Domaci Izdajnik

[Lvzifer]

I tako danas razmišljam sam u stanu, na petom spratu skoro prazne zgrade... u ovom stilu: "Neke devojke je dobro probati, a neke ne. Jer, s jedne strane, ne bi bilo loše biti blizak sa svim tim ribama, a s druge, šta bi onaj ko ih potom želi uzeti za ozbiljno?"

I tako opet zagnjurih u depresiju.

RINO, DJUBRE JEDNO ZENSKO! JEBENA FEMINI-LEZBEJKO! VIDI STA URADI COVEKU!

[Miroslav Ibic]

fak ju bič

[maelstrom]

Vidim da je zbog konkurencije u neurozotropiji i g. kenjkenj zapodjenuo, u svom stilu, uvijek popularnu temu seksa 

[maelstrom]

"Neke devojke je dobro probati, a neke ne. Jer, s jedne strane, ne bi bilo loše biti blizak sa svim tim ribama, a s druge, šta bi onaj ko ih potom želi uzeti za ozbiljno?"

Suočen s problemom (da, jednom imah cilj) ipak sam se povukao nakon što sam dospio do točke neizbježnog masovnog uzimanja zaozbiljno. Ta točka trebala bi nositi ime po nekom skandinavskom istraživaču i njezin bi zvuk morao izazivati strah kao "el chupacabra" ili "variola veris".

[Lvzifer]

ja ti kazem... prdni i opusti se... biblioteke su kul za muvanje riba.

[Domaci Zdajnik]

Prisetio sam se večeras u bilijar klubu kako sam nekad razmišljao o ovima koji igraju. Jedan drži štap gotovo horizontalno, i tako nagoveštava da je njegova teritorija neprikosnovena, da će za nju ujesti. Drugi ga drži uz telo, odmah ispod brade, a dole između stopala; taj kao da vodi računa o drugima, kao da govori: izvolite, možete proći ovuda, slobodna je zona. Neki štap drže dijagonalno, dole u blizini stopala, a gore duž opružene ruke; takvi glume čuvare, one kraljevske vojnike s puškama, ili savremene gorile koje umesto pesnica ili pištolja koriste štap.

Ima potom onih koji loptice udaraju jako, i uvek tako, čak i nakon nekoliko slučajno ubačenih crnih (osmica), odnosno izgubljenih partija. Oni to isključivo čine u prisustvu devojaka koje odmah po tom zvučnom zamahu štapom okreću glavu da vide ko je to tako snažan u prostoriji. Drugi igraju toliko lagano da se čoveku učini da su sasvim nemoćni; takve devojke neće primetiti, jer oni se slažu sa onim mladićima koji štap drže ispod brade, te izgledaju mekano, previše nežno za ukus prevrelih hormonoidnih ženki. Postoje i oni koji su tu da bi pobedili svoje protivnike, te uvek igraju s obzirom na to kako situacija zahteva.

Interesantno je primetiti i kakvo držanje imaju igrači u vreme neposredno pre poteza. Ima onih koji se ne saginju dovoljno, nego odmah odvale po loptici, te pokazuju kao da im je igranje bilijara neko nametnuo, kao da im je na pameti nešto sasvim različito od tog mesta i te igre. Drugi se brzo koncentrišu, sagnu, i odigraju; takvi nam nisu interesantni. Postoje, međutim, i oni koji se dugo nameštaju, kao da neguju lopticu i štap; to su oni koji obično igraju lagano.

Ovi koji štap koriste kao oružje, ili makar simuliraju ratobornu situaciju, ti koji razvaljuju po lopticama kao da demonstriraju koliko su moćni u krevetu, jesu agresivni karakteri koji dominiraju društvom, koji su socijalno i psihološki idealni, koji ne filozofiraju preterano, koji su praktičari i koji lako prolaze kroz život. Oni često izlaze iz dobrih automobila, pre no što upadnu u Klub, i vodaju devojke koje šljašte.

