Sta pobudjuje pisca da pise?

[Domaci Zdajnik]

Komentar na tekst Hedon-a, a kojim bih zeleo da uvedem u raspravu o tome sta pobudjuje pesnika da pishe.

Zashto bih uopshte pisao roman? Nemam tachan odgovor na to. A ipak bih hteo da ga napishem. U stvari imam. Ali je veoma slozen, i prosto ne znam shta je dominantno, koji to razlog odnosi prevagu nad ostalima. Slava? Da budem poznat? I sve shto bi ishlo uz to. Nisam ni siguran shta bi sve ishlo ruku pod ruku sa slavom. Mozda to shto bih postao javna lichnost? Shta bi mi to znachilo? To mi se uopshte ne chini privlachnim. Da, da. Sad sam se setio jednog intervjua sa jednim mladicem koji je stekao izvesnu medijsku slavu, i koji kaze da mu je to omogucilo lakshi kontakt sa devojkama - one same su mu prilazile.

Nagon (uslovno rečeno) da se nešto piše, pogotovo nešto takvo kao što je roman, zasigurno je složenog sastava, ali nešto iz toga štrči, odnosno jest značajnije od drugih. Za Ničea je to bila seksualnost, kao što je i za Frojda, koji bi se verovatno složio s tim da seksualnost vlada svetom. Čak možete i da tu volju za popularnošću supsumirate pod tim. Mene jedino dovodi u dilemu to jesu li sve želje i pojedinačna delatnost čoveka utemeljeni na seksualnosti ili je i sama seksualnost utemeljena u nečemu što je još prvotnije, odnosno primarnije. To ispred seksualnosti bi možda moglo da bude još jedino volja za moć (pri čemu je seksualnost u stvari isto tako potčinjena ovoj dinamici i volji koja je volja za moć). No, ovim izlazimo iz domena književnosti.

Huu, tek nekoliko redaka sam napisao, a vec sam izgubio volju. Pitam se kako li je bilo velikim romansijerima kada su pisali svoja remek-dela? Verovatno su imali shta da kazu, i nisu morali da se upinju kako bi izmislili svoje priche.

Moguće je da su neki od njih imali već razrađen plan kako će sve ispasti i pre no što bi započeli. Ali na strani sam onih koji kažu da se to događa najčešće spontano, da pisac uvek iznova i u toku pisanja promišlja o onom što bi mogao pre pisanja zamisliti kao fabulu. Međutim, kao što rekoh, to je samo fabula. Ključ svakog književnog dela je u tome ne šta čini fabulu, već kako je čini, odnosno ne ono što delo kazuje, nego kako kazuje. A kvalitet takvog kazivanja zavisi od koncentracije i znanja pisca da nešto što je zamišljeno kao fabula pretoči u tekst koji se razlikuje specifičnošću književnog izraza u odnosu na svakodnevni govor. I uz sve to, i Bodler, i Rembo, i Malarme, i Verlen, i simbolizam uopšte, pa i pre njih E. A. Po, bili su "kalkulatori", pisci koliko i tehničari. Uvek se u književnosti radi i o nekoj vrsti proračuna, ali ne proračunu sadržaja koliko proračunu i metodi kako taj sadržaj ukomponovati, stvoriti književnu celinu.

Uvek sam mislio da, kada je roman u pitanju, ne treba toliko obracati paznju, kao recimo u pesmi, na sitnice: zvukove, ritam...

Ne znam, tu bi već procenti bili u pitanju. Ali sigurno je potrebno dosta koncentracije i u proznom delu ako želite napraviti remek-delo, jer to "remek" se upravo događa u sitnicama, ili između njih.

Chini se da je to jedino vredno, taj osecaj koji se naziva ljubavlju. Osecaj zbog kojeg Margarita, odnosno Bulgakovljeva zena, “trpi” zbog njegove velike ljubav prema umetnosti. Ona je istovremeno i njegova muza, i njegov andjeo chuvar. To je na neki nachi i autobiografski roman.

