Lotreamon

[Domaci Zdajnik]

Najpre na stranici Skandalon Kluba - o Lotreamonu, iz Antologije francuske književnosti XIX i XX veka. A evo i nečeg iz njegovog opusa:


Pokazaću u nekoliko redova kako Maldoror beše dobar u svojim prvim godinama, kad je živeo srećno; ali s tim je svršeno. On ubrzo potom primeti da je roðen zao: izvanredna kob! Krio je svoju narav koliko god je mogao, dugi niz godina; no naposletku bi mu, zbog tog suzdržavanja koje mu nije bilo uroðeno, svakog dana krv jurnula u glavu; sve dok nije odlučio, ne mogavši više da izdrži takav život, da se prepusti zlu... slatkog li okruženja! Ko bi rekao da je on, kad god bi poljubio neko detence rumena lica, poželeo da mu odseče obraze brijačem, a često bi to i učinio, da ga Pravda, sa svojom dugom povorkom kazni, nije svaki put u tome sprečila. On nije bio lažljivac, priznao bi istinu i kazao da je bio svirep. Ljudi, jeste li čuli? On se usuðuje da to ponovi ovim perom što drhti! Tako dakle, postoji neka sila snažnija i od volje... Prokletstvo! Zar bi kamen hteo da se odupre zakonu zemljine teže? Nipošto. Nipošto, kao kad bi zlo htelo da se veže sa dobrim. To je ono o čemu sam prethodno govorio.

Ukleti pesnici, str. 103.
Moldororova pevanja, iz Pevanja prvog
Prevod: Vesna Cakeljić


(...) Jednoga dana reče mi majka, očiju hladna staklasta sjaja: «Kad budeš u postelji i kad budeš čuo zavijanje pasa u selu, podvuci se pod ćebe i ne podsmevaj se onome što čine: oni osećaju neutoljivu žeð za beskrajem, kao i ti, kao i ja, kao i ostali ljudi bleda i duga lica. Dozvoljavam ti čak da izaðeš na prozor i posmatraš taj prizor koji je gotovo uzvišen.» Otada, ja poštujem zavet pokojnice. I ja, kao i psi, osećam potrebu za beskrajem... Ne mogu, ne mogu da zadovoljim tu potrebu! Ja sam običan sin čoveka i žene, barem su mi tako rekli. Ovo me baš čudi... mislio sam da sam nešto više! Uostalom, šta me briga od koga potičem. Da je to moglo da zavisi od moje volje, ja bih pre poželeo da budem sin ajkule, čija je glad prijateljica oluje, i tigra, poznatog krvoloka: ne bih bio ovoliko zao. Vi koji me gledate, sklanjajte se od mene, jer će vas iz mojih usta zapahnuti otrovni zadah. Niko još nije video zelene bore mog čela; ni ispupčene kosti mog mršavog lica; nalik kostima neke velike ribe, ili liticama nadvijenim nad žala, ili strmim alpskim planinama preko kojih sam često prelazio, još kad sam imao na glavi kosu druge boje. A kad u olujnim noćima tumaram oko ljudskih nastambi, zažagrenih očiju, kose šibane vihorom, osamljen kao kamen nasred puta, ja pokrivam svoje sparušeno lice parčetom kadife, crne kao čað koja oblaže unutrašnjost dimnjaka: oči ne treba da budu svedoci ružnoće koju je Vrhovno biće, sa osmehom moćne mržnje, spustilo na mene. Svakoga jutra, dok se drugima raða sunce, razlivajući blagotvornu radost i toplinu po celoj prirodi, dok mi se nijedna crta na licu ne pomera, gledajući netremice daljine pune tame, šćućuren pri dnu svoje voljene pećine, u očajanju koje me opija kao vino, ja snažnim rukama mrcvarim svoje razrovane grudi. Pa ipak, osećam da me nije spopalo besnilo! Kao osuðenik koji opipava svoje mišiće misleći na njihovu sudbinu, a koji će me uskoro popeti na gubilište, tako i ja, stojeći na svojoj slamarici, zatvorenih očiju, polako okrećem vrat s desna na levo, s leva na desno, satima i satima; neću da umrem ukočen. S vremena na vreme, kad moj vrat ne može više da izdrži da se okreće u jednom te istom smeru i kad se zaustavi da uzme zamah za okretanje u suprotnom smeru, ja brzo pogledam ka obzorju, kroz retke otvore na gustom šipragu što prekriva ulaz: ne vidim ništa! Ništa... sem ako to nisu polja koja plešu u kovitlacima sa drvećem i dugim nizovima ptica što preleću visine. Ovo mi pomućuje krv i mozak... Ko mi to po glavi zadaje udarce gvozdenom šipkom, kao što čekić udara po nakovanju?

