|
Branko
|
 |
« Odgovor #19 poslato: 16.03.2008. 03:08 » |
|
Peščanik, emisija 323. Govori Petar Luković.
Ne pamtim situaciju koju bih mogao da nazovem samo jednim imenom, ali ovo jeste agonija, apsolutna agonija. Ovi traže rezoluciju, ovi mišljenje vlade, ovi ne daju mišljenje vlade, ovaj viče idemo u Evropu sa Kosovom, drugi kaže idemo i Kosovo i Evropa. Dobro, čekaj, kako ta vlada funkcioniše? Jedan deo vlade ne govori sa drugim delom vlade, jer jedan deo vlade smatra da su ovi bolesni, a ovaj drugi smatra da su ovi kreteni i onda kažeš - pa dobro, čekaj, koji klinac ostaješ u vladi, zašto ne ideš iz te vlade. A ne, vlada mora da funkcioniše na pet principa. Jebalo vas pet principa, ja znam za samo jedan princip, princip evropskih integracija. A gde su te evropske integracije, ovaj što još uvek šilji olovku, Đelić, je li to? I niko neće da iziđe iz vlade, ma niko, jer zamisli da se napuste svi upravni odbori, sve mogućnosti za drmanje para, uticaja, vlasti. Svi hoće da uđu u izbore sa pozicije vlasti. Totalna agonija. Svi su mi odvratni ovde, a najodvratniji su mi oni za koje sam verovao da imaju snagu da nešto urade. Jebote, pa taj Tadić, nije prošlo ni mesec dana. Je l' dobi čovek 2 miliona i 300.000 glasova i šta se sa tim čovekom desilo? Njegov ministar inostranih poslova je stvarno bolesnik, jer on sada kaže da nam je jedina šansa da se ponovo vratimo pregovorima. Jutros ga slušam da će učiniti sve da se organizuje nekakva sednica Saveta bezbednosti, što je jako teško, i da će opet da traži od Amerike da poništi nezavisnost Kosova. To je kao da zahtevaš od Sunca da prestane da sija - ne može.
Neko treba da ustane i da im kaže - šta vam je, to je gotovo, završeno, gledaj šta možeš da uradiš, ako možeš nešto da uradiš uopšte. Kakvo poništavanje, kakvi pregovori, pre ću ja da odem peške do Meseca, nego što ćemo imati pregovore, pre ču ja da budem žensko. Neće biti poništeno, neće, gledaj šta treba da radiš. A šta si radio u međuvremenu? Otimaju se želenice, pa se vraćaju železnice. Molim te, otimaju se železnice, jer kvalitet usluga nije bio dobar. I naravno, zajebali su ih već sledećeg dana, nisu ih pustili da idu i gotovo. Juče ponosna vest u novinama - Srbi su u nekom mestu dali otkaz na sva radna mesta. Super, prestaće i da jedu, fenomenalno. Je li to deo akcionog plana? Taj čuveni, famozni, fantastični akcioni plan o kojem ništa ne znamo, taj akcioni plan se piše iz dana u dan. Kako nekom nešto padne na pamet, on dodaje i izmišlja. Pa idi bre, treba preživeti sve to. Zamisli, molim te, 2008. godine mi govorimo o tome da će eventualno da bude referendum, na kome će da pitaju da li će Srbija da ide u Evropu ili ne. Odlučite, pa ako nećemo, u redu je, snaći ćemo se mi koji mislimo da tamo treba ići.
Nećemo, u redu je, imate svoje razloge, ali gde ćemo, ne, stvarno, gde ćemo? Hajde, hoćemo li sa Rusijom? Ta Rusija u koju su se kleli, evo, kada je došao onaj Medvedev pre deset dana, svi u Beogradu su hteli da popizde, jer je grad bio u blokadi. Sadili su mu cveće u Pančevu u onoj rafineriji, preko noći su mu sadili cveće. Stvarno sam zamišljao kako on ide među onim radnicima i kaže - hoću ovu ženu, hoću ovo dete, hoću ovog čoveka - misliš da mu ne bi dali? Dali bi mu sve! I ta ista Rusija evo, šest dana kasnije, krk, 30 odsto veća cena gasa. Zamisli, sada su rekli 30 odsto, a šta će raditi za dve godine, kada im nešto ne bude po volji? Zamisli ti, daleko bilo, da Srbija, što je nemoguće naravno, uradi nešto što se Rusiji ne dopada. Pa 300 odsto poskupljenja gasa, pa hladni radijatori i tako 30 godina. 30 godina dati nekome na upravljanje sudbinu zemlje, nekome koji može da ti zavrne gas kad mu god padne na pamet. Pa jebote, kako da ne budeš besan.
