Svojevremeno za maturski rad sam imala pisat rad "Savremeno srpsko društvo u drami Dušana Kovačevića", pa proučavah ovoga velikoga dramaturga o kome sada znam skoro sve.
Rad se sastojao iz mnogo delova, pa je pored uvoda, biografije, u njemu stajala i analiza tri njegovih dela "Balkanski špijun", "Doktor Šuster" i "Kontejner sa pet zvezdica".
Kada ugledah onu temu na podforumu film, o balkanskom špijunu, sećanja me počeše obuzimati, kao reka meda i mleka prohujaše mi ispred očiju.
Setih se svih onih sati koje sam provela gledajući taj film, i naravno, mog maturskog rada, pa pomislih, možda bih vam dan ulepšala kada biste pročitali malo od njega.
Evo, ovde vam iseckah iz zadnjeg dela mog maturskog, o drami "Kontejner sa pet zvezdica", koja se je inače davala u Zvezdara teatru
1998.
E, pošto je to bio maturski rad, morala sam da zaobidjem svoj stil, pa sam pisala kao oni što pišu one glupe emisije na televiziji i dnevnike i tako, pa ću sada te katastrofalne delove i da izostavim u ovom izlaganju, tako da kad negde vidite da je priča nepovezana, znajte da je tu bila ta veza koja je pisana ozbiljnim stilom, koji sam morala upotrebiti ako sam htela završiti gimnaziju.
U komisiji su bile sve profesorke srpskoga jezika, jedna od njih je i danas aktivni član SPS-a, sto puta sam je vidjala kako peni na televiziji o Hagu i tako to, ona se na sreću nije pojavila na odbrani, ili bi bilo napastvovanja. Druga zabranjuje deci da pišu latinicom, ja to tada nisam znala xexexe, a treća je pričala sve najlepše o "Korenima", a voli i Dušana Kovačevića.
ne znam, čudni su mi ti ljudi.
Ovu četvrtu nikad ništa nije zanimalo pa se nije ni pojavila.
Inače, ona mi je uvek davala 4+ na pismenom....
Kontejner sa pet zvezdica
Kovačević je ovu dramu napisao 1998. godine, i kao što je rečeno u uvodu, govori o još jednoj vrsti mutacije ideje komunizma.
Proistekla iz okrilja staljinizma i teorija zavere, ideja o Srbima kao o božanskom, napaćenom narodu na meti zla koje dolazi van granica naše prelepe zemlje, je tema
Kontejer sa pet zvezdica je zapravo izum Profesorov, (koga su oterali sa fakulteta kada su saznali da mu žena – novinarka i deca rade protiv režima) koji sa svojom učenicom Milicom (izbeglicom, koja je čitala izdajničke novine i učestvovala na demonstracijama, kada se pojavio gospodin Profesor i spasao je) ide na turneje po gradovima Srbije i promoviše ovaj divan kontejner s kim ćemo se, konačno, potpuno izolirati od Z.l.a. koje dolazi preko ničije teritorije.
Prva asocijacija kada se čuje sintagma pet zvezdica je? Hotel, pa naravno. Dakle, ovaj kontejner, nije samo kontejner, to je, i prevozno sredstvo, i spavaća soba i kupatilo, ima i struje, ali, što je najbitnije, ima uređaj koji bi trebalo da ima svaki građanin Srbije, protivavionski mitraljez! Da! Ako nas slučajno napadne koji NATO zlikovac, svako ima moć u svojim rukama, svako ima sveto oruđe za borbu protiv aždaje, svako ima tu sreću da pokaže kako neizmerno voli svoju zemlju... I ne samo to, „kontejer je napravljen od neprobojnog lima, testiranog višecevnim bacačima! Ima i sopstveni radarski sistem. (...) A u slučaju napada NATO aviona pri ruci Vam je protivavionski mitraljez! (...) Ako sve ovo ne pomaže, ako se `sudarite` sa većim formacijama kopnene vojske, onda Vam ne preostaje ništa drugo nego da se povučete uz pomoć `maskirane magle`. (Iz kontejnera se pojavljuje oblak „maskirane magle“ obavijajući `limeno čudo` i Profesora.)“
A imenica kontejner je bila reč koja je Profesoru značila sve na svetu u proteklih nekoliko godina... Kontejner kao riznica... Život bi dao za njega... Čak su i danonoćno vezani lancem jedno za drugo.
