Mislim da bi Beogradski univerzitet bez problema mogao da stane uz neke od najkvalitetnijih u Evropi u pogledu toga šta se na njemu može naučiti. Zbog toga mislim da je ova citirana ocena, makar što se visokog obrazovanja tiče na nivou Srbije (dakle, obazirući se i na Beograd i Novi Sad, a ne samo na Niš) - preterana, da u stvari i nije tako loš srpski prosek, već je loše ono što mi imamo u Nišu.
A ono što nedostaje Beogradskom univerzitetu mislim da je (bar zasad) organizovaniji studentski program, pri čemu uglavnom mislim na vanfakultetske aktivnosti i sadržaje. Istina, grad kao evropska metropola može da računa na bogat kulturni i obrazovni program (pozorišta, koncerti, naučne tribine, biblioteke, itd), ali nešto što bi masovnije okupilo baš studente i organizovalo za neku akciju ili druženje, mislim da je to dosta retko čak i u Beogradu.
Bilo bi dobro znati kako se studira vani, ali još bolje je, pretpostavljam, znati oceniti lošim ono što sami imamo i čemu sami prisustvujemo. Ako student uvidi da to što ima na fakultetu u stvari i nije ozbiljno studiranje, da je to otaljavanje posla od strane profesora, da su studentske organizacije neozbiljne, da ne postoji kvalitet studija, ne mora da poznaje kako stvari stoje na Zapadu da bi ocenio da je njegov fakultet (ili univerzitet, ako ima podatke i za ostale fakultete) - neozbiljan, i da bi nekako trebalo reagovati (odlaskom ili kritikom).
Očito je da nisu. Međutim, visoko školstvo je samo jedan među mnogim pokazateljima utonulosti u nesvest mladih u provinciji. Postoje mnogi drugi pokazatelji koji ukupno daju jako ružnu sliku o potencijalu ovog grada.
Ja sam uvek govorio da bi najpre sliku trebalo prikazati onakvom kakva jeste, da mladi u gradu saznaju gde žive, onda, ako još uvek ne uviđaju koliko je loše, neka im se pokaže šta (ili u kakvim uslovima) žive njihovi vršnjaci na Zapadu, pa neka onda vide ono kako bi mogli da žive kad bi se malo aktivirali i uzeli stvar u svoje ruke.
Smatram, stoga, da mnogo može da se uradi, ali da za to nedostaje masa.
Sećam se kad sam pokrenuo onu inicijativu za decentralizaciju i region u niškoj oblasti, dolazilo je nekoliko (do deset) studenata sa raznih fakulteta u Nišu, ali kad je trebalo da se sve to malo popularizuje, da se razmišlja o konkretnijim potezima, izlasku na ulice, deljenju flajera ili izlasku na TV, sve je postalo mnogo tiše. Da li zbog toga što nema dovoljno tih koji vide, ili ih ipak ima ali se boje da reaguju, ili ih, na kraju, i ne zanima to u kakvim uslovima žive jer možda imaju nešto po čemu će baš u takvoj sredini da se istaknu i budu bolji od drugih...
Ja to uvek tako tumačim. Nema drugog objašnjenja nego da im je dobro. To se pogotovo odnosi na političku neaktivnost i nezainteresovanost. Mislim da se tu radi i o onom momentu slabe ambicioznosti. Jer onaj ko ostane, ko ne pobegne (pogotovo se taj momenat nameće pri upisu studija), taj već mora biti neko koga ili okruženje (uslovi života i studiranja) ne zanimaju, ili je neko ko nema nikakav uvid u to kakvo je zapravo stanje stvari (to je bio moj slučaj).
Ti ljudi (studenti ili zaposleni ili koji čekaju zaposlenje), dakle, malo matoriji omladinci, su uglavnom zainteresovani za neke konkretnije, opipljivije poslove. Zanima ih kako da zarade koji dinar ili kako da ugrabe način da se unutar ovog katastrofalnog stanja dobro provedu, a da ne lupaju glavom ili pesnicom o zid. Većina onih koji su inteligentniji i visokog obrazovanja, a u tim godinama, reklo mi je da ili planira da pobegne iz Srbije (najčešće za godinu do dve), tako da angažman ne bi imao nekog smisla, ili pak uopšte nema vremena da se bavi nečim drugim do sopstvenom egzistencijom (tanak novčanik, jedan ili dva umesto tri obroka dnevno: dakle, nepošteno je od takvog očekivati da svoje vreme posveti ispravljanju "krivih Drina").
Ne mislim da pravdam ovu situaciju, već samo naglašavam da postoje neki razlozi koji ipak daju kakvo-takvo objašnjenje, i tako opisuje u kolikom je problemu grad.
Ovde nisam nipodastavala kvalitet pojedinih fakulteta na srpskim univerzitetima (cak i niski moze da se pohvali strucnjacima koji su otisli u beli svet i uradili nesto – mislim pre svega na one sa Elektronskog fakulteta) vec sam govorila o tome da je obzirom na okolnosti koje se odnose na informativnu, ekonomsku, viznu barijeru nemoguce ocekivati da iko (osim ako se licno ne zainteresuje ili sebi moze da priusti drugi vid upoznavanja sa realnom situacijom u Evropi ili sire) ima ikakve sanse da vidi da postoji nesto bolje, kvalitetnije i naravno isplativije. To sto je neophodna verifikacija i nostrifikacija diploma napolju (sada bi po Bolonjskoj trebalo da bude suprotno) dovoljan je dokaz da u zemlji sistem visokog obrazovanja ne stima uopste. Opet, to je samo nastavak price koja se vuce iz obrazovnog sistema na nizim instancama, tj. kako se deca vaspitavaju da misle i uce. Kompjuteri su jos uvek vid mehanickog sredstva zgodnog za igranje igrica, surfovanje po internetu ali ne i konkretnu primenu bile to drustvene ili prirodne nauke (osim naravno tehnickih i to ne svih). Koliki je procenat mladih ljudi a da ne govorim o starijoj populaciji koja uopste ima kompjuter i kako ga koristi? Koliko se ucenju stranih jezika opet bez obzira na struku posvecuje paznja (bice bolje za par godina kada se od petog osnovne uvodi obavezno ucenje dva strana jezika) i kakvi su kadrovi koji to rade (veoma cesto priuceni nastavnici, neki sa kursevima a najgore vecina koji nisu culi engleski osim na tv-u pa i to nije pomoglo)? Koliko je u skolama razvijen duh izrazavanja sopstvenog misljenja? Koliko se kroz teoriju i praksu provlace stvari dnevne politike a da se pri tom zanemaruje relevantna vaznost prakticnog znanja? I dok te stvari ne budu resene, bicemo ne daleko od Evrope, sveta, nego daleko od bilo cega realno dobrog. Ne treba misliti da je tudja trava zelenija ali samosvest i samopouzdanje definitivno pada u vodu kada se covek suoci sa necim sto nije ni mogao da zamisli da postoji i da zacudo moze da funkcionise.
