Danil Harms

[Domaci Zdajnik]

Oduševljen delom Danila Harmsa večeras moram da prekucam par stvari, jer ne znam ko bi posle ovakvih radova mogao da ostane ravnodušan. Siguran sam da se isplati čitati.


PREDAVANJE

Puškov je rekao:
- Žena je ljubavna mašina - i istog časa dobio po njušci.
- Zašto? - upitao je Puškov i, pošto nije dobio odgovor na svoje pitanje, nastavio:
- Evo šta mislim: ženi se treba uvlačiti. Žene to vole i samo se prave da ne vole.
Tu Puškova opet tresnuše po njušci.
- Ma šta ovo znači? Onda neću ni da govorim - kaza Puškov, ali, sačekavši frtalj minuta, nastavi:
- Žena je napravljena tako, da je cela meka i vlažna.
Tu Puškova opet tresnuše po njušci. Puškov pokuša da odglumi kako to nije ni primetio i nastavi:
- Ako ženu pomirišeš...
Ali ovde Puškova tako jako opaučiše po njušci, da se on uhvati za obraz i reče:
- Drugovi, u ovakvim uslovima je apsolutno nemoguće održati predavanje. Ako se ovo ponovi, ja ću zaćutati.
Puškov sačeka frtalj minuta pa nastavi:
- Gde smo stali? Ah, da! Dakle: žena voli sebe da posmatra. Ona sedi pred ogledalom gola golcijata...
Kod ove reči Puškov opet dobi po njušci.
- Gola golcijata - ponovi Puškov.
- Tras! - odalamiše ga po njušci.
- Gola golcijata! - povika Puškov.
- Tras! - lupiše ga po njušci.
- Gola golcijata! Gola golcijata žena! Gola golcijata riba! - urlao je Puškov.
- Tras! Tras! Tras! - dobijao je Puškov po njušci.
- Gola golcijata riba s krčagom u ruci! - vrištao je Pukov.
- Tras! Tras! - pljuštali su udarci po Puškovu.
- Ribin rep! - vikao je Puškov, eskivirajući udarce. - Gola golcijata monahinja!
Ali tada Puškova udariše tako snažno, da se on onesvesti i pade na patos kao pokošen.

12. oktobar 1940.


ANTON ANTONOVIč

Anton Antonovič obrijao bradu i niko od njegovih prijatelja ne može da ga prepozna.
"Kako je to moguće", kaže Anton Antonovič, "pa to sam ja, Anton Antonovič. Samo što sam obrijao bradu."
"Da!", kažu prijatelji, "ali Anton Antonovič je imao bradu, a vi je nemate".
"Pa kažem vam da sam i ja imao bradu i da sam je obrijao", kaže Anton Antonovič.
"Ko sve nije obrijao bradu!" kažu prijatelji.
"Stvarno, šta je ovo", kaže ljutito Anton Antonovič. "Pa ko sam onda ja, po vašem mišljenju?"
"Ne znamo", kažu prijatelji. "Samo vi niste Anton Antonovič".
Anton Antonovič se izgubio i nije znao šta da radi. Pošao u goste Naskakovima, a tamo ga dočekali začuđenih lica i pitali: "Koga tražite?"
"Vas tražim, Marusenjka!", kaže Anton Antonovič. "nije valjda da me ne prepoznajete!"
"Ne", kaže Marusja Naskakova pažljivo. "Sačekajte, možda sam vas videla kod Valentine Petrovne?"
"Šta vam je Marusja!", kaže Anton Antonovič. "Ma dobro me pogledajte. Je l' me prepoznajete?"
"Sačekajte, sačekajte... Ne, ne mogu da se setim ko ste", kaže Marusja.
"Pa to sam ja, Anton Antonovič", kaže Anton Antonovič. "Jeste li me sada prepoznali?"
"Nisam", kaže Marusja, "vi se sa mnom šalite".

sredina 1930-ih

[strangelove]

Ha Ha , interesantno. I stil izraza mi se dopada. Neodoljivo provokativno ali na "hiperrealan" nacin , bar ovo sto do sad vidim...

