Sreda, 2. april, par minuta posle ponoćiVraćam se danas iz pratnje. Za uzvrat dobio knjigu na pozajmicu: Aristotelovu Metafiziku. Nosim i hodam prema stanu. Razmišljam o tome kako sam dobra osoba. "Jebeni retardi", pomišljam u sebi, "uživaju dok ja mislim o tome kako da im još više ugodim. Da mogu sutra da kupe dobar stan, pa još bolji auto (i u to me jedan umalo ne pregazi pošto nisam obraćao pažnju na crveno svetlo semafora), i još bolje kurave, a ove pak da bolje zarađuju i 'poštenije' nego danas."
Hodam dalje i primećujem neke dripce u kolima, uključena svetla, viču jedan na drugoga sa otvorenih prozora:
- Braaatee, što si pička, b'e!
- Puši mi kurac, burazeru!
- Brateeeee, nemoj da si takav.
Jeste, prisetio sam se filma Rane i pitao da li je moguće da se takvi ljudi, koje ova dvojica idiota glume, mogu nekoj devojci, roditeljima ili poznanicima da se dopadnu. Može li se ikome, pa i njima samima, dopasti to što postaju, to što žele da postanu, budući da su svi ti likovi tek loši glumci u pokušaju.
Nastavljam i vidim neku ribetinu sa mini suknjom u visini kaiša. Izlazi ponosno i elegantno iz automobila kakav sebi jedino mogu da priušte sinovi ratnih profitera, razbojnici, ubice i kriminalci. Ništa u sebi ne progovaram nego teram dalje kao da me ništa ne iznenađuje.
Guram tako nogu za nogom do raskrsnice gde primećujem kako mi u susret, ali sa boka, dolaze dve klinke koje bi izvršile lobotomiju ako treba, samo da bi izgledale (i ponašale se) kao Džej-Kej. Primetim u isto vreme onu knjigu koju držim sa strane odakle su one naišle, pa podignem da vidim je li na toj strani stoji naslov. Pomislih da bi bilo interesantno čuti kako bi ta dva female klena prokomentarisala tipa koji bezobrazno (bezmirisno, ili kako su se izrazili veliki umovi Velikog Brata: nit smrdi nit miriše!) bez parfemisanja odlazi u grad, bez dva i po kilograma gela na glavi i bez markirane odeće, i na kraju - sa pet kilograma listova u ruci, na čijim koricama piše... Šta? Aristo... Aristoful... Aristofakis. Garantujem da su pomislile da je neki košarkaš atinskog Panatinaikosa na koga su drkale dok je bio prenos iz Pionira: "Aaaaaah, jebi me, jebi me, ti visoki, gorostasni, golemoruki Divljače! Obujmi me rukama oko struka i nabi na svoj ogromni kurac! Nabij mi ga do pupka, zakucaj mi ga!"
Guram dalje i razmišljam sada o tom Aristotelu, kako ću da ga čitam sutra. Jebe mi se za Aristotela: "Kakva intelektualna idiotija. Koliko čovek mora osećati mržnje prema sebi da bi se upustio u takvu avanturu gubljenja vremena i zatupljivanja. Pa, jebo te, i Aska i vuk su poučniji od Aristotelove Metafizike."
U to čujem raspravu na ulazu u jednu prodavnicu. Tip se dovezao belo-sivim (ona svetlosiva, kao na šljokicama) mercedesom do prodavnice i popeo automobil do ulaza, a odatle izlazio neki lik koji ga je prepoznao kao prijatelja, pa je ovaj iz automobila izašao da se pozdravi sa "ortakom". Po slobodnoj proceni, ne bi trebalo da imaju više od po sedamnaest godina (što ovoga jednog ne sprečava da počne da vozi i to automobil svog oca-kriminalca):
- Brate, ti opet novu mašinu!
I tu je nastala razmena reči između dva mlada medveda, razgovor koji mi se učinio kao repriza onog od pre desetak minuta dvojice frajera iz besnih automobila nasred ulice. No, tek što sam ih prešao, na drugoj strani ulice na kiosku gužva. Tri pičetine stoje i kupuju kurtone, labelo i đinđuvije, kako bi rek'o Jova Dučić. Pa ipak, jedna od one tri, okrenula se i pažljivo pratila razgovor one dvojice idiota sa drugog kraja ulice, a koji je bio tako glasan da sam ga mogao čuti hodajući dalje još dvadesetak koraka. Devojka je blenula kao da gleda borbu dva mužjaka oko neke ženke koju bi na kraju pobednik trebalo da zaskoči.
Vratih se Aristotelu. Razmišljam kako da kroz par dana kažem profesoru kada mi bude dosađivao detaljima iz knjige da me zabole kurac za to šta je on mislio u toj knjizi i da sam došao tek toliko da bi mi dao prelaznu ocenu i da bih mogao da završim faks. Jebo te Aristotel da ti ga nagurao do grla, kad ti je on čitav život. I setih se onda da će tamo biti i klinci sledeće generacije, koji su još opičeniji u ljubavi prema tom degenu od filozofa iz Antike. Pomišljam kako će profesor da ponudi njima neko od mojih pitanja kad ne budem znao ili me bude mrzelo da odgovorim. Šta da im kažem? Da ih osvestim i nekako dokažem da se bave glupostima? Ma boli me kurčina. Reći ću idiotu od profesora da ja ne čitam Aristotela da bih ga proučavao kao ozbiljnu literaturu nego da bih tu njegovu intelektualnu masturbaciju izdeklamovao za ocenu. Boli me kurčina još jedared povodom toga šta će da mi kaže.
Prilazim ulazu u zgradu i vidim opet neku pičetinu kako pomera vrata i izlazi vani. "Ko ih jebe", rekoh u sebi za sebe (tako Sartr i mnogi drugi "mislioci", tj. masturbanti, imaju u svojim debelim knjigama izraze koji su navodno teški za razumevanje: po-sebi-za-sebe, i po-sebi-na-sebi-do-sebe-za-sebe: što više crtica - to je filozof dublji; gola falusoidna idiotija), "zar stvarno treba ovoj pernatoj živini da se javljam?" I nisam više ni tren bio u premišljanju, a one su izlazile iz zgrade kao da je unutra bio muški striptiz pa se sva pičetina iz kraja sjatila baš tu. Najzad uđoh u stan, i evo me.
M kao Modesty?
Ne dopada mi se ova šala, g. Gazivoda. Ja se upravo bojim da ponovo zaspim, a vi se šalite sa mojim ispovestima.
