DramatisPersonae of this forum

[Morella]

Hahaha - matorci

[Morella]

Pitanje : Dokle si stigao u igrici nerdu

[Miroslav Ibic]

meni je sve ufokusarnija ideja kolapsiranja zhivota na zemlji pod uticajem ogromnog radioaktivnog meteora sa super beta gama zracima koji ce da izazove takav zemljotres kad udari u zemlju i pozhare da cemo svi da poginemo.
zashto se to ne bi desilo sutra, ili josh danas, ili juche, ili ovoga trenutka?

[DramatisPersonae]

meni je sve ufokusarnija ideja kolapsiranja zhivota na zemlji pod uticajem ogromnog radioaktivnog meteora sa super beta gama zracima koji ce da izazove takav zemljotres kad udari u zemlju i pozhare da cemo svi da poginemo.
zashto se to ne bi desilo sutra, ili josh danas, ili juche, ili ovoga trenutka?

Zato draga Rinice, jer najveca planeta Sunchevog sistema, Jupiter kupi jedno 97 zalutalih metejora, i svojom velikom gasovitom guzicom shtiti jadnu malu Zemljicu od posrnulih svemirskih kauboja (metejora).

Mada meni je mnogo zanimljivije od meteora, ono shto ce se mozda desiti u Maju, kada puste u pogon taj jebeni gigantski kolajder Hadrona.

Postoji shansa da se stvore mini crne rupe, koje bi se pozicionirale u centru Zemlje, i pojele je.
Takodje postoji i shansa, ako neisprobana Hawkingova radijacija, ne uspe da ubije "strangelete" da se svi mi pretvorimo u veliku kosmichku plutajucu hrpu obichnih strangeleta.
Da, da...
Dodushe, shanse su nam vece no da nas lupi sada meteor a da mi to ne znamo, ali nazalost ne verujem da su ostvarljive...
Inache, shto bih povezao sa onom sektom tamo negde u Sibiru koja se zavukla u pecinu, misleci da ce se svet sjebati u Maju ove godine...
Koji debili, misle da ce ih pecina spasiti.
hahahahaha
a shto je najveca ironija, jedan deo te pecine (onaj u kojem nisu boravili, nazalost) se pocheo obrushavati, pa su morali da par trudnica izbace gore, na povrshinu, jer im se zdravlje sjebalo.

Pitanje : Dokle si stigao u igrici nerdu

Leg'o sam u 4, a keva me probudila pre pola sata, tj. u 8, tako da ne znam hocu li igrati danas, jer sam bash neshto mrzne volje. Jebeni nostardamus, jebala ga vrata.


Inache, Izdajniche, ne brini se, imash Mars u devetoj kuci. :)
U prevodu, nije da nisi sposoban da ga zavrshish, no te mrzi.

[Miroslav Ibic]

ne mora to biti zemljotres, dragi, predragi dramatis personae, to mozhe biti neshto neobjashnjivo, svi mi ne znamo kako je nastao ovaj svet, niti mnogo toga o njemu, tako isto mozhe i nestati a da mi za to ne znamo, niti kada se desi niti da li ce se desiti. i tako, sad nas ima, sledeceg trenutka nas nema.
ili, da citiram sebe: otkud znash? da ne postoji neka sila za koju ne znamo daleko u kosmosu, nevidljiva padne na zemlju, na nas, udje nam kroz kosu u mozak, i onda kroz krv svuda i onda svi prsnemo

[Truman]

Vidim ja da su Dramatis i Rino srodne dusice. :jezik:

[DramatisPersonae]

ne mora to biti zemljotres, dragi, predragi dramatis personae, to mozhe biti neshto neobjashnjivo, svi mi ne znamo kako je nastao ovaj svet, niti mnogo toga o njemu, tako isto mozhe i nestati a da mi za to ne znamo, niti kada se desi niti da li ce se desiti. i tako, sad nas ima, sledeceg trenutka nas nema.
ili, da citiram sebe: otkud znash? da ne postoji neka sila za koju ne znamo daleko u kosmosu, nevidljiva padne na zemlju, na nas, udje nam kroz kosu u mozak, i onda kroz krv svuda i onda svi prsnemo

