Teofil Pancic - tekstovi i komentari

[Plodni bizon]

Jos jedan fantastican tekst Teofila Pancica. Uvek je zadovoljstvo citati majstora politicke a opet donekle i knjizevne reci. Posebno obratite paznju na finis.

Jarosti Jaroslava Koštunice
Teofil Pančić

Poljaci su se, dakle izvukli. Izdržali su samo dve godine, i to im je bilo dosta: najurili su Jaroslava Kačinjskog, i tako Srbija, posle kraće pauze, ponovo ima najbizarnijeg premijera u Evropi. Čovek se zove Koštunica, Jaroslav Koštunica, a na vlasti je zahvaljujući milosti bez presedana (ovo je samo lepše ime za jednu znatno manje cenjenu ljudsku osobinu) svog polubrata-polublizanca Leha Tadića, predsednika države, koji mu je ljubazno poklonio premijersko mesto i zauzvrat dobio... pa, zapravo ništa. To jest, dobio je ponešto za svoju stranku (ministarstva, upravni odbori i ambasade su zgodna stvar), ali ništa za Srbiju. Osim ako se u neki pasivni profit ne računa to što Jaroslav Koštunica, eto, nije sklopio savez sa zemaljskim namesnicima Žan-Mari Šešelja, a mogao je, da se udavao iz ljubavi. Nema veze, udaće se sledeći put, jer život može da čeka.

Onaj izvorni, poljski Jaroslav, pojava je kakvih se čak ni ovde nismo nagledali u ovih dvadesetak godina organizovane blesavosti. Pedesetosmogodišnjak koji ne samo da živi kod mame, nego nikada nije otvorio sopstveni žiro-račun, već pare dobija na majčin konto, našao se u situaciji – kao nekakav pribaltički mister Čens - da vodi vladu jedne ozbiljne i stare evropske zemlje sa trideset i osam miliona stanovnika i punopravnim članstvom u »evroatlantskim integracijama«, zemlje koja je svetu dala Gombroviča i Šopena. Braću Kačinjski to nije impresioniralo: više su se ugledali na Loleka i Boleka.

Za samo dve godine na vlasti, premijersko-predsednički blizanački par napravio je opšti, pičvajzni haos, a Poljskoj podario imidž zemlje neprijatnih, prgavih palanačkih ksenofoba koji od svih moralno-intelektualnih autoriteta poznaju i priznaju samo mrgodnog seoskog župnika, nadrndanog provincijskog tikvana koji ih svake nedelje sa oltara gromoglasno podučava kako da se odupru silnim napastima koje vrebaju sa svih strana. Maksimalno su pokvarili odnose sa Nemačkom i Rusijom, prema kojima su se ponašali kao da u Berlinu još stoluje Hitler, a u Kremlju Staljin, Evropskoj uniji su zagorčavali sve životne funkcije, nisu krili da ne mogu da prežale ukidanje smrtne kazne, izbacili su iz škola – oni ili njihovi koalicioni partneri, sasvim svejedno – proučavanje dela »nepoćudnih pisaca«, harangirali protiv nepostojeće »homoseksualne propagande«, imali izvesnih nesuglasica sa Darvinom, koketirali s ultrakatoličkom i antisemitskom Radio Marijom, koja ih je otvoreno podržavala, pokrenuli tobožnju lustraciju koja se svela na isterivanje veštica i maltretiranje nedužnih ljudi. Moglo bi se reći da je sve u njihovoj Poljskoj trulilo i padalo, osim ekonomije, koja je rasla; popularan vic kaže da je to zato što stranka Kačinjskih »nije ništa učinila za poljsku ekonomiju«, to jest, ostavila ju je na miru, baveći se domaćim kvaziideloškim egzorcizmom i glupiranjem po svetu. No, ni statistički prilično ubedljiv ekonomski rast nije zaustavio ogroman odliv mladih Poljaka prema za njih otvorenoj Evropi, naročito prema britansko-irskom ostrvlju: zapadnu su Evropu preplavili poljski radnici, legalni i ilegalni. E sad, kad je došlo vreme da se glasa, ta nova poljska evroemigracija nije zaboravila na staru domaju, nego je masovno glasala, i to mahom protiv Jaroslava Kačinjskog, a za istinski evropsku Poljsku. Zanimljivo je uočiti taj fenomen: Poljaci u inostranstvu glasaju u interesu Poljske; mnogi mladi Srbi odu da žive, rade i zarađuju u Americi, Nemačkoj ili Engleskoj zato da odande vode nekakvu virtuelnu, sobnu, frustratsko-drkadžijsku bitku protiv Evropske unije, NATO-a i neizbežnog Novog svetskog poretka, i da gorljivo agituju za najekstravagantnije ovdašnje pajace i ludake. U posledicama čijih postupaka neće imati čast lično da uživaju. To prepuštaju nama.

