Evo pročitah uvodnu poruku gospojice Morelle i mogu reć da se slično osećam ovijeh dana. Ma kakvi. Ne ovijeh dana nego otkako sebe smatram koliko-toliko svesnom osobom: od neke osamnaeste. Sve kao u opisanom, s tom razlikom što sam u svim situacijama potpuno sam, tj. nemam te prijatelje ili dečka (devojku u mom slučaju), nego kroz sve pomenuto prolazim sam. Uz to opterećenost prošlošću koju površna svakodnevica samo iritira. Kod mene je opisano u stvari jedan regularan, sasvim prosečan dan, a zbilja u sebi razmišljam na sličan način kao što si i sama opisala taj monolog.
Mene zabrinjava sto tako neke intimne stvari bez problema delim sa ljudima koje ne poznajem ali pred "prijateljima" se zatvaram.
To bi bilo nešto novo za ljude koje ja poznajem. Oni se otvaraju bližnjima, a prema strancima (preko interneta) su zatvoreni. Tobož ovi će ih povrediti. Pa kako iko može da te povredi putem neta pre nego li uživo, i neko ko te ne poznaje, pre nego li neko ko te poznaje? Ispričaš nekome da bi dobio nekakvo mišljenje, a pri tom ako to nije neko iz realnog života dobro ćeš znati da informacija teško da može da procuri tamo gde ne treba.
Kod mene je slučaj da uglavnom sve govorim i onima koje znam i onima koje ne znam, ne delim ih prema tome koliko su mi bliski. No, svakako smatram da je sigurnije i zdravije govoriti strancima nego onima koje dugo znam.
