|
Domaci I.
|
 |
« Odgovor #33 poslato: 14.02.2007. 16:43 » |
|
Drhtanje, ili "za dan zaljubljenih"
Pre nekog vakum-vremena sećam se da sam na ovom mestu zatekao široke hodnike, obojene nevešto, tako što bi kofama nabacali kakvu tečnost. Zidovi su bili još uvek sveži, ili je momenat dirigovao da sve podrhtava. Ličilo je na bordel. Stajao sam na drugoj strani, i osećao kao da se iza nalazi lift. Neki veliki lift, kakve sam nalazio u najvišim zgradama i u Domu zdravlja. Lift koji ne bi trebalo da ima stvarnu funkciju u ovom svetu boja. Ispred, na drugom kraju hodnika, sa strane su se javljala vrata koja vode u dva stana. Nisam zakoračao napred dok su se prva otvorila. Izašla je jedna dama koja je bila brzopleta, išla ispred i nosila neki kofer, ali tako da se stalno okretala ka onoj koja je izlazila za njom i rutinski a ipak pažljivo zaključavala vrata. Nosila je nekakav ogroman šal, ali ne onaj koji sam na njoj viđao u dobro vreme. Ovaj je bio od nekakvog veštačkog perja, ljubičaste boje. Bila je modernijeg izgleda, pročišćenog lica, ozbiljnijeg i zrelijeg. Videlo se već sa tih desetak metara hodnika da je dobro ušminkana. Rekla je nešto, ali sam ja, u strahu od toga da čujem, odjurio, i odmah se našao ispred zgrade.
Večeras je bilo slavlje. Dobro se sećam jednog momenta koji je obeležen tako što su skoro svi iz ulice najednom izašli da bi vikali, bacali petarde, ljubili se među sobom. Bio sam zabezeknut, zatečen u svojoj sobi u kojoj sam spavao, i povremeno pri tom snu slušao rasprave u kući, primitivno vikanje i radovanje u iščekivanju naročitog momenta. Ustajem, oblačim nešto da bih mogao da izađem do prozora u hodniku odakle se ulica najbolje vidi. Bio sam u nekakvim trenerkama koje nosim u sobi, nekoj dečačkoj majici i sobnim papučama. Napolju se još uvek divljalo. Pomislih da bi bilo interesantno izaći i družiti se s njima, ili ovu mogućnost makar bolje ispitati. Činilo se kao da nebo nešto još krije, nekakav crveni polukrug u kome su se nazirale oči i nos, provlačio se kroz oblake, tako da su neki, rekao bih mislioci u ovoj gomili, blenuli u ovaj nesvakidašnji prizor. Dok sam istračao - ulica je postala sasvim prazna, nastupio je totalni muk. Iskoračim i pođem u pravcu juga, jer sam želeo da upoznam onu crvenkastu priliku na nebu sa neke čistine, pošto se ovde od privatnih kuća mnogo toga ne vidi. Međutim, sa druge strane svečano iskorači jedan čovek sa motkom u ruci i zvaničnom kapom na glavi. On zamota dva puta u kružnicu onu močugu (koja je ličila na pendrek) kao da preti. Okrenem se i istupim sa ulice u jedno dvorište koje vodi u Rimsku tri, kroz koju bih isto tako mogao da izađem na polje odakle se može posmatrati nebo. Tu mi niko nije smetao, bila je to neka naročito uska ulica. Nastavio sam glavnom ulicom dok mi je pogled bi uprt u nebo na kome su se smenjivale čudnovate prilike raznih boja i ogromnih razmera. Čudilo me je spokojstvo ovih ljudi u radnjama koje vidim sa svoje leve strane u pauzi između manifestacija na nebu. Neki su radili u pekari, u poslastičarnici, u prodavnici obuća, dok su drugi ulazili i kupovali raspitivali se za artikle kao da nije onaj svečani dan u pitanju. Za njih je ovo sasvim običan dan, zajedno sa nebeskim cirkusom. Najednom more ljudi me pristiže i pretiče, mada se ne vidi da nekud ozbljno žure. Izgleda da je stigao autobus i isporučio ih u ovo naselje. Obično tako biva, u talasima ljudi stignu, lakrdijaški prodefiluju, tako da nikoga ne možete niti bitnije opaziti.
Izašao sam na neki širi drum, i već sledećeg momenta zatičem sebe kako uz malo neprijatnosti ulazim u onu sobu sa drugog kraja hodnika. Opravdanje sam nalazio u tom što je u pitanju svečani dan, nesvakidašnjica koja možda znači kraj sveta. A računao sam na to da ne možeš ni od onih koji te naročito mrze očekivati u takvo doba neprijatnost. I zaista, zatekao me je samo hladan, neprijateljski pogled, koji više žali nego što mrzi. U sobi iza nje nazirao se momak stabilnog držanja, dobro građen, a meni poznat po onome što sam mogao zapaziti u nekim akademskim listovima gde je bilo i slika autora uz svaki objavljeni tekst. Nije obraćao pažnju na mene, tako da su se ponašali kao da i nisam prisutan. Progovorih nešto pod ogromnom dozom straha, pitao sam nespretno da li im je poznato šta se događa na nebu i kakav je to danas dan. Marija se već bila izgubila - stan je bio neverovatno prostran, uz bezbroj soba, ne toliko dobro uređenih koliko obilatih stvarima, za koje sam usputno tek nalazio da to nikada ranije ne bi dozvolila da se nalazi u njenom radnom okruženju. Momak je sedeo na kauču dok su mu ruke bile ispod čaršava koji je slučajno padao na njegove prepone. Gledao je u zid, i činilo mi se da duboko kontemplira, premda mu je lice površno. Mislim da sam ga se jako bojao. "Taj momak ima nešto što ja nemam, i tu ne mislim na posedovanje osobe, ili materijalnih stvari, već nešto suštinsko." U ovom momentu ona se javlja kod vrata i mirno kaže da se izgubim. Nešto sam još uspeo da promrmljam kroz osećanje totalne bede, na šta me ona duboko pogleda, noseći pogledom svu hrabrost koju obično imaju oni ponosni ljudi, uspešni i zadovoljni životom. Trajalo je kao da je razmišljala. Činilo mi se da bi mogla nešto nesvakidašnje da uradi ili da i dalje čeka da izađem, jedino ne želi da troši više reči na ubeđivanje. Taj zid je jako težak, i poznat mi. "U stvari, hajde unutra, tucaćete me obojica". Zgranut, prehlađen, nestabilan sam stajao na istom mestu dok se ona već uveliko udaljila i otišla do momka koji je sedeo na kauču. Osećao sam da ću pasti ako budem zakoračio na bilo koju stranu. Drhtao sam toliko očigledno i jako, da su ovo dvoje bacali povremeno poglede ka meni, smejući se i dozivajući me da uzmem učešće.
A. Kekenj, 14. februar/veljača 2007.
|
