Kako citati filozofa i politickog komentatora Djordja Vukadinovica

[provincijalac]

uzdrzacu se od komentara u prvoj poruci, samo cu postaviti tekst koji ce nam dati na uvid neku opstu sliku o tome kako covek koji je filozof, profesor na beogradskom filozofskom fakultetu, razmislja, koju politicku opciju podrzava i zasto. ako boldujem ili podvucem neki deo bice zato sto trazim od citaoca da obrati paznju na taj deo teksta i analizira ga, nadam se kriticki. tekstovi koji budu postavljani ovde mogu biti i fragmenti, ono sto je interesantno.


"Sami smo krivi"

U Srbiji će se uvek naći zavidan broj onih koji su ubeđeni kako se Veliki brat („Đura”) upravo spremao da nam oprosti to što nas je tukao i da konačno uvaži naše legitimne interese

Naime, ovde se žrtva ne samo konkretno nepravedno kažnjava uskraćivanjem onoga do čega joj je stalo i na šta, očigledno, polaže legitimno pravo, nego se još i dodatno psihički kinji sugerisanjem kako je na neki način upravo ona – dakle, žrtva – sama kriva za ono što joj se dešava.

E, upravo ova vrsta ciničnog iživljavanja pada mi na pamet dok slušamo komentare povodom nešto oštrije retorike koju poslednjih nedelja deo vlade oko premijera Koštunice koristi da bi izrazio svoje protivljenje zbog sve otvorenijeg insistiranja SAD i nekih članica NATO na nezavisnosti Kosova i Metohije. Ostavimo trenutno po strani pomalo monotonu, jednoličnu formu ovih saopštenja Koštuničinih ministara i savetnika, kao i eventualne motive zbog kojih se u tu polemiku sa američkim stavovima ušlo upravo sada, a ne nešto pre ili kasnije – iako se, dabome, i o tome može i te kako raspravljati. Ono što me, međutim, fascinira jesu navodno zabrinuti komentari da bi ova oštra retorika mogla da nam pokvari pregovaračke pozicije, ugrozi bezbednost kosovskih Srba i, recimo, politiku Sjedinjenih Država i Velike Britanije okrene protiv nas. Kao da ta politika nije već godinama okrenuta tako i to bez obzira koliko se ovdašnja politička elita trudila da to promeni. No, interesantno je da će se u Srbiji uvek naći zavidan broj onih koji su iskreno ili kobajagi ubeđeni kako se Veliki brat („Đura”) upravo spremao da nam oprosti to što nas je tukao/bombardovao i da konačno uvaži naše legitimne interese na Kosovu i u Republici Srpskoj.

Već čujem glasove: „Zašto baš prema nama?” „Kakva je to paranoja, manija gonjenja i veličine?” Zbilja, zašto bi nekom, a naročito najvećoj svetskoj sili bilo stalo da po svaku cenu povredi, porazi i ponizi Srbe i ignoriše srpske nacionalne interese? Pitanje je legitimno, ali problem je to što onaj koji postavlja ovakva i slična pitanja uglavnom već unapred zna odgovor. „Nema nikakvog razloga. Odnosno, jedini razlog, navodno, jeste zlo koje je u naše ime Miloševićev režim činio našim susedima, zbog čega danas manje-više opravdano ispaštamo. Pored ostalog, i tako što se i naši argumenti i naši interesi naprosto ne uvažavaju, čak i po cenu ozbiljnih posledica i kršenja brojnih međunarodnih normi i dobrih običaja.

A ukoliko se gornje pitanje zaista ozbiljno postavlja, evo, za početak – odnosno kraj –  nekoliko mogućih objašnjenja. Nipošto ne treba zanemariti faktor političke, mentalne i medijske inercije zahvaljujući kojem je perpetuirana jedna pojednostavljena crno-bela slika u kojoj je Srbima još na početku dodeljena uloga „loših momaka” i koje se oni ni do danas nisu oslobodili. Osim toga, tu je za Amerikance nipošto beznačajan ideološki momenat, shodno kome je Srbija viđena kao poslednji bastion komunizma u ovom delu sveta, a čemu su, pošteno govoreći, pored uspešne hrvatske i slovenačke propagande, mnogo doprinele i fantazmagorije Mirjane Marković, Miloševićevo nepotrebno oklevanje sa uvođenjem višestranačja, kašnjenje u skidanju komunističkih simbola i slično. Konačno, postoje tu i neki mutni geopolitički interesi. No, ne treba imati iluzija, glavni i najveći razlog zbog kojeg smo u poslednjem deljenju političkih karata na Balkanu prošli tako kako smo prošli ipak leži u činjenici da smo na neki način platili ceh predrasudi da su Srbi, kada se sve sabere i oduzme, ipak samo produžena ruka ruskih strateških interesa.