Uvek svima to zvuči otrcano, ali se slažem. Za pravo i veliko književno ostvarenje potrebna je izuzetna ljubav prema detaljima, pa tako i prema rečima. Reči morate osećati kao one elemente koje automehaničar sklapa i poznaje, kad god i o kom god modelu da se radi. Tako književnik, pisac, jeste onaj ko se bavi rečima (pisac ponajviše ili samo rečima, dok se prozaist može zanimati i za druge komponente, kakve su misaoni tokovi, npr). A to nikako ne bi bilo lako onome ko nije zaljubljen u taj posao, u to što reči jesu i što se iz njih može izvući (pokraj ove komunikacije koja ima konkretnu svrhu).

I shta sad meni treba, posle tako velikog romana, da pokushavam da napishem neki bezvezni roman o dubokoj egzistencijalnoj krizi jednog mladica, koji na taj nachin, pisanjem, pokushava da nadje izlaz? Da pokusham da se ohrabrim rechima Ernesta Sabata, da je i drama jednog jedinog  ljudskog bica, drama chitavog chovechanstva?

Sabato je to odlično formulisao, a ja sam imao sličnu misao na umu već godinu dana. Nisam poznavao rad Sabata, niti sam znao za ovu njegovu izjavu. Svaki tren je dobro zabeležiti, jer se time proživljava jedan doživljaj života, dakle, tu nije prikazana jedna zbilja, tek jedan momenat koji zatičemo ionako gledajući druge, već je reč o zapisanoj zbilji, i kao takvoj uvek posredovanoj unutrašnjim doživljajem te zbilje o kojoj se piše. Taj momenat unutrašnjeg doživljavanja nikada nije zanemariv. Koliko god bio trivijalan, ako bi uopšte i pripadao trivijalnosti, on ima određenu vrednost, jer je doživljena stvarnost, a ne puka. Da li će to postati remek-delo, ili prosečne, ili jako male vrednosti, zavisiće od umešnosti (tehnike, umeća, veštine, upućenosti u zanat) onoga ko piše, i on o tome ne bi trebalo da misli. Njegov zadatak nije da nadmaši Dostojevskog ili možda Mirjanu Bobić-Mojsilović, nego da kaže ono što je u njemu kao doživljaj ostalo i želi da se prikaže drugima.

[hedon]

Veoma mi je teshko da dam odgovor na Vash komentar.
Moja prvobitna zamisao je bila pokushaj da nadjem odgovor na sam poriv pisanja. Poshto sam ovo napisao, javila mi se zelja da dalje nastavim tako shto cu predstaviti "zivot" tog lika(koji je zapocheo pisanje) u kojem bi se javljale iste, ili slichne ideje, samo metaforichki izrazene - uporedo sa njegovim zeljama.
Dakle, mislim da mi je zelja bila da obrazlozim sebi shta zelim, i zashto, i da se tome posvetim. Tek sada, videvshi Vash komentar, i poshto sam u drugom delu teksta meditirao o ambisu, mislim da shvatam shta sam hteo. Ta meditacija me je ispunila dubokim nemirom, koji ponovo osecam uranjajuci u Vash post. Hteo sam da pobegnem od njega, ali istovremeno da budem svestan njegove prisutnosti, kako bih znao u kom pravcu da krenem. Ne misleci da je spas ukoliko mu potpuno pobegnem(premda je to nemoguce), vec da samo budem svestan potrebe za mojim pravcem. Ponovo mi u secanje dolazi ona Nicheova izjava koju ste citirali. Ako me secanje sluzi: Da imamo umetnost kako ne bi propali zarad istine.
ps. Moje duboko poshtovanje. Vama, koji gledate u ambis

[Random]

hedon,

           Mozda ti  moj post nece pomoci, ali ce biti onoliko iskren, koliko je bio tvoj prvi. S dopustenjem, iskomentarisacu ga i reci da sam u njemu uvidio jednu fundamentalnu istinu tvoga bica, najdublji i najskriveniji dio sebe si uspio da iskazes onim rijecima i vrlo dobro ti je poslo za rukom. Kada si umijesao umjetnost/slavu/korist i povezao ih sa svakidasnjicom i ovom vremenu u kojem zivio, time si je zapravo anulirao, pogazio i obezvrijedio. Svi mi zelimo po nesto, ali mislim da pisanjem nekog romana nije Nobelova nagrada glavna meta vec ono dusevno olaksanje, upraznjavanje one tmine i nemira koji vrvi unutra, presuti tu magmu iz duse na papir. I time je jos vrijednija, jer ces je papirom ovjekovjecita a ako je zadrzis unutra umrijece sa tobom.
           O tajnama zivota i smrti, postanka i samog pitanja egzistencije kao i tvoj pokusaj pisanja iz kombinovanog razloga dosade  i neke blage depresije ili izmorenosti su zapravo vjeciti motivi; samo u drugim erama drugacije izrazeni, drugacije spakovani. Ne postoji osoba koja se bar jednom u zivotu ne pita svega ovoga ali svaka na to reaguje drugacije: neke to odbace, druge uzmu da to isprazne kroz ljubavnu tematike, trece kroz realisticnu, cetvrte kroz filozofiju itd...