Ja mislim da je tu, shto se tiche te nepoznate sile, najveci problem zemljina atmosfera.
Jer, ako postoji kao sila, ona ce se rasipati, i nece biti usmerena, svojevremeno slabeci dok dolazi do nas, (shto, zakljuchimo da joj nije bila namera, s obzirom da nema svest o nama kao cilju, niti da ima cilj sa obzirom na velichinu univerzuma, i njenu mogucnost prostiranja) te ko zna hoce li imati uchinak i efektno dejstvo dok dodje do nas... plus, ne bi mogla da probije zemljinu atmosferu osim ako nije odredjene talasne duzine...
 a sa druge strane, da bi prodrla zemljinu atmosferu mora biti postojano, tj. od nekog materijala, a to opet implicira da mora biti usmereno, shto josh vishe umanjuje shanse da zemlja bude cilj, tj. meta...
O, ne! Svemirski NATO

[Miroslav Ibic]

ali, vi odmah krecete sa predrasudom da je to neka materijalna sila, neki talas, ja sam htela reci, da je to neshto za shta mi nemamo odgovarajuci aparat spoznaje
naravno, sada se namece pitanje, da li neshto neslichno materiji mozhe unishtiti materiju, ili je pak razoriti, a ja odgovaram, zashto ne bi moglo?
mozhda je to neka sila, koja je saznatljiva, ali ipak neotkrivena, i koja ne podlezhe zakonima fizike kakve mi znamo, neka, nelogichna sila!

[DramatisPersonae]

Life is but a dream within a dream...
 

[DramatisPersonae]

O istini

Istina je tvrdnja da postoji, kako istina, tako i laz.
Istina, otrgnuta od kitnjastih priloga je sazeta sama u sebi, kao nepobitni dokaz samog sebe.
Dokaz koji moze da stoji naspram bilo kojih nasuprot njemu i da ne izgubi srz. Isto tako Istinu mozemo odevati sa koliko god hocemo odece, mada je ona uvek gola, i ukazuje na nepobitno.
Omotach istine, koji je kod ljudi uzrochan egzistencionalnosti istine je prechesto povezan medjusobno praveci posmatrachu sliku, radi laksheg uklapanja istine u precepciju.
Golu istinu ne interesuju druge istine, niti bilo kakve chinjenice oko nje, jer svaki materijalni prikaz je invazivan na samoreferenciju, medjutim ako bi se  poljulalo chinjenichno stanje, istine ne bi bilo, kao ni bilo chega oko nje. Znachi, stvar moze menjati svoju svrhu i upotrebu, ali svoje postojanje ne moze.
Dalje bi bio problem oko toga shta oznachava postojanje bilo kakve stvari, sa obzirom da je istina dokaz postojanja. Medjutim istina se ne vezuje za osobine nekog postojanja, vec se vezuje direktno za srz postojanja, za afirmativnu tvrdnju postojanja.
Ali istina moze postojati samo u obzervaciji, i tu bi delovalo kao da ima za funkciju da grubo opisuje granice realnosti, tj. da opisuje postojanje u svojoj prvobitnoj, nemenjivoj formi.
Medjutim, kao shto vec spomenuh, chovek pravi referencije.
Odatle nejak iskaz postojanja, i potreba za proshirenjem egzistencionalnosti istine.
U daljem pristupu istina se vezuje za osobine pojedinog postojanja, odakle se nabacuju brojni prilozi gruboj istini, praveci je mnogo finijom i fleksibilnom, radi upotrebe i korishtenja.
Dakle, istina, na stranu svoje homogenosti, dobija oblik zavisno od posmatraoca. Gde oblik nije toliko ovisan od stanja svesti posmatraoca, koliko je zapravo volja posmatraoca i njegova sposobnost ta koja vezuje istinu, tj. slika pomocu linija istine…
Dakle, istina nije totalno submisivna, i ona zbog toga ima svoj kauzalitet, kao shto i mora biti logichna, ali ne logichna u smislu da se ona izvodi iz zakljuchaka, jer to je opet slikanje istinom, nego logichna u smislu pokretacha, uzroka, samog kauzaliteta.
Sa obzirom da istina postoji za svaku stvar, pa chak i za one koje se istini dopisuju, korishcenjem logike kroz druge izjave a koje pak dolaze iz zeljene istine, moze se doci vrlo lako do pokretacha, tj. njegove vezanosti za jedinu istinitu tvrdnju o toj stvari.

