Muzicka rubrika

[Domaci Zdajnik]

Oseća se da uglavnom stvari posmatraš iz neke anarho, nedestinirane situacije čoveka: sve je otvoreno, a jedino spoljni uticaji ga determinišu, među ovima uglavnom društvo i društvene situacije. I moja pozicija je slična, jer garantuje veliku slobodu pojedincu da se izrazi i da izabere, pa da dodam - da se odupre, ako za to stekne kapacitet, nekim nametnutim a nepovoljnim društvenim uticajima. Muziku sam uvek doživljavao kao jedan instrument za manipulaciju ljudima, a u to su me svakodnevno uveravali ljudi koje sam sretao na ulici, uniformisane do grla (pa i više, s obzirom na pirsing i tatu trend). Kad sam dospeo u svet interneta, internet foruma, pa i pričaonica, videh da se u stvari mladi identifikuju prema tome ko šta sluša. To je ipak previše. Činilo se da muziku više ne biraju prema melodičnosti nego prema onome koja grupa kojoj vrsti muzike je naklonjena i nalazi svoj identitet. Takva situacija nalaže mladima da zaborave na ukus, pa čak i na to tekst onoga što slušaju (npr. nazi tekstove, o čemu se ovde govorilo), zarad nekakve pripadnosti grupi i nalaženja nekog kolektivnog identiteta. To nije drugo do kolektivni identitet, i zbog toga su - da ih tako nazovemo - pristalice određenih muzičkih pravaca (iako nisu izvođači nego tek fanovi, potrošači te muzike) slepi sledbenici određenih pravila po kojima grupa funkcioniše. Nasuprot onome za šta bi se grupa naizgled kritički mogla zalagati, kao što je npr. borba protiv predrasuda, ona sama deluje da njene pristalice nekritički postaju njeni saborci u kreiranju novih, kvalitativno tek drugačijih, ali u suštini neispitanih i nepromišljenih stavova. Još jedan fenomen tu niče... sociolozima sigurno poznatije nego meni: grupsi fenomen. Onaj fenomen: ostati mlad, samo u ovom slučaju pomešan s muzičkim identitetom, kao identitetom mladosti. Opet se zaboravlja ili ne tretira muzika, nego slede zadate vrednosti jednog kolektivno-mladalačkog identiteta.

Međutim, sve je to neka socijalna dimenzija muzike.

Ono što mene zanima u svem tom jeste: šta je za mnoge od tih momaka i devojaka stvarno muzičko u onome što čuju? Šta se to njima dopada, a da stvarno čini neki muzički supstrat, koji nije privoljen posredstvom nekakve potrage za identitetom?

Imao sam slučaj da razmišljam o recimo fenomenu Nišvila koji se ovih dana održavao u Nišu. Naime, svima je poznato da Niš nema ljude koji su muzički obrazovani, da mogu da "shvate" muziku. Nekoliko pitanja mi je opsedalo mišljenje:

- U slučaju da se džez ili etno-džez zaista može osetiti kao prijatna muzika, onda ja to ne osećam, dakle, ja nemam nikakav razlog da odem i posetim takav festival. Međutim, ja nisam sposoban uživati ni u jednoj vrsti muzike, sem u par izvedbi nekih bendova različitog žanra. Jesam li ja onda manje obrazovan u muzičkom smislu u odnosu na onoga ko može da "podnese" džez muziku?

- Da li je ta gomila koja stoji ispred bine i sluša etno-džez zaista u situaciji da u njoj uživa? Ukoliko je potrebno poznavati džez da bi se u njemu uživalo, šta je to što bi trebalo u njemu spaziti i pratiti tokom slušanja? Sve to i dalje važi za bilo koju vrstu muzike.

- Generalno, da li je potrebno o muzičkim kvalitetima učiti ne bi li se spoznalo šta je to u konkretnoj izvedbi kvalitetno odrađeno, odnosno šta je kvalitetna, a šta nekvalitetna muzička izvedba? A onda i: šta je kvalitetan a šta nekvalitetan muzički bend?

- I na kraju: postoji li kvalitetniji i manje kvalitetan (manje umetnički) muzički žanr?

[Nebojsa]

Generalno, da li je potrebno o muzičkim kvalitetima učiti ne bi li se spoznalo šta je to u konkretnoj izvedbi kvalitetno odrađeno, odnosno šta je kvalitetna, a šta nekvalitetna muzička izvedba?