Kako god, tvoja iskrena ispovijest vrijedna je postovanja i imas je od mene.

[Domaci Zdajnik]

Mogu da se složim i sa sobom u prethodnom javljanju, i sa g. Random-om, ali ću dodati nešto što sam juče spomenuo gospodinu Nihilisti. A to je da bi trebalo objavljivati bilo šta, pa možda i izložiti sopstveni izmet. To nije, doduše, ništa novo, postoji odavno ta praksa kod nekih ambijentalnih umetnika i performans umetnosti. Što se samog teksta tiče, primer ovakvog "rasula" nalazimo u savremenim bestseler delima Marka Vidojkovića (pank-vulgar-sranje), Isidore Bjelice (sexualno-frustraciono-vulgar-sranje) i nekih krimića koji su oduvek postojali kao bulevarska literatura. Ne završava se u ovome ono što se zove književnim smećem, ali je tu osnova za ono što će se dalje događati na književnoj sceni. Osnova svih ovih pisaca nije ono što imaju da izbace iz sebe, sem ako su suviše neskromni pa svoju glupost i vulgarnost (Marko Vidojković), odnosno svoje seksualne frustracije (Isidora Bjelica) moraju izbaciti tako što će napisati knjigu.

Ali zašto onda ja kažem da bi trebalo štampati skoro sve? Zato što nema ničeg lošeg u tom da sebe iznosite ili uznosite u prvi plan. Čovek je postao roba, i to nije nešto što bi trebalo kritikovati, trebalo bi prihvatiti jednim delom, i biti nošen na talasima tog novog doba. Biti snalažljiv, možda se i obogatiti (to će zavisiti od nivoa površnosti vaših čitalaca, publike), a u svakom slučaju imate zagarantovano ruganje toj istoj gomili koja vas čita. Jedan vid borbe protiv nje, jer vi joj nudite ono najgore iz sebe (zato ne mogu do kraja da kritikujem niti Isidoru, niti Marka), a oni su tu da to omirišu, vide, razmišljaju o toj stvari. Šta ćete više od toga, ako ste mizantrop i ako želite da im se revanširate, da ih kaznite za to što su bagra?

[Ruze vetrova Vinika]

Misija pesnika biće uskoro značajnija od misije političara, inženjera ili lekara. Savremena civilizacija odabrala je budućnost u kojoj će prevladati informatička tehnologija prekrajanja svesti. Atomska minijaturizacija, lančana eksplozija  bioinformatike i genetike dovešće do takvog kompjuterskog hardvera koji je dovoljan da podrži kibernetsku lingvistiku, semantiku virtuelnih svetova i u krajnjem zbiru postupaka proizvedu jednu od lemovski predvidljivih civilizacija (vidi: intelektronika, fantomatika, jezička inženjerija itd u Summa technologiae Stanislava Lema, Nolit, Beograd 1977). Danas, u medijskoj eksploziji drugih vrednosti, pisanje pesama i bavljenje književnošću liči na donkihotovsku borbu s vetrenjačama. Taj neprofitabilni posao u apsolutno komercijalizovanom  (post)modernom društvu izvrgnut je podsmehu i preziru. Ako savremeno društvo strateški ne izabere poetičko i filozofsko (naročito etičko) istraživanje smisla za svoj osnovni (ako ne i prvi) cilj, civilizacija će se urušiti u samu sebe. Ne treba biti Nostradamus da bi se to predvidelo. (Post)modernu civilizaciju neće uništiti atomske bombe, opšti teroristički napad svakog protiv svakog, nepoznati virus iz tajnih genetičkih laboratorija; uništiće je gubitak smisla  običnog svakodnevnog života. (Post)moderna relativizacija svih vrednosti zarad globalne integracije uvela je ljude u svet  infatilnog stanja svesti koje je podložno manipulacijama  svih vrsta. Nikada u istoriji nije moć bila skoncentrisana u tako malom broju ljudi.