Kako god bilo, Poljaci su po svoj prilici okončali svoj hazarderski izlet Sa One Strane Uma, izlet koji, ma koliko bio i neprijatan i besmislen, ipak nije Poljskoj naneo suštinsku i nepopravljivu štetu: em je trajao kratko, em Poljska ipak nije ni sa kim zaratila u međuvremenu, niti se izolovala na nekakvom sablasnom pustom ostrvu sagrađenom od sopstvenih bolesnih fantazija, kao što je učinila Srbija još početkom devedesetih. Ne, Poljska je i dalje bila u istom vozu s drugima, samo što se u njemu ponašala kao onaj Dežurni Smarač kakav se vazda nađe među putujućima. Sa Srbijom je i dalje postojano sasvim drugačije, njoj bez sumnje ne preti nikakav »gubitak identiteta u ujedinjenoj Evropi«, jer ovu zemlju ne možeš pomešati ni sa jednom drugom, sve i da ti kišnica procuri pravo u mozak (jedino je moguće pomešati dva Jaroslava, Severnog i Južnog, mada naizgled ne liče). Da gigantski meteor padne na Segedin, ovde se to ne bi ni osetilo: imamo mi, bre, svoja posla! Recimo, da sačuvamo Kosovo, a bogme i Republiku Srpsku. Koja, doduše, nije u našoj, nego u susednoj, međunarodno priznatoj državi, ali ko bi sad još mario za takve formalističke začkoljice?

Najnoviji ispad Jaroslava Koštunice – uz uobičajenu pasivnost i muljanje poslovično poslušnog Leha Tadića, zainteresovanog samo za svoj Sveti Mandat, koji kao da je samom sebi svrha – opasno liči na još jednu Tačku Bez Povratka. Okej, na isprazno junačenje oko Kosova već smo oguglali, ono će očigledno morati da se izvrti do kraja, da se istroši u svojoj jalovosti. No, napadna briga Jaroslava K. za opstanak i državotvorni razvoj najnakaznijeg, upravo radioaktivnog čeda ratova iz devedesetih, odvratne državoidne tvorevine nastale na bezbrojnim zgarištima stotina hiljada pobijenih, pogorelih, proteranih i ko zna sve kako »etnički očišćenih« od Zvornika pa do Grmeča, nivo je ispod kojeg se valjda više ne može (s)pasti, osim ako iznova zaratimo, da nekako dovršimo ono što Arkanovci, Škorpioni i slični onomad nisu možda stigli.

Sa ovakvim premijerom, sa ovom bledunjavom senkom od predsednika i sa zgubidanima od njegovih ministara, sa ovakvom politikom koja više i ne krije da joj je jedini smisao u tome da pusti iz boce sve Zle Duhove iz smradnih devedesetih, Srbija izgleda kao nekakva antiutopijska projekcija neke moguće, a nemoguće Poljske, onakve kakva je Poljska možda jednom mogla biti, samo da je trajno izgubila pamet. Naravno, ovo je odviše drastično: kakav god inače bio, Jaroslav Kačinjski je malo dete za Jaroslava Koštunicu, on je makar ušao u evropsku kuću pa onda počeo da lomi nameštaj po sobama, da šara po zidovima i lepi žvake pod stolove. Jaroslav Koštunica i oni koji s njim dele vlast ponašaju se tako kao da im je jedini cilj da Srbija u tu kuću nikada ne uđe, nadmeno je ignorišu i gledaju na drugu stranu (valjda ka Svetlosti Istoka), a kada se naljute krenu bogme i da osvetnički besno zapišavaju njene spoljne zidove. Samo, neće biti da će ti zidovi da »povuku vlagu«; pre će biti da će Jaroslav i društvo da uflekaju nogavice.

[Nebojsa]

Nije da gotivim Pancica, ali

Poljaci u inostranstvu glasaju u interesu Poljske; mnogi mladi Srbi odu da žive, rade i zarađuju u Americi, Nemačkoj ili Engleskoj zato da odande vode nekakvu virtuelnu, sobnu, frustratsko-drkadžijsku bitku protiv Evropske unije, NATO-a i neizbežnog Novog svetskog poretka, i da gorljivo agituju za najekstravagantnije ovdašnje pajace i ludake. U posledicama čijih postupaka neće imati čast lično da uživaju. To prepuštaju nama.

danas sam prokomentarisao ovo, stvarno dobar podatak. Nadovezuje se na kompletnu politicko-nacionalisticku psihologiju, mazanje sopstvenih ociju inatom. kratko pamcenje, kratak fitilj, i ubrzo opet u izolaciju.