Upravo iz ljubavi prema Srbima, i kontejnerima, gospodin Profesor je pošao na turneju i držao predavanja o svome tehnološkom čudu...
Prvo je auditorijum dobio priliku da vidi kontejner sa svih strana, učenica Milica ga je gurala sa jednog kraja pozornice na drugi, malo gegajući se, jer je nosila različite cipele, osmehujući se, i reklamirajući kontejner, „kao da reklamira „jaguar“ ili „porše“. Onda se je, iznenada, gornji deo kontejnera otvorio, i iz njega je ustao, raširivši ruke ispod pelerine, i „stojeći u kontejneru kao u `formuli 1`“ gospodin Profesor čije će predavanje slušati znatiželjna publika.
Profesor je lagano počeo pričati priču o kontejneru, kako još uvek nije dobio dozvolu za proizvodnju, ali da je procedura u toku, i da će uskoro da je dobije, jer „jedan moj stari školski drug, koji je u petom razredu osnovne škole pokušao da napastvuje nastavnicu fiskulture, pa je posle, kad je pobegao iz popravnog doma za maloletnike i dokopao se inostranstva, opljačkao nekoliko banaka, dnas je uvaženi i istaknuti član Vlade, obećao mo je, dao mi je časnu reč, da će moj `slučaj` biti rešen do jesenjeg sajma. Ako održi reč, a verujem da hoće, jer je njegov otac sa mojim bratom bio na robiji 12 godina, ovaj model će biti u širokoj proizvodnji za nekoliko meseci.“
No, gospodin, iako je već rekao da ima vezu, i kako posle napominje, da se učlanio u JUL, jer su mu rekli da od „toga nema ništa“ ako se ne učlani, iako je u svome životu bio član jedino Komunističke partije (eto modernog Čvorovića), gospodin Profesor se je učlanio u cvetni JUL. Dakle, gospodin Profesor javno govori o svojim vezama, naravno, u poverenju, a na drugoj strani priča kako su ljudi ljubomorni na njegov uspeh kada pričaju da je on samo imao sreće (naravno sreća = veza). No, on i dalje tvrdi, da on jeste srećan jer je teškim radom stigao gde je stigao. Za čoveka bez veza, i posle smaknuća Njega, to zaista i jeste sreća. No, svedoci smo bulažnjenja gospodina Profesora, koji i dalje upada u vatru, govoreći o stokinluku ljudi, koji jedino uspeh drugih ne mogu da podnesu....
Kroz celu dramu iz kontejnera zvoni telefon. Učenica Milica se uredno javlja, gospodin Jagoda moli Profesora da se vrati na katedru, sa koje su ga nepravedno isterali (sada su uvideli koliki nacionalni doprinos šišti iz gospodina Profesora), ali gospodin Profesor taktizira, pa se merači na mesto Dekana, pa kada njega dobije, on se nekako.... ne javlja na telefon... i eto, na kraju drame, dobio je mesto, jer je mesto dekana popunjeno, i sva minisarska mesta... ambasadora... „Nije problem što ne znam nemački, francuski i engleski? E, baš ti hvala...“
Gospodin Profesor je u tokom jednog pohoda na kontejnere, jedne noći, sreo čoveka kome je kasnije pucao u noge, jer mu je rekao „Pa nije valjda da si i ti neka komunjara?“
Čovek je svake večeri dolazio oko ponoći da baci đubre, zastao bi pored kontejnera, zapalio cigaretu, i započinjao razgovor.