[maelstrom]

Zaboravio si naglasiti da ti koji igraju brzo, snažno i odlučno, obično igraju loše.

[maelstrom]

Ovi koji štap koriste kao oružje, ili makar simuliraju ratobornu situaciju, ti koji razvaljuju po lopticama kao da demonstriraju koliko su moćni u krevetu, jesu agresivni karakteri koji dominiraju društvom, koji su socijalno i psihološki idealni, koji ne filozofiraju preterano, koji su praktičari i koji lako prolaze kroz život. Oni često izlaze iz dobrih automobila, pre no što upadnu u Klub, i vodaju devojke koje šljašte.

Da znaju igrati tada bi pogađanjem u rupe, a ne odvaljivanjem po loptici demonstrirali koliko su moćni u krevetu.

[maelstrom]

Zapravo, što više gledam ovakav razgovor, to mi se više čini da je odraz dekadencije same. Kao da ljudi više nemaju volju ostvariti ono što žele. Oni žele komunicirati, ali otuđenje je toliko da je komunikacija zaboravljena. Siguran sam da je g. Kenjkenj sposoban za komunikaciju, da je on čovjek koji nije otuđen od sebe, ali se svejedno od sebe nastoji otuđiti i sve to samo da bi uspostavio nekakvu kvazi-komunikaciju sa "parčetom mesa". Upravo suprotno, trebao bi zauzeti dominantan položaj, pokazati i nametnuti sebe na početku razgovora, a mislim da je on jedan od ljudi koji kroz nekoliko žustrih rečenica umiju ocrtati svoj karakter. I to zato što ga imaju. Ali ne, on ipak odabire utapanje u bezličnosti. . .

Da je ovaj razgovor nekud i pošao, ja ne znam kako bih, na vašem mjestu, mogao dalje razgovarati i otvarati se pred drugim, sve zbog stida pred početkom razgovora.

[Truman]

Izdajnice, otkuda si unapred mogao znati da je u pitanju komad? Evo i ja studiram ekonomiju, znam da na tom faksu ima i devojaka koje imaju nivo. Da ne mislis da malo preuranjeno procenjujes ljude?

[Otrovni Starac]

Jasno, Maelstrom.


Enivej. Htedoh da napišem još juče, da priznam nešto jako važno, ali koga je briga za to. Tako da ostavljam to za neku drugu priliku. Marketinški je dobro da se inkubira interesovanje, pa tek onda izaći svečano pred narod.


A evo još jednog izliva idiotizma koji želim podeliti s vama, precenjena gospodo. Radi se o jednom razgovoru od pre nekoliko minuta, kada je gospodin Kenjkenj, onako uzavrele krvi, željan nekog primitivnog parčeta mesa kontaktirao neko parče sa lokalne pijace. Uz govor biće i komentara. Komentar je u kurzivu, u zagradi.


Komad


Izdajnik: Haj

(Gospodin ne sme da se obrati svečano, jer pokušava prići komadu na snishodljiv način, tako da se ovo ne bi uplašilo i pobeglo. Nekada se znao obratiti onim "Dobra noć", ali je lekcija više neg dobro naučena.)

Komad: Ćao!!

(Gospodin razmišlja: Ovo me podseća na one žene sa jučerašnje TV ankete. Kako je moguće da se neko smeje pred kamerom, i misli da time izgleda lepše? Je li stvarno potrebno učiniti takav fizički pokret ili gest, žrtvovati vizuelno inteligenciju, ne bi li se učinio lepšim, prijatnijim za tuđe oko? Ali, samo malo, ovde imam Komad koji me čeka.)

Izdajnik: Kak je? Iz Niša si?