Na stranu što je u trenutku lansiranja to daleko više bio jedan (anti)pravoslavni mit i recidiv stare austrougarske fobije, nego što je imalo veze sa srpskom političkom realnošću. Međutim, upravo kao nenameravana posledica politike bazirane na pomenutom strahu od „ruske ispostave na Balkanu”, moglo bi se, po principu „samoispunjavajućeg proročanstva” dogoditi da nešto od tog fantazma o slovensko-pravoslavnom bratstvu napokon postane i stvarnost. Naime, nema nikakve sumnje da se havarisani srpski državni brod polako naginje ka istoku. I to je u ovom trenutku apsolutno razumljivo i logično, bez obzira na to ko se i koliko, iskreno ili po zadatku, nad tim tobože iščuđavao i skandalizovao. Pitanje je samo da li je takav manevar još uvek moguć i da li će njegovi kormilari umeti da pri ovom, ponavljam, koliko logičnom toliko i časnom manevru sačuvaju osećaj za realnost i neophodnu psihičku i geopolitičku ravnotežu.

Glavni urednik časopisa
„Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović

[Plodni bizon]

Djole je moja prva ljubav    ne treba tako sa tim trezvenim srpskim analiticarem, urednikom znacajnog i relevantnog casopisa Nova srpska fasisticka misao.

Inace, covek je upravo neka vrsta kostunice [malo slovo zato sto je sada to dijagnoza], samo takve kostunice koja se ne bavi politikom kroz politicku partiju nego kroz nevladinu ili kroz neki eto tako casopis ili bezobrazno-nacionalisticki dnevni list kakav je Politika, otkad za nju srpska javnost zna.

Gledam ga kad uhvatim na Avali. Ona dvojica ga ubijaju od zajebancije, cak ga uopste ne konstatuju vise, kao medju sobom razgovaraju, a kad se Djoletu nesto omakne ovi se samo nasmeju    i teraju dalje. Secam se kad je Djole udario o sto i rekao kako se ljudi na Egzitu drogiraju i divljaju, a ono sto se izvodi je americka kultura, sto ne ide u korist Srbiji.

Od ranog jutra, na prazan stomak - Djordje Vukadinovic. Ne valja to za zdravlje.  :ljut2:

[Plodni bizon]

Evo ja cu sada, pre nego veceram, lepo da se pozabavim Djordjem, da predstavim ovoga vrhunskog politickog komentatora kao patriotu i fasistu, jer mi se cini da je svojim pisanjem zasluzio takav naziv. Trudio se i mislim da je vreme da mu neki medij oda tu pocast da bude prvi srpski filozof profasisticke orijentacije posle WW2, a i politicki komentator koji je stao na stranu fasisticke bagre koju predovodi lider Nacionalnog znoja - Davidovic, a sve braneci usput i Kostunicinu indolentnost i nevoljnost da reaguje na okupljanje ljudi (?) ekstremno nacionalisticke orijentacije. Pored svega, voleo bih da vidimo komentar prepodobnog DSS-ovca Dilana Doga na ovaj tekst Djordja Vukadinovica, buduci da imaju slican stil obracunavanja sa ljudima prozapadnog, gradjanskog misljenja, ali i buduci da su iz slicnog ideoloskog bureta ispali:


pise Đorđe Vukadinović
„SMRT FAŠIZMU”
objavljeno: 23.10.2007. u dnevnom listu Politika, povodom teksta ,,Himlerov rođendan”, ,,Politika”, 14. oktobar 2007.

Nije baš uobičajeno da kolumnisti istog lista međusobno polemišu na njegovim stranicama. Ali, s obzirom da „Politika” u poslednje vreme nastoji da u svojoj rubrici „Pogledi” okupi manje-više sve što pretenduje da politički misli u zemlji Srbiji, i polemika među nama bila je pre ili posle neizbežna.

Nije me naročito pogodila problematična interpretacija po kojoj sam ja u svom tekstu izjednačio „dva, navodno, ljuto zavađena novosadska firera” Nenada Čanka i Gorana Davidovića. (Nisam ih izjednačio – razlike između njih su brojne i ja sam u članku neke naveo – samo sam ih uporedio. Čak ni njihov kripto-fašizam nije isti: kao što rekoh, Davidović više vuče na nemačku, a Čanak na italijansku varijantu.)