[Branko]

    Za Teofila Pančića sam prvi put čuo ovde. Onda sam malo pregledao po internetu i naišao na nekoliko njegovih tekstova, pročitao, i sada bih samo mogao da kažem da on ima kvalitet ali isključivo kao pisac, ali ne i kao ozbiljan politički analitičar. Ume da jednom skandalu da podsmešljivu notu, da izvrgne ruglu već oruglani čin kome nije data važnost u javnosti, ume da nečemu da značaj kakav u javnosti ne bi imalo nešto što je za naciju često loše, ali se skriva iz populističkih pobuda. Sa te strane je dobar. Ali nema stručnije analize političke situacije.

[provincijalac]

meni je on uvek smeshan. chitam ga kad hocu da se nasmejem. i stvarno je dobar. ume da lepo kombinuje rechima, pravi majstor novinarstva kod nas. chuo sam da naplacuje da se pojavi da drzhi govor i da obichno uzima pare od nevladinih organizacija koje ga gotive  

[Admini...]

KARMA KOMA
Čovek upaljač
Piše: Teofil Pančić

Gledao sam tipa izbliza, fasciniran stilom koji pamtim tamo negde iz ranih osamdesetih, takvi su tada u mom gradu stajali pred ulazima boljih diskoteka i retko odmicali od vrata: kožna jaknica, fudbalerka ili tako već neka retro frizurica, iznimno bogat rečnik pragmatično sveden na neophodno, i uopšte: dika, slika i prilika Nove Srbije, manje kao stranke, više kao generičkog pojma. Raspravljao se, ucenjivao, naređivao, otimao mikrofon mojoj koleginici one već famozne aranđelovačke večeri, one kada je Srbiji možda zadugo iscurio još jedan Peščanik, onaj koji je merio šanse da se ovde počne živeti razumno i civilizovano, ni manje ni više.

Taj tip, Dragan J, predsednik je jedne siromašne, mada “istorijske” šumadijske opštine. Za to verovatno nikada niko izvan njegove male varoši ne bi ni saznao ni mario da se Dragan J. nije upadljivo potrudio da se za njega sazna, doduše, koristeći sredstva strukturalno slična onima koja koristi kakav sumanuti pubertetlija koji se dohvati neke brzometne “postmoderne” tandžare i pokoka svoje školske sapatnike misleći da se time revolucionarno i radikalno bori protiv “nepravde u svetu”. A zapravo samo cedi svoje trivijalne duševne mitesere na pomalo preterano nekonvencionalan način.

Kažem, gledao sam ga izbliza i lamentirao nad time da li je moguće da smo on i ja ikada igde bili na istoj strani? Rekao bih, i to što obitavamo na istoj planeti dovoljna mi je kazna za ko-zna-koje hereditarno nepočinstvo. S druge strane, lako ga mogu zamisliti među onima koji su, sve pod komandom Domaćina Velje u pomalo helankastom “sportskem konpletu”, bili petog oktobra godine dvehiljadite tamo negde u Takovskoj, pripomogavši da ista naprasno prestane da emituje beskrajnu seriju o avanturama animiranog lika zvanog Milošević Slobodan. Pa se sada, evo, Dragan J. malo hvalisavo, a malo više preteće namigujuće, busa u predeo grudnog koša svojim em zaslugama em “revolucionarnim iskustvom”. Neće bre njemu, Draganu (“a čuo sam o vama mnogo, od Dragana” – M. Slobodan) kojekakvi belosvetski izdajnici da vršljaju po rodnom gradu... Ili po susednom gradu, nema veze, naši smo. To jest, “Naši” smo.

Pa je Dragan, u tem smislu, skupio Društvo Iz Večitog Ćoška i doveo ga na licino mesto, da ga mrski Nesoji vide. I videli su ga, nije da nisu. Kao što su videli i niz drugih nekadašnjih statista za spotove Rokera s Moravu koji su – statisti, naime – u međuvremenu ostali bez posla, jerbo su Rokeri S Moravu prestali da nastupaju kada su shvatili da se više audiovizuelno ič ne razlikuju od svoje publike; dakako, uz sitnu razliku da je publika sa svim tim cirkusom i mislila ozbiljno. Takvoj se publici nije teško staviti “na čelo”, što dokazuje i slučaj našeg današnjeg junaka.