„U početku mi je to izgledalo kao slučajno, dok jednog dana nije počeo, pokušao, da me ubeđuje, tačnije, da me prevaspitava. Ta predsednik je ovakav i ovakav, te njegova žena je ovakva i ovakva, te, molim Vas, neka ostane među nama, naš narod je krenuo za kriminalcima, lopovima, ubicama... Slušao sam ga, a sve mi je kuvalo u stomaku. U glavi mi je zujalo i zvonilo kao da me je tramvaj udario, na Slaviji, s leđa, 11. oktobra 1956. godine, na ekskurziji. (...) Znate, te godine, kad me je tramvaj nezgodno udario, brzo sam se oporavio, ali mi je zauvek ostalo tramvajsko zvono u glavi. Kad god se, na primer, iznerviram, u glavi mi, tačno tu, počne prvo polako da zvocka, zvoc, zvoc, zvoc, a onda se pojačava i zvoni kao veliko crkveno zvono. Na vrhuncu zvonjave, moram da čučnem, bilo gde da se nalazim, i da, ovako, iz sve snage pritisnem glavi pesnicama po slepoočnicama, jer imam osećaj da će mi glava eksplodirati, I moram da ječim, da se oslobodim unutrašnjeg pritiska... Aaaa! Aaaaa! Aaaaa!“ (zamislite tu sliku)
Gospodin Profesor nije imao nameru da upotrebi pištolj kada ga je počeo nositi sa sobom, ali „da se branim od zlikovaca, to jesam, priznajem“.
Naime... kako je Profesor počeo nositi pištolj... Bile su neke demonstracije, ljudi su lupali po šerpama i kontejnerima, Profesor je, kao i svakog dana došao do svoga kontejera, da vidi šta ima novo, kad „po mome kontejneru neki dripci biju motkama i metalnim šipkama, i deru se: `Slobo, Sadame!` Počnem da ih grdim, jer vidim da će mi uništiti kontejner, a dripci onim motkama i šiplama po meni. Tukli su me tokom celog televizijskog dnevnika...“
Dakle, Profesora su pretukli, što je manje-više važno, ALI ŠTO SU MU KONTEJER UNIŠTILI. Pa to je za Profesora bilo užasno! Užasno!
I tako, Profesor upuca jadnoga čoveka koji ga je hteo prizvati pameti, a koji ostade u invalidskim kolicima, a „na suđenju, godinu dana kasnije, sudija, inače moj stari školski drug, čiji je otac tokom Drugog svetskog rata,
s punim pravom,
streljao pola moje familije, s majčine strane, kaže meni: `Idi kući, gledaj svoja posla.`. Dok me je pratio iz Palate pravde, upitao sam ga...“
Dakle, gospodina Profesora su pustili na slobodu, što je on iskoristio pa je dizajnirao i napravio kontejner za 21. vek...
Ali, Profesoru nešto nije dalo mira...“neka nepotrebna savest počela je da me nagriza i zlostavlja; noćima sam ga sanjao, pitajući se, u snu, šta li sad radi. Kako je?“
Tako je gospodin Profesor, jednoga dana, „pronašao skoro punu flašu francuskog konjaka“ i pošao u posetu kući kod čoveka u invalidskim kolicima.
„Primila me je njegova majka. Kažem da sam prijatelj i uđem u njegovu sobu. Sedi, on, u kolicima, za stolom, i nešto piše. Gledam po sobi, vidim neke čudne slike, nigde nijedan motiv, nijedan pejzaž iz naše zemlje. Odmah mi je bilo jasno da je reč
o nekoj sekti, jer su po zidovima bili i neki oklopi, neke sablje, neki grbovi, neke diplome na stranim jezicima...“
Čovek nije bio nimalo iznenađen Profesorevim dolaskom. Navikao se na situaciju... Niko tada nije bio normalan. Zna za takve ljude. Dirnuo ga je u svetinju... I eto, na kraju posete, dok ga je pratio do vrata, dao mu je „jednu poveću svesku, nalik na knjigu... Milice, dušo, hoćeš li mi doneti to čudo? (...)
