za najsiru masu, populisticki. Evo jos malo iz ove pomenute emisije.


Nenad Prokic, Pescanik 27.10.2006:

"Sluđenom narodu, međutim, dobra je svaka politika koja neće dovesti do bombardovanja, pa to može da prođe. I u takvim uslovima aktuelna vlada snosi tešku odgovornost za dalje pogoršavanje mentalnog zdravlja srpskog društva u okviru koje nastavljenom nacionalnom izolacijom hrani nacionalnu neurozu. To je verni eho Miloševićeve politike, doduše sa smanjenim resursima za izazivanje sukoba, ali i sa usavršenim metodama koje se sada već primenjuju, silom prilika, samo nad sopstvenim građanima. Još se jedini oni nisu izvukli iz dometa tog primitivnog pogleda na svet i život, koji ima još i tu oholu ambiciju da sam sebe označi kao patriotizam. Na neki način sve je to i razumljivo, jer su svi eksterni srpski mitovi potrošeni, bogu hvala, i poraženi, i ostalo je samo da se sada istroše oni interni, pronalaženje unutrašnjih neprijatelja recimo, što je sada u toku, pa ponekad lažna dilema za kralja ili protiv i slično."

[Plodni bizon]

Pescanik, 10.11.2006.

Svetlana Lukić: U čuvenu nedelju izašao je da glasa i patrijarh srpski gospodin Pavle. Šta mislite o tom gestu, koliko mislite da je on doprineo da procenat izašlih birača neverovatnom brzinom raste u nedelju popodne?

Mirko Đorđević: Da počnem od toga da tekst ustava u tri člana, 11, 43 i 44 reguliše odnose crkve i države. Po tome što piše u tom tekstu koji je obnarodovan, crkva je gubitnik, međutim, nameštena je ona famozna preambula, koja je poreklom iz crkvenog prava, pa je ta sprega crkve i države funkcionisala preko nje. Nesumnjivo je da je crkva odigrala ključnu ulogu u vezi sa referendumom. Drugoga dana se videlo da izlaznost nije zadovoljavajuća, uhvatila ih je panika i pohitali su kod patrijarha. Patrijarh je ovog puta upotrebljen. Patrijarh je upisan u birački spisak na Kosovu i u mnogim se navratima hvalio da on ne glasa zbog toga što je on žitelj Kosova i da ima legitimaciju, koju rado pokazuje, i na albanskom i srpskom jeziku. Ovoga puta načinjen je izuzetak, doveli su ga da glasa pompezno i on je povukao ogroman deo ljudi i tako su oni nekako namirili dovoljan broj glasova. Koštunica je smislio specijalni model manipulacije crkvom - kada mu je ona potrebna, on metaniše, pa i u lavri studeničkoj i na Svetoj gori organizuje promocije svojih partijskih programa.

Trenutno naša crkva preživljava još jedan mučan trenutak pun neizvesnosti i on stoji u znaku borbe za nasleđe - ko će doći posle patrijarha Pavla. Postaje jasno da je vrlo jaka struja koju zovu bosanski lobi, koju oličava preosvećeni Kačavenda zvorničko-tuzlanski. Imenovana su dvojica mogućih zamenika patrijarha, Kačavenda i mitropolit zagrebačko-ljubljanski i vascele Italije Jovan, ali i u toj borbi prepoznaju se prsti vladajućih političkih struktura.

Pomenuću vam uzgred jedan primer koji se ne tiče naše crkve. Znalo se da na teritoriji Novog Pazara postoji nekolicina mladih ljudi, vehabija, i da oni ne predstavljaju nikakvu naročitu opasnost. Sad odjednom ispada da ih ima na stotine. Tako da dole više nemamo samo napetost na crkveno političkom planu, nego imamo autentične primere verskog nasilja: neki ljudi su ranjeni, upotrebljava se oružje i tako dalje. Nemaju samo braća muslimani vehabije, imamo i mi naše zilote koji to isto rade, ekstremisti, fundamentalisti. Na kraju krajeva, i u Novom Pazaru vidite da iza svih tih grupa stoje tačno se zna koji političari. Svako želi da ima svoje vehabije.