Sada je, dakle, čovek-upaljač, šerif Topole i ostalog drveća pripretio RTV B92 da bi i ona mogla, poput RTS-a onomad, da bude pogorelac, da izgori na vatri “narodnog gneva”, sticajem okolnosti otelovljenog u najvernijim ljudima, onima koji bez atlasa ne idu ni u Aranđelovac – nikad se ne zna, zlu ne trebalo, šta ako se u međuvremenu pređe na letnje računanje strana sveta?! Izučio čovek zlatni zanat potpaljivanja televizija, pa ko veli, šteta je da takav potencijal propada ne razvijajući se.

A mene ono pitanje stvarno muči: jesmo li uopšte mogli ikada biti na istoj strani? Spolja gledano, jesmo, jer bez takvih kao on mnogo bi se teže došlo do toga da se Peti oktobar dogodi baš petog oktobra. Iz drugog (i boljeg) ugla, od toga nema ništa: danas je jasno da ni on ni njegova momčad nemaju pojma zašto su uopšte palili tu vražju “TV Bastilju” i zašto je ona bila baš to, osim zato što nikako ne hvali njihovog partijskog šefa. Jer, ono što oni dan-danas zastupaju ne razlikuje se bitno od svega onoga što je ta Bastilja u svojim najbastiljskijim danima zastupala.

A može i ovako: zapalili su Bastilju jer su hteli da sagrade novu, samo za sebe; možda su do sada već i uspeli u tome. Samo što im ni to nije dovoljno, nego bi sada da zaroštiljaju sve što nije zabastiljano. Reklo bi se, eto još jedne priče o “mangupima iz naših redova”. Ali nije. Jer, moji su moji, tvoji su tvoji, a “Naši” su “Naši”.

[Domaci Zdajnik]

Jedan od fantastičnih tekstova fantastičnog Teofila Pančića. Žao mi je što čovek debelo naplaćuje svoja gostovanja, dolazak na tribine i pisanje za časopis, pošto bi bio pravi pogodak kad bi makar mogao da da intervju za Zapad. Ovako možemo samo da ga čitamo sa drugih medija.

Taj tip, Dragan J, predsednik je jedne siromašne, mada “istorijske” šumadijske opštine.

Ovo je jako, jako dobar momenat! Poučno za sve koji u centralnoj Srbiji kažu kako im je bitna tradicija/tradicionalnost, ali i decentralizacija, jer su ipak siromašni. Ovde je g. Pančić odlično opisao kako te dve stvari nekako idu skupa. Jer hoćeš li da budeš bogat, hoćeš li više, moraćeš da napustiš predistorijske navike, predistorijske želje, predistorijsku kulturu (tradicionalnost). Moraćeš da postaneš civilizovani građanin okrenut budućnosti.

Kažem, gledao sam ga izbliza i lamentirao nad time da li je moguće da smo on i ja ikada igde bili na istoj strani?

O tome se ja stalno pitam. Juče sam konstatovao sa drugovima da se u Srbiji na vlasti drže oni koji lamentiraju nad sudbinom Miloševića, oni koji ne vide u čemu je Milošević bio loš, sem što je možda katkad uhapsio nekog svog bliskog saradnika ili ideološkog brata (Smiljka Kostića hapsio, a Velju Kapitalnog progonio, iako su obojica njemu ideološki više nego bliski). Žao mi je, naročito mi je žao, što danas srpski mediji, srpske institucije i ogromni deo srpske populacije razmišlja isto kao devedesetih. Velja Kapitalni je jedan od najgorih primeraka nastavljača politike Slobodana Miloševića, a za njim je Voja Koštunica, koji je direktna inkarnacija Miloševića.

Sada je, dakle, čovek-upaljač, šerif Topole i ostalog drveća pripretio RTV B92 da bi i ona mogla, poput RTS-a onomad, da bude pogorelac, da izgori na vatri “narodnog gneva”

Biser. Biser koji će se naći u sledećem broju Zapada.

danas je jasno da ni on ni njegova momčad nemaju pojma zašto su uopšte palili tu vražju “TV Bastilju” i zašto je ona bila baš to, osim zato što nikako ne hvali njihovog partijskog šefa. Jer, ono što oni dan-danas zastupaju ne razlikuje se bitno od svega onoga što je ta Bastilja u svojim najbastiljskijim danima zastupala.