Kako spasiti smisao običnog života? Naravno da jednostavnog recepta nema. Stidljiva je pojava antiglobalističkih (ili alterglobalističkih) pokreta i za sada ne donosi nadu u neku ozbiljniju promenu. Marginalizacija svih ili bar nekih modela globalizacije zarad osmišljavanja običnog života  nije moguća bez upravo vrhunski razvijenih globalnih instrumenata. Ovo je opasan paradoks, začarani krug iz kojeg nije vidljiv izlaz. Namera ovog teksta nije da se bavi utopijama. Mnogo je jednostavnije potražiti smisao svakodnevne književne prakse i u jednom konkretnom geografskom okruženju nazreti bliske ciljeve i odrediti prioritete.

[Random]

Bojim se da ce do one Platonove drzave kojom vladaju filozofi trebati jos dosta vremena, a i ako dodje bice prekasno. Mogu i s tobom da se slozim, civilizacija je uzdigla covjeka ali ce mu se slomit o kicmi (ili o rebru?  )

[Altruisticki idealista]

Bojim se da ce do one Platonove drzave kojom vladaju filozofi trebati jos dosta vremena, a i ako dodje bice prekasno.

Ne dao Bog da se ostvari ta Platonova zamisao!
Svako ko je čitao to ‚‚Državu``, zna zašto!

[Otrovni Starac]

(Post)moderna relativizacija svih vrednosti zarad globalne integracije uvela je ljude u svet  infatilnog stanja svesti koje je podložno manipulacijama  svih vrsta. Nikada u istoriji nije moć bila skoncentrisana u tako malom broju ljudi.

(Post) moderna relativizacija svih vrednosti  je najprihvatljivija istina koju je ispljunuo ljudski razum. To je pravi uvod u novi humanizam i renesansu. Samo okoreli artificijelni elitisti ne mogu da prihvate tu nuznu istinu. Oni pljuju po tome jer vise nema cime njihov egoizam da se hrani, ili pak osecaju urusavanje trulih temelja na kojima se izgradio.

[Nicolas Berihon]

Ono (post) moderno je pre našlo nas u vidu nihilizma, a novi humanizam i renesansa posle Ničea i Hajdegera deluje mi nemoguće.

[hedon]

Kada sam krenuo pisati ovo, nosio sam se sa mishlju da "ubijem vreme" na neki nachin razlichit od pukog gutanja serviranog sa malih ekrana, recimo. Mada, postavlja se pitanje, koliko se i samo to pisanje razlikuje od idiosinkrazija sa malih ekrana, i koliko je ono autentichno. Ako nishta, bar se razlikuje u pogledu samoangazovanosti. I, ukoliko uzmemo kao tachnu tvrdnju da je chovek egoistichno bice, onda ono nalazi svoju primenu u, kao shto g. Mizant reche(pomenuvshi neke ovdashnje poznate pisce), ispoljavanju svoje velike neskromnosti. Uostalom, ta neskromnost nije vrednosno obelezena, kao takva, vec jedino po onome shto bi, eventualno, mogla prouzrokovati. A iznoshenje samo frustracija i vulgarnosti teshko da moze da prouzrokuje neshto posve razlichito od tona takvog sadrzaja, odnosno osecanja koja ih prate.
Random, zelim da ti se zahvalim na vremenu koje si posvetio tekstu koji sam poslao(kao i ostalima koji su ga prochitali).   

[debeli dud]

Znam nekoliko razlicitih osoba koje razlicite stvari inspirisu, jednog tuga, drugog radost, treceg inspirise slava a pise hladnom rukom, bez emocija, profesionalno vodjen knjizevnim pravilima. A da li mora ljubav da bude inspirator u svakom od ovih slucajeva jer i u mrznji ne bi bilo pisanja da ne postoji tracak nade i prostora za ljubav prema necemu sto prelazi preko mrznje?