Ta vrsta besa koju ja imam nije zbog toga što je Kosovo postalo nezavisno, koliko god da me Đorđe Vukadinović ubeđivao da je to duboka DNK trauma. Sada je samo ozvaničeno ono što smo znali. Kao u braku, ne žive godinama zajedno, gotovo, završeno, samo je sada sud potvrdio razvod. Nemoj me sada ubeđivati da je Kosovo integralni deo Srbije i da ćemo tako ući u Evropsku uniju. To su bolesne fantazije o granicama i carinama. Pogledaj te Srbe koji tamo žive, gledaj da tim ljudima pomogneš, a ne da ih teraš na ludila, a oni su, hvalim te bože, takva vrsta po tim SAO jedinicama, da jedva čekaju da naprave neko sranje, da otmu voz, da daju otkaz, da ne govore sa strancima. Kaže, izbegavati svaki kontakt sa okupatorom, dobro ga odmeriti, pljunuti ga, šutnuti ga nogom u jaja, udariti mu šamar, mučiti ga dok ne prizna. A šta ako se razboliš, šta ćeš da radiš onda, gde ćeš, onda moraš da odeš u neku ambulantu? Svi u majku Srbiju, sve ćemo mi to da platimo, svaku platu tom nekom jebanom železničaru i nekom nadrkanom tipu koji je dao otkaz. To ćemo ti i ja da platimo kroz neke poreze i cene.
Kosovo je postalo univerzalni alibi za bilo šta. Danas čitam u novinama kako onaj uhapšeni Bata Kan Kan iz Novog Sada kaže da mu nije važna njegova sudbina u zatvoru, važno mu je Kosovo. Čitam izjavu Siniše Kovačevića - jebeš život sa punim frižiderom i automobilom, kada su ti uzeli dušu. Pa idi bre u pičku materinu, stvarno. Šta treba sad da radim, da štrajkujem glađu, da sedim na nekoj livadi i da se udaram glavom o drvo dok se Kosovo ne vrati? Ej, ljudi, pa šta ste radili svih ovih 10, 15, 20 godina? Kako ste se ponašali prema Albancima, da se vratim na to, kako ste ih gledali svih ovih godina? Kako ih sada gledamo? Evo, već 15 dana u Somboru ispred pekara koje drže Albanci, neidentifikovane, pazi, grupice ljudi dele građanima hleb. Ko malo zna istoriju, mogao je da vidi apsolutno identične scene, u kojima pripadnici Removih SA odreda u Nemačkoj 1934. stoje ispred jevrejskih radnji i na isti način, u istoj pozi stoje i zabranjuju da se kupuju hleb i namirnice kod pripadnika genetski prljavog naroda. Kao u filmu Dan mrmota, svakog dana isto, ovi stoje ispred pekara i sa nekih improvizovanih klupa i iz gepeka dele hleb. I ljudi uzimaju taj hleb. Čekaj bre, pa ko je taj narod, ko je taj koga možeš da kupiš za 26 dinara time što mu daš hleb? Boli njega dupe za saosećanje i za moral i za pravdu i za sve ga boli dupe, važno je da on dobije 26 dinara. Što reče jedan od njih - mene politika ne interesuje, važno je da je džabe. Pizda ti lepa materina, pizda ti lepa materina, da bog da tebi ispred tvojih vrata tako stajali, pa ti zabranjivali da jedeš hleb ili da ideš na posao.
Kakav je to, bre, narod? Pa je l' moguće da u tom gradu nema 50 ljudi, 30 ljudi da naprave demonstracije, da ga gađaju paradajzom, da naprave bilo šta, da mi vidimo da u tom Somboru postoji bar 30 ili 20 ljudi, koji se ne slažu s tim. Čitav Sombor ćuti, a gradonačelnik kaže pre neki dan - mi tek treba da vidimo o čemu se radi. Pa jesi li ti normalan, čoveče? Pa vidimo svi, ceo svet vidi o čemu se radi. Ovaj ombudsman koji treba da brani ljudska prava iz Vojvodine kaže pre neki dan - zatražio sam informaciju. Serem ti se u informaciju. Iz policije kažu da ne mogu da identifikuju te ljude. Očigledno da oni to neće da rade, to je deo usluge koja se daje tom rastućem nacizmu. I posle kažu da Srbija nije fašistička zemlja. Izvini, jeste. Slušam njihove ideje, po kojima je trebalo da ti nesrećni Albanci koji rade u pekarama već 18. februara izađu i da naprave miting, da kleknu i da se zakunu majci Srbiji da su oni srpski građani, da promene ime i prezime na -ić i ne znam više šta. To bi ih verovatno zadovoljilo, neko ritualno samobičevanje. I što jedan kaže - manjine su se mnogo osilile.