Stvari imaju boju, je istina, ali kauzalitet izmedju svojstva, tj. postojanja boje, i osobe koja je u stvari reakcija tog svojstva, nije istinit.
Zbog ovog relativnog poimanja je istinu mogucno ispitivati kroz kauzalitet samo ako se pri tom iskljuchuju pojmovi korishceni za definisanje reakcija.
Znachi prouchavati silu, svojstvo, a ne predstavu, i poimanje.
Chim istina postane jezichki pojam, istina gubi svoju sushtinu upravo kroz pomenuto predstavljanje subjektivistichkim pojmovima. Znachi, posmatrati istinu kao osobinu stvari je daleko od grubog prilaza, chak je i nazadno i za osobu koja percepcira istinu.
Problem istine je u njenom uchestvovanju u relacijama stvari jedne ka drugoj, tj. u njenom vishestrukom postojanju.
Npr. Kao dokaz, tj. sklop logichkih zakljuchaka, kao svojstvo, empirijski dokazivo, kao usvojeno – chesto ne dokazivo , i u vidu idejno prenesheno. Gde iz ideje proizilaze odredjene funkcije koje proizvode istinu, naravno takva istina je lokalna, i ostace lokalna chak i ako se sistem usvoji u vecini ljudi.

Dalje, istina zaista ne moze biti samo jezichki pojam, sa obzirom da su jezik i pojmovi u njemu prenosivi, i obuhvatajuci, istina ne ostavlja dosledan i postojan trag kroz jezik kojim bi se moglo doci do njenog postanka.
Da bi istina zaista postala nije dovoljno samo uverenje ljudi o njoj, ili opshta prihvacenost ne dokazivih chinjenica. Istina mora uvek da bude na kraju logichkih putokaza, i istina mora dokazivati sebe kroz ono shto njeno poreklo afektuje. Istina se dakle odnosi na egzistencionalni pojam i pojavu neke stvari, jer se prenosti kroz osobinu/osobine pojma, medjutim iako je tachno da sve stvari koje poseduju fizichke osobine, i postoje su istinite, istina je daleko komplikovanija od prostog opazanja subjekta.
Jedna istina pribegava (usled svoje nestabilnosti, tj. ne dovoljno jake strukture) spletu drugih, istinitih pojmova uokvirenih u mrezu. Takvi spletovi su kod ljudi najcheshce formirani od prihvacenih istina koje leze u subjektivno-emotivnom dozivljaju sveta.
Zapravo, iako istina moze postojati u razlichitim formama, tj. moze se manifestovati; ona postoji u dva nachina, dakle referentno direktno tj. objektivno, i referentno indirektno, tj. stecheno – subjektivno.
Nasuprot dualnoj prirodi, sveukupna istina se bavi postojanjem tj. bivstvom.
Takodje je i jedina istina koja vazi za svaku figurativnu pojavu svoju, to da spomenuto postoji. Od daljeg utvrdjenog postojanja se istinitost gradi u dokazivanju dokazivanja postojanja. Dokazivanje istine samoj sebi je suvishno, tako da istinu na koju se obaziremo upravo pravi potreba za referencijom ka ponudjenoj istini. Dakle, chovekova istina je u stvari njegov kamen spoticanja u prichi, jer bilo koja istina koja je jednoupitna (ne iziskuje samoupotrebu ili integraciju) je otvorena modulaciji iskaza, tj. tvrdnji; ali to je samo delimichna, fragmentovana istina koja gubi poentu dokazivanja nosioca istine, jer se tu o njemu ne govori, nego se govori o njegovoj osobini (preneseno ili ne) kroz sam opshte poznati objekat, tj. istinu.
Postoje takodje i pretpostavljene, referentne istine, koje se odnose na nedokazivo postojanje tog vida istine, u tom kontekstu iskazivanja.
To su sve tvrdnje gde se istinitosti pripisuju neprirodne stvari, tj. stvari koje bi definisale istinu koja je samoupotrebljiva, i koja nije samostalna. U principu su najuniverzalno-upitne istine ljudi, upravo oni koji i stvaraju multiupitnost stvarnosti. Upitnost stvarnosti je u stvari definisanje iznalazenjem dodatnih neosnovnih namena, gde bi u prirodi stvari osnovna namena i bit istine bilo puko postojanje definisano samo jednim sopstvenim dokazom:  a to je da postoji. Tako da je celo pitanje: zashto ja postojim? U stvari paradoks. Dovodjenjem u pitanje zashto ono shto postoji, mi negiramo njegovu celokupnost, njegovu prirodnu postavku, njegovo postojanje u celosti.
“zashto” je potreba za uskladjivanjem, referencijom, trazenje namene u pretpostavljenoj okolini. Dakle, ja da bih prirodno postojao ne moram da mislim, ne moram da se krecem, pricham, da dokazujem svoje postojanje sebi, jer je moje telo svesno da postoji bez svega toga, i bez ikakvih njenih osobina. To je bit stvari. Postoje i takozvane pretpostavljene istine, tj. postojanja koja su izvedena iz necheg apstraktnog, necheg bez svojstva i forme postojanja, a pak do zakljuchka postojanja spomenute stvari, tj. do pretpostavke da je to istina se dolazi kroz ono shto bi u normalnom sluchaju bilo podstaknuto formom, dok se u ovom sluchaju preko tih “zakljuchaka” dolazi do forme, tj. pretpostavljene forme (koja se kroz kolektivnu svest propagira i opshte prihvata) i s time “dobija” postojanje, tj. istina.
Takve fiksacije postoje u razlichitim delovima, razlichitih grupacija ljudi… Dakle takve istine su lokalne, obichno vezne za pojam ili ideologiju shireci svoj uticaj, tj. pripadnost.
Realnost je mnogo dalekoseznija od definisanja pomocu pripadnosti.