(Kad mu Učenica doda svesku nalik na knjigu, pogledom joj pokazuje da stane na svoje mesto. Pogledavši posetioce u sali, Profesor zavrti glavom, uzdahbe i progovori zabrinuto, prikrivajući bes.)Kada sam, u rano svitanje, završio čitanje, nisam znao šta da radim; da li da ovo đubre bacim u đubre, da li da sve zaboravim (...) I uvek, kad imam priliku, kao što je ova večeras, pročitam pojedine delove iz ovog `satanističkog manifesta`, da ljudi čuju, kao Vi večeras, šta se to kod nas piše i legalno prodaje...(...) Dakle, dobio sam kalendar ove sekte, skuvao kafu, seo za sto i, naravno, prvo pročitao naslov na koricama. I, šta sam imao pročitati? Evo, ovo što piše. Kalendar za godine koje su prošle... (...) Odmah ispod naslova, ispisan je i odgovor, da ne bi bilo zabune:
Ljudima bez budućnosti nisu potrebni novi kalendari – dovoljni su stari (...)
Milice, dušo, budi ljubazna, pročitaj pesmu posvećenui januaru. Pročitaj je da ljudi čuju i vide kako sve počinje bezazleno, naivno, jednostavno... Milica, inače, jako lepo čita.“
Milica je pročitala pesmu, Profesor iskomentarisao, okrenuo sledeću stranu, na kojoj su bili zapisani istorijski datumi sa zanimljivim komentarima.
U mesecu januaru, stojala je slika druga Tita, datum, 15.1.1945, i komentar: „Na današnji dan počelo je proleće u Jugoslaviji. Josip Broz Tito, pri piću, gledajući kroz prozor otetog dvora, rekao je: `Kakav divan prolećni dan.` Neko je to čuo i preneo partijskom vrhu koji je jednoglasno odlučio da proleće počinje kad je Tito primetio.“
Ispod Titove slike stajala je Mocartova slika, sa datumom dvestogodišnjice rođenja slavnog kompozitora. Pored toga, pisalo je i da su u svemir poslati `Čovek u krugu` Leonarda Da Vinčija, Šekspirovi soneti i Mocartova muzika. Onda slede komentari kako su ovi velikani bedno živeli, kako je Mocart sahranjen u zajedničkoj grobnici za siromahe, jer nije bilo para za sahranu, a danas, samo od prodaje Mocart kugli bi moglo da se podigne hiljadu spomenika veličine egipatskih piramida.
Profesor je ovo bulažnjenje iskomentarisao na sledeći način:
„Naša zemlja nikad nije bila u težem položaju, ceo svet se zaverio da nas uništi, satre i zauvek iskoreni, a ovaj kosmopolita i njemu slični, brinu brigu o Mocart kuglama... Nemamo mi prečih briga od Mocart kugli... Milice, dušo, pročitaj najavu za februar. Milica je, inače, studirala književnost. Njena katedra je sada ukinuta.“
Pesma za mesec februar nosila je naslov „Pomirenje“
Braća su se posvađala oko zemlje,
Pesma „Dok deca ne narastu“ govori upravo o
Miloš ubi Pavla
Na putu za grad
Jer je Pavle ubio Lazara
Prošle godine
Kad se saznalo
Da je Lazar ubio Tomislava
Za koga se pričalo
Da je ubio Vladimira
Koji je
Dokazano
Ubio Todora
Optuženog za ubistvo Vojina
Odbeglog sa robije
Zbog ubistva Luke
Dok su pratili Pavla
Po kiši koja se ne pamti
Ubi grom Miloša
Ispod drveta i kišobrana
I sada je mir u selu
Dok deca ne narastu. I kako da se prekine krug?
