Trivijalna knjizevnost - teorijski pristup

Iz eseja: Jasmina Lukić, Kako čitati trivijalnu književnost. Mislim da bi moglo da zapodene razgovor o ovoj sve češćoj pojavi, kako na mreži (pa i na ovom forumu) tako i u knjižarama. Ljudi naprosto više vole da čitaju ono što im je zanimljivo na ovaj ili onaj način, nego da se naprežu da bi razumeli Andrića, kako je o tom pisao i Maelstrom, u tekstu Literatura i zavođenje.

Da li je uopšte, i u kojoj meri, pojam trivijalne književnosti danas funkcionalno upotrebljiv? Da li je to potrošen pojam?

Mi ne možemo bez pojma trivijalne literature, jer on je istorijski tu, podela na visoku i paraliteraturu je deo našeg istorijskog znanja. Mislim da je važno baviti se ozbiljno fenomenima i oblicima trivijalnog da bismo mogli da krenemo dalje. Postoji reakcija koja se javlja na to nemanje vrednosti. Postoji potreba za vrednostima među čitalačkom publikom, ali se ne javlja u institucionalizovanim časopisima. Na internetu postoje klubovi čitalaca koji promovišu ozbiljnu literaturu. Postoji pokret vraćanja ozbiljnoj literaturi. No, taj pokret ne kreće iz akademije, već rubno, od čitalaca koji žele da znaju šta čitaju. Argument sa kojim Harold Blum (Harold Bloom) piše Zapadni kanon je taj argument - svi imamo samo po jedan život. Broj knjiga je toliko veliki da možete da provedete čitav život čitajući, ako nemate orjentir, a da ne pročitate ni jednu relevantnu knjigu. Ljudi žele da im neko ko je na sebe preuzeo tu ulogu kritičara pomogne da odrede u šta će oni uložiti svoje dragoceno vreme. Pitanje vrednosti nije naivno pitanje. Jedan problem je to da mi njega teško u ovom času teorijski mislimo, a drugi je stanovište da time problem vrednosti nije nestao. To je pitanje možda pomereno na stranu, ali je svakako relevantno. Dubravka je postala jedna od novih konzervativaca, jer kao da viče na sav glas «Mi hoćemo da se vrati vrednovanje u literaturi!», mi hoćemo da neko preuzme tu odgovornost i kaže da nešto valja, a drugo ne valja, i da za to da valjane razloge. Kako će se to izvesti, ja ne znam. Odrastala sam u formalističkoj tradiciji, za mene složenost teksta zaista ostaje reper. Kada govorimo o trivijalnoj literaturi i pop kulturi, ne govorimo toliko o tekstovima koliko o fenomenima, celom kompleksu pitanja. Ako govorimo o ljubićima, ja ću da govorim šta su oni, kako rade, koja je estetika, zašto se čitaju, ali vam neću doneti tekst da ga čitamo. Tu sam podvojena ličnost, verujem da postoji nešto što je književnost po sebi, nešto što su vrhunski književni tekstovi koji vrede sveg mogućeg truda da ih uložite u njih, ali to ne znači da ovaj drugi prostor nije relevantan. Ako treba da obrazložim svoju poziciju, ona je takva da ne možemo da se samo bavimo visokom literaturom, a da ne razumemo šta prostor popularne kulture znači, šta se dešava u tom prostoru kulture u kome je popularna kultura bitan deo i predstavlja kontekst knjiga koje prepoznajemo kao eminentno relevantne i eminentno značajne.

Prema mom mišljenju, ovo je jedan primer pogrešnog stava. Autorka ne govori, čak se bojažljivo u tim delovima teksta obraća, o estetici pop, odnosno trivijalne književnosti, ali izgleda da je spremna da govori o sociološkim aspektima pop književnosti, te i psihološkim (zašto se čitaju). Književnost ne treba da se zanima za to zašto se neko postmoderno smeće čita, već da progovori o pravim, autentičnim književnim kvalitetima koji će pobiti - argumentovano i na temelju književnih kriterijuma - sve ono što se naziva i zbog čega se nešto naziva trivijalnom književnošću.

Za divno čudo, ja još nisam sreo niti studenta, niti profesora književnosti, a niti bilo koji tekst bilo gde, niti video ili čuo emisiju o tome - šta su autentične književne vrednosti. Bez poznavanja ovih stvari književnik je kao filozof bez i jednog argumenta. Dakle, obična budala.