(Ovo "Kak je?" pokušava da pobegne od "Kako je?" jer me to čini naročito nesrećnim, pošto sebi izgledam kao gomila retardiranih klinaca iz kraja. Međutim, pošto želim da se Komad ne uplaši, moram makar ličiti na njih. Otud ovaj hibrid od rešenja, ili polovično rešenje. A "Iz Niša si?" je vrhunac snishodljivosti. Dabome da znam da je iz Niša, ta ovo je niška pijaca. Ali je savršen način da se bude na istom nivou. Ili makar preruši u takvu jednu nakazu.)

Komad: Da iz Niša sam.

(Komad ne vodi računa ili ne zna gde se postavljaju zarezi.)

Izdajnik: Studiraš?

(Preuranjeno, ali više nužno s obzirom na to da mi je strpljenje popustilo. Morao sam krenuti u juriš, spoznati dimenzije komada, mogućnosti za preoblikovanje i preobražaj. Znao sam da se nakon ovako inteligentnog i zahtevnog pitanja može čuti samo večni muk.)

Komad: Da. A ti?

(Oh, bože! Odgovorila je! Na korak smo od oltara! Ali koliko je potrebno biti krut u razmišljanju da bi se odgovorilo samo sa "Da", dakle, kvantitativno, a ne pretpostaviti da je pitanje nosilo u sebi i pitanje: "I ako sutdiraš, šta studiraš?" To vam je kao kod onih prostih rečenica koje u sebi - barem za one koji znaju čitati - sadrže i prosto-prošireni deo, koji se obično prećuti.)

Izdajnik: Da. I ja studiram. A šta ti studiraš?

(Naravno, ovde bi bila gruba pogreška reći odmah o kakvim se studijama radi. Bitno je da prvo Komad rekne. Bitno je ne toliko zbog kvalitativnog značenja odgovora, nego radi kontinuiteta stila razgovora, tipa "jedno javljanje, jedna reč". Suviše reči, suviše implikacija, suviše inteligentno. Dakle, opasno za komunikaciju na pijaci.)

Komad: Trgovinu i bankarstvo. Ti?

(Može li gospodin da bude razočaran ovakvim odgovorom? Naravno da ne. Zar ne bi više razočaranja bilo da je kazala da studira sociologiju ili filozofiju? Uostalom, sjajno je što uopšte studira.)

Izdajnik: Filozofiju.

(Gospodin više ne reaguje kao da je zainteresovan. Njemu je mučno od dosadašnjeg razgovora i ne bi mu škodilo kad bi se ovde završio. Zato je slobodan reći istinu.)

Komad: Nisam ni sumnjala!

(Oh, zar je moguće da Komad ume to? Mislim, da sumnja? Ali, čekaj, čekaj, na osnovu čega to nije ni sumnjala? Šta sam ja to tako duboko rekao da bi došla do takvog zaključka? Možda mi je pročitala misli za vreme razgovora. Ili joj se i ovakav razgovor učinio preterano umnim? Oh, kakva jadnica. Mora da su je do sada za vreme razgovora uobičavali bičevati.)

Izdajnik: A čime se još baviš, pokraj trgovine i bankarstva?

(Onako, usput, ili s nogu, kako se to kaže.)

Komad: Skitanjem.

(Kraj razgovora.)

Ovo je neka nova forma drame. Zaista sjajno i originalno napisano.

[Domaci Zdajnik]

U pravu ste, g. Maelstrom, kad kažete da je razgovor odraz dekadencije same, a u stvari nemogućnosti komuniciranja, kao posledica učenja, odnosno stagnacije ili kulturne i duhovne retardacije određene osobe. Mislio sam otvoriti posebnu temu na kojoj bi se moglo govoriti ili bismo navodili primere te nemogućnosti da se komunicira sa tzv. normalnim svetom, koji je u stvari svet inercije, neumnog, ili duha vere.