[Domaci Zdajnik]

Da, to su priče iz njegove zbirke "Nula i ništa", verovatno najpopularnije. Ali imam i druge, kao što su "A grlo luta britvom" i možda najviše puta štampana i kod nas prevođena zbirka "Slučajevi". Navodim linkove izvoda iz tih dela:

http://filozofija.differentia.co.yu/skriptarnica/harms-kursk-1932.htm (A grlo luta britvom)

http://filozofija.differentia.co.yu/skriptarnica/harms-slucajevi.htm (Slučajevi)


No, ima još barem nekoliko jako interesantnih priča u ovom što sada (iznova) čitam (Nula i ništa), pa nameravam još neku prekucati.

[Domaci Zdajnik]

Evo još jedne. Napisao sam je nekoj simpatičnoj devojčici, na njenom blogu.


Išao Bobrov ulicom i mislio: zašto supa postaje neukusna kad se u nju sipa pesak.
Odjednom spazi on majušnu devojčicu kako sedi na putu, drži u ruci crvića i naglas plače.
- Zašto plačes? - upita Bobrov malenu devojčicu.
- Ne plačem nego pevam - reče malena devojčica.
- A zašto tako pevaš? - upita Borbov.
- Da se crvić zabavlja - reče devojčica - a ja se zovem Nataša.
- A, tako znači? - začudi se Bobrov.
- Da, tako - reče devojčica - do viđenja - Devojčica skoči, sede na bicikl i ode.
- Tako mala a već vozi bicikl - pomisli Bobrov.

[Domaci Zdajnik]

Još jedna kratka priča Danila Harmsa, iako može da se tumači i kao predgovor za njegova dela:

   Mene zanima samo "besmislica", samo ono što nema nikakvog praktičnog smisla. I život me zanima samo u svojoj besmislenoj pojavi.
   Junaštvo, patos, odvažnost, pouka, higijena, moral, razneženost i rizik - to su mi omražene reči i osećanja.
   Ali zato u potpunosti shvatam i poštujem: zanos i ushićenje, nadahnutost i očajanje, strast i uzdržljivost, blud i čednost, tugu i bol, radost i smeh.

31. oktobar 1937.


Danil Harms, Nula i ništa, Logos, Beograd, 1996, str. 105.

[Miroslav Ibic]

Jedna osoba je, kršeći ruke od bola, govorila:
"Ne treba meni novac, već zanimljiv život. Tražim zanos, a ne blagostanje. Meni ne treba muž bogataš, već talenat, režiser, Mejerholjd!"

                                                                                                                                   1935.

[Domaci Zdajnik]

Hvala ti, Bucko, što barem ti ostaješ verna ovom mediju koji pokušavam da održim u životu. Evo i ja ću onda da postavim jedan tekst Harmsa, kratak i ne tako izuzetan, ali nemam baš mnogo volje da bih prekucavao nešto obimnije.


Uleteo kroz prozor mali skakavac. Petrov krenuo da hvata ovog skakavca čašom. Petrova terala skakavca u ugao salvetom, a sin Ljapunova doneo teglicu lepka i čekao naređenje Petrove.

1933.

[Plodni bizon]

pise: Tijana Spasic
Iz kuce izasao covek

Čitanje Harmsa prvo opčinjava privlačnom moći apsurda, da bi zatim raširilo senku nad naizgled luckastim svetom činovnika koji umiru jer su se prejeli graška i znatiželjnih starica koje ispadaju kroz prozore. Evropa otkriva Harmsa dve decenije posle njegove smrti, a kod nas stiže tek početkom osamdesetih. Stogodišnjica piščevog rođenja (1905-1942) obeležena je objavljivanjem sabranih dela, dve crno-bele knjige sa simpatičnim nadrealističnim ilustracijama na koricama. Ovaj veliki poduhvat izvela je izdavačka kuća Logos, okupivši za tu priliku ceo tim prevodilaca. U prvom tomu sabrane su poezija, proza, scene, drame i dela za decu, a u drugom traktati, članci, beležnice, piščev dnevnik, crteži i prilozi.