U normalnim prilikama doista bi o Nikolaju Velimiroviću trebalo odavno prestati i govoriti, budući da su istoriografija i istorija književnosti davno odredile njegovu ulogu i vrednovale njegovo delo. Ali u našim prilikama nije tako, pa ću vam navesti jedan neobičan primer. Mi danas znamo sve o Nikolaju, koji je proglašen svetim, ima dva zapovedna dana, koliko nema ni sveti Sava. Mi danas sve znamo o njegovoj delatnosti od septembra meseca 1944. do maja 1945. Sada se jedan čovek, profesor je na policijskoj akademiji, dosetio baveći se istraživanjem da još jedanput pregleda dokumenta objavljena desetak puta do sada. I na temelju tih dokumenata on je potvrdio ono što svi odavno znaju, da je vladika Nikolaj sa patrijarhom Gavrilom bio zaštićeni čovek u rukama Nemaca od septembra 1944. do kraja rata. Kada je taj čovek objavio svoju knjigu, digla se hajka na njega, zaustavili su feljton u Politici, on sam je morao da pristane na to. A on je dokazao prostu stvar. 1944, kada se velika antifašistička snaga, Crvena armija približavala Beogradu, već je bila na Dunavu, u Turn Severinu, Nemci su odlučili, sačuvana je odluka Dankelmana, zapovednika komandanta policije sa urednim pečatima, da patrijarha Gavrila i Nikolaja Velimirovića odvedu na sigurno mesto kao svoje, sigurne ljude koji su im potrebni.

Crvena armija samo što nije bila ušla u Beograd, 20. oktobra je oslobođen, 6. oktobra je Nedićeva vlada pobegla iz Beograda. Nemci su ih odveli u Dahau i oni su bili tamo u oficirskom delu kao počasni zarobljenici, to je živa istina, ni govora o maltretiranju, šišanju, zlostavljanju. Ni govora o tome, lično je Dankelman rukovodio operacijom i oni su proveli tamo 28 dana, i slovima - 28 dana. Kad je 30. aprila 1945, kao što znate, u vojnom bunkeru vrhovne komande vođa hiljadugodišnjeg rajha Adolf Hitler izvršio samoubistvo vladika Nikolaj je na terenu Slovenije organizovao četnike i druge gubitnike u ratu u nameri da osnuje štab za borbu protiv saveznika. Tu nema govora o nekom mučeništvu, ni govora. I to zna svako ko je uopšte prelistao dokumenta. I kada je taj profesor sada objavio knjigu dogodilo se nešto stravično. Generalni inspektor srpske policije, najviši činovnik za red i rad u policiji, piše pismo patrijarhu i proziva ministra Jočića - ne dozvolite da se vladika Nikolaj ovako blati. Božović od MUP-a zahteva da ne dopusti, citiram - da takav čovek vaspitava našu decu nakaradnim knjigama.

Ozbiljni ljudi u našoj crkvi su oduvek znali koliko su dana i sati vladika i patrijarh bili u Dahau, oduvek su znali. Međutim danas, u toj sprezi između episkopata i Koštunice i njegovih struktura moći, nekome je potrebno da se vodi hajka protiv ovog čoveka. Onda se u Pravoslavlju pojavljuju tekstovi, piše ih famozni kaluđer Atanasije Jeftić, u svom bahatom i, zašto ne reći, primitivnom stilu, gde se u naslovu bilo kome osim njemu i njegovima zabranjuje da se uopšte bavi Nikolajem. Kada čita ovakve stvari, čovek se pita koliko je sati na sahat kuli balkanskoj, u kom veku mi to živimo.

Svetlana Lukić: Kada ste maločas rekli da se vodi bitka za nasleđe patrijarha Pavla, pominjali ste i vladiku Kačavendu. Sećam se u Gloriji te neverovatne reportaže o njegovom vladičanskom dvoru, koji izgleda bogatije nego kuća Bogoljuba i Milanke Karić.