O tome sam govorio u nekom od prethodnih komentara u ovom javljanju. Teofil je ovo sjajno sažeo.

zapalili su Bastilju jer su hteli da sagrade novu, samo za sebe

Izgleda da je to jedino objašnjenje.

[debeli dud]

Teofil Pancic je najvece zlo koje je dospelo u novinarske krugove. Takav neprijatelj srpskog naroda moze da se trazi u 2 miliona ljudi. Tolika mrznja prema Srbima je za posmatranje.

[Plodni bizon]

Opet Dude, dobrog sam raspolozenja pa necu da te banujem, ali za takve poruke si zasluzio da te bez pogovora diskvalifikujem sa foruma. Ako hoces da tvrdis o nekome da je srbomrzac ili hoces da kazes da ti nesto nije jasno kod njegovog izlaganja, izvoli ukazi na taj momenat, da vidimo, mozda mozemo da ti pomognemo da razumes sta u stvari taj ili neki drugi "srbomrzac", tj. novinar govori.

[svetac38]

...... i stvarno je dobar. ume da lepo kombinuje rechima, pravi majstor novinarstva kod nas

ili ti izuzetno manipulše rečima.....

chuo sam da naplacuje da se pojavi da drzhi govor i da obichno uzima pare od nevladinih organizacija koje ga gotive 

.....i to me ne bi iznenadilo, jer on kad analizira pojavu, ne radi da bi ukazao na put rešenja problema već da bi istakao svoju malenkost............., ima i ovde njegovih klonova......

[Demijan]

Od Teofila treba uciti. Narocito ovi Skerlici koji bi da se kritikuju. Znaju sta je mucak, a ne znaju da snesu jaje!
Svi mi znamo sta je mucka. A Teofil zna i za jaje.

[provincijalac]

sajt stopb92:
nikolaj velimirovic je trecerazredni, banalni provincijski mislilac shkole nadri-pravoslavlja. *(teofil panchic) 

[Domaci Zdajnik]

Ne bih se složio sa njim: ne mislim da postoji nadri-pravoslavlje. U stvari, razlika je u tome što ja ne mislim da bi kod pojma "pravoslavlje" trebalo dodavati prefiks "nadri" da bi imalo negativnu konotaciju.

Što se ostalog dela tiče... Mislim da je Nikolaj loš čovek, užasno loš, ali da ne mora nužno da bude "provincijski mislilac", osim ako sve vernike-mislioce ne stavimo u taj koš.

[Branko]

sajt stopb92

   Na tom sajtu stoji i da je Dušan Kovačević vređao Teofila. A nije mi jasno zašto bi kad su na istoj političkoj poziciji.

[Ljubo Gazivoda]

Baš je sinoć Teofil Pančić gostujući kod Bećkovićke sažeto rekao šta je po njemu suština: da konačno pređemo na beli šengen. Zato je potrebno formirati vladu. Pristajem i na crni šengen samo da ima posla i hleba, jer situacija nije baš ružičasta. Beli šengen bi samo olakšao očajničke pokušaje bekstva iz ove zemlje. Rekao bih da je Pančić promašio temu. On je očigledno sit pa bi sada da putuje bez mnogo smaranja, pa otud takav rezon.

[Domaci Zdajnik]

Gledajte, sad, gospodine Gazivoda. Juče tako gledam Utisak nedelje i sav radostan što mogu da slušam bar jednog umnog čoveka onamo, jer mi se ne slušaju ona dva nacionalista, jedva čekam šta će Teofil da kaže. I uglavnom sve odobravam. Čak je pokrenuo onu temu o "levičarenju" socijalista, što je moja stara pozicija i primedba na forumu, kad god neko veli kako su socijalisti u Srbiji u stvari - levičari! Isto tako, kritikovao je i DS, i to mi se naročito dopalo. Ali svakako mi se nije dopalo ovo što vi pominjete, gospodine Gazivoda! I mogu da vam kažem da sam baš pomislio kako će sigurno neko na forumu da izađe sa kritikom toga što je Teofil kazao. No, ja bih sada mogao da se zauzmem na njega pa da kažem kako je on time mislio u stvari na sve benefite koje će Srbija dobiti, uključujući i "beli šengen", kao krunu svih tih benefita. Ipak, pustiću da se sladite jednom ispadu koji nije baš tako inteligentan i u stilu Teofila Pančića.

Sve u svemu, zadovoljan sam njegovim nastupom, mada mi se ne dopada što je na kraju dozvolio da Đorđe Vukadinović onako izvređa EU, a da Teofil ostane bez reči da to poklopi.