Nije toliki problem ni to što gospodin Boško Jakšić neosnovano tvrdi kako sam pomenuto „izjednačavanje” izvršio već na osnovu same pretnje letvom od strane Nenada Čanka. (Evidencija o profašističkim manirima i istupima gospodina Čanka bogata je, poznata i kudikamo starija od poslednjeg novosadskog (anti)mitinga i ja ću je – ukoliko ima potrebe – rado podeliti sa gospodinom Jakšićem, čitaocima „Politike” i nadležnim organima.)

Ali sve to verovatno ne bi bio dovoljan razlog da se vraćam na ovu pomalo „bajatu” i u javnosti uglavnom već provaljenu temu srpskog (anti)fašizma, da se gospodin Jakšić u svom stvaralačkom naporu da grupu novosadskih marginalaca i njihovog neformalnog vođu proglasi za smrtnu opasnost po mladu srpsku demokratiju i državu nije malčice previše zaneo i napisao sledeće: „Braneći pravo na letvu Nenad Čanak je postao tragičan heroj” („Politika” 14. oktobar, str 6. Podvukao Đ. V). Nisam mogao očima da verujem. Nenad Čanak heroj, pa još tragičan. „Heroj, jer je sa štapom u ruci hrabro krenuo u obračun protiv novih nacista”, kaže gospodin Jakšić – a ja zaprepašćeno čitam u nadi da ću pronaći neku ogradu, bilo kakav nagoveštaj da je ipak reč o kolumnističkoj ironiji, skrivenom cinizmu, šali. Ali ništa od toga. Gospodin Jakšić je smrtno ozbiljan kao što, valjda, i dolikuje temi, i nastavlja sa svojom elaboracijom: „Tragičan, jer je potonuo u sopstvenoj, nedokazanoj priči o eskadronima smrti iza kojih stoji DSS”.

Po gospodinu Jakšiću, dakle, Nenad Čanak iz gornjeg citata nije – makar – neodgovorni klevetnik i politički ekstremista, već ni više ni manje nego „tragični junak” zbog toga što, eto, nije uspeo da dokaže svoju priču o DSS-ovim eskadronima smrti. Da li to gospodin Jakšić, kao što iz navedenog logički sledi, hoće reći da se Čankova „tragika” sastoji u tome što nije uspeo da dokaže svoju – inače, istinitu – tvrdnju o Koštuničinim „eskadronima smrti”, odnosno, o tome da se iza „Nacionalnog stroja” zapravo krije „omladina DSS-a sa lažnom ličnom kartom”? A da je to, kojim slučajem, dokazao, onda više ne bi bio „tragičan”, već samo „običan” heroj?

Nećemo ovde trošiti reči na navođenje podužeg spiska nedemokratskih nepodopština Nenada Čanka, kao ni na očigledno politikantsku motivaciju njegove poslednje „antifašističke” parade u Novom Sadu (što, opet, nipošto ne znači da u toj koloni nije bilo pravih i iskrenih antifašista). No, fašizam nije samo ideologija, nego i „metodologija”. A što se metodologije tiče, politički opus gospodina Čanka i njegovih sledbenika (pretnja nasiljem političkim protivnicima, podrivanje ustavnog poretka, ignorisanje legitimnih državnih organa, upad u državne institucije...) opasno podseća na jednog Benita Musolinija u „evroregionalističkoj” oblandi Umberta Bosija.

Da ih nije direktno napao, DSS-ovci verovatno ne bi ni reagovali na Čankovo najnovije političko orgijanje. A radikali bi ga napali onako reda radi, jer u dubini duše znaju da je on, zapravo, njihov najjači adut na predstojećim, kao, uostalom, i na svim prethodnim pokrajinskim izborima. Šta znači neizmenjeno programsko insistiranje na „republici Vojvodini” u današnjem srpskom kontekstu? Šta znače njegove izjave kako Vojvodina sve do ovog poslednjeg („oktroisanog”, Koštuničinog) ustava „nikada nije bila u sastavu Srbije”? I šta sugeriše Čankovo paradiranje sa žutom trakom oko ruke, ili svojevremeno pojavljivanje sa palestinskom maramom oko vrata? Panonski Jaser Arafat u borbi za svoju izgubljenu državu? I nije to sve baš toliko neozbiljno, komično i bezopasno („Ma, znamo mi Nešu”) kao što veruje beogradska, kako „nacionalna”, tako i „evroreformska” politička i medijska elita.

