Mihail Eminesku

MIHAIL EMINESKU (Mihail Eminescu, 1885-1889), rumunski pesnik koji se smatra za najveceg rumunskog pesnika uopste. Kulturni i politicki radnik. Predstavlja jedan od izuzetaka u rumunskoj literarnoj tradiciji, koja je skoro u celini bila okrenuta francuskom uticaju. Eminesku se vise interesovao za nemacke romanticare i za nemacku kulturu. Pevao sublimne ljubavne pesme, dao snaznog izraza rodoljubivom osecanju, u celini pesimist, vizionar u svojim kasnim pesmama pisanim na ivici dusene poremecenosti. Umro je u dusevnoj bolnici, relativno mlad, da bi postao kultna licnost u rumunskoj kulturi.
(Pesnistvo Evropskog Romantizma, str. 267)

PISMO

I

Kad, otezalih kapaka, uvece dunem u svecu,
Samo se kucaji sata po stazi vremena krecu,
Zavese teske razmaknem i tad po celoj odaji
Luna preko svega pozudno srebrom zasjaji,
Pa iz noci uspomena citavu vecnost doziva,
Becnost bola teskog ko bol koji se sniva.

Luno, kraljice mora, sto svodom sveta plivas
I zivot dajuci mislima senkom bolove skrivas;
U tvome cistom svetlu hiljade pustinja sija,
U sjaju ti mnostvo gora treptaje izvora krije!
Nad koliko se hiljada talasa protezu tvoje moci
Kada nadleces more sto besni u Svojoj samoci!
Koliko cvetnih obala i tvrdjava koje posrebri
Tvoj caroviti sjaj, otkrivas samoj sebi!
U koliko hiljada kuca ulazis tiho kroz okno,
Koliko cela posmatras zamisljenih duboko!
Vidis kralja gde globus mrezom vekova oplice,
I siromaska sto mislis na sutra koje svice;
I mada ih urna sudbine ne posla po istoj crti,
Njima jednako vladaju – tvoj zrak i genije smrti;
Pred istim ljudskim strastima ko robovi su jednaki
I mudri i budale, i mocnici i nejaki!
Dok neko pred ogledalom kovrdze svija u kosi,
Drugi se sa istinama sveta i vremena nosi,
Hiljade ljuspica skuplja sa listova odavno zutih
I njihovu prolaznu vrednost belezi sebi, i cuti;
A treci medjama svet na tezgi dascanoj deli
I broji kolko su zlata brodovi morem razneli.
Ti gledas, ucitelj stari u odeci bez sjaja,
Umovanju se predaje i mislima bez kraja;
Drscuci stiska jaku od zime koja se pusi,
Kragnu na potiljak dize, pamukom puni usi;
U malom prstu drzi tajne svemirskog beskraja,
Jer se u celu njegovom proslo i buduce spaja,
Jer noc duboku vecnosti, nit po nit, starac razdvaja;
Ko Atlas sto nekad je nebo na grbacu dizao svoju,
Tako o n vecnost i svet drzi u jednome broju.
I luna dok obasjava gomile, tomove spisa,
Preko hiljadu vekova vraca ga jedna misao,
Na izvor, kad ne bese ni bica, ni nebica,
Kada ne bese htenja, ni postojanja, ni zica,
Kad, mada bese skriveno, nista se nije krilo,
Kad sve, od sebe shvaceno, neshvacno je bilo.
Sta bese? Bezdan? Il bespuce? Pucina beskrajnih sati?
Mudroga sveta ne bese, ne bese ni uma da shvati,
Jer tama gusta je bila, ko more bez zraka bleda,
Ne bese sta da se vidi, ne bese ni oka da gleda.
Ni senka neostvorenog ne bese u tami dubokoj,
I smiren u sebi samom vladase vecni spokoj!
Ali odjednom se pokrenu – tacka… Prva i sama.
Samoj sebi je otac, a majka joj Haosa tama.
Ta prva tacka pokreta, od kapi pene manja,
Bezgranicni je vladar medjama postojanja…
Otad se becna tama raslojava, red po red,
I radjaju se mesec, stihija, sunce, svet…
Od tada, pa do danas, nizovi skrivenih kosmosa
Neznanim dolaze putem iz sivih dolina haosa.
I u svetlim rojevima iz beskraja izviru potom,
Vuceni ludom zudnjoj za svetlom i zivotom.
A u tom ogromnom svetu mi, deca moci nejake,
Gradimo samo po zemlji neznatne mravinjake;
Jedva primetni narodi, kraljevi, mudre glave,
Iz veka u vek cekamo da nasu snagu slave.
Kratkotrajne smo musice u svetu sto stopom se meri,
Vrtimo se u beskraju, nestalni u znanju i veri
Da je sav ovaj svet samo trenutak bledi
Ispred kog mrak se prostire, i koga tama sledi.
Kao prasina koja u carstvu zraka traje,
Ko hiljade sicusnih zrna sa tim zrakom nestaje,
I mi u ovoj tamnoj i neizmernoj noci
Imamo tren i zrak koji ce brzo proci…
I cim nam se zrak ugasi senka nam tone u tamu,
Jer svemir ovaj himericni san je nebica samo.