Ne moras biti muzicki obrazovan da bi ti se nesto svidelo. Ovo je cak i glupo. Kako da kazem... Ako cujes nesto i onda ti se svidi - to je dovoljno da ti se svidja.

[Domaci Zdajnik]

Ako cujes nesto i onda ti se svidi - to je dovoljno da ti se svidja.

Isto kao i na temu ljubavi: kad neko kaže da voli neku osobu, onda taj mora nekako u svesti da govori sebi - volim ovu osobu zato što je ta osoba takva, a ne onakva. Dakle, čovek mora da u sebi ima neki kriterijum, neki aparat koji primenjuje na slučaju koji je pred njim, savladava ga (razume) i daje ocenu: sviđa mi se - ne sviđa mi se.

Tako mora biti i u muzici. Ako neko mene pita zašto mi se dopada jedna pesma više od druge, ja ću moći da mu objasnim (mada na jako niskom nivou) da je to zato što mi se dopada tekst koji prati melodiju, a i melodija sama, pošto mi se čini da ima interesantan ritam, da se u sebi slaže, da nema naglih prekida, zaoštravanja i agresije nad sluhom. Dabome, ovakva jedna ocena je naročito površna, ali je i dalje ocena. To bi bilo otprilike kao kad bi neki idiot koji ne zna da voli išao ulicom i u sebi mislio o nekoj devojci: Uh, ala je dobra! kakve noge, kakva zadnjica, kakve grudi! Avion, brate!

Dakle, ta moja ocena je neverovatno površna, i zato mi je potrebno da čujem kriterijum onih koji su u muzici duže i dublje, koji mogu da obrazlože zašto im se nešto sviđa više neg nešto drugo.

[FinalCutNow]

- Da li je ta gomila koja stoji ispred bine i sluša etno-džez zaista u situaciji da u njoj uživa? Ukoliko je potrebno poznavati džez da bi se u njemu uživalo, šta je to što bi trebalo u njemu spaziti i pratiti tokom slušanja? Sve to i dalje važi za bilo koju vrstu muzike.

- Generalno, da li je potrebno o muzičkim kvalitetima učiti ne bi li se spoznalo šta je to u konkretnoj izvedbi kvalitetno odrađeno, odnosno šta je kvalitetna, a šta nekvalitetna muzička izvedba? A onda i: šta je kvalitetan a šta nekvalitetan muzički ben

U principu, potrebno je posedovati izvesno poznavanje muzike da bi se u njoj uživalo na onom nivou u kom je potrebno poznavanje recimo žanra kome određeni film pripada, pa potom ispoljavanje svoje naklonosti ka tom žanru. Stvar je u tome što se kvalitet tih nivoa poznavanja razlikuje, pa bih rekao da publika uživa iz različitih razloga. Primer sa etno jazz-om i uopšte jazz-om je dobar za objašnjenje toga, buduċi da postoji opšta predrasuda o jazz-u kao “teško svarljivoj muzici za mnoge”, a pritom se najčeše ima u vidu stari, klasični jazz kao osnova, što je pogrešno jer se taj pravac toliko do današnjeg dana razvio da samo u okviru jazz-a postoji bar deset drugih pravaca. To su recimo: soul jazz, jazz-rock, fusion jazz, contemporary jazz, itd.
Uhvatio sam se sada za jazz jer sam veliki fan tog pravca i veċina noviijih jazz muzičara mi prosto deluju kao melem za uši. Pošto sam ranije vežbao na bubnjevima ( od nedavno sam ponovo krenuo) upravo s basistom koji isključivo svira jazz-rock, zaključio sam da se na bazi iskustva takođe stiče istančeniji i suptilniji vid samog percipiranja ove muzike ( ali to važi i za svaku drugu), i to naravno potom povlači i pojačano uživanje u tonskoj strukturi. Jednostavno rečeno što sam više saznavao o jazz-u to sam više u njemu uživao, kao što uživam takođe u pojedinim pravcima progresivne elektronske muzike.
Na ovo pitanje koje si postavio o muzičkim kvalitetima i kako razlikovati kvalitetnu od nekvalitetne muzičke izvedbe , smatram da je to moguċe učiniti na više načina. Po mom mišljenju najbolju ocenu toga daje sam muzičar, pa potom kritičar koji je dosledan u svom muzičkom angažmanu i za čijim autoritetom ( u smislu predloga šta slušati), neko može da se povede. Kod široke publike ili kod ljudi koji slabije poznaju muzičke pravce bez obzira na njihovu vrstu, smatram da se do ove distinkcije može doċu isključivo preslušavanjem veċeg broja melodija, uporedjivanjem jednih s drugima, pronalaženjem veza između različito formalno označenih muzičkih pravaca, a sve to predstavlja neke vidove “učenja”. Ukoliko se to posmatra iz ovakve pozicije onda je moj odgovor da svakako treba učiti o muzici da bi se došlo do zadovoljstva pri slušanju , ali zadovoljstva koje je neposredno izazvano nekom tonskom tematikom, a ne kao u najveċem broju slučajeva zadovoljstvo koje nastaje iz poziranja u određenom muzičkom pravcu. Ne sporim da pozer može uživati u preslušavanju određenih muzičkih pravac, ali kod njega je to ukoliko ne poznaje ono što sluša najčešċe prolazno oduševljenje…
Recimo, neko ne bi nikako mogao da svari basistu Viktora Vutena koga sam pomenuo u prethodnom postu, to jest tip muzike koji on svira uz pratnju mnogo ženskih vokala. Kod mene je iz cele te postavke njegovog benda upravo najviše uživanja izazvalo preslušavnje onih deonica numera gde je bas dolazio do izražaja i bukvalno zamenio akustičnu i električnu gitaru. To se može okarakterisati kao neki vid istančenog sluha kojim se opažaju sitiniji delovi melodije uklopljeni u celinu, a neosporno je da se do toga dolazi različitim metodama učenja, a najviše samim preslušavnjam velikog broja numera. Naravno nedostatak sluha ili talenta za muziku nije nešto što se ne može prevaziċi , iako je onaj ko ima sluha i uz to još uči o muzici uvek u izvesnoj prednosti…