Mirko Đorđević: I ja sam to našao u Gloriji i objavio u Republici tekst pod naslovom Parče neba na zemlji, srpski Versaj. To je zaista velelepna raskoš. Koja je bila njegova uloga u toku rata istraživači znaju i ne bih rekao da on spada u popularnije vladike, ali spada u one vlastoljubive. On se u novije vreme i sam predstavlja u javnosti kao neka vrsta naslednika. Mi smo izabrali ovog patrijarha pored živog bivšeg patrijarha, ali patrijarh Pavle za to nije bio kriv. Sada neke snage u crkvi, a pominju se Kačavenda, Jovan i nezaobilazni Filaret, zaista nastoje da promene kurs i da još više gurnu crkvu u situaciju koja ni do sada nije bila povoljna po nju. Lično mislim da ako se već vodi neka, stavimo to pod znake navoda, borba za nasleđe, vreme bi bilo porazmisliti o jednoj ličnosti koja bi imala istorijsku ulogu i istorijsku svest i Božije nadahnuće da jedanput podvuče crtu ispod ne mnogo slavne političke uloge naše crkve u čitavom ciklusu Miloševićevih ratova na Balkanu. Svi se sećate da sam ja predložio da nema drugog rešenja nego da patrijarh i vladike, uz zvonjavu zvona krenu pešice prema Zvorniku i Srebrenici na pokajanje, da se izvinimo za veliki zločin. To je jedini mogući put očišćenja i katarze.

Ne jednom smo lutali, i sa Nikolajem smo bili zalutali pod Hitlerov skut sa Nedićem i Ljotićem. On je od početka do kraja bio zvanični ideolog Ljotićevog pronacističkog pokreta Zbor, koji se borio na strani Vermahta, a kada više ni Hitlera nije bilo, kad se II svetski rat završio, kada je i Ljotić poginuo, on je spevao himnu Ljotiću, koju sam objavio u poslednjem broju Republike. Ne jednom je naša crkva zalutala u istoriji i sada je trenutak da ona doista podvuče crtu i započne jedan kopernikanski obrt. Pa ako baš nema snage za to, neka barem prepozna prave znake vremena. Razumni ljudi u crkvi znaju da neće moći još dugo da se živi od kosovskog mita. Nećemo se još dugo napajati iz kondira Kosovke devojke.

U emisiji Ključ, ako se sećate, onoj koja se završila onako kako se kod nas polemike završavaju – kamenicama u moje prozore, u studiju prisutnoj gospodi sveštenicima odrecitovao sam himnu koju je vladika Nikolaj spevao Dimitriju Ljotiću. Ona ima formu akatista, crkvene himne u slavu svetitelja. Centralno mesto glasi - Dimitrije, mudri dobrovoljče, što molitvom nebesa otvaraš. Srbija ide u budućnost, ali nekako natraške. Nedavno je dični predsednik visokog doma, srpskog parlamenta, gos'n Marković, mlad čovek, a sa dvodelnom bradom a la Pašić, rekao - mi se krećemo prema Evropi, ali na jednoj nozi. Pa jeste, mi stojimo kao čaplja na jednoj nozi i nikako da odlučimo. Sve te priče Koštunicine i teorije da mi Srbi imamo put mimo drugih, sve je to zasnovano na citatima iz Nikolaja, koji u svom vremenu nije prepoznao tokove promisla, nego je zalutao.

[Plodni bizon]

Svetlana Lukić: Pre neki dan je ministar Drašković bio u Izraelu i izgovorio je tu znamenitu rečenicu - zločin je zaboraviti zločin. Tu je mislio na ovu trojicu ustaških doglavnika, koji su još uvek živi. Helsinški odbor je onda izdao saopštenje u kojem je podsetio ministra Draškovića da ne bi bilo loše pomenuti i Nedića, odnosno to što se događalo sa Jevrejima u Srbiji. Na sajtu B92 se onda razvila užasna polemika, u kojoj su ljudi govorili - sramota je porediti ustaške i Nedićeve zločine, ipak je Srbija bila okupirana i tako dalje. I tu opet dolazimo do predsednika vlade, Koštunice, koji je izgleda simpatizer Milana Nedića.

Mirko Đorđević: Nije to prvi put da se poteže i funkcionalizuje famozna mitologija o tome da na svetu postoje dva mučenička, stradalnička naroda, a to su Srbi i Jevreji. Tom je mitskom sintagmom baratao i gospodin Koštunica prilikom posete sinagogi u Beogradu. Sudbina našeg naroda, koji je mnogo postradao u istoriji, ne može se porediti sa sudbinom Jevreja od kojih je, a to je jedan mali narod, Hitler istrebio šest miliona. Okupirana Srbija sa vladom armijskog generala Milana Nedića bila je kvislinška tvorevina, do te mere dosledna u sprovođenju Hitlerovog nauma o konačnom rešenju jevrejskog pitanja, da je od 14.000 naših Jevreja uništeno 12.000, i slovima – dvanaest hiljada. Za to je počivši general Nedić dobio pohvalu od vođe rajha, koja je objavljena i to nisam izmislio nego pročitao u memoarima patrijarha Gavrila. Predgovori naših učenih teologa kažu - pa dobro, možda je Ljotić bio na strani Nemaca, ali Nedić je svetao lik oca nacije i njenog čuvara. U pitanju je kvisling, srpski Peten i tu nema spora. Nije časno kako su ga komunisti ubili, trebalo mu je suditi, ali njega je i zakonita kraljeva vlada Jugoslavije u Londonu proglasila izdajnikom. Danas veličanje Nedića pothranjuje ostatke fašizma. U Srbiji se danas prodaje na stotine antisemitskih pamfleta, više ih nije štampano ni pod Nedićem. To se u Evropi, gde takođe ima takvih pojava, ne može ni zamisliti.

