Sta pobudjuje pisca da pise?

[Naja]

Kratko...unutrasnji svet koji je prebukiran utisicma, nagone pisca, coveka da iskaza sebe. Nisu svi pisci pisci...retki su oni koji to zaista, u pravom smislu te reci jesu. I sama pisem, ali za pocetak je potreban unutrasnji podsticaj izazvan spoljasnjim uticajima, kao sto rekoh na pocetku i veoma jaka smodisciplina, trazenje...Ukratko...By the waz, sebe sam samo navela kao primer, sto ne znaci da se smatram pisem, ne jos...

[Domaci Zdajnik]

Ipak, podelio bih one koji pisu u dve grupe: 1) Oni koji to rade jer to osete i 2) Oni koj pisu da bi pisali.

A kako to "da bi pisali"? Šta to znači? Znači li to da pišu, ali ne osećaju to što pišu? Kao što matematičar radi na nekoj formuli ili je verifikuje, pa ne uključuje emocije? Da li to znači pisati radi pisanja? Da li to deluje kao neki zanat? Kao otaljavanje nekog zadatka? Da li tu nedostaje ljubavi prema radu?

Prava pitanja nisu ona gore, koliko ovo: Da li to što neko radi da bi uradio (odnosno, piše da bi napisao, ili tek da bi pisao) čini ono urađeno (umetničko, književno delo) manje kvalitetnim od onoga koji čini zato što "oseti", odnosno "oseća" to o čemu piše?

Ovde se opet mnogo toga može svaliti na dualizam forme i sadržaja, gde bi formom bolje baratao onaj koji neemotivno ulazi u delo, i pristupa mu kao svakom drugom poslu, te radi na njemu kao pomenuti matematičar, dok bi sadržajem bolje baratao ovaj koji je u delu iz razloga što nešto oseća i očiglednije je da će to što oseća biti u prvom planu dela, sa zanemarljivim akcentom na formu (sva je prilika da će ona stati u drugi plan, i tako biti ne u naročito sjajnom stanju, kao kod onoga formaliste).

Međutim, ako bi formalista uspeo da napravi dobru razradu neke fabule, bez obzira na to da li je on oseća ili ne, on bi sasvim legitimno stvorio i sadržajno delo, uokvireno sjajnom formom. Na isti način će i onaj koji oseća, ukoliko je dobar književni zanatlija, ono što je osetio umeti da, više rutinski nego što mu je za to potrebno promišljanje, taj svoj sadržaj nonšalantno uokviriti formom kakva je tom sadržaju potrebna.

Ali mislim da ne moze da se pise samo radi pisanja, nesto MORA da se oseti, nesto mora da inspirise i pomogne radjanje ideje.

Ne moramo zalaziti u motive. Neko može pisati radi para, zato što nema šta da jede, a ima strašno veliki talenat. On ne mora osetiti ništa (u smislu da ga nešto dirne, podstakne i provocira da napiše baš to delo) da bi napisao jako dobro delo, jer on to delo crpe iz svog znanja o tome šta je poželjna/kvalitetna književna forma i sadržaj.

Kratko...unutrasnji svet koji je prebukiran utisicma, nagone pisca, coveka da iskaza sebe.

Time samo govorimo o motivima onoga koji oseća, naime šta to oseća. U to ne ulazim.

[selena]

Sartr kaze da je pisac samo orudje...

[direktor bolnice]

Sartr kaze da je pisac samo orudje...

Nisam ga tako uchio. Pisac je orudje chega? Ne shvatam bash tu formulaciju nekoga ko je tvrdio da je chovek potpuno slobodan i da ne mozhe da bude nichije orudje...?!

[Plodni bizon]

Pa, moze. Pisac je orudje u rukama boga, tako je valjda po Platonu i ostalim filozofima koji coveka biraju za roba nekog viseg entiteta i njegove promisli kao sudbine. Prilicno neodgovoran pogled na svet, ali to je to. Tu nista nije zasluga pisca ili pesnika, nego je sve bozje delo. U stvari pisceva stvar je samo da ima dobro "uho" da oslusne ono sto mu bog govori. Time se mnogo umanjuje pisceva kreativna snaga, njegova zasluga za ono sto je stvorio.

Slicno se dogadja i kod onih nasih dijasporasa koji odu u beli svet da rade i zarade mnogo. Pa onda na pedeset i nekom spratu zgrade na Menhetnu obuju debele pletene carape, zapale svecu i mole se pred pravoslavnim svecem bogu sto im je podario to sve sto imaju. To sto nista ne prepisuje sopstvenoj odgovornosti i zasluzi je religiozna svest.

[maelstrom]

Sartr kaze da je pisac samo orudje...

To kaže u Mučnini i to za povjesničara kakav je bio Roquentin. Na kraju se isti okreće glazbi nalazeći slobodu u umjetnosti, a sam Sartre ne govori ništa protiv beletristike.

Pa, moze. Pisac je orudje u rukama boga, tako je valjda po Platonu i ostalim filozofima koji coveka biraju za roba nekog viseg entiteta i njegove promisli kao sudbine. Prilicno neodgovoran pogled na svet, ali to je to. Tu nista nije zasluga pisca ili pesnika, nego je sve bozje delo. U stvari pisceva stvar je samo da ima dobro "uho" da oslusne ono sto mu bog govori. Time se mnogo umanjuje pisceva kreativna snaga, njegova zasluga za ono sto je stvorio.