Kada govorimo o predsedniku republike, koji nema neku izvršnu vlast, ja znam da nesrećni, kilavi i mlitavi Boris Tadić nema načina da pozove policiju da to reši, ali on može da napravi ritualni gest. Može da ode na televiziju i da kaže da je strašno ovo što se dešava u Somboru i da ode u tu pekaru i da pojede osam kifli. To je nešto što očekujemo od predsednika, dakle, da se suprotstavi ludilu, da bude tu. Ne pada mu na pamet. Njegov savetnik pre neki dan piše tekst u kome je prva rečenica - u moj DNK je upisano Kosovo. Pa pustite me sa tom teorijom krvi, tla i DNK, bre. Pustite me, otkud znam šta mi je u DNK, nemam pojma - samo znam da nije Kosovo. Kakvo Kosovo, kakvi manastiri, kakve gusle, sada hiljade njih pričaju da su odrasli na tatinom krilu koji im je pričao o Kosovu. Nisam, hvala bogu, imao sam normalnog oca i bolelo ga je dupe da mu sedim u krilu i da mi on priča o Kosovu. Daleko bilo, hvalim te bože, zamisli da sam odrastao tako. Zamisli da sam tako odrastao, na šta bih ja ličio, pa valjda bi danas bio član DSS-a ili bi stajao pred tom albanskom pekarom. Ali čemu bre, 2008. godine, ej, genetski kodovi i čistoća krvi.
Da ne govorim o tome što smo svi već apsolvirali - pljačke, napade, ambasade, patike, svo to ludilo, koje je deo istog procesa. Vlast je dozvolila ljudima tu vrstu anarhije - Evo, slobodno, imate 4-5 sati, šta vam god padne na pamet vi to radite, to je bila ideja. Mislim, ja ne govorim više o osećaju sigurnosti, to je već davno prestalo da postoji ovde, nego ti živiš u jednoj zemlji u kojoj ti vidiš da je sve moguće. Izvini, o onom nesrećniku što je poginuo u američkoj ambasadi sve vreme, evo 15 dana, idu glasine - da li su ga ugušili gasovi, da li su ga ubili marinci, da li je otrovan, a niko ne pita - čoveče, šta si ti tražio na prvom spratu tuđe ambasade, niko ne postavlja to pitanje. Ne, on je heroj, on je Obilić, on je dao svoj život. Pa čekaj, šta si tražio u ambasadi, u koju inače ne možeš da uđeš. Zamisli obratnu scenu, da je neko ušao u našu ambasadu u Hrvatskoj, Sloveniji, Mađarskoj, pa je zapalio, pa zamisli šta bi bila reakcija odavde. Je li to način da se obračunaš sa novim svetskim poretkom, sa Amerikom? Strašna je ovo zemlja. Odeš pa čitaš ovu Novu srpsku fašističku misao i tu ti je data suština i sadržina onog što nas čeka, tamo ti je sve lepo objašnjeno. Što bi rekao Đorđe Vukadinović - zašto mi baš toliko žurimo da idemo u Evropu, nema potrebe da žurimo nigde. Pa nema, nema, šta je za Srbiju jedno vek, dva, šta je to. Do kraja moga života, koliko god budem živeo, do kraja moga života ja neću živeti u zemlji, za koju ću moći da kažem da je iole pristojna, nema šanse. Ova vrsta tektonskog udara, medijskog, rekao bih, psihološkog, sve što se desilo je napravljeno da izazove takvu vrstu reakcije kod ljudi.
Izvini, moram da kažem, ja mislim da se niko nije obradovao nezavisnosti Kosova više od Koštunice. To im je glavno političko oružje, jer imaju pred sobom potpuno imbecilnu i kretensku narodnu masu. Ti ljudi se sada čude, zgroženi su nezavisnošću. Gde su živeli svih ovih godina, šta su mislili, da će Albance da spreči preambula ustava? Daješ im sve, nudiš im čak i ono što oni ne traže, ali samo da oni kažu - mi smo deo Srbije. Možeš ti da se kurčiš, da kažeš - Srbija nema rupu sa leve strane svoje mape. Ima rupu, došla rupa i gotovo i sada šta da radiš. Znao si to i nemoj me zajebavati da je to nekakva teška trauma, tragedija. Ne smem ni da jedem više, ne smem da se radujem, ne smem da slušam muziku, jer su dani žalosti. RTS je zabranio američke filmove na sedam dana, jer je to opomena zapadu. Ako ne bude pazio kako se ponaša, mi ćemo ukinuti njihove filmove na osam meseci. Kada uzmeš novine, to je stvarno da poludiš. Odem na sportske strane, rekoh, hajde da pobegnem od Aligrudića, da pobegnem od svih ovih ludaka, i od Nade Kolundžije da pobegnem. Otvorim tenis, a tamo sa tri prsta Novak Đoković poručuje iz Dubaija da se on nikada neće pomiriti sa činjenicom da je Kosovo albansko, da će Kosovo u njegovom reketu uvek ostati srpsko. Marko Jarić iz Mineapolisa mi javlja da mu je teško pri duši zato što je Kosovo nezavisno. Pa koga lažeš, šta se kurčiš? Zamisli da sada nekome na ulici kažeš - ja sam za Evropsku uniju, rekao bi ti - majku ti jebem. Ili da kažeš - imam želju da odem u Ameriku ili - volim šoping.
Kakav život oni meni nude? Da stavim u dnevnu sobu mapu s Kosovom i da svake večeri uz sveće sedim i da zurim u to i da se udaram po glavi? Ne interesuje me više, gotovo, vi ste doveli do toga, vi, vi, radikali, socijalisti, taj Koštunica, svi ste vi 90-ih godina uživali u tome ne razmišljajući šta će biti, i u hapšenjima i u terorizmu i ubijanju i u zatvaranju i u ponižavanju. Kakvi Albanci, nedržavotvorni narod, divljaci, tako je to bilo. E, odjednom više nije tako. Možda je to problem ove Srbije, da se mi ponovo vraćamo na najelementarnije stvari - nemoj da kradeš, nemoj da lažeš, ne ubij bližnjeg svog, ko tebe kamenom, ti njega hlebom. Pazi, a u Srbiji je - ko tebe kamenom, ti njemu zapali ambasadu. Sećam se tvoje priče, kada si bila besna na nekog Austrijanca, koji je govorio da će Srbiji posle petog oktobra najviše biti potrebni psihijatri. Evo, to vreme je došlo. I ja ne govorim o deset psihijatara, govorim o nekoliko miliona psihijatara, po dva psihijatra na svakog Srbina. Jedan da ga drži, a drugi da mu čekićem objašnjava kako treba da se ponaša, jer ovo su iracionalna ponašanja. Znaš, ja mogu da razumem da na kolektivnom nivou ima nacija koje povremeno polude, ali je teško da zamisliš bilo koju zemlju u bliskoj istoriji koja je non stop luda, koja je non stop u iracionalnom besu. Koju vest ja to treba da čekam na televiziji?
Možda je to vest za koju oni misle da će se desiti, da je danas kosovski parlament sam poništio deklaraciju o nezavisnosti i odlučio da poklekne pred čvrstim argumentima Voje Koštunice. Je li to vest koju mi treba da čujemo? Već smo izgubili decenije, sada gubimo godine, a meni je žao kada izgubim i jedan dan. Šta lepo mogu da pamtim iz ovih pet godina Koštuničine vlasti? Ljudi se plaše, gomila ljudi je uplašena i zato kaže - pa nije red da tako izgubimo Kosovo. Šta hoće, da priznam da osećam tešku traumu. Ne osećam ništa, tu traumu nisam ja izazvao, nisam u njoj učestvovao i zašto bih ja delio taj imaginarni bol, zašto, da bih pokazao da sam na strani Đorđa Vukadinovića? Izvini, to odbijam. Ali plašim se da je taj prizor u Somboru slika buduće Srbije, jer sutra će biti Kraljevo, pa Kruševac, pa Niš, pa će se desiti drugi oblici toga. Postoji čitav repertoar nacističkih rituala, paganskih, od zapaljenih baklji, preko marširanja do kristalne noći, razbijanja izloga, otmica, ubistava. Nemoj da kažeš da je ovde nešto nemoguće. Hiljadu puta smo se uverili u to da je u Srbiji sve moguće. Što bi rekao Dragan Tomić, onaj iz Jugopetrola, 1998. godine - Srbija je čudo. Srbija je čudo, jer je to jedina zemlja u kojoj je sve moguće.
Pazi, zemlja u kojoj se racionalnima smatraju Rada Trajković, Dragan Marković-Palma i Mlađan Dinkić osuđena je da propadne. Kakve god izjave ovo troje davali, ne postoji način da se ja sa njima složim. Izvini, ne mogu, posle svih ovih godina dinkićizma, dakle, otimačine, prevara, laži, imbecilnosti, kretenizma, svega. Pa seti se ostavke njegove grupe u parlamentu, koja nije bila ostavka četiri meseca. Pa Nacionalna štedionica, pa vojna oprema, potrebno mi je osam Peščanika da ispričam osnovne elemente dinkićizma. I sad ja treba da kažem - Dinkić je ipak normalan. On meni 2008. otkriva da je Koštunica bolestan. Pa sa tim Koštunicom si pet godina sedeo u vladi. Jesi li možda primetio da je bolestan? Odakle ti sada ideja da je bolestan, tek kada te je nešto zajebao. Je l' ti loše u vladi, loše mi je, pa izađi iz vlade - aaa, ne mogu da izađem iz vlade. I šta ja treba da kažem - Dinkić je genije, on će biti deo zajedničkog fronta demokratskih snaga. E, serem se u taj front. Kada bi se, daleko bilo, desilo da se napravi takav demokratski front - DS, taj G17 i LDP, ja nikada, ni mrtav neću da učestvujem u tome.
Zamisli da na bilo koji način doprinesem rehabilitaciji Mlađana Dinkića ili Borisa Tadića. Tako je i Palma postao super, Palma je fenomenalan, a Rada Trajković je glas razuma sa Kosova. Treba da poverujem u nagle psihosomatske promene u mozgu, da se Dinkić vratio svesti. Eventualno bih rekao da je napravio dobar potez da demonstrativno izađe iz vlade. Ali on da izađe iz vlade? Pa pre ću ja da uđem u vladu, nego što će on da izađe iz nje. Niko neće da izađe iz vlade, ama niko, ta vlada nikada stabilnija nije bila i sve je stabilnija što oni manje govore među sobom. Da li me razumeš, svako ima svoj sektor, ne moraju više da se konsultuju, ne moraju ništa više zajedno da rade. Zašto ta vlada ne bi funkcionisala? Niko ni sa kim ne govori, oni se ne viđaju, dolaze u različita vremena, sednice održavaju telefonom, ko se javi, javi se, ko se ne javi, ne javi se. Vlada nije bitna i skupština nije bitna. I onda odeš negde van zemlje i sledi čuveno pitanje - da li možeš da nam kažeš šta se dešava u Srbiji. Beži bre od mene, kako da ti objasnim. Tri dana sam bio u Hrvatskoj, a potrebne su mi tri godine da im objasnim o čemu se ovde radi. Kako da im objasnim razmere tog ludila, kako da im objasnim zašto me ljudi zovu i kažu - moraćemo ipak sa Dinkićem. Pa idite u pičku materinu s njim. To su neke varijante prodemokratskih struja u prodemokratskom bloku. Zaslužili smo da propadnemo, zaslužili smo da propadnemo totalno.
Bilo bi zdravije za ovu zemlju da dođu ovi radikali, pa da znamo na čemu smo, da imam jasnu ideju protiv koga se borim, da znam ko mi je neprijatelj. Imam ludački utisak da su mi svi neprijatelji. U vreme Miloševića si imao fiksaciju na Miloševića, na režim, na radikale, JUL, znao si gde si. Ali nisi imao tako širok dijapazon ludaka oko sebe. Sada je sve ludačko, od vlade, skupštine do medija. Ko uzme analizu medija zadnjih 20 dana, jebo te život, to je uživanje u nesreći, i to u onim epskim kategorijama. To je guslanje, to je zemlja, to je krv, to je nasleđe. Kao kasnih 50-tih, početom 60-ih, pa ti u školi daju temu - Tito i revolucija, pa ti kažeš - polja žita koja se savijaju, sunce koje se pojavljuje... Ukratko, najebali smo.
|