[DramatisPersonae]

O Sazaljenju


Ljudi su skloni sažaljenu. To je možda posledica neuklopljenosti unutrašnjeg sveta (osoba kao ličnost, i sve van nje koje vrši uticaje) sa onim  predstavljenim tj. recimo, realnim.
Logično zar ne? Iz ovog primera se izdvajaju konflikti u većini, koji i proizvode nusprodukt: „ranu“, tj. bolno mesto u konstrukciji onoga na čemu počiva razum. Produkt tj. pozitivna strana konflikta se nalazi u inerciji, snazi koju nam taj konflikt, ta uopštena borba daje. Jer svaki problem upravo postoji ili postaje samo da bi bio razrešen i prevaziđen. Međutim, razni konflikti nisu slične prirode kao i sažaljenje. Tačnije jad i tuga koju osećamo a ispoljavamo, bilo to pred našim ili tuđim očima, jeste sažaljenje. Sažaljenje koje možda samo izgleda kao uzrokovana tuđim jadom je u stvari jad prenesen na druge sa izmenjenom osnovom. Naime, u prenosu nije uključen i bol, uzrok jada, pa je samim tim jad dobio hipotetičku definiciju u osobi u kojoj je prenesena i postaje automatski sažaljenje. Sažaljenje je slabost, onaj ko ga ima previše (u slučaju sažaljenja iz saosećanja) dozvoljava da drugi manipulišu njime, tj. menjajući mu predstavu, izmene i izvršni zaključak i velom zajedničkog osećanja pokriju i obmane čoveka. Vrlo pokvarena stvar je svesno poigravanje sa tuđim emocijama, tj. rušiti ljudima barijeru postavljenu između utisaka emotivnog i racionalnog sveta. Naime racionalni svet će uvek ograničavati uticaje na emotivne slojeve ličnosti i tim blokadama učvrstiti karakter u ličnosti i zacrtavati predodređene tipične akcije. Sažaljenje, kao i svako zlo, je tipično po tom što je društvena pojava, koja se uglavnom javlja sa poentom, nekim ciljem, međutim taj cilj joj nije u prirodi, pa se stoga javlja i bez definisanog i određenog kraja, pa ostaje često i kada se njena glavnina istroši u svom nastupu, ako je uspešno probijena barijera ličnosti ka emotivnom podudaranju/vezivanju. Kao i svaka predstava, eminancija jada, tj. sažaljenje i njena uspešnost se meri količinom prenete emocije, impresijom na gledaoca (treće lice, pojam, gde je prvo lice uzrok jada, tj. nevolja, drugo lice koje trpi, podnosi jad, i treće lice ono koje upija jad, bol i nesreću koja nije situacijama njemu predodređena, već čisto svesnom ili ne svesnom potrebom drugih)
Međutim, pored svesnog korišćenja sažaljenja, česta pojava je i ne svesno tačnije automatizovano sažaljenje. Ono se javlja i u uobičajenom društvenom okruženju, gde će ljudi na neki način nesvesno izazivati jad, iznositi svoju nesreću, i koristiti se njom. To je postalo čak toliko globalno da u retko kom društvu ne postoji sažaljenje, pak se u nekim krugovima ono smatra i kao uslov za prihvatanje. Doduše ovo jeste zbog toga što čovek uvek stremi masi, ali retko koja masa je egzistirala zbog dobre stvari, zbog vrline, no uglavnom zbog jada i nesreće. Ljudi se pronalaze međusobno u jadu i nesreći, što je sasvim normalno, jer život jeste nesreća, pa čak je i bolan u fizičkom smislu više no smrt. Ljude koji nisu začinjeni i zasićeni sobom interesuju drugi ljudi. Zaista, ljude interesuju ljudi.  