[FinalCutNow]

Veoma zanimljiva i originalna eksperimentalna elektronika:

www.panakronic.com

[Domaci Zdajnik]

Kažeš da je potrebno poznavati određenu muziku da bi je mogao podneti. Tako sam i ja mislio, no nikako da neko iznese ukratko o čemu se u muzici radi. Kad sam govorio o dobroj reči i rečenici u književnosti umeo sam da objasnim makar na nekom primeru o čemu se radi, šta zapravo književnost traži od pisca, pa tako i šta bi čitalac trebalo da razume kako bi to što valja znao da prepozna i odvoji u književnosti od onoga što ne valja ili je manje kvalitetno. Očekivao sam da će neko tako objasniti i u vezi sa muzikom.

No, pošto često dotičemo društvenu dimenziju govoreći o muzici, i pošto sam postavio takva pitanja, mogao bih iznova da pitam: Da li to (nakon stava da je muziku neophodno poznavati da bi se u njoj moglo uživati) znači da je čitava ona gomila klinaca, pa čak i matorih fanova, u zabludi da razume to što je u muzici valjano, i to zašto se neki bend baš tu nalazi, na bini, a ne recimo onaj nepoznati bend koji navodno "loše svira"? Šta je sa onim nedavnim gomilanjem u niškoj Tvrđavi očigledno muzički neobrazovane niške publike? Šta ona traži tamo? I ne dokazuje li to gomilanje po koncertima, uglavnom laika, da je u stvari posećenost muzičkim manifestacijama ujedno i manifestacija ogromnog broja pozera koji se trude da ubede druge kako su obožavaoci "tvrdog zvuka", "etno muzike", itd?

[FinalCutNow]

Kažeš da je potrebno poznavati određenu muziku da bi je mogao podneti. Tako sam i ja mislio, no nikako da neko iznese ukratko o čemu se u muzici radi. Kad sam govorio o dobroj reči i rečenici u književnosti umeo sam da objasnim makar na nekom primeru o čemu se radi, šta zapravo književnost traži od pisca, pa tako i šta bi čitalac trebalo da razume kako bi to što valja znao da prepozna i odvoji u književnosti od onoga što ne valja ili je manje kvalitetno. Očekivao sam da će neko tako objasniti i u vezi sa muzikom