Profesor je pročitao pesmu, i dao podrobnu analizu. „Što će reći, mi smo narod koji jedva čeka da odraste i da se samoubija. (...) Širenje defetizma, laži, uvreda, kleveta i ponižavanje sopstvenog naroda postala je jedina `sportska disciplina` naših `intelektualaca`“.
Evo kako reaguje narod. Pesma za mesec jul:
Zlo
Već pola veka
Ispred Doma revolucije
Dolazi narod
Doveden autobusima, traktorima
Tabanima i tramvajima bez šina
Da sluša govornika koji viče istu priču
„Naši problemi su veliki
Ozbiljni i svetski!
To nisu problemi za svakoga!
To su problemi dostojni samo nas!
Nismo valjda očekivali
Da se borimo za velike stvari
I da imamo male probleme!
Ko nije sposoban da umre
Nije sposoban ni da živi!
Borićemo se do poslednjeg čoveka
Za budućnost naše dece!
Dokazaćemo svima jednog dana
Da smo ono što danas nismo!
Jedan prijatelj me je neki dan
U prolazu upitao
Šta će biti ako ne pobedimo
Ako zauvek nestanemo?
Ništa, rekao sam ja,
Ako ne pobedimo
To znači da se ceo svet
Opredelio za Zlo!
A ako se desi da na planeti pobedi Zlo
Onda i ne treba da nas ima!
Neka nas nema!
Neka živi zlo!“
Jedan od agitatora povika
Neka živi Zlo!
A narod prihvati
Neka živi Zlo!
I raziđe se autobusima, traktorima
Tabanima i tramvajima bez šina! Što se tiče Učenice, ona je izbeglica, majka joj je umrla u begu, iz Bosne, ne znam ni ja odakle, i veoma je labilna osoba. Lako se rasplače na pomen imenice „majka“, studirala je književnost, ali je njena katedra ukinuta, pre je čitala neke izdajničke novine,
(kada je profesor napadački pitao zašto je vikala „Bando crvena!!!“ 3 meseca po zimi, na demonstracijama, a Milica, koju inače zovu Pa...pa pa... Milica (jer nije sigurna ni u šta), Profesor joj odgovara da je vikala samo zato što je čitala takve svinjarije i što je prestala da gleda televiziju) (a svi znamo šta je bila televizija u ono vreme. Kutija za zbunjivanje, Lepa Brena, lažne vesti, širenje optimizma u narodu
(„širenje optimizma teče po planu
Žene su trudne biće svežih vojnika“ )),
učestvovala u demonstracijama protiv režima, kada je dobila neke batine pa ju je Profesor spasio. I tako, kao i svim labilnim osobama, Profesor joj je pomogao da se još više izgubi, eto, spasio ju je i počeo prevaspitavat, šireći učenje velikoga Vođe. „Ja sam Milici, inače odličnom studentu, objasnio da naša zemlja prolazi kroz period naglog razvoja i dinamične istorijsko-ekonomske transformacije, za šta je drugim narodima bilo potrebno dva-tri veka.“
Koje su šanse bile da je ovo tačno? Svake večeri to se je serviralo na Dnevniku, Profesor je morao u nešto da veruje. Slično čoveku koji veruje u raj, eto tako i naš Profesor je mirno brčkao po kontejnerima i čekao bolje sutra obogotvorivši gospodina na vrhu.
Mnogo ga je voleo.
Dakle, u drami je podrobno opisan prvi susret spasitelja iz učmalosti i davaoca osećaja identiteta i Profesora čiji je život bio „bez krivina, bez iznenađenja i uzbuđenja, bez izazova; prečica do smrti“ .