Jer kao što oko samo sebe ne ume da vidi, tako i čovek, da bi postojao i bio svestan sebe mora da posmatra druge ljude. Čovek koji puno pati, je skoro sigurno onaj koji sebe namerno odseca od drugih, ili ima već izgrađene stereotipe za određene klase ljudi, te ga u suštini drugi ljudi malo interesuju, pa njegov „Bol“, unutrašnjeg mu sveta, raste u njemu i guta mu, tačnije „lepi za sebe“ razne ljude, predmete, situacije, ali uglavnom ljude, jer se oni javljaju kao glavni uzročnik. Baš zato će čovek i mnogo bolje primiti  iznet jad, no iznetu vrlinu koja je potencijalna opasnost po njegov integritet ličnosti, jer u ovom suprotnom slučaju gde čovek oseća jad koju je i sam iskusio na sebi, veliča njegov ego jer je ličnost dobila potvrdu da je izabrala dobar način da prevaziđe ono što mi posmatramo oko sebe, pa onda automatski smatramo sebe vrednijim, jer pretpostavljamo da umemo pomoći onima u nevolji. Ljudi koji svesno iskazuju jad, tj. traže sažaljenje, oni u stvari teraju druge da im se približe ne bi li im oni dali ruku. Takvi ljudi su vrlo često svesni svoje situacije, i svojeg uticaja na nju. Savršen čovek je onaj koji ne samosažaljeva sebe, niti druge,niti otkriva svoj bol. Jer ako nevolje i bol koje nam život neprestano dostavlja, budu savladane unutar čoveka bez potrage za utopijom, utoliko je ta ličnost veća, kompletnija, ili u najmanju ruku spremnija, što opet pokazuje veću vrednost čoveka. Empatija je osobina zajednice, dok sažaljenje spada u produkt zajednice, jer empatija je ipak sposobnost jedinke i njene individualne psihe. Dok je empatija čistiji dokaz postojanja one „sile“ koju bih rado nazvao „kolektivna svest“ da i ona sama nije  manifestacija nečeg većeg, samosažaljenje takođe crpi svoju snagu iz te sile, samo što je ona zaprljana ličnim rezonovanjem, zaprljana je ličnošću i željom osobe za svojom individuom. Na kraju krajeva, spektar bola koju empatija poseduje je umnogome širi od samo/sažaljenja sa kojim bilo ko može raspolagati. Problem sažaljenja doduše dolazi sa imponovanjem svoje ličnosti. Dakle, ličnost može imponovati svoju psihu drugima kroz namerno prouzrokovanje sažaljenja, i tim kvariti balans u društvu, tj. zajednici; ili pokvareni prenos sažaljenja može biti u percpeciranju neaktivnog jada, i svojom pozicijom uzdizati sebe iznad drugih. I u jednom i u drugom primeru društvo pati zbog jedne osobe. Ljudi vole da uče iz grešaka, ali nažalost samo iz onih koje iziskuju vrstu ili mentalnog ili fizičkog jada. Još bolje, mnogi vole da sažaljevaju druge, samo povećavajući svesno način bliskosti sa nepoznatima da bi sebe dokazali, tj. sebe naučili nečemu. Mnogi to rade tako što povezuju svoju ličnost i svoje postojanje (kojeg smo jedino i zaista svesni). To je takođe jkedan od mnogih skrivenih motiva sažaljenja i neistinite bliskosti.
Ali sa ljudske strane, sve je humano, pa čak i loše stvari. No, to ipak zailazi malo dublje u ljudski moral, za koji neko smatra da je upravo sažaljenje osnova koja je u čoveku (tj. ne osnova sažaljenja, već sažaljenja u precepciji čoveka)

