TestosTera - Zemlja snova (Nihilist)

[Nihilist]

Dani u kojima nisam osecao bol, ili drhtao pod strahom izazova, za mene su zauvek izgubljeni.
Uvek kada bih osetio toplinu i bezbriznu ususkanost socijalne prihvacenosti, bivao sam slabiji. Trenuci provedeni u samozadovoljstvu i sa osmehom, izjedali su moju snagu, polako i sigurno. A ja sam ih zeleo jos. Vreme bez izazova, bez udaraca, bez boli. Drzao sam kisobran lepog gradjanina i cekao da mi zivot prodje kao nevreme. Odbacio sam sve sto sam imao: svoju samocu, svoje nagone, svoje snove. Od mene je ostao samo ugladjeni i nasmejani skelet, prijatna pojava, svima draga osoba.
Slab sam kao kula od karata, pa bi me i najmanji povetarac srusio. Nasmejan sam, ali sam ostao mali, nerazvijen, skucen i sav nekako pogrbljen. Zajedno sa kamaradima pobio sam sve divlje zveri koje su lutale okolinom, plasili smo se da nas ne napadnu i ozlede. Sada shvatam koliko mi ti stvorovi zapravo nedostaju i sta bih dao za goloruku borbu sa jednim od njih. Pa i da podlegnem povredama, sta bi to znacilo? Da, mogao bih da umrem. Pa sta? Ko nije ziveo, ne moze ni umreti.
Zveri su odavno nestale, tesko je umreti danas ili makar osetiti bol. Ostace samo i ziveti dugo moja pogrbljena i nistavna pojava, koja ce svakog jutra uctivo i sa postovanjem pozdravljati bracu neznih ruku i glatkih srdaca.