Javnost ne reaguje dovoljno i to je ono što me brine. U crkvi, u delu episkopata i u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti mi  još uvek imamo ljude koji se zovu nacionalnom elitom, poznate pisce, akademike koji se ne mire sa rezultatima Drugog svetskog rata. Možemo mi o komunistima misliti šta god hoćemo, lično nisam komunista, jer nisam ateista, ali jula meseca 1941. pravi Srbin i pravi pravoslavac bio je sa komunistima. I stotine i stotine sveštenika dalo je svoje živote u borbi protiv fašizma, uključujući i četvoricu vladika naše crkve.

Molim vas, general Milan Nedić sa svojom svitom od 200 ljudi automobilom je pobegao iz Beograda 6. oktobra rano u zoru. Postoje sačuvani zapisi te vlade - mi se moramo povući, izgubili smo. Danas ga prikazuju kao oca nacije, a jutros čitam da u okolini Nišu hoće da podignu spomenik i Dragiši Cvetkoviću. Ispitati ulogu takvih političara trebalo bi da je normalan posao istoričara. I ima  dobrih knjiga o tome. Nedavno se pojavila knjiga naše istoričarke Olivere Milosavljević o Nediću i Ljotiću, Prećutana istina. I imate tamo jedan dokumenat na strani 314, koji će vas zapanjiti. Kaluđeri Svete gore jula 1943. okupili su se iz skitova i manastira svetogorskih, i naši kaluđeri su bili tamo, i imali su zajednički moleban, noćno bdenije za zdravlje Adolfa Hitlera i pobedonosnu snagu nemačkog oružja. Pročitajte taj dokument, pa ćete videti kako i crkva u mutnim vremenima zna da zaluta.

Gospodin Koštunica kaže da je i Ljotić nešto drugo, a ne ono što su komunisti o njemu rekli. Savesti i istine radi, ko je pažljivo čitao govore Dimitrija Ljotića, moraće da prizna, hteo ili ne hteo, da su komunisti bili u pravu kada je u pitanju Ljotić. Koštunica hoće da kaže da je Ljotić ipak zagovarao nekakvu značajnu ideju, međutim ne. Ljotić je 1941. objavio i jedan oštar, bestidan napad na Srpsku pravoslavnu crkvu. Pitaćete me - pa o čemu se tu radi, on je bio poznat kao Mita bogomoljac, nije izbijao iz crkve, s Nikolajem je bio nerazdvojan. Taj se njegov pamflet zove Ni vrući ni hladni i u njemu on 1941. poziva naš episkopat da se jasno i odlučno stavi na stranu Milana Nedića i Hitlera. On je gurao crkvu u krilo nacizma, što crkva, hvala Bogu, nije poslušala u celini. Obično se, znate, ponavlja ona famozna pesnička izreka - Srbija je velika tajna. Svaka čast velikoj pesnikinji, ali ja ipak ne bih rekao da je Srbija neka misterija. Srbija je zemlja kao i sve druge zemlje, i mi smo Srbi ljudi kao i drugi, ali nemamo hrabrosti da podvučemo crtu i načinimo raskid s prošlošću. Pogledajte, molim vas, tu skupštinu, pa tu svitu gospodina Koštunice, to metanisanje po manastirima. Mi se ponašamo kao da je ovo XIII ili XV vek, molim vas.