Ukleti pesnici, str. 104-105.
Moldororova pevanja, Pevanje prvog
Prevod: Vesna Cakeljić


Stari okeane, tvoje su vode gorke. To je onaj isti ukus žuči koju kritika izliva na lepe umetnosti, na nauke, na sve. Ako neko ima dara, proglašavaju ga blesanom; ako nekoga krasi lepota tela, onda je on odvratni grbonja. čovek zacelo mora snažno da oseća svoje nesavršenstvo za čije je tri četvrtine uostalom lično zaslužan, da bi ga tako kritikovao! Pozdravljam te, stari okeane!

Ukleti pesnici, str. 106.
Moldororova pevanja, Pevanja prvog
Prevod: Vesna Cakeljić


Stari okeane, o veliki neženjo, kada ophodiš svečanu samoću svojih hladnokrvnih kraljevina, s punim pravom se gordiš svojom uroðenom gospodstvenošću i iskrenim hvalama koje hitam da ti uputim. Dok te sladostrasno njišu blaga isparenja tvoje veličanstvene sporosti, jednog od najgrandioznijih svojstava kojima te je svevišnji mogao obdariti, ti valjaš, sred mračnog tajanstva, po celom svom uzvišenom površju, svoje jedinstvene vale, sa spokojnim osećanjem svoje večne moći. Oni pristižu jedan drugog uporedo, razdvojeni kratkim razmacima. Samo što jedan opadne, drugi mu dolazi u susret rastući, praćen melanholičnim šumom pene što se topi, želeći da nam obznani da je sve pena. (Tako i ljudska bića, ti živi vali, mru jedno za drugim jednoliko; no ne ostavljajući penastoga šuma.) Na njima se s poverenjem odmara ptica selica i prepušta se njihovom kretanju, punom gorde ljupkosti, sve dok kosti njenih krila ne povrate uobičajenu snagu potrebnu da nastave svoje nebesko hodočašće. Voleo bih da je ljudska uzvišenost mogla biti makar otelovljeni odraz tvoje uzvišenosti. Tražim mnogo, a ta iskrena želja služi ti na čast. Tvoja moralna veličina, slika beskraja, ogromna je kao misao filozofa, kao ljubav žene, kao božanska lepota ptice, kao razmišljanja pesnika. Lepši si od noći. Odgovori mi, okeane, hoćeš li da mi budeš brat? Uzburkaj se svom svojom silovitošću... više... i još više, ako hoćeš da te uporedim sa božanskom osvetom; pruži svoje modre kandže, krčeći put kroz sopstvena nedra... tako. Valjaj svoje strahotno valovlje, gnusni okeane, samo te ja razumem i pred tobom padam ničice, na tvoja kolena. čoveku uzvišenost nije priroðena. On mi neće uliti poštovanje: ti da. O, kada se propinješ, visok i strahovit greben, okružen svojim vijugavim prevojima kao svitom, magnetičan i divalj, valjajući svoje talase jedne preko drugih, sa svešću o onome što jesi, kada iz dubina svojih grudi ispuštaš, kao da si teško pritisnut grizodušjem u koje ne mogu da proniknem, tu potmulu i neprestanu huku od koje ljudi toliko strahuju čak i kada te posmatraju na sigurnom, drhteći na obalama, tada vidim da mi ne pripada počasno pravo da se smatram tebi ravnim. Stoga, suočen sa tvojom nadmoći, poklonio bih ti svu svoju ljubav (a niko ne zna za bezmerje ljubavi koju nose moja stremljenja ka lepom), samo kad me ti ne bi bolno podsećao na moje bližnje koji sa tobom čine najironičniji kontrast, najkomičniju antitezu koja je ikada viðena otkako je sveta i veka: ne mogu te voleti, mrzim te. Zašto se vraćam tebi, po hiljaditi put, ka tvojim prijateljskim rukama koje se stidljivo šire da bi pomilovale moje usplamtelo čelo sa kojeg iščezava groznica na njihov dodir! Ne poznajem tvoju skrivenu sudbinu; a zanima me sve što je u vezi sa tobom. Reci mi, napokon, da li si prebivalište kneza tame. Reci mi to, reci mi, okeane (jedino meni, da ne bi rastužio one koji su do sada spoznali samo iluzije), i da li Sotonin dah podiže oluje koje uznose tvoje slane vode sve do oblaka. Treba to da mi kažeš, jer bi me obradovalo saznanje da je pakao tako blizu čoveka. Hoću da ovo bude poslednja strofa moga prizivanja. Prema tome, hoću još samo jednom da te pozdravim i da ti kažem zbogom! Stari okeane, kristalnog valovlja... Oči mi se vlaže od navirućih suza, i nemam snage da nastavim; jer osećam da je došao trenutak da se vratim meðu ljude, kao grubijan; no... samo hrabro! Učinimo taj veliki napor i ispunimo, sa osećanjem dužnosti, svoju sudbinu na ovom svetu. Pozdravljam te, stari okeane.