[stole]

Odgovor je jednostavan! Sedneš, napišeš, objaviš...a onda odgovoriš!
Kažem, jako mi je drago, da ne ispadnem "Starac Fočo od stotinu ljeta", kad čitam lepe komentare, od, za mene klinaca!!!
Posebno teoretskiili obrazovno (da ne kažem intelektualno, jer se te floskule grozim),  potkrepljenim!
Ja vam draga deco ne mogu govoriti o razlozima velikih pisaca, ali ću vam reći o svom razlogu!!!!!
Glavni razlog pisanja je samoća!!!!!!!!
Ne samoća, u smislu nemati nikoga, već samoća nemogućnosti podeliti parče sopstvenosti sa bilo kime, izuzev sa papirom! Pisanje je proživljen i neproživljen život! Pisanje je istovremeno i sreća i nesreća; srećeš neke koje ne znaš a koji su ti bliski; rasčlanjuješ one koje znaš na najsitnije detalje, formirajući književne Frankeštajne; kradeš tuđe živote pokušavajući da formiraš savršeni satkan od umetnosti!!!!!!!
Pišite, bolje nešto konkretno nego da traćite vreme po forumima, da me ne shvatite pogrešno, ali većina vas ima šta da pruži!
Saša Mladenović Mirac
Rt dobre nade-roman, "When a blind man cries"-zbirka priča u pripremi

[Domaci Zdajnik]

Što se književnog kvaliteta tiče, ja ga sigurno ne posedujem, premda znam da prepoznam kod drugih, npr. većih pisaca, klasika, i to specifičnog žanra. Isto tako mi dobro ide i plagijatura, u smislu prerade nekih gotovih klasičnih dela i objave nečeg sličnog. Zaista, to ću i da objavim uskoro, i nimalo se ne stidim što je uglavnom rađeno po uzoru na gotova dela.

Znam nekoliko razlicitih osoba koje razlicite stvari inspirisu, jednog tuga, drugog radost, treceg inspirise slava a pise hladnom rukom, bez emocija, profesionalno vodjen knjizevnim pravilima. A da li mora ljubav da bude inspirator u svakom od ovih slucajeva jer i u mrznji ne bi bilo pisanja da ne postoji tracak nade i prostora za ljubav prema necemu sto prelazi preko mrznje?

Ja obično pišem baš nekako tako, podstaknut mržnjom, stvaram delo koje bi se moglo videti takvim kao da poziva na prevazilaženje mržnje ili omražene situacije. Mislim da postoji bezbroj pobuda, i da se one ne mogu izmeriti s obzirom na to kakvo umetničko delo tvore u pogledu kvaliteta. Generalno, čini mi se da delo nastaje radi ljubavi, a iz njenog nedostatka. U stvari uvek kroz nedostatak nečega, kroz neugodnost koja prožima autora do momenta kad ovaj ne počne da piše. Ta neugodnost mislim da je shodna jedino čoveku, kao umnom biću, i da se kroz autorstvo, odnosno kroz rad pisca čovek ostvaruje čovekom više nego u bilo kom tehničkom zanatu.

Pišite, bolje nešto konkretno nego da traćite vreme po forumima, da me ne shvatite pogrešno, ali većina vas ima šta da pruži!

Hvala, no, ja ovde uglavnom pišem poslom. Nikad ne bih pisao na nekom forumu, pogotovo ne na onom koji sam ja sam pokrenuo, kad bi to pisanje bila puka zabava, ubijanje vremena, ili slično. Pišem iz razloga što je ovo ovde jedan medij, a imam nameru da njegov uticaj iz dana u dan postane veći. Tako činim ljude drugačijim, menjam ih, i nadam se da postaju bolji. To je čitava ideja ovog foruma, a nadam se da ima još takvih. (Oftopik, ali neka se nađe.)

[Prob]

Kao kada hoces da izadjes na ulicu, na otvoreno - potreba, to ti je.
Ipak, podelio bih one koji pisu u dve grupe: 1) Oni koji to rade jer to osete i 2) Oni koj pisu da bi pisali.
Ne zelim da srozam ove pod dva... ali ih ja licno ne razumem.

[GagaMil]

Ovima koji pisu da bi pisali neko je verovatno nekada rekao da lepo pisu... i oni su u to uvereni. Ali mislim da ne moze da se pise samo radi pisanja, nesto MORA da se oseti, nesto mora da inspirise i pomogne radjanje ideje.