--------------------------------------------------------------------------------

Mislima u danasnjici ne osta ucitelj mudri,
Napred, u buduce vekove vode ga umni puti;
Sunce, kome se divimo, on vidi modro, bez zara,
Skriveno oblakom tamnim kao rana se zatvara,
Lede se nebeska tela, i jure, buntovna, brza,
Jer su ih sunce i sjaj iz svojih pustili uzda;
A svodovi svih svetova potamnese, do jeze,
A kao lisce jesenje nestase redom zvezde;
Mrtvo vreme se pruza, sve opet vecnost biva,
Jer ne zbiva se nista sred prostora pusta i siva,
I sve se rusi i cuti u noci praznoj, dubokoj,
Jer opet, sam u sebi, pocinje vecni spokoj.

Polazeci od temlja brojnoga ljudskoga roda,
I penjuci se lestvama do sjajnog kraljevskog svoda,
Sve mori, vidimo, tajna zivota sopstvenoga,
A ne znamo reci ko vise pati od bola svoga.
Ko sto je jedno u svemu, svi se u jednom sloze,
A iznad svih se uzdize onaj ko ume i moze,
Dok druge, s mirom u dusi, pokriva spokojna sena,
I neprimetni nestaju ko sama nestvarna pena.
Brine li sudbu sta zude duhovi mali i uski? …
Ona ko vetar nad valima nadlece zivot ljudski.

Nek svet mu prizna vrednost slavom i stihovima…
Al sta ce mudrac stari od svega toga da ima?
Besmrtnost, moze se reci. Jer zivot njegov se ceo
Oko jedine misli ko puzavica spleo.
>> Kad umrem – govori sebi – ime ce moje da salje
Bek veku kroz ljudska usta, i nosice ga sve dalje,
I vecno, po celom svetu, u kutu necijeg cela,
Sacuvace mi se ime, spasce se moja dela!<<
Jadnice! Zar ti pamtis sve sto si cuo po svetu,
I sve sto bese pre tebe, sve sto si reko u letu?
Od svega toga premalo. Slike tek poneka crta,
Misli tek poneki pramen, ili hartija razdrta;
A posto ni sopsteveni zivot napamet ne znas ceo,
Zar bi se drugi zbog tebe u traganju muciti hteo?
Mozda ce marljivac neki, bled, usred novoga veka,
Okruzen hrpama spisa, i samo ko hrpa neka,
Jezika tvoga preciznost vagati, krtica stara,
I prasinu iz tvojih knjiga brisuci s naocara
Pustice da te spomene, zbijenog u dva-tri reda,
Citav svet mozes da gradis, il rusis… zaludne zelje;
Preko svega ce pasti tek jedna lopada zemlje.
Ruka koja je zudela svemira skiptar, i misli
Sto svemir shvatise ceo, medj cet’ri daske se stisli…
Doci ce i da te prate, u sjajnoj povorci, skruseni,
Do tvoga groba, s pogledom praznim i ravnodusnim…
Patuljak iznad svih ce se uzdici tada da besedi,
Ne tebe da bi slavio… vec sebe uvis da preseli,
U senci tvoga imena. To ceka te. Zasto kriti:
I manje cak… Potomstvo ce, mislis, pravednije biti?

Ne stigavsi te, pomisljas, slavice te, jer tvoji su
Duznici, tapsace, sigurno, tvom tankom zivotopisu,
Kojim ce dokazivati da posebno nesto i nisi,
I zadovoljni bice svi, jer covek obican ti si,
I nisi veci od drugih. I nadimace neskromno
Na skupovima nozdrve, i s ucenoscu ogromnom
O tebi ce govoriti. I tu, uz podsmehe blede,
Sporazumno ce podsmehe kroz zube da ti iscede.
Dospes li nekom u ruke, po dvom ce da te sredi,
Za sve sto ne razume on, kazace da i ne vredi….
Ali pre svega pomno ce da po tvom zivotu da trazi
Mane i zablude tvoje, skandale, sukobe, lazi,
Sto svima slicnim te cine. Ali ne sjajne uspehe
Ni sjaj zivotu sto dade, vec samo krivnje i grehe,
Posustalost, kolebanja, sve ono zlo sto bese
Sudbinski cvrsto vezano za saku zemlje gresne;
I spoticanja sitna sva duha koga izmozdise
Od svega sto si izmislio privlacice ih vise.

--------------------------------------------------------------------------------

Kroz drvece sto s grana necujno cvet svoj trese
Luna tiho medj zidove bogatstvo sjajno unese!
Iz noci uspomena hiljade zudnji doziva;
U njima utrnuo bol, ko bol koji se sniva;
U nasem spostvenom svetu kapije luna viri
U tvome cistom svetlu kapije luna siri
I svece kad se ugase ona nam senke ozivi…
U tvome cistom svetlu hiljade pustinja sija,
U tvojim senkama sume treptaje izvora kriju!
Nad kolko se hiljada talasa protezu tvoje moci
Kada plovis kroz talase tog mora u samoci.
I sve sto svetom se krece po iste sudbine crti
Jednako svim tim vladaju tvoj zrak i genije smrti.

Minuse leta

Ko poljem oblak dugi leto mine,
Jedno za drugim u nepovrat kane,
Jer nece vise ushit da me gane
Gatke i bajke, vere iz davnine.

Detinjem celu sto bi sjaj vedrine
Znacenja pune, ali jedva znane –
Casu tajanstva kada suton plane,
Zalud me sena tvoja obavine.

Da zvuk ti otmem i proslog, zivote,
U trepetom da, duso, udjem u te,
Uzalud rukom po liri se glasim.

Krugom vidika mladost mi se ote
I slatka usta inih doba cute,
A vreme raste za mnom… Ja se gasim.