Navešću vam samo još jedan primer, ne želim da budem dosadan. Kada su komunisti došli na vlast, oni su u Politici objavili spisak od 103 građana, koji se streljaju zbog saradnje sa Nemcima. Streljani su ti građani nezakonito, trebalo im je suditi, a ne tako streljati ljude, poznate trgovce i ostale. I danas svi objavljuju taj spisak, a zaboravljaju da objave naslovnu stranu lista Novo vreme od 18. jula 1941. sa spiskom od 122 srpska građanina, po imenu i prezimenu, koje Nemci i Nedić streljaju pod sumnjom da su sa oružjem u ruci ili na drugi način usprotivili okupatoru. Da, da, da, treba objaviti i jedan i drugi spisak, pa videti istinu.

Svetlana Lukić: Pre neki dan sam čula gospođu Sandu Rašković –Ivić, koja je reagujući na posetu Agima Čekua Podgorici, rekla da su Crnogorci - Juda. Kako je vama to zvučalo?

Mirko Đorđević: Zvučalo mi je groteskno, grozno, čudno, ne znam koju još reč da vam nađem. Pitao sam se zna li ona o čemu govori. Ako se njoj ne sviđa gospodin Đukanović i njegova politika, to mi je jasno, ali označiti jednu zakonitu vladu imenom Jude, izdajnika, znači aludirati na ideju da su sve što je zlo i naopako - jevrejska posla. Zazvučalo mi je to, pravo da vam kažem, bolno antisemitski. A da ne govorimo o tome, i nećemo, ima li ona uopšte ikakvu predstavu o Isusu i Judi i o celom tom sakralnom scenariju, i to u godini kada se i na našem jeziku pojavljuje jedno od najvećih naučnih otkrića za poslednjih 1800 godina - Judino jevanđelje. Iz njega se, ako ništa drugo, vidi da je antisemitizam kokošje slepilo, glupost i ludost. Ona bi mogla makar to da zna, ali političari kod nas vole krupne reči. Vi znate naše slabosti.

[Admini...]

15. decembar 2006. Duša Evrope

Svetlana Lukić:

U Beogradu je užasan smog. Pre neki dan sam videla snimke iz Niša, od smoga se jedva naziru automobili na ulici, ali Niš u svom fondu za zaštitu okoline nema ni dinara. Gradonačelnik Smiljko Kostić je potrošio pare na onu Oktaviju za generala Lazarevića. Ministar za ekologiju, Aleksandar Popović, setio se kojeg resora je šef, pa u predizbornoj kampanji ne priča o svojoj omiljenoj temi, srpstvu, nego obećava da će koliko sutra u republičkom fondu za zaštitu životne sredine biti deset puta više novca nego sada. To neće biti teško postići jer, koliko je meni poznato, taj fond je prazan.

Uostalom, pitanje je zašto da trošimo pare na te kerefeke kada Hilandar gori, a Kosovo se gasi, kada zagađenje možemo da ignorišemo i kada imamo takozvani srpski narod, koji se ne plaši ničega, sem možda sekire i Tomahavka.

Danas će o Srbiji razgovarati šefovi država i vlada Evropske unije u Briselu, a Karla del Ponte će u Savetu bezbednosti podneti izveštaj o našoj saradnji sa Hagom. U Briselu će nam reći da snažno podržavaju našu želju da se pridružimo Evropskoj uniji, tako da je sve u redu između nas i Evropske unije, a kako nam je to objasnila Ljiljana Smajlović, nema razloga da se sekiramo ni zbog negativnog izveštaja Karle del Ponte, jer ta žena, kaže Smajlovićka, evropskim političarima strašno ide na živce.

Davno se u Evropi odustalo od podele na Grke, to jest članove polisa, i varvare. Mi se snažno trudimo da obnovimo tu staru podelu svrstavajući se u varvare, ponašajući se agresivno, izigravajući politički neuračunljivo siroče. Ipak se danas nadamo najboljem na tom sastanku šefova vlada Evropske unije.

[Domaci Zdajnik]

Evo opisa onog što se dogodilo juče na promociji jedanaeste knjige Peščanika.

20. maj 2008.
Promocija Peščanika u Nišu

Gosti su bili Miša Brkić (urednik nekadašnjeg dnevnog lista Naša Borba), Teofil Pančić (novinar Vremena) i jedna od dve autorke emisije Peščanik - Svetlana Lukić.