Ukleti pesnici, str. 107-108.
Moldororova pevanja, Pevanja prvog
Prevod: Vesna Cakeljić

[Prob]

Fino je kada nas ima.

[Lehman]

-O cemu si mislilo dete?
-Mislio sam o nebu.
-Nije potrebno da mislis o nebu;dovoljno je misliti o zemlji.Nisi valjada umoran od zivota,ti,koji tek sto si rodjen!
-Ne ali svako vise voli nebo nego zemlju.
-No,vidis,ja ne.Jer,posto je I nebo I zemlju stvorio Bog,budi siguran da ces i tamo naci ista zla kao i ovde dole.A ni posle smrti neces biti nagradjen po svojim zaslugama;kad si vec na zemlji zrtva nepravde ( kao sto ces se kasnije licnim iskustvom uveriti u to),nema razloga da cekas nagradu ni na onom svetu.Ne ostaje ti,dakle,nista drugo nego da ne mislis na Boga i da sam sebi pribavis pravdu,kad vec nece da ti je daju.Ako bi te neki od tvojih drugova vredjao,zar ne bi bio srecan da ga ubijes?
-Ali to je zabranjeno.
-Nije to bas tako strogo zabranjeno kako ti se cini.Vazno je samo ne dopustiti d ate uhvate na delu.Pravda koju daju zakoni,ne vredi nista;jedino sto vredi je pravo uvredjenog.Kada bi mrzeo nekog od svojih drugova,zar ne bi bio nesrecan pri pomisli d ace ti u svakom trenutku njegov lik biti pred ocima.
-Zaista
-Uzmi,na primer,nekog od njih koji te je unesrecio za ceo zivot;
Uvidevsi da je tvoja mrznja samo pasivna,on ce nastaviti da ti prkosi i da te nekaznjeno zlostavlja.Postoji,dakle,samo jedan nacin da se prekine to mucno stanje:osloboditi se svog neprijatelja.Eto sta sam hteo da ti kazem kako bih ti objasnio na kakvoj osnovi pociva savremeno drustvo.Svako je duzan da sebi kroji pravdu,i budala je svako ko to ne ucini.Onaj,pak,koji izvojuje pobedu nad svojim bliznjim,taj je najprepredeniji i najjaci.Zar ne bi zeleo da jednog dana vladas nad svojim bliznjima?
-Bih,bih.
-Budi,dakle,najjaci i najprepredeniji.Ti si jos suvise mlad da bi bio najjaci;ali,vec od danas,mozes da se sluzis lukavstvom,tim najlepsim sredstvom genija.Kad je pastir David pogodio u cello diva Golijata kamenom hitnutim iz pracke,zar nije u tome bila divna bas cinjenica da je David pobedio svog protivnika zahvaljujuci jedino lukavstvu,i da bi ga,u protivnom,da se uhvatio sa njim u kostac,taj dzin smrvio kao kakvu muvu?To isto vazi i za tebe.U otvorenoj borbi ti nikad ne bi mogao da pobedis ljude kojima zelis da zavladas;ali naoruzan lukavstvom,moci ces da se boris sam protiv sviju.Zelis li bogatstvo,lepe palate i slavu?Ili si me samo varao kada si mi priznao da gajis te otmene naklonosti?
-Ne,nisam vas varao.Ali ja bih zeleo da ostvarim svoje zelje drugim sredstvima.
-Tako,onda nista neces postici.Casnim i postenim nacinom ne moze se mikuda dospeti.Treba uneti u to najodlucnija sredstva,najmudrije spletke.Covek treba da zna da sagleda s vise duha vreme u kome zivimo.Nema bitke bez leseva i bez raskidanih udova,koje ces naci na bojnom polju gde se mudro odigrala krvava seca;a bez bitke nema pobede.Slavoljublje opravdava sve;a mozda ces kasnije,kada postanes uzor svojih bliznjih,uciniti za njih skoro isto toliko dobra koliko si im u pocetku naneo zla.

Ima tog zla koji je sadrzan u svim ljudima,i samim tim pravi kvalitet katarze! Fascinantno je kako se Lotreamon izmesta iz naratora u likove i stvari oko njih! Nisu ga dzabe nadrealisti proglasili wodjom.