Imao sam prilike govoriti sa jednim malo inteligentnijim bićem no što je ovo, i konačno na kraju razgovora mi je kazalo sasvim iskreno i nekako plašljivo: "Znaš, iako sam stekla pozitivno mišljenje o tebi, mislim da se čudno ponašaš. Plašiš me." To je onaj momenat koji vi spominjete govoreći o tom čudnom hibridu, koji nije ničija razina, nego je neko čudovište koje se nikome ne može dopasti. I ne bežim od toga, pokušavam to da posmatram iz neutralne pozicije. Čudim se mogućnostima tog čudovišta da menja oblike s obzirom na osobu sa kojom komuniciram.

Izdajnice, otkuda si unapred mogao znati da je u pitanju komad? Evo i ja studiram ekonomiju, znam da na tom faksu ima i devojaka koje imaju nivo. Da ne mislis da malo preuranjeno procenjujes ljude?

Ne, g. Truman, ja sam već mnogo pre odgovora koji je vezan za studiranje stekao sliku o kakvoj se osobi radi. Čak i kod onog "Ćao!!" nagovestio sam da je razgovor završen, i da se još jedino može eksperimentisati. Međutim, istina je da potcenjujem ljude koji studiraju ekonomiju, bankarstvo i sve vezano za to, jezike i prirodne nauke. Kad kažem da ih potcenjujem mislim pre svega na potcenjivanje u toku razgovora koji je vezan za društvenu nauku, politiku ili filozofiju, ali ne kao ljude sposobne da nešto valjano učine.

[Truman]

Izdajnice, upravo me to i zanima. Kako si uspeo unapred, pre nego sto si sa njom i progovorio, da znas kakva je osoba? Crte lica, oblacenje ili nesto trece?

[Ljubo Gazivoda]

Možda je bio pijan.

[Domaci Zdajnik]

Ćao!!!

Napisana reč nekad ima dublju notu nego ona izgovorena, pogotovo kad izgovaraju i pišu oni nevični toj stvari, oni koji nisu još postigli da budu vešti pisci ili govornici. Ako devojka napiše jedno "Ćao", i ovde ispiše još dva ili tri uzvičnika, meni je već jasno da je to neka osoba koja obraća pažnju na površne stvari. Zamislite, zašto bi ikome palo na pamet da znak uzvike, a to znači znak pažnje, stavlja u tom sasvim nevažnom momentu? Ja ću staviti znak uzvike onamo gde želim nešto naglasiti, nešto potencirati. Ali zašto potencirati jedno sasvim bezazleno "Ćao"? Koga je, pobogu, briga za to "Ćao"? Staviću, ako baš hoćete i insistirate, znak uzvike uz "Ćao" u slučaju da se želim podsmevati onima koji toliko pažnje pridaju tom "Ćao".

Sada ćete me pitati kako to da sam mogao biti toliko bezobrazan te nisam pretpostavio da bi ona isto tako mogla ismevati to "Ćao". Vidite, to zaista važi kao argument protiv mene. Nisam uzeo u obzir mogućnost da je osoba ironična, ali je ta stvar postala sasvim jasna onda kad nije znala u razgovoru dodati zarez, i time pokazala da se ne radi o osobi koja je često pred stranicama knjige. I konačno odgovor "Da" na pitanje "Studiraš?", koje već daje kompletnu sliku balvan-osobe, takve koja ne promišlja ništa dalje od nosa, odnosno ne daje nikakav dalji odgovor, niti ume da izvuče potpitanje iz onoga što se postavlja kao glavno. To su one osobe koje ne samo da ne znaju razmišljati dijalektički (ja tebi, ti meni, pa opet ja tebi), nego je to ona osoba koja jedino još zna da se sačuva na ulici da ne bude pregažena od strane nekog vozila. Toliko daleko seže mogućnost mišljenja takvih bića. I sve to se lako daje na "papiru", dok se u svakodnevnom govoru na ulici tako stravični nedostaci ne mogu uočiti kod osobe. Možda biste u tu svrhu morali da potrošite čitavih pola sata sa takvim bićem u nekom kafiću, bilijar klubu ili na sedištu gradskog autobusa.