Promocija je otvorena pričom o aktuelnom ćor-sokaku pregovora za formiranje nove vlade. Ceca i Teofil su konstatovali da je tužna situacija to što građani Srbije (misle na one koji prate Peščanik, odnosno građanski osvešćene) mogu da očekuju ono manje loše, umesto da se nadaju nečemu dobrom. Tako su se svi složili da bi koalicija okupljena oko DS trebalo da se nada postizbornom braku sa SPS-om, pranju SPS-a, pošto je to jedini način da Srbija sasvim ne potone. Složili su se, to je loše, a Teofil je to umeo da naslika rekavši da je to prilika u kojoj se vide dve nakaze u trenutku žvalavljenja. Dodao je da bi najprirodnije bilo da je LDP uzeo nešto više glasova, pa da su postizbornu koaliciju mogli da formiraju ZES, LDP i manjine (Mađari). Međutim, kako stvari ne stoje tako, složili su se da ne vredi nadati se nekakvoj mračnoj budućnost koja bi naučila građane da više ne biraju takve opcije. Opet je Teofil Pančić imao sjajan komentar na jedno od takvih pitanja, kada je rekao da se to dno koje prosvetitelji u Srbiji očekuju da prosečan građanin Srbije dotakne za vreme loše vladavine, ratova, bombardovanja... dakle, da se to dno u takvim situacijama loših vlasti u stvari samo pomera još niže, i da u stvari nikada mi ne bismo mogli da ga dotaknemo (kao kolektiv, kao građani Srbije). Zbog toga je bolje da ne dajemo sebi takav luksuz, jer jedan je život i trebalo bi ipak živeti ako ne sjajno, onda manje loše nego što bi nam ovi ludaci u vidu koalicije DSS-NS-SRS-SPS mogli da prirede.

Lukićeva i Pančić su kazali par reči o tome kako EU popušta Srbiji kao da je kakvo retardirano biće od koga već svi dižu ruke, kao od nekog slučaja koji je nepopravljiv, pa onda dolazi do toga da odustaju od pritiska u vidu izručenja Mladića i drugih krvnika i još nekih uslova. Dakle, i ako se bude ušlo u Uniju, to neće biti naša zasluga, jer mi, po rečima svih govornika, kao narod (građani) nismo u proseku shvatili šta je to demokratija, šta su demokratske vrednosti, šta znači to ući u Uniju i biti deo civilizovanog sveta.

Pančić je onda prigovorio onom predizbornom ćutanju, i tu je baš čudno što se niko pre njega nije slično izrazio. Naime, kaže Pančić, to pravilo o ćutanju je nešto što se izgleda najviše poštuje među partijama i medijima. Jedni druge stanu da optužuju zbog toga što je neko prekršio to pravilo, ili sebe da hvale što su uspeli da otćute toliko dugo. Kaže da je taj zakon nepoznat anglosaksonskim zemljama, i da u stvari ne postoji mnogo logike u tome da on postoji, a naročito nema razloga da postoji u ovoj formi (ako bi već bilo neminovno da postoji). Jer, kaže, pre svega ovaj je uveden tako da važi i za medije, a onda o čemu bi mediji trebalo da pišu ta tri dana ćutnje ako se tih dana svi zanimaju za izbore? I zašto to ne važi samo za partije? I na kraju, retko ko u Srbiji zna da je taj zakon doneo Milošević kako bi, kao predsednik države, mogao da spreči svoje konkurente da ta tri dana izlaze u javnost kao stranački predstavnici, dok bi on, kao državni funkcioner, imao na to pravo budući da je u službi predsednika države.

U jednom od poslednjih izlaganja, Teofil Pančić je kazao da se u narodu i političkoj retorici često govori o tome kako neko nije kriv dok nije optužen, dok na sudu nije dokazana njegova krivica (zaista, jako često se i na ovom forumu događalo da su Mladića držali za nevinog neki učesnici diskusija koji su na strani desnice). Pančić kaže da je to neverovatna populistička laž koju su plasirali i po Hrvatskoj tamošnji nacionalisti. A radi se u stvari o tome da je neko kriv pred javnošću i građanima (svetom), na način socijalne osude, te neformalne osude, bez obzira na to je li njegova krivica dokazana ili je još uvek u procesu. Jer ako nije tako, onda ni Hitlera niko ne bi mogao da nazove najvećim zlikovcem u istoriji čovečanstva jer se nije stiglo da mu se sudi, pošto se ubio.