A točno protiv ovoga Sartre istupa, iako isto nije Platonov stav kako ti navodiš.

[Plodni bizon]

Sartr je uglavnom jasan sto se tice coveka, tako da orudje i covek nemaju nikakve slicnosti. Covek je cisto slobodno bice koje bira sebi orudje da postane ono sto hoce. Tako da ono:

Sartr kaze da je pisac samo orudje...

ako nisam bio jasan, pa me Maelstrom citira, jeste upravo ono protiv cega se Sartr bori.

iako isto nije Platonov stav kako ti navodiš.

A kako Platon vidi coveka? Oces da kazes kao slobodnog? Platon je jedan od najomrazenijih Sartru bas zbog stava koji sam opisao, mada sam dao jedan suvise opsti opis, posto to i nije tema.

[debeli dud]

Mozda bi mogao Selimovic da vam pomogne.... Dervis i smrt:

"Pocinjem ovu svoju pricu, nizasto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jaca od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom nadom da ce se naci neko resenje kad bude racun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji sto ceka kao izazov. Ne znam sta ce biti zabelezeno, ali ce u kukama slova ostati nesto od onoga sto je bivalo u meni, pa se vise nece gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo, ili da ne znam šta je bilo. Tako cu moci da vidim sebe kakav postajem, to cudo koje ne poznajem, a cini mi se da je cudo sto uvek nisam bio ono sto sam sad. Svestan sam da pisem zapleteno, ruka mi drhti zbog odplitanja sto mi predstoji, zbog sudjenja koje otpocinjem, a sve sam ja na tom sudjenju, i sudija, i svedok, i tuzeni. Sve cu biti podteno koliko mogu, koliko iko moze, jer pocinjem da sumnjam da su iskrenost i postenje isto, iskrenost je uverenost da govorimo istinu (a ko u to moze biti uveren?), a postenja ima mnogo, i ne slazu se medju sobom..."

[Popper]

Pravi pisac piše zato što mora da piše. Radi to nagonski, kako bi se oslobodio viška kreativne energije koja ako ostane sublimirana razara ili opstruira organizam. Ona se pretvara u negativnu energiju koja kruži subjektom bez odvodnog kanala. Zato pisanje dođe "kao puštanje krvi".

[Domaci Zdajnik]

Otprilike razmišljam ovako kako je opisao Popper. I samom mi dolazi na pamet da se pisanjem bavim kao iz neke nužde, a ne slobode, iako se često kaže kako je umetnost izraz najveće slobode i slobodnog čina. Čini mi se da je tu čovek bitno skučen i čak osuđen. Ako se dobro sećam to bi trebalo da je pozicija i Andrea Žida u delu Granice umetnosti (opet, nisam siguran da je baš tako zvučao naslov). Međutim, važno je dodati da pisati (književno delo) jeste u stvari način komunikacije, i pre svega komunikacija sa drugima, u ovom slučaju sa publikom. Moguće je da i onaj ko ima tu kreativnu energiju od koje se tvori jedno književno delo na kraju i ne mora da ga stvori ukoliko živi u okruženju koje je u dovoljnoj meri sposobno da razume partikularnu ili svakodnevnu komunikaciju ovoga - uslovno rečeno - genija. Jer njemu je na kraju potrebno jedino komunicirati, a ako to može neposredno, ne vidim razloga da se bavi pisanjem.

[neko]

...mozhdani impuls...

[Popper]

Alkohol i pisanje.
Najbolje se izražavam kad malo "odvrnem ventil". Tada dolazi do prave gimnastike uma i ja se osjećam poput žonglera riječima, cirkusanta na žici. Um je slobodniji; nezavisniji od volje koja fokusira pažnju na biološko i materijalno, suviše materijalno...Osjećam se blaženim i neopterećenim tako da se otvaraju vrata nadahnuća. Čovjek može to stanje nadahnuća postići i bez inhalata, opijata i drugih derivata međutim to je  - permanentno - više stanje svijesti koje za posljedicu ima permanentno ili predominantno stanje duha koje nazivamo - božanskom iskrom, stvaralačkim žarom, nadahnućem...
Pokušavam  kroz jedan pretženo lični, fleksibilni način mišljenja shvatati stvari i pojave u sebi i oko sebe tako da i na ovu temu odgovaram proizvoljno, neopterećen mumuficiranim akademskim definicijama, uz dužno poštovanje svih članova foruma.
 

[Branko]

   Gistav Flober ovako objašnjava svoju književnu doktrinu: "Ne smatram da romanopisac treba izraziti svoje mišljenje o stvarima ovoga sveta. Ne ograničavam se prikazati stvari onakve kakve mi se čine nego izraziti ono što mi se čini istinito. Ne želim gajiti ni ljubav, ni mržnju, ni samilost. Roman treba biti ogledalo ljudske duše, slika života."
   Pravi detaljne beleške i zato je spor - želi biti APSOLUTNO OBJEKTIVAN u prikazu likova i prizora iz svakodnevnog života (roman 'Madam Bovari' pisao je šest godina).

   Motiv? Zašto on mora da izrazi to što vidi, to što ga okružuje i što mu se čini istinito? Zašto umetnički rad treba da bude ogledalo realnog života? Šta će piscu slika stvarnosti? Nije li tako samo dokumentarni radnik? Istoričar?

[Ljubo Gazivoda]

Evo nekih pisckinja...

[Truman]

Bolja je od tebe.