Kome je uopšte potrebna dirljiva slika o Nenadu Čanku kao „tragičnom heroju” koji sa štapom u ruci hrabro juriša na vetrenjače srpskog fašizma, klerikalizma i nacionalizma? I zbog čega je bilo toliko važno, čak i po cenu autorske blamaže, insistirati na toj očiglednoj besmislici? (A možda je neko negde zaključio da, uprkos svemu, treba „sačuvati Čanka” i da bi, takav kakav je, sa svojom rečitošću, svojim ekstremizmom i svojim „antifašističkim eskadronima”, mogao još zatrebati u nekim daljim fazama trovanja političke atmosfere i destabilizacije Srbije?)

„Danas ih je malo, sutra će ih biti više”, veli zabrinuto gospodin Jakšić. U stvari, ako je o desnim ekstremistima i Srbiji reč, „njih” je oduvek bilo malo. Bilo ih je malo čak i onda, tridesetih godina dvadesetog veka, kada su svuda u Evropi, uključujući i Francusku, Britaniju ili Skandinaviju, bili u modi – i malo će ih i ostati. Osim ako ih dokoni „antifašisti” – domaći i strani – malčice logistički, finansijski i medijski ne potpomognu, čisto da bi podigli sebi cenu i sami dobili na značaju. I pri tom, kolateralno – ili je to, zapravo, bio glavni cilj? – u ovom osetljivom momentu kosovskih pregovora Srbiju predstave kao zemlju u kojoj se nasilje i fašizam valjaju ulicama, na nekoliko nedelja potisnu kosovsku temu iz fokusa javnosti i povećaju politički pritisak na „kolebljivog” Borisa Tadića i Demokratsku stranku.

U suštini, rekao bih da su upravo Kosovo, Tadić i DS bili pr(a)va meta samita novosadskih (anti)fašista – mnogo više i od samog „firera” Davidovića, zlih radikala i mrskog DSS-a. No, to je već druga priča.

[Domaci I.]

Na stranu sve to što je taj čovek u stanju da kaže ne bi li postao pravi narodnjak (za to mu i nije bilo potrebno da diplomira i magistrira na Filozofskom fakultetu) kada govori o Nenadu Čanku, problem je što on svaki radikalniji i energičniji antifašizam ovom rečenicom:

No, fašizam nije samo ideologija, nego i „metodologija”.

... naime proglašava fašističkim, pa će tako u njegovoj riznici pojmova radikalna levica, u koju spadaju i radikalne anarhističke-antifašističke grupe, biti proglašene fašističkim jer praktikuju metodologiju fašista: tuku, lome, pale, uništavaju, vređaju.

Za razliku od Đorđa, trezveni i pragmatični politički analitičar uspeo bi da napravi razliku između onoga što jedni, i onoga što drugi propagiraju, te bi sa zastarelom pričom iz Novog Sada povezao i to da je država bledo, a i to veoma nevoljno, reagovala, te da je pojavljivanje antifašista sasvim na mestu. Interesantno je to što Đorđe ne obraća mnogo pažnju na omladinu koja je tamo bila u ulozi antifašista, i branila crveno-crne boje anarho-sindikalizma, nego se obrušava na Čanka koji je tamo bio jedan od malobrojnih partijskih likova i visokih funkcionera. Čovek se pojavio na mestu koje bi svaki populistički političar želeo da izbegne, a pogotovo onaj u vlasti koji dobro zna kakva je bila njegova i medijska politika njegovih koalicionih partnera, te na čijoj je strani prosečan građanin Srbije. O toj vezi Đorđe ne bi da govori, a i kako bi kad ga Koštunica drži na lancu.

[Trajkovic]

da to je taj tekst
kad sam to video bilo mi je jasno da je chovek taktike i da bi mu vishe odgovaralo da je stranachki politichar nego analitichar

fashizam je fashizam postojao on i kao klica -  on je svakako zlo
a ko se ne bori protiv zla -   afirmishe ga

[Demijan]

Djordje i Kostunjavi ko jedan dobar... Samo je Djordje bolji! Nova srpska politicka misao. Ko sta ima protiv toga?

[Idi dada amin]

Vukadinovic Georgea.....citam iskljucivo kada sedim na WC solji, narocito u teskim danima kada imam zatvor, od previse fast - fooda, i jos vise stresa........

Imam nekoliko njegovih clanaka uvek pri ruci, pored toalet papira, i toplo preporucujem svima koji bi da se lako proseru, da citaju istog.......deluje daleko bolje od "probavite"....

Nadam se, da ce uskoro izdati neka sabrana dela, koja bi se prodavala po apotekama, sa reklamom tipa: " nije purgativ , ali deluje..."