Ono što je meni upalo u oko (u stvari u uho) je jedan momenat koji je pripao Miši Brkiću. On je u jednom trenutku, govoreći o stanju u Nišu (i o tome kako je smešno što je Smiljko Kostić vladao ovim gradom), kazao kako smo mi Nišlije, citiram: "... u stvari srećni, jer ne znate kako je loše u Aranđelovcu koji se nalazi na samo 60 kilometara od Beograda". Dalje je spomenuo da je tamo odrastao i da je to nekad bio fin grad za život, a da su ga danas uništili najpre DSS-ovci, a onda ga dokrajčili SRS-ovci.

Naravno, nije baš lepo Niš porediti sa Aranđelovcem, i usput ne kazati ništa o razlici koja postoji između prvog i trećeg grada u zemlji (Beograda i Niša), jer to je poređenje valjda u većoj meri odgovarajuće.

Od komentatora javio se neki stariji čovek za koga sam kasnije saznao da je neki profesor koji je pisao o tome da su Srbi sveti narod, a koji valjda radi na Filozofskom. Svi su mu se smejali kad je počeo da govori, a ja ga od sve te galame u stvari i nisam uspeo čuti. Jedino što sam uspeo da primetim bile su neke niske uvrede, bezargumentovani bes tod starca, i predlog Pančiću da osnuje sopstvenu partiju, jer je ovaj predlagač, u stvari, siguran u to da takva partija ne bi dobila veliku podršku u narodu.

Ono najbolje što sam na ovoj tribini/promociji mogao da čujem desilo se na samom kraju. Jedan novinar (lokalne televizije - NTV), koji se kandidovao ispred neke od mnogih narodnjačkih koalicija na listi za gradske ili opštinske izbore, uputio je primedbu Svetlani Lukić rekavši da je pratio većinu njenih emisija i da je u šest od deset takvih na njima gostovao prisutni i te večeri - Teofil Pančić. Novinar (koji, uzgred, nije stvarno po struci novinar, ali to u Nišu i nije tako redak slučaj) je onda primetio kako je Peščanik suviše jednostran, kako to nije profesionalno i kako bi trebalo da Peščanik dozvoli da se čuje i drugačije mišljenje. Usledio je fantastičan odgovor Svetlane Lukić, a u stvari ono što mi ovde stalno ponavljamo (mi osvešćeniji). Odgovorila mu je (parafraziram): Mladiću, mi nismo tu po volji naroda. Mi smo postavili demarkacionu liniju, i nismo tu da prezentujemo ono što se do petog oktobra smatralo normalnim. Mi nismo tu da propagiramo narodnjaštvo već demokratiju. I, da znaš, demokratija ne podrazumeva istu vrednost svakog političkog mišljenja, već se dobro zna šta je demokratski, a šta ne, koje vrednosti valjaju, a koje su anticivilizacijske. I budi siguran da jedan Toma Nikolić, Vojislav Koštunica, Matija Bećković i njima slični nikada neće moći da budu gosti Peščanika, svidelo se to vama ili ne. I to je ono što Peščanik dovodi do mesta na kojem je sada, i izdvaja u moru sličnih, bezličnih medija.

To je bio prvi odgovor na koji sam aplaudirao, i to iz sveg srca. Ne samo na toj tribini, nego uzimajući u obzir sve tribine koje sam do sada posetio.

[lanavi]

Kolika je bila posecenost promocije i kakva je bila starosna struktura posetilaca? Da li su svi niski mediji prisustvovali tome i da li je uopste osim novinara bilo i reportera koji su to vizuelno zabelezili? Nisam pratila lokalne vesti u poslednja 2 dana pa me zanima da li je uopste to negde prikazano?

[Domaci Zdajnik]

Uh, zamalo da propustim ovaj komentar. Forum čudno reaguje, kad kliknem da otvorim novu poruku na nekom podforumu, na kome postoje još neke nove poruke, i vratim se na početnu stranu, uopšte mi ne svetli da je na tom podforumu još neka nova poruka. Tako sam ovu prevideo.

Kolika je bila posecenost promocije i kakva je bila starosna struktura posetilaca?

Uglavnom su bili mladi. Ja sam tamo sreo desetak ljudi koje znam. Neke sa faksa, neke iz drugih nevladinih organizacija, neke LDP-ovce, a najbrojniji su mi od tih poznanika bili oni koji su i u LDP-u, i u NVO sektoru, i na Filozofskom, i to konkretno na filozofiji. Između ostalih, video sam i ono dvoje, Radojicu i Maju (nije mi bilo baš drago, počinjem polako da ih mrzim).