I evo opisa tog više-od-bliskog-susreta, koji se, verujem, desio skoro svim Srbčinama:
„Kad sam ga ja prvi put video i čuo, ustao sam iz fotelje – gledao sam ga na televiziji – stao sam, ukočio sam se, zinuo i... ostao bez daha... Nisam disao jedno pola sata. To je medicinski nemoguće, ali, u mom slučaju, bilo je tako. A kad je počeo da govori, da viče i da maše rukama, srce mi je stalo, nešto me je u grlu steglo, a niz obraz su mi potekle suze. Nisu to bile obične suze, to se moja ponižena, napaćena i sleđena duša topila... Deca su me samo gledala, a žena se krstila. A kad je On rekao: `Nikada niko više neće smeti da vas bije`, da vas pipne, da vas, slučajno, neko popreko pogleda, uhvatio sam se za srce i pao u fotelju. Da se moja mila draga pokojna majka pojavila na vratima, manje bih se obeznanio. Taj moj šok izazvan prvim susretom sa njim, nikad neću zaboraviti. Evo, i danas, posle tolikih godina, kad se setim tog televizijskog prenosa, Njegovog govora kroz onaj prozor na Kosovu, samo me ovde nešto zaboli, srce mi stane, a oči mi se... oči mi se... Izvinite...“
Eto, opet se vraćamo na ono s početka... Kako ovakva tema uspeva da nas nasmeje...
Pisac je svestan svake reči koju upotrebljava za pisanje. Eto, tako na primer, kada je Profesor pročitao podsmešljivo pesmu „Svadba“ u kojoj se, inače, daje podroban opis jedne prave srpske domaćinske svadbe, počeo je da komentariše izdajnike, narkomane, ludake koji pišu ovakve gluposti:
„Ima li išta sveto što njima nije povod za ismevanje rođenog naroda? Jedan stari i lepi običaj, koji se kod nas vekovima neguje, kad se okuplja najuža rodbina, prijatelji, kad dolaze ljudi iz dalekih zemalja da se vide i malo provesele, da se da oduška srcu dva-tri dana, kad se zavađeni mire, a stara prijateljstva učvršćuju, kad se pevaju stare, već zaboravljene pesme, kad se, što da krijemo, neko i malo opusti, popije po čašicu-dve, kad neko i opali po koji metak iz pištolja kojim je njegov predak branio ovu našu zemlju od osvajača, kad, a i to se, nažalost, dogodi, taj metak nekog pogodi, pa i smrtno rani, kad se, jednom rečju, neguje tradicija u svom najlepšem obliku, pojavljuju se ovi `mondijalisti`, ovi `reformatori`, koji bi, verovatno, želeli da se i kod nas dozvoli bračna veza među muškarcima...“
Pisac ovde ogolićuje glupost gospodina Profesora, takoreći do besmisla, kada ga pušta da, kao da je to sasvim normalno kaže „kad, a i to se, nažalost, dogodi, taj metak nekog pogodi, pa i smrtno rani“.
Drama se završava piščevim komentarom Nastaviće se. Ne znam da li je mislio da će se nastaviti u pozitivnom ili negativnom smislu, da li će se nastaviti, tako što narod mućnuti glavom, pa ovo Nastaviće se stavlja kao neku pretnju režimu - sada je naše vreme, ili je hteo da kaže da ima još tako mnogo toga za pisanje i kritikovanje u tom tadašnjem režimu, ali da godina ima samo dvanaest meseci, da je previše za sada.
No, režim je smaknut, a Srbi i dalje pričaju iste besmislice (možda je i na to mislio, kada je rekao ono nastaviće se (neće biti lako otrezniti se skroz)).
„Po mom skromnom mišljenju,
a to ću reći i drugu Jagodi i to ću
uraditi ako dođem na mesto ministra za
odnose sa `Nezavisnim Svetom`, oko naše
zemlje treba iskopati šanac, provaliju,
širine jedno 10 kilometara i dubine jedno
500 metara, pa taj ambis napuniti
živim krečom... I, onda, izvolite, dođite...“