Čovek protivrečnosti i pisac protivrečnosti, to je Harms. U sećanjima savremenika opisan kao veliko vragolasto dete plavih očiju, obučeno u ekscentričnu zapadnjačku odeću i sa večnom lulom u ustima. Kao i Vajld, govorio je da ne stvara umetnost već da je on sam umetnost. Sujetna samozaljubljenost Harmsa zavodnika i dendija ponekad iznenađujuće ustupa mesto religioznom patosu. Uzvišeno kod njega ne isključuje svakodnevno, banalno ili smešno. "Da li Vam se dopadaju moje čarape?" i slične vesele pošalice kojima počinju razgovori budućih ljubavnika kod Harmsa se naglo završavaju dolaskom ljudi u crnim kaputima.

Krajem dvadesetih Harms osniva jednu od poslednjih ruskih avangardnih grupa, Oberiu. U manifestu izražavaju protivljenje zahtevima za opšterazumljivom umetnošću kakva je propagirana u to doba, iako se distanciraju i od čiste eksperimentalnosti zaumnika. Sebe nazivaju ljudima "realnim i konkretnim, do srži kostiju", koji ne žele da "kastriraju reč i prave od nje nakazu bez smisla". Na listama uzora, koje je Harms voleo da sastavlja, najčešće se ponavljaju klasici kao što su Čehov, Gogolj, Šekspir ili Gete, ali Harmsov odnos prema njima nije samo odnos poštovanja, već i parodiranja. Iz Harmsovih fragmenata nestaje karakterizacija, motivacija, pa i priča u pravom smislu reči. Svakodnevnim govorom, u maniru skaza, pripovedaju se storije pune bezrazložnog nasilja i neobične sličice svakodnevnog gradskog apsurda.

Posle dvadesetih godina, u kojima je sloboda govora još koliko-toliko postojala, tridesete u Rusiji su bile posebno mračne. 1931. godinu pisac je većim delom proveo u zatvoru i progonstvu. Tokom 1934. svakodnevno je očekivao hapšenje, a 1937. je suspendovan zbog pesme Iz kuće izašao čovek. U ovoj, naizgled jednostavnoj dečjoj pesmici, čovek izlazi iz kuće i nestaje u mračnoj šumi, a slična zloslutna nestajanja likova česta su i u Slučajevima, koji su nastajali u istom periodu. Jasno je na šta se odnose. U pripoveci Starica kazna se ne može izbeći, čak i kada zločin ne postoji. Pretrpevši proganjanja zbog dečjih knjiga, Harms one "ozbiljne" nije ni pokušavao da objavi, tako da je fascikla sa Slučajevima nađena tek posle njegove smrti, i to srećnim spletom okolnosti. Svest da su ove prozne vinjete nastajale 1936-1939, u najstrašnijem periodu političkog bezakonja staljinističkog perioda, baca posebno svetlo na njih.

Težak položaj u kom se Harms nalazio najjasnije se reflektuje u dnevnicima. Hofman je već u svom dnevniku slikovito objasnio razliku između jedenja i ždranja, a Kafka napisao nezaboravnu priču Umetnik u gladovanju. "Danas ćemo gladovati", kaže Harms te 1937. Pokušavajući na sve načine da izbegne mobilizaciju, upotrebio je dobro poznati recept izigravanja duševnog rastrojstva. Tako je i uhapšen 1941, pod optužbom da radi protiv sovjetske vlasti, i odveden na "prinudno psihijatrijsko lečenje" u zatvorsku bolnicu, gde je i preminuo. Okolnosti Harmsove smrti dugo su ostale nepoznate. Sabrana dela donose i zapisnike sa saslušanja, naloge za hapšenje, protokole pretresa. Poput njega, ni većina ostalih članova "lenjingradske avangarde" nije dočekala kraj rata.