[DramatisPersonae]

O Muzici

Jedna mala stvar koju sam primetio da sve više uzima zamah među ljudima jeste muzika. To jeste tako kompleksna tema sa obzirom da je ona u ljudskoj prirodi, ali opet ću ponoviti ono razgraničavanje simbioze jer ja po prirodi jednostavno ne umem ostati ravnodušan, da li mi dozvoljavamo da muzika previ nas ili mi pravimo muziku? Nus produkt su svakako socijalno-društveni oblici subkultura i raznih društvenih struktura; no na našu sreću ili ne sreću načela i ideje različitih podkultura se raspliću i utapaju se u svakodnevnicu normalnog čoveka. Pa stoga dolazi do lažne tolerancije tuđih ideja, uslovljeno time što više nema rivala ili konkurencije koja će biti jasno izražena. Tako da danas „moderni zvuk“ teži da pokupi samo površinski vidljive motive, i sastavi ih u jednu „frankeštajn“ generaciju. Svakako ona mora biti emotivna, sa obzirom na to da današnji način života izoluje ljude, mora težiti  nekom čvršćem zvuku sa ne obaveznom agresijom jer nas samo-oslanjanje u moru pustih ostrva može goniti samo na samokritiku i očajanje. Tu se lome 2 vrste karaktera, oni koji žele i oni koji ne žele. Oni koji žele će definitivno utvrditi u sebi onu liniju agresije u muzici za koju su stvoreni, dok oni koji ne želle mogu sebe podsećati svesno ili ne svesno (češće ne svesno) da su stvoreni da pate i večno plivaju morem pustih ostrva. Treća stvar je da svakako ne sme imati veze sa realnošću. (što je doduše nekako urođeno u srž postojanja muzike) Današnji svet se slabije suočava sa problemima jer često su oni u nama samima, tako da mora postojati u mešavini utopije i protagonisti i radnja preko koje mi možemo udaljiti sebe od realnosti, ali radnja mora biti realna na nekom nivou, da bi bila sigurna i da bi sebe često zavarali stvarajući lažne osećaje ponosa ili sličnih emocija koje su vezane za takvu stvar. Takav način bežanja se može primenuti i u muzici, samo je potrebno izabrati  pogodni napravljeni svet koji će odgovarati emocionalnoj razvijenosti kruga slušalaca; često se trebaju koristiti najosnovnije ljudske emocije, jer one prave fizičku zavisnost koja se temelji na psihičkom nivou.
(Osnovne emocije čoveku služe da bi ga uputile, uvele u život, postojanje, te stoga nas one delimično i uče dobru i zlu, i stoga nam menjaju karakter. Fizička zavisnost se nalazi u izmeni načina života što je uzrokovano promenom tj. impliciranjem psihičkih stanja samim tim menjajući tok naše percepcije i ultimatno interakcije.)
Muziku su ljudi dalje predstavljali kao mamtematički izraz mozga, koji takođe može izazvati ili biti izazvana određenim dešavanjima, situacijama, mislima. Da pojasnim, mozak reaguje na zvukove, nadražaje, stvarajući (kao i za sve ostalo) određene impulse čiji se intezitet, količina, jačina i ostalo tumači kao odrednica u delu koji će napraviti sliku, izazvati određenu reakciju, pobuditi određenu emociju (ovo zadnje kao prvo).

[DramatisPersonae]

Foton ne moze da se podeli!
Za foton ne postoji anti - chestica!
Utvrdjeno je da foton moze da "bira" kako ce da se ponasha!
 

[DramatisPersonae]

Za foton ne postoji anti - chestica!

Veruje se da je univerzum nastao ne jednakoshcu tj, da je u principu postojala jedna chestica materije vishe no antimaterije.
I u principu svaka chestica na ovom postojanju ima svoju anti chesticu, opshtu suprotnost, koja kad se priblizi svojoj normalnoj chestici desi se unishtenje, tj. obe se pretvore u energiju

[DramatisPersonae]

Pederast na engleskom znachi chovek koji jebe malu mushku decu.
Vrlo zanimljiva podudarnost sa nashim pederima, zar ne bi ste vi rekli?