Besmrtna Pesma
Nedavno sam saznao da je Miroslav Antic bio prijatelj pesnichkog kluba kojeg je moj pokojni otac bio predsednik.
U to ime, stavljam njegovu opshte poznatu pesmu, koju inache ne vezano za ovo saznanje, slusham u recitaciji nekog levog dede koji nema pojma da chita...
Elem:
---------------------------------------------------------------------------
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda ce i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znaci živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te ceka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaci vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka vecnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleca sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Vecno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlacen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte cudenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
vec kao stalni docek
i stalni pocetak budenja.
2.
A onda, vec jednom ozbiljno
razmisli šta znaci i umreti
i gde to nestaje covek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ici na groblja.
Ništa neceš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajuci se nemira
i svojih bezoblicja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zadeš
u nove slojeve razuma?
U susedne buducnosti?
Objasnicu ti to nekada
ako me tamo nadeš.
Znaš šta cu ti uciniti:
pokvaricu ti igracku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaceš me po cutanju.
Vecni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rodenja
i nekih sitnicavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znaci jedan život,
stvarno naidi do mene
da te dotaknem svetlošcu
i pretvorim u misao.
I najdalja buducnost
ima svoju buducnost,
koja u sebi cuje
svoje buducnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, cega nismo svesni,
nije nepostojanje,
vec postojanje bez nas.
3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta ce to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršace mi kroz oko.
I zemlja ce me skriti.
I korov ce me skriti.
A ja cu za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
vec samo trenutnih granica.
Jedricu nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtacu ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore buducnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao necujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visicu sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdecu u mestu, a stizacu
i nestajacu u vremenu.
Odmoricu se od sporednog
kao galakticka jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoricu se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoricu se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoricu se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni nece
ugasiti ni skratiti.
Samo cu,
obicno tako,
jedne slucajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se ociju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što pocinim,
osumnjicen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
vec novom, vecom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
vec necim drukcije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj muciti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stolecu
neko me slucajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom coveku.
Nigde toliko drukcijeg
kao u istim stvarima.
Proceprkaš li prostore,
iskopaceš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znaci biti rašcovecen.
Ja jesam deljiv sa svacim,
ali ne i razoriv.
A sva ta cudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su prorocanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Cega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
cudno drag.
Nocu kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.
Miroslav Antic