[Miroslav Ibic]

Harms o deci 1:

ČLANAK

(za časopis „Tapir“)

U pravu je bio imerator Aleksandar Vilberdat kada je u gradovima ogradio posebno mesto za decu i njihove majke, gde im je jedino i bilo dozvoljeno da borave. Trudne žene su takodje tamo smeštali, iza ogradice, i one svojim odvratnim izgledom nisu vredjale poglede mirnog stanovništva.
Veliki imeprator Aleksandar Vilberdat suštinu dece nije shvatao nimalo gore od  flamanskog slikara Tenirska, znao je vrlo dobro da su deca, u najboljem slučaju, surovi i hiroviti starci. Naklonjenost prema deci je gotovo isto što i naklonjenost prema zametku, a naklonjenost prema zametku je gotovo isto što i naklonjenost prema izmetu.
Glupo je hvaliti se: „Ja sam dobar čovek zato što volim zametak ili zato što volim da vršim veliku nuždu“. Isto tako je glupo hvaliti se: „Ja sam dobar čovek zato što volim decu“.
Kad god bi video dete, veliki imperator Aleksandar Vilberdat bi povraćao, ali mu to uopšte nije smetalo da bude veoma dobar čovek.
Poznavao sam jednu damu koja je govorila da bi se pre složila da prenoći u štali, u toru sa svinjama, u lisičnjaku, bilo gde – samo ne tamo gde miriše na decu. Da, zaista, to je najgadniji mogući miris, ja bih čak rekao: ponižavajući.
Za odraslog čovela je uvredljivo prisustvo dece. I eto, za vreme velikog imperatora Aleksandra Vilberdata pokazati odraslom čoveku dete – smatralo se najvećom uvredom. To se smatralo gorim nego pljunuti čoveku u lice, pa još pogoditi, recimo, pravo u nozdrvu. Za uvredu detetom, obično je sledio krvavi dvoboj.

Harms o deci 2:

PISMO SESTRI JELIZAVETI IVANOVNOJ

Draga Liza,

Čestitam Kirilu njegov rodjendan, a takodje čestitam njegovim roditeljima uspešno obavljanje plana koji im je propisala majka priroda, a koji se tiče vaspitanja ljudskog izdanka, što ne ume da hoda do dvogodišnjeg uzrasta, a onda vremenom počinje da ruši sve oko sebe i, najzad, kad dostigne mladji predškolski uzrast, da tuče po glavi voltmetrom ukradenim iz očevog pisaćeg stola, svoju voljenu mati, koja ne uspeva da se skloni od prilično vešto izvedenog napada svog još nezrelog deteta, što u svom nezrelom mozgu već zamišlja kako će, pošto sredi roditelje, svu svoju visokopronicljivu pažnju da usmeri na dedu, pobelelog od sedih vlasi, i time dokaže za svoje godine izuzetno razvijenu inteligenciju, u čiju čast će se 28. februara i skupiti kojekakvi obožavaoci ove odista neobične pojave, a medju kojima se, na moju veliku žalost, ne mogu naći i ja, budući da se u datom trenutku nalazim u stanju napetosti na obali Finskog zaliva, diveći se meni svojstvenoj još od detinjstva sposobnosti da, zgrabivši čelično pero i umočivši ga u mastilo, kratkim i jasnim rečenicama izrazim svoju duboku i često, u nekom smislu, veoma uzvišenu misao.











JA KOGITUJEM DA JE HARMS TOBOŽ BIO PEDOFOB, DA JE TA AKCIDENTALNOST BILA SAMO JEDNA OD NJEGOVIH INSINUACIJA KAKO BI SE PREZENTOVAO KAO DEMENTNO BIĆE I TAKO ESKEJPOVAO APREHENZIJU OD STRANE VOJSKE SADA VEĆ BIVŠEG SAVEZA SOVJETSKIH SOCIJALISTIČKIIH REPUBLIKA. S OBZIROM NA KONTEKS, ZAUZIMAM ČVRST PROBABILISTIČKI STAV DA JE OVDE NA DELU NJEGOVA LUCIDNOST I APSURDNI KARAKTER.

[Plodni bizon]

JA KOGITUJEM DA JE HARMS TOBOŽ BIO PEDOFOB, DA JE TA AKCIDENTALNOST BILA SAMO JEDNA OD NJEGOVIH INSINUACIJA KAKO BI SE PREZENTOVAO KAO DEMENTNO BIĆE I TAKO ESKEJPOVAO APREHENZIJU OD STRANE VOJSKE SADA VEĆ BIVŠEG SAVEZA SOVJETSKIH SOCIJALISTIČKIIH REPUBLIKA. S OBZIROM NA KONTEKS, ZAUZIMAM ČVRST PROBABILISTIČKI STAV DA JE OVDE NA DELU NJEGOVA LUCIDNOST I APSURDNI KARAKTER.