Ne razumem dobro šta u stvari želiš da pitaš u vezi muzike, pa te iz tog razloga možda moj odgovor iz prethodnog posta nije zadovoljio.
Ako je poenta ta da želiš otkriti u čemu se sastoji sposobnost razlikovanja između nečega što si odredio kao “nekvalitetnu” ili “kvalitetnu” muziku onda se isključivo treba pozabaviti samim elementima bilo kog muzičkog performansa ( od audio snimaka, pa sve do izvođenja uživo). Na taj način bi u potpunosti izbegao tu socijalnu dimenziju muzike kojom se ja ni u prethodnom postu uopšte nisam bavio, niti me ona interesuje. Pokušao sam delom iz ličnog iskustva, a delom iz primera jazz-a da ukažem na slojevitost savremenih muzičkih pravaca i načine za njihovo razumevanje. Potom sam koristeċi sopstveno iskustvo ustanovio povezanost između muzičkog obrazovanja i uživanja u određenom tipu muzike.
Da se vratim na tvoje pitanje i “kvalitetnom” i “nekvalitetnom”. Čest je slučaj među ljudima ( ali čak i među pojedinim muzičkim urednicima i producentima) da ove dve stvari delom razlikuju prema multimedijalnim aspektima koje muzika danas možda i više od bilo koje umetnosti ima, pa delimično povezano s tim oni konstruišu podelu na “komercijalnu”,odnosno “nekomercijalnu” muziku. Tu bi se pod nekvalitetnom glazbom podrazumevala ova druga, ali šta ovakva podela u stvari znači i da li je ona utemeljena na nekoj realnoj grupaciji? Veoma zanimljivo mišljenje o ovom pitanju izneo je slavni gitarista i  član ex- benda Pink Floyd Roger Waters  kada mu je, očigledno nepripremljeni novinar postavio pitanje upravo o komercijalnim bendovima upiruċi prst na mega zvezde kao što je Madona. Zapravo, taj novinar je u samom pitanju želeo da napravi distinkciju između muzičara kao što su recimo Flojdovci ( koje je uzgred okarakterisao kao umetnike) i Madone koju je prozvao za komercijanu muzičarku usput navodeċi kako je veċina najpoznatijih mejnstrim bendova “komercijalna”. Međutim, Watersu se ovakva uprošċivanja i prozivanje za takozvane ne-umetničke performanse pojedinih muzičara nisu dopala, pa je reporteru pokušao da objasni “muzičku pozadinu” koja okružuje te mega-zvezde, to jest da pažnju treba skoncetrisati i na muzičare koji ovde s njima rade bukvalno iz senke, praveċi složene zvukove i tonove za naširoko poznate mega-giga-zvezde. Time on u stvari želi da kaže da prozivanje Madone za komercijalnu muzičarku možda ima neko utemljenje u njenim nastupima, stavovima, prisutnosti na medijima (dakle sve ono što se u stvari uopšte ne tiče muzike), ali samu muziku stvara čitav tim ljudi i o njenom visokom kvalitetu ne može biti rasprave.
Dakle, potrebno je poznavati elemente koji se tiču isključivo pojedinačnih numera da bi se odredilo šta je kvalitetno, a šta ne. Recimo uzmimo za primer bendove kao što su Depeche mode i Radiohead koji su zaista u neku ruku meinstrim i veċina ljudi koja, da se tako izrazimo sluša ova dva benda, nema pojma da oni imaju čitavu muzičku elektronsku scenu van onih čuvenih singlova čije tekstove pevaju na njihovim koncertima. Pravi su majstori za pravljenje elektronskog zvuka i prosto ne može biti spora oko njihovog kvaliteta u tom pogledu, a taj kvalitet se određuje krajnje profesinalno od strane muzičkih urednika, producenata, postproducenata koji poznaju nivo, težinu, veštinu i ostale elemente potrebne za pravljenje melodija.
Što se tiče književnosti smatram da ti poređenje nije najbolje jer se ove dve stvari razlikuju prema dometu, uticaju , pa i cilju iz kojeg nastaju. Čak i pojedinac koji ne zna da čita i piše može biti impresioniran nekim muzičkim performansom ( jer bi on mogao delovati isključivo na njegove emocije). Muzika za razliku od književnosti ne zahteva od pojedinca poznavanje svoje azbuke, to jest nota. Postoje primeri novijih muzičkih pravaca kao što su neke vrste ambijentalne elektronike u kojoj se koriste specifične vibracije konstruisane da opuste nervni sistem i u nekim istraživanjima pokazalo se da deluju…
Ovde čak dolazimo do neke nove psihološke upotrebe muzike gde bi se kvalitet procenjivao na osnovu učinka i delotvornosti, ali to izlazi iz okvira pitanja koje si postavio, a koje priznajem meni još uvek nije najjasnije.
Mi se zaista danima možemo raspravljati oko toga da li je nešto kvalitetno ili nije, ali u ovom slučaju smatram da se u formalnom pogledu treba pozvati na muzičku kritiku i njoj ostaviti da proceni nečiji kvalitet u pojedinačnim muzičkim pravcima. Na taj način, jedan muzički urednik bi mogao odrediti upoređivajuċi stvaralaštvo dva jazz-rock benda kao što su Tim Aman quartet i Truby trio da je prvi u veċoj meri odgovorio na sve one parametre koji nešto određuju kao jazz-rock pa da je samim tim i kvalitetniji.

