Sta je kic

[debeli dud]

Sta je kic? Da li je umetnost ili antiumetnost? Za koga se prave kic predmeti? Sta definise kic i kic predmet? Kako ga prepoznati?

Da li uopste o kicu mozemo da diskutujemo, da li postoji kriterijum?

Da li je nesto kic ako ima karakteristike kica, a deo je visevekovne tradicije?

[Plodni bizon]

Sta je kic?

Najkrace: razradjena forma bez sadrzaja.

Da li je umetnost ili antiumetnost?

Vise antiumetnost nego umetnost. Ali zavisi od toga kako odredimo umetnost.

Za koga se prave kic predmeti?

To je vec sociologija umetnosti... U pocetku, kic je izumljen da bi zadovoljio los ukus uglavnom umetnicki neobrazovanih burzuja. Kasnije je to postalo deo masovne kulture.

Sta definise kic i kic predmet? Kako ga prepoznati?

Isto kao kod pitanja sta je kic. Uglavnom postoji kic predmet, mada meni izgleda da postoji i kic ukus.
Prepoznaje se tako sto izgleda kao umetnost, ali nista ne govori. Kao da vidis glupog coveka. Lici na coveka, ali se ne ponasa kao covek.

Da li uopste o kicu mozemo da diskutujemo, da li postoji kriterijum?

Kic se pobedjuje diskusijom o njemu. Stite ga oni koji kazu da o ukusima ne treba raspravljati.

[provincijalac]

kic je sve sto ima zig lokalnog i nacionalnog. kic je nacionalna ili lokalna knjizevnost, slikarstvo, fotografija, sve sto ne komunicira sa univerzalnim vrednostima.

[modesty]

Kic i Shund je, recimo soba koja ima zebrasti tepih, zlatno ogledalo koje imitira stil, recimo secesije ili Luja 14-og, ako znas na sta mislim, zatim ima neke tigraste zavese i zatrpana je detaljima koji mogu biti i skupi i vredni, ali potpuno neukolopljeni i besmisleno nabacani... Takvih kuca, sto je najgore ima, a poseduju ih uglavnom "estradni umetnici" koji se isto tako proizvode shund... Recimo, bas veceras sam slucajno na TV-u videla Indiru Radic, ako znas ko je... Reci njene pesme idu, nesto u stilu-ko ne bi voleo da ima devojku koja izgleda kao ja... Eto, to je takodje jedno shvatanje koje se uklapa u Izdajnikovu tezu o necemu sto nema sadrzaj... U tim recima ce se pronaci gastarbajter ili tako neko ko "bi voleo takvu devojku, koju bi svaki voleo, jer ona tako izgleda", a kako izgleda? E, to kako ona izgleda je prilicno kic, iako pokusava da prati svetski trend koji pri tome furaju devojke koje bi mogle da joj budu cerke, a koji je takodje vrlo cesto kic... Neukus, to je kic, takodje...  Ne bih volela da ispadne da imam nesto protiv Indire licno, mozda je ona divna zena i osoba, ali prosto sam je navela, jer sam je videla slucajno veceras i bas mi je zaparala oci, iako je u tom momentu spomenula kako je vazna zdrava ishrana, eto, to je pametno rekla... Nije ni ona zena kriva, nego je masa ta koja se prima na to, a to ti takodje govori o stanju u zemlji... "Estradni umetnici" kasnije mogu sebi da priuste edukaciju, jer skontaju da je vreme za promenu, pa masi prodaju jos jeftinije fore i profitiraju. Dobar primer je i Zeljko Mitrovic koji slusa klasiku i rock, a prodaje Grand Paradu... Covek je ukapirao gde je business...

[Truman]

Kic je kad vidim curu u tigrastoj haljini. Moze da izgleda i savrseno ( sto je naravno subjektivno ), ali kad vidim da se tako obukla...

[Plodni bizon]

Sa bloga B92 prenosim jedan tekst ispod kojeg se potpisuje "dracena". Podvuceno, iskrivljeno i podebljano su moje intervencije. Tekst vredi procitati, dosta se moze nauciti o kicu.

Kič kao pseudorealnost

Koliko je strategija kopiranja u privredi i nauci korisna i poželjna uvek kad obećava dobre finansijske ili neke druge efekte, a naročito ako obećava sticanje novog znanja, toliko je u umetnosti imitacija potpuno neprihvatljiva iz estetskih i izuzetno štetna iz socioloških razloga. (Ovde nije reč o reprodukcijama i sl.) Imitacija umetničkog dela nema umetničku vrednost i nije ništa drugo do kič.

Svet je prosto preplavljen svakakvim trashom koji pretenduje da bude umetnost, ponekad solidno reklamiranim i vešto plasiranim na tržištu. On je neminovnost bio i ostao, ljudska civilizacija ga verovatno nikad neće iskoreniti do kraja, jer će uvek postojati jedna vrsta ljudi koja ga rado konzumira. Neće ga nestati čak ni ako jednog dana na nekom delu sveta zavlada "potpuno blagostanje", ako je tako nešto moguće, koje će svakom pojedincu obezbediti vrhunsko obrazovanje. Jedino čemu se možemo nadati i čemu moramo stremiti je smanjivanje broja ljudi koji ga konzumiraju.

Zabranjivati ili sprečavati produkciju kiča je potpuno beskorisno, jer se pravi uzroci nalaze na strani korisnika, a ne proizvodjača. Siromaštvo, nizak stepen obrazovanja, nekultura i neznanje u okruženju podloga su za cvetanje kiča. Dobro obrazovanje kroz koje se stiče znanje o umetnosti i kulturi, jedan je od uslova za dobar ukus, mada ne i jedini. Ima i bogatih, vrlo obrazovanih ljudi koji povremeno konzumiraju lažnu umetnost. Kod njih je verovatno u pitanju zamor od ozbiljnog obrazovanja, stroge discipline i "previsokih" kriterijuma svakodnevice.