Ma to je cist BREJNVOSING.

[Miroslav Ibic]

Molim?

[Miroslav Ibic]

Gledala sam juče neki film o Harmsu, nije loš film, i onda.... je bila kao neka scena, genijalna, naravno, pretpostavila sam da je neka od Harmsovih priča, pošto ima tako na nekim mestima da pričaju glumci njegove priče...koje sam čitala... i pala mi je na pamet ideja, DA SE JA LATIM TOGA POSLA!!!

Prva stvar koju cu snimiti je sledeća njegova drama:

naravno, tu će biti i raznih dodavanja, imam ekipu genijalaca, Aleksandra N. Radičevića i Marka A.Momčilovića.

Dakle, drama:

                                                 

  I

Peća ulazi u restoran i seda za sto. Konobar donosi meni i stavlja ga ispred Peće. Peća se odlučuje za bifrek u butertajhu i kaže konobaru:

Peća: Dajte mi, ako ima, jedan bifrek u butertajhu.
Konobar: Šta želite?
Peća: Ako ima, jedan bifrek u butertajhu.
Konobar: Kako ste rekli?
Peća (crveneći): Kažem, biftek u butertajhu.
Konobar (ispravljajući se): Šta ste izvoleli?
Peća (uplašeno): Dajte mi biftek...
(Konobar se prsi. Peću prodjoše žmarci i on zaneme. Neko vreme ćute obojica.)
Konobar: Šta ste izvoleli naručiti?
Peća: Ja bih, ako ima...
Konobar: Šta biste, ako ima?
Peća: Biftek...
Konobar: Biftek?
Peća (radosno): U butertajhu!
Konobar (začudjeno): U butertajhu!
Peća (klimajući glavom): Biftek u butertajhu, biftek u butertajhu.
Konobar (zamišljeno): Biftek u butertajhu?
Peća: Ako ima.
(Konobar stoji neko vreme zamišljen, zatim odlazi. Peća pomera stolicu bliže stolu i namerava da čeka. Nakon nekog vremena pojavljuje se drugi konobar, prilazi Peći istavlja ispred njega meni. Peća začudjeno posmatra konobara.)

II

Peća ulazi u restoran i seda za sto.
Konobar donosi meni i stavlja ga ispred Peće.
Peća gleda meni,

Peća: Dajte mi, ako ima, biftek u butertajhu.
Konobar: Ne dam.
Peća (uplašeno gleda u konobara): Biftek...
Konobar: Ma kome ti?! Sad ću da uzmem i da te izbacim napolje.
Peća (preteći): Kakvo je to ponašanje?
Konobar: Ajde, ajde. Napolje.
Peća: Neću. Ja sam inženjer (vadi iz džepa nekakav papir i pokazuje ga konobaru).
(Konobar uzima papir, razgleda ga i kaže):
Konobar: Otkud mogu da znam da ste to vi. Možda vam je to ukradeni dokument.

[Domaci Zdajnik]

Verovatno top dvadeset njegovih priča. Zaista čovek ima smisla za takve stvari. Onomad kad je Đole bio u Nišu videli smo u knjižari dve ogromne knjige pune njegovih priča. Danil mora da je svakog dana pisao.

Uživam uvek kad čitam njegove stvari.

[Miroslav Ibic]

Život je more, sudbina – vetar, a čovek – brod. I kao što dobar kormilar može da iskoristi suprotni vetar i čak da ide protiv vetra, ne menjajući kurs broda, tako i mudar čovek može da iskoristi udarce sudbine i da svakim udarcem bude bliže svom cilju.
Primer: Hteo čovek da postane orator, a sudbina mu odsekla jezik i čovek onemeo. Ali, nije se predao: naučio se da pokazuje tablice s rečima, ispisanim velikim slovima, i pri tom da riče gde treba, i gde treba i da zavija, čime još više utiče na slušaoce, nego da je koristio običan govor.

1937.

[pebble]

oh, da, danil harms
evo linka za zbirku izabranih dela, na engleskom doduse
http://www.lib.ru/HARMS/xarms_engl.txt