Marko Vidojkovic - politicki tekstovi

[Plodni bizon]

pise Marko Vidojković
Pravila
objavljeno: 23.10.2007. u dnevnom listu Politika

Kad im je bilo godinu dana, očevi su im se krili od vojnih pozivara. Kad im je bilo dve godine, njihove majke su na televiziji gledale početak rata u Bosni. Kad im je bilo dve i po godine, roditelji su im postali tehnološki višak u nekada dobrostojećim društvenim preduzećima i privrednim gigantima. Kad im je bilo tri godine, njihovi roditelji morali su da prodaju zamrzivač da bi imali šta da jedu. Kad im je bilo tri godine i deset dana, marka je vredela deset milijardi dinara. Kad im je bilo tri godine i dvadeset dana, marka je vredela sto milijardi dinara. Kad im je bilo četiri godine, njihovi očevi prodavali su benzin na ulici, a majke cigarete na pijaci. Kad im je bilo četiri i po godine, očeve su im privodili zbog prodaje benzina na ulici, a majke zbog prodaje cigareta na pijaci. Kad im je bilo pet godina, u goste su im došli rođaci iz Knina, a ni do danas nisu otišli. Kad im je bilo pet i po godina, odgledali su svoj prvi pornić, na TV Palma, kad su se probudili u tri ujutru, jer ih je boleo stomak. Kad im je bilo šest godina, pravo iz obdaništa vukli su ih na demonstracije, a uveče su ih izvodili na terasu da udaraju u šerpe. Kad im je bilo sedam godina, pola školske godine su presedeli kod kuće jer su prosvetni radnici štrajkovali. Kad im je bilo osam godina, dalji rođak im je skočio s terase, jer više nije mogao da izdrži. Kad im je bilo devet godina, očevi su im se ponovo krili od vojnih pozivara, a majke su im, dok su blejali u podrumu (zgrada nije imala atomsko sklonište) pričale kako su im se očevi isto tako krili od vojnih pozivara osam godina ranije. Kad im je bilo devet i po godina, u goste su im došli rođaci iz Peći, a ni do danas nisu otišli. Kad im je bilo deset godina, jednog lepog oktobarskog dana očevi su im rekli da ostanu kod kuće, a ako se očevima nešto desi, majka i sestre su od sutra njihova odgovornost. Iste večeri, očevi su se veseli vratili kući, a sledećeg dana ponovo su bili namrgođeni, kao da se ništa nije ni desilo. Kad im je bilo dvanaest godina, heroj im je bio Šareni. Kad im je bilo trinaest godina, Šareni i njegovi ubili su premijera. Njihove majke su plakale, a njima je potajno bilo drago što im majke plaču. Kad im je bilo četrnaest godina snimili su mobilnim kako im „mala fuksa iz šestog tri” puši u školskom ve-ceu. Kad im je bilo četrnaest i po godina najboljeg druga su im izboli noževima na ekskurziji u Lepenskom viru. Kad im je bilo petnaest godina zgutali su svoj prvi ekser. Kad im je bilo petnaest i po godina, očevi su im ušli u kredit za kola. Kad im je bilo šesnaest godina njihovim očevima oduzeli su kola jer su ponovo izgubili posao i nisu imali od čega da ih otplaćuju. Kad im je bilo šesnaest godina i dva meseca zavaljali su svoj prvi ket vutre. Kad im je bilo šesnaest i po godina, organizovali su orgije s ekipom koju su upoznali preko neta. Danas im je sedamnaest godina. Svuda su oko nas. Pred njima je budućnost. Čik neka se neko usudi da im postavlja pravila. Čik neka se neko usudi da im prigovori što se ne pridržavaju pravila. Čik neka im neko objasni zašto uopšte treba da se pridržavaju bilo kakvih pravila. Oni će da prave nova pravila. Niko vas neće ni pitati da li se sa tim pravilima slažete.

[Nebojsa]

Marko se dobro setio da napise ovako nesto. Duhovito, tacno, tragicno, sve u jednom tekstu. Mnogo toga se otkriva coveku koji ne zna ili nije upucen dovoljno u to sta se u Srbiji dogadjalo. Narod smo koji brzo zaboravlja pa je red da se ovako ukratko podsetimo svega sto su nam politicari smestili.

Danas im je sedamnaest godina. Svuda su oko nas. Pred njima je budućnost.

U pravu je, ta generacija je sasvim izgubljena, ali sa druge strane buducnost ne moze da bude tako losa kakva je bila proslost.

[debeli dud]

Dosta je realno ispricao o trenutnoj situaciji i nema razloga da se ne slozim sa njim, koliko god se ne slagao sa nekim drugim njegovim stavovima. Objektivno, to je stav svakog normalnog coveka u Srbiji.

[Plodni bizon]

Ovo sto sledi svakako vredi procitati. Obratite paznju, mada je dosta lako za citanje i shvatanje. Bukvar za politicki pismene, ali jos u procesu obrazovanja, kao i za one sa "diplomom", da se malo nasmeju i klimnu potvrdno glavom svome istomisljeniku. Dakle, Marko Vidojkovic, drugi put.

pise Marko Vidojković
Strašila
Modeli za sezonu 2007/2008.

Neonacisti – Strašilo niže kategorije, odlično da se na kratak period skrene pažnja javnosti sa nečega što je zaista bitno. Recept je jednostavan: izvučete dvadeset neonacista na ulicu u mešovitoj sredini i nemile scene su zagarantovane, a gde su nemile scene, svi gledaju u njih, a ne tamo gde vi „kraduckate”. Svi će se čuditi kako je uopšte moguće da Srbin bude nacista, svi će se čuditi zašto niko ne sklanja te spodobe sa ulica, a ni ne znaju da ste ih upravo vi tu i stavili. Hi hi.

Sandžak – Odlično strašilo nižeg intenziteta, koje možete izbacivati periodično, kad je potrebno da se malo zamuti voda, a nema zanimljivih vesti sa Kosova. Ovo strašilo je specifično po tome što na štetočine (vaše građane i glasače) utiče dvosmerno. Na štetočine koje žive van Sandžaka, Sandžak utiče na isti način kao i neonacisti – nikad o njemu ne razmišljaju, a kad im ga izbacite pred oči, prepadnu se, ali samo dok ga ne sklonite. Bez obzira na kontekst u kome ga koristite (vehabije, vođe islamskih zajednica, vatreni obračuni lokalnih moćnika), Sandžak na štetočine koje u njemu žive deluje ne samo zastrašujuće, već i pesticidno, pošto usled preteranog isticanja Sandžaka može doći i do neželjenih posledica. Ali po štetočine. Po vas svakako ne.

Radikali – Veoma uspešan model, koji možete koristiti u mnogim prilikama, sa uvek podjednakom efikasnošću. Bez obzira da li ste u neprilici jer ne možete da sastavite vladu, ili vas nervira koalicioni partner, radikali će uvek dobro doći. Recept je prost: uzmete radikala, postavite ga na mesto predsednika skupštine, javnost se uspaniči, a onda se sledećeg dana vaš novi koalicioni partner i vi pojavite pred kamerama i objavite kako ste se žrtvovali i spasili Srbiju od nadirućeg radikalizma – tako što ste sastavili vladu. Radikala zatim vratiti u poslaničku klupu i izvaditi ga kad dođe vreme za predsedničke izbore. Radikale možete postavljati i u svoje stranačke prostorije i fingirati pregovore o političkoj saradnji. Ovo bez greške izaziva kako paniku u javnosti, tako i povišen pritisak kod koalicionog partnera. Samo pazite, radikali su toliko moćni da imaju i obrnuto dejstvo. Dok kod jednih izazivaju paniku, kod drugih izazivaju osećanje sreće i zadovoljstva. Tako je dovoljno da radikala optuženog za ratne zločine svakodnevno stavljate u televizor, i štetočine će biti kao hipnotisane – prestaju da osećaju glad, ne razmišljaju o tome ko kupuje fabriku u kojoj rade, a i žutica koju su deca dobila u školi više ne izgleda tako strašno.

Kosovo – Strašilo nad strašilima. Odlično rešenje ako imate problem sa svojeglavim narodom. Jednostavno, izvadite Kosovo iz 1999, stavite ga pred štetočine, proglasite ga za sabirni centar kolektivne srpske duše i uopšte ga više ne sklanjate. Ljudi će se buditi, jesti, voditi ljubav i spavati sa Kosovom u glavi. Kosovom možete plašiti svakog i u svakoj prilici. Na primer, neko se pobuni zbog sumnjive koncesije za regionalni put, a vi ga izgrdite što se bavi takvim trivijalnostima dok centar naše duše pati. Ili, na primer, neko pomisli da je vreme izborima, a vi ga oštro ukorite rečima: „Ne dolazi u obzir da sad organizujemo izbore, kad se ne zna šta će biti s Kosovom”. Ili ako vam baš nije do izbora, onda upotrebite rečenicu: „Izbori su u ovom trenutku isto što i izdaja Kosova”. Ako vas neko pita zašto, vi mu odgovorite: „Zato”. Važna napomena: Kosovo je odlično zato što možete obilato da ga koristite, čak i kada nije vaše.
Mladić Ratko – Evo strašila koje će vam svakako koristiti, a čak nije ni vaše. Naime, kad god vaši drugari sa Zapada izbace Ratka kao glavni faktor za ulazak Srbije u Evropu, eto zgodne prilike da kažete kako nemate pojma gde je on, što će vam dati još fore da mažnjavate na sve strane, a niko vam ništa ne može. A ukoliko vam to već nije palo na pamet, predložite vašim zapadnim prijateljima da vas što češće uslovljavaju Ratkom, a vi možete da im date procenat od onoga što ste pokrali štetočinama... ups, građanima... ups, štetočinama... ups, građanima...

[Domaci Zdajnik]

Primetio sam jednu zanimljivu stvar kod ovih zaista zanimljivih tekstova, bilo da se radi o Peri Lukoviću, Teofilu Pančiću ili Marku Vidojkoviću (svi su se pokazali i dokazali kao kvalitetni politički komentatori i novinari). Nešto što bi njihove tekstove moglo da sabere i opiše: oni dolaze prekasno. Oni, dakle, nisu tu da pokažu kako da se odnosimo prema onome što imamo, već pre svega, i čini mi se bez naročite namere da se bave budućnošću - kritikuju ono što je bilo. Istina, to ne može da bude bez odjeka u sadašnjosti i budućnosti, iz toga neki mogu nešto da nauče, ali mi koji smo u tim vodama, koji razumemo ovo što oni pišu, nemamo tu nikada ništa novo da saznamo. Uvek će tu da piše ono što se događa i što mi vidimo našim mudrijim političkim okom prosvećenog građanina, ali ne i metod da se stvari reše.

I sam pišem po modelu koji koristi pomenuta gospoda tako da ovo ne treba da bude shvaćeno kao atak na njih, već u određenom smislu i kao samokritika. Naravno, nema dileme da oni ovaj posao, inače više umetnički nego politički, rade daleko bolje od mene ili bilo kog drugog novinara u Srbiji.

[Plodni bizon]

Jos jedan dobar tekst Marka Vidojkovica. Vesto ide okolnim putem i pecka ovu sada vec prosecnu srpsku politicku misao koju bi Hegel zvao neposrednom svescu.

pise Marko Vidojković
Pitajte Linkolna i Čerčila
Kosovo je Srbija

Posle dugotrajnih, mukotrpnih i višegodišnjih pregovora, srpska delegacija predvođena hrabrim i premudrim premijerom Vojislavom Koštunicom konačno je uspela da postigne dogovor sa albanskom stranom. Kosovo je ostalo u Srbiji. Čvrsta i odlučna politika naših pregovarača najpre je odbacila Ahtisarijev podmukli plan, pa je zatim odbacila sve podmetačine pregovaračke „trojke“ (koja je, možda to niste primetili, sama sebe nazivala „trojkom“ iako niko od njih nije govorio srpski, toliko je naša delegacija bila uticajna), potom se srpski glas zaorio i na sednici Saveta bezbednosti UN, zatim je pokazana neverovatna čvrstina prilikom pregovora pod posredstvom pregovaračke „četvorke“, „petorke“, a napokon i „osmorke“ (koje su se, nemoćne pred silom naših argumenata, sve nazivale ovim imenima, iako ni među njima niko nije govorio srpski). Za sve to vreme, u strahu od gromoglasnog urlika ruskog medveda, kosovski Albanci nisu smeli da proglase jednostranu nezavisnost, da bi se na samom kraju konačno uzeli u pamet i shvatili kako se zove njihova prava i jedina domovina: Srbija. Kosovski Albanci dobili su ono što im je sve vreme velikodušno nuđeno: najširu moguću autonomiju, skupštinu, vladu, predsednika, sudstvo i policiju, jedino što im nismo dali i nikad nećemo jeste – ni tronožac u Ujedinjenim nacijama.
A onda je došao i taj divan dan: prvi parlamentarni izbori u Srbiji na kojima su učestvovali i kosovski Albanci. Svi su bili srećni, i četiri miliona kosovskih Albanaca i svih pet kosovskih Srba i pet miliona Srba, koji su dočekali ovaj dan u ostatku Srbije. Izborni dan protekao je mirno i bez većih incidenata. Izlaznost je bila izuzetno visoka, skoro dva miliona kosovskih Albanaca s pravom glasa pojavilo se na biralištima, a ovog puta je i svih pet kosovskih Srba glasalo s osmehom na licu. Jedino je u ostatku Srbije odziv bio nešto niži, tu negde oko tri miliona, pošto je veliki deo domaćih izdajnika, nažalost i dalje vlasnika srpskih ličnih karti, tokom godina mukotrpne diplomatske borbe za Kosovo pobegao iz zemlje.
Već u ranim večernjim časovima Koalicija albanskih stranaka održala je konferenciju za novinare na kojoj je objavila pobedu na izborima, a njihov lider Hašim Tači Zmija najavio je kandidaturu za premijera Srbije. Samo pet odsto glasova falilo je da kosovski Albanci samostalno formiraju srpsku vladu, ali gospodin Zmija velikodušno je ponudio koaliciono partnerstvo Srpskoj radikalnoj stranci, za koju je glasalo uobičajenih milion glasača. To je zapravo i jedina srpska stranka koja je ušla u parlament, pošto marginalna koalicija DSS-Nova Srbija, predvođena hrabrim, a sad već i odlazećim premijerom Vojislavom Koštunicom i vlasnikom kanua Velimirom Ilićem, nije uspela da premaši cenzus, zbog velikog odziva kosovskih Albanaca. O trista osamdeset sedam stranaka koje su u međuvremenu nastale iz Demokratske stranke i ostalim kombi-partijama i da ne govorimo. U svom poznatom maniru, radikali su prvi priznali pobedu Koalicije albanskih stranaka na srpskim parlamentarnim izborima, a njihov lider Aleksandar Vučić saopštio je da predstoje teški pregovori o sastavljanju vlade, te da radikali najverovatnije neće učestvovati u njoj, ali će poštovati izbornu volju građana Srbije tako što neće sprečavati sastavljanje manjinske vlade Koalicije albanskih stranaka, uz opasku da će i dalje biti konstruktivna opozicija, uz što manje iznošenja iz skupštinske sale, sve dok se dnevnice isplaćuju na vreme. Istovremeno, održan je sastanak i vodećih srbijanskih privrednika, sa Bedžetom Pecolijem i Miroslavom Miškovićem na čelu, koji su već napravili plan za put Srbije u bolju budućnost, a realno je očekivati da se za mandata nove vlade konačno završi i obilaznica oko Beograda. Živela Srbija.

[Demijan]

Marko nemarko je najbolji pisac, na B92. To stoji. Jos kad je sam u sobi (ili studiju B92), narocito.
Dobro, mozda je ipak Andric bolji. Mozda je Crnjanski jaci. Dobro, mozda ima i nekih drugih pisaca u Srbiji, ili cak svetu (koji je Beograd!), koji mogu da mu konkurisu. Ko sad zna - da li bi se mozda na tu konstataciju Branko Miljkovic uvredio - maleno kure iz Hana Gadzinog, kod Nisa? Ali sve to nema veze!
Jer, Marko nemarko je pisac koji pise, zapisuje, pljuje, povraca, sere kao gugutka i prdi kao Muharem kad nema bolju rec, jaku kao epitaf, Brankov.
Mozda da mu Cedomir obrise malo sline?

[sublimation]

Stupidno.