Bilo je i starijih ljudi. Možda desetak, petnaestak baš matoraca, a među njima i onaj jedan profesor-Srbenda koji se javio da prigovori, tj. postavi pitanje.

Prosek godina, po mom mišljenju, bio je oko 28, možda do 30. Ali najbrojniji su bili oni između 22 i 30.

Posećenost... Ne znam koliko sedišta ima "Mala sala" Niškog kulturnog centra. Ali bilo je puno, prepuno, pošto su u salu unosili stolice iz hodnika. Recimo da sala prima 80-100, a neka je te večeri bilo unutra 100-150 ljudi.

Da li su svi niski mediji prisustvovali tome i da li je uopste osim novinara bilo i reportera koji su to vizuelno zabelezili?

Primetio sam jednu kameru i jednog foto-reportera (koji je obilazio i slikao publiku i govornike sa raznih pozicija). E, sad, ta jedna kamera ne znam čija je bila. Nije bilo nikakve oznake niti na kamermanu, niti na kameri (moguće da je to u režiji samog Peščanika, kao neki njihov dokument). Fotoreporter mi je bio poznat odnekud, ali se ne sećam za koju kuću radi (moguće onda da je za Narodne).

Što se novinara tiče... Možda se iz mog teksta stekla pogrešna slika o tome u kojoj su funkciji bili ti novinari tamo. Naime, onaj jedan novinar TV5 (koji vodi emisiju Kanabe, ili tako nešto, koja se vrti subotom ili nedeljom; inače emisija jako slabog kvaliteta) je došao da bi nešto čuo i kazao kako mu se ne sviđa to što u Nišu vlada Smiljko Kostić, i kako će biti smešno što će doći Mile Ilić, verovatno zainteresovan za uspeh DS-a.

Drugi novinar, onaj koji se posle njega javio, bio je neko iz Narodnih novina, koji se žalio što TV5 nije prenosila o sukobu koji su Narodne imale sa Smiljkom Kostićem, na šta mu je onaj, onako u duhu provincije, dobacio iz prvog reda kako verovatno nije ni gledao Peticu.

Treći novinar je bio onaj mlađi sa NTV-a (vodi sportske vesti, a nije Edo Crnalić). On je tu došao da bi uputio koju reč kao-kritike Ceci Lukić (očito, neuspešno, i sa kontraefektom po njega i njegovu političku ljubav).

Kad se sve završilo kamera je uzela Teofila pod svoje da da neki intervju, ja sam baš tad prošao tuda, ali, rekoh, nisam video za koga je radio ovaj sa kamerom, a pošto ni ja nisam gledao TV, nisam uspeo da uhvatim na vestima.

[lanavi]

Nisi se usudio u vezi Teofila?
Uzgred, zaista nisam videla da se ista pricalo i komentarisalo o tome u lokalu. Kao da je u pitanju strah, mozda uzdrzanost zbog trenutne situacije ili najverovatnije ono trece sto je inace standardni problem.

[Domaci Zdajnik]

Moram da kažem da sam se ja iznenadio kad sam video onoliko ljudi. Iskreno, očekivao sam da nas bude ukupno petnaestak u prostoriji. Ipak je ovo Niš, tj. selo kome ne prijaju napredne ideje. Ovde će Peščanik da bude ono što je danas u Beogradu za nekih 200 godina, otprilike.

Nisi se usudio u vezi Teofila?

Besplatno da piše za Zapad da sam ga pitao, mislim da bi mi samo rekao da se sklonim. On živi od toga, tako da nema nikakve dileme da ne bi pristao. I onih 100 evra koje planiram da izdvojim ako prođe projekat "Zapad" po autoru, projektantkinja je okarakterisala kao "100 evra je za autore iz Beograda, i to sasvim prosečne, malo!". A u pitanju je Teofil Pančić... za koga sam čuo da je jedan od onih koji baš mnogo naplaćuju. Bez projekta ne mogu da razgovaram sa njim.

A ne znam da li si čitala moj komentar pošto sam sreo Ćiru (ovog Nišliju)... jedne kasne noći. Ajde ako ne uspeš da ga nađeš preko opcije "pretraga", da pročitaš tu priču, ja ću potražiti pa da vidiš kako ni on nije hteo besplatno da uđe u priču.