Gistav Flober ovako objašnjava svoju književnu doktrinu: "Ne smatram da romanopisac treba izraziti svoje mišljenje o stvarima ovoga sveta. Ne ograničavam se prikazati stvari onakve kakve mi se čine nego izraziti ono što mi se čini istinito. Ne želim gajiti ni ljubav, ni mržnju, ni samilost. Roman treba biti ogledalo ljudske duše, slika života."
Ne bih se složio sa njegovom formulacijom. Roman, istina, može da bude ogledalo života, i život često jeste inspiracija romanopiscu. No, romanopisac svoju inspiraciju može tražiti i u iskustvima drugih, i u delima drugih, i u mnogim drugim, a ne toliko ličnim i proživljenim momentima. To je što se tiče sadržaja. A opet, ono što je suštinsko za književnost, kako rekoh već jednom gospodinu Presvetom Starcu, uopšte se i ne tiče toga šta pisac opisuje, tj. o čemu govori, već kako to čini. Možemo mi da pišemo o jednom najbezazlenijem prelasku ulice, ako to činimo na način kako to čini g. Starac, to bi moglo da bude kvalitetnije od najmudrijih reči napisanih na ne toliko književni način.