[FinalCutNow]

Koga interesuje da se druzi s jazz-rock-om nek skine tri pesmice sa sledece lokacije:

http://music.download.com/faldostoy/3600-8484_32-100222919.html?tag=MDL_listing_song_artist



Nece se pokajati. U pitanju je jedan od najboljih bendova iz ovog pravca trenutno.

[asophos]

 casualities, G.B.H, Oxymoron, Dropkick Murphys, NOFX, Pantera, Kemal Monteno, Terry Jacks....to vam je ljudi muzika, a ne elektro-experimentisanje, pa to mogu i ja, snimim sebe kak udaram varjačom u šerpu i prebacim u komp i dodam bass i tuc-tuc rythm i to je to...o, svetske maštovitosti!!! al, davno već shvatih besmisao raspravljanja o ovoj temi, time se bave samo oni koji imaju vremena na bacanje, džabalebaroši jedni  ...radite nešto korisno  ...ccc

[FinalCutNow]

Rekao bih da je to tipicna predrasuda o el. muzici koju svakodnevno možemo čuti.Btw, neki bendovi koje si gore pomenuo takođe su se, izmedju ostalog, bavili eksperimentisanjem sa el.zvukom, Pantera recimo…

[quiet_rebel]

Slusam rock, hard rock, heavy metal, jazz, blues i reggae.

Omiljeni bendovi su mi: Scorpions, Whitesnake, Guns 'N' Roses, Iron Maiden, Deep Purple, MSG, NickelBack, Hammerfall, Nightwish, Rainbow , Queensryche...
To su mi da kazem najomiljeniji bendovi, ali naravno slusam jos mnogoooooo bendova rock, hard rock i heavy metal zanra, tako da necu da ih nabrajam.

Sto se tice jazz-a preporucila bih jedan bend novije jazz generacije koji se zove Incognito. Nisu nepoznati, samo zavisi koliko je ko upucen.
Kad su jazz i reggae u pitanju, nisam zelela da pominjem legendarne izvodjace koje svi znate i koji se podrazumevaju, tako da cu dati dve preporuke i u oblasti reggae-a, a to su Gentleman (verujem da ste culi) i Martin Jondo. Martin za sada ima jedan album, ali je album odlican i zove se Echo & Smoke.

Medju bluzerima su mi omiljeni Gary Moore i Stevie Ray Vaughan.

Takodje volim i filmsku muziku, gde najvise cenim, tacnije obozavam u blagom smislu te reci,  legendu po imenu Ennio Morricone.

[FinalCutNow]

Sto se tice jazz-a preporucila bih jedan bend novije jazz generacije koji se zove Incognito. Nisu nepoznati, samo zavisi koliko je ko upucen.

Dobri su i opasni. Imaš + od mene zbog njih.

[quiet_rebel]

Hvala  I ti od mene zbog svog avatara 

[Monarch]

Sad vas dvoje imate minus od mene jer volim jazz a za to sto spominjete nisam ni cuo.

Sala. =]


Jedan od mojih miljenika je Django Bates. To mu dodje valjda kao free jazz, mada opet, albumi su mu skroz razliciti, kao i zanrovi na tim albumima.. Primetio sam da je mnogima izuzetno naporno slusati ovakve stvari, ali meni mnogo kompleksna muzika veoma prija. Kao neka masaza uma, ili tako nesto.
A tek jazz fusion grupe, na primer: Vital Information, The Mark Varney Project, to je tek nenormalno. Na svim snimcima koje posedujem od njih svira najsvinjskija svinja ikada, Frank Gambale:




Planet X, i njihovog Tonija Mekalpina, da ne spominjemo. Mislim da najvise ne shvatam bubnjare. 'Ladno sviraju tri razlicita ritma u isto vreme, debili jedni.


Ali, ipak, pre svega PINK FLOYD

[Monarch]

I Jamuroquai mi je oduvek bio interesantan. Ovih dana ga nesto malo vise slusam. :)