Žerar de NervalKada sam stigao na trg Konkord, bio sam rešen da okončam svoj život. U više mahova uputih se ka Seni, ali nešto me je sprečavalo da ostvarim svoj naum. Zvezde su blistale na nebeskom svodu. Najednom mi se učini da su se upravo ugasile u istom trenu, kao sveće koje sam video u crkvi. Poverovah da se vreme navršilo i da smo prispeli do svršetka sveta objavljenog u Otkrovenju svetog Jovana. Verovao sam da vidim crno sunce na pustom nebu i krvavo-crvenu kuglu iznad Tiljerija. Rekoh sebi: «Počinje večna noć i biće užasna. Šta će se desiti kada ljudi budu primetili da više nema sunca?» Vratih se ulicom Sen Onorea, žaleći zakašnjele seljake koje sam sretao. Kad stigoh blizu Luvra, doðoh do trga, a tamo me čekao čudesan prizor. Kroz oblake koje je vetar brzo rasterivao, ugledah nekoliko luna koje su promicale velikom brzinom. Pomislih da je zemlja sišla sa svoje putanje i da luta nebeskim svodom, poput broda bez jarbolja, prbližavajući se ili se udaljavajući od zvezda koje su čas rasle, a čas se smajivale. Dva ili tri sata posmatrao sam taj metež i napokon se uputih u pravcu glavne tržnice. Seljaci su donosili svoje namirnice, a ja sam mislio: «Ala će se iznenaditi kada vide da se noć produžava...» Meðutim, psi su tu i tamo lajali a pevci su pevali.
Skršen umorom, vratih se kući i bacih se na postelju. Po buðenju se začudih što opet vidim svetlost. Uho mi osluhnu neku vrstu tajanstvenog hora; dečiji glasovi horski su ponavljali: Hriste, Hriste, Hriste!... Pomislih da je u obližnjoj crkvi (Notr Dam de Viktoar) sakupljen veliki broj dece da prizivaju Hrista. «Ali Hrista više nema! Govorio sam u sebi; oni to još ne znaju!» Prizivanje potraja otprilike jedan sat. Najzad ustadoh i poðoh u galerije Pale Roajala. Rekoh sebi da je sunce verovatno sačuvalo dovoljno svetlosti da obasjava zemlju još tri dana, ali da troši svoju sopstvenu tvar, i zaista, izgledalo mi je nekako hladno i izbledelo. Utažih glad jednim kolačićem da bih skupio snage da odem do kuće nemačkog pesnika. Rekoh mu, ulazeći, da je sve svršeno i da treba da se pripremimo da umremo. On pozva svoju ženu koja mi reče: «Šta vam je? – Ne znam, rekoh joj, izgubljen sam.» Ona posla po fijaker i neka devojka me odvede u bolnicu Diboa.
Aurelija, 2. deo, IV
Ukleti pesnici, str. 39-41.
prevod: Vesna Cakeljić
«O užasa! Evo večnog razlučivanja dobra i zla. Je li moja duša neuništiva molekula, zrnce nadulo od malo vazduha, koje ipak pronalazi svoje mesto u prirodi, ili je ona sama ta praznina, slika ništavila koja iščezava u beskraju? Nije li ona pak kobna čestica kojoj je suðeno da podnese, kroz sve svoje preobražaje, osvete moćnih bića?» Videh da sam sebe tako doveo dotle da svodim račune o svom životu, pa čak i o svojim preðašnjim postojanjima. Dokazujući sebi da sam bio dobar, dokazah da sam uvek morao biti takav. «A ako sam bio rðav, pomislih, nije li moj sadašnji život dovoljno ispaštanje?» Ta pomisao me umiri, ali ne odagna od mene bojazan da sam zauvek svrstan meðu nesrećnike. Osećao sam se uronjen u ledenu vodu, a neka još hladnija voda oticala mi je niz čelo. Prenesoh se u mislima večnoj Izidi, majci i svetoj supruzi; sve moje težnje, sve moje molitve stapale su se u tom čarobnom imenu, osećao sam kako u njoj oživljavam, a ona mi se ponekad prikazivala u oblučju antičke Venere, a ponekad sa likom hrišćanske Bogorodice. Noć učini još jasnijom tu dragu pojavu, a ipak sam sebi govorio: «Šta može ona, pobeðena, možda potlačena, učiniti za svoju jadnu decu?» Bled i pocepan, lunin srp se tanjio iz večeri u veče i bio je na domaku iščeznuća: možda ga više nećemo videti na nebu! Izgledalo mi je pak da je ta zvezda utočište svih duša srodnih mojoj, i video sam je nastanjenu žalobnim senima kojima je suðeno da jednoga dana ponovo rode na zemlji...
Aurelija, 2. deo, VI
Ukleti pesnici, str. 41-42.
prevod: Vesna Cakeljić
O brodsku pregradu na koju je naslonjena moja sanjarska glava, udaraju vali, besni vali. Na uvo mi žubore i šapuću: «Jadni ludače! ruka ti je kratka a nebo je daleko, a zvezde su gore čvrsto prikovane zlatnim čavlima, - puste želje, pusti snovi! bolje bi ti bilo da otpočineš.»
Usnih široku ledinu prekrivenu hladnim i belim snegom, a pod belim snegom bejah ukopan, i spavao sam ledenim i samotnim snom smrti.
Meðutim, gore, sa svetlog nebeskog svoda, zvezde, blage oči moje voljene, posmatrale su moj grob i blistale pobedničkim i tihim spokojstvom, no punim ljubavi.
More, II
Ukleti pesnici, str. 43.
prevod: Vesna Cakeljić
Ostani na dnu mora, suludi snu, koji si nekoć, noću, tako često žalostio mi srce lažnom srećom, i koji mi još i sada, u obličju morske opsene, pretiš u sred bela dana.
- Ostani tamo, pod valovljem, celu večnost, a ja ti još bacam sva svoja zla i sve svoje grehe, i maniju ludila, koja mi je tako dugo odzvanjala oko glave, i ledenu i blistavu zmijsku kožu licemerja koja mi je tako dugo obavijala dušu, moju bolesnu dušu što je poricala Boga i anðele, moju ukletu dušu. – Hajho! Hajho! Evo vetra! Razvijte jedra! Ona lepršaju naduvena! Na mirnoj i pogubnoj površini klizi brod, a duša, osloboðena, ispušta radosne vriske.
Konačno, ukrcao sam se za beskraj!
More, V
Ukleti pesnici, str. 44-45.
Prevod: Vesna Cakeljić