Bekstvo u kič je ipak najčešće posledica slabog identiteta i unutrašnje praznine. Kroz njega se stiče pseudoličnost i živi pseudostvarnost. Slab identitet tu pronalazi svet u kom će se osećati sigurnim. U pseudosvetu kiča vlada pseudologika (npr. sa ispreturanim redosledom dogadjaja, zamenom uzroka i posledica i sl.), koja ima funkciju da taj svet bude bez dilema i pitanja. U njemu se može ostati hladan prema doživljenom bolu, zamrznutih osećanja i okamenjene svesti. Svaki uvid u pravu realnost (po Aristotelu katarza) bi bio razbijanje ove iluzije, što bi rezultiralo otapanjem leda i aktuelizovanjem zamrznutog bola. Zato kič ne trpi iskrenost, čak ni uvijenu u humor.

U kritici kiča kulturna elita se često baca drvljem i kamenjem na sentimentalnost. Mislim potpuno neopravdano, jer prikazati iskreno svoja najdublja osećanja meni ni malo ne liči na kič. Naprotiv. Kič beži od poniranja u dubinu osećanja. U njemu se uvek bez izuzetka radi o "osećanjcima", kako je to lepo nazvao Niče. To je površni prikaz ličnosti i emocija koji ne može da zaboli, nego ublažava bol i teši.

Pogled na svet čovek počinje da gradi od prvog dana života u porodici. Politika preko obrazovanja, medija, kulturnih mera itd. nameće drugi sloj. Zdravo blagostanje u porodici i državi pogoduje dobrom ukusu. Medjutim, za dobar ukus nije neophodno živeti medju Van Gogovim originalima. Dovoljno je samo da se u porodici razlikuje istina od laži ili bar da se dete ne odvaja od svog prirodnog osećaja za istinito. Ako dodje do ovog odvajanja, znatno se umanjuje sposobnost samostalnog rasudjivanja, svesti o sebi i samopoštovanja. Takvo stanje čoveka čini lakom žrtvom kiča u kom on traži utehu i po mogućstvu opijenost ("balzamovanje duše"). Samoobmanjivanje, eskapizam, nesposobnost da se čovek izrazi i ostvari, različiti kliširani stavovi su baza za kičerski ukus.

Druga vrsta konzumenata kiča su bezazleni ili beskarakterni ljudi koji su zapravo indiferentni prema umetnosti, mogu živeti bez nje, ne osećaju ništa u dodiru sa umetničkim delom, pa ih ne zanima ni cepidlačenje oko razlike izmedju umetnosti i kiča. Ovde se postavlja i jedno moralno pitanje: do koje mere je moguće biti indiferentan, a da se ne prekorači granica neodgovornosti, odnosno nemorala. Takodje je veliko pitanje psihičkog zdravlja izrazito indiferentnih osoba.

Iako slabog identiteta, ljubitelj kiča nije duševno bolestan, jer on za razliku od bolesnog čoveka sam bira da živi u iluzijama. On je čak dobro integrisan u društvo. Pritom mu uopšte ne smeta činjenica da ne prihvata realnost. Kod njega se zapravo radi o brižljivo negovanom neznanju o realnosti koje on često vešto skriva od okoline, jer je svestan da će loš ukus naneti štetu njegovom ukupnom ugledu u okolini.

Osnovna karakteristika kiča je, dakle, da je on neistina. Laž koja služi samoobani je njegova suština i ona mu daje upotrebnu vrednost. Zbog nje on nastaje i zbog nje se konzumira. Nezavisno od toga da li iz lukrativnih razloga ili zato što je i sam žrtva kičerskog odnosa prema životu, proizvodjač uvek ima svest o pravoj realnosti tj. istini o svetu, ali je u svom proizvodu namerno prikriva, zataškava, ulepšava, šećeri ili na drugi način začinjava, već zavisno od ciljne grupe i prilika. Zato, iako objektivni estetski kriterijumi za procenu kiča ne postoje, prosečno upućen i obrazovan čovek relativno lako uočava razliku izmedju prave umetnosti i kiča ako delo posmatra sa aspekta njegove istinitosti i iskrenosti autora. Od pomoći može biti i staro pravilo da umetnost prestaje tamo gde počinje efekat, želja da se posmatrač fascinira i dominacija izražajnih sredstava nad sadržajem.

Sve u svemu, uzrok kiča nije samo nedostatak ukusa, nego ukupnog vrednosnog sistema. Zato ne čudi što je Srbiju devedesetih godina kič prosto preplavio. Ako se omalovažavala i potiskivala istina o svemu, kakvu ulogu je mogla da ima umetnost čiji je glavni sastojak, cilj i svrha postojanja istinitoto i iskreno prikazivanje sveta?

[Branko]

   Sa stavom da je kič neistina ili laž se slažem. Čovek društva je okružen veštačkom sredinom koja je društveni produkt. Čovek od stvari pravi predmete. Predmeti su sve ono što je čovek načinio od stvari koje je našao u prirodi. Za Abrahama Mola "kič je odnos između čoveka i stvari". Mol dalje ispituje različite odnose čoveka prema stvarima, da bi utvrdio koji je od tih odnosa "kič odnos".
   Dakle, kič jeste pre svega lažan odnos čoveka prema stvarima.

[Plodni bizon]

Dakle, kič jeste pre svega lažan odnos čoveka prema stvarima.

Ne bih se slozio da je kic lazan odnos coveka prema stvarima nego bih rekao da je kic odnos lazi izmedju coveka i predmeta koje cini. Jer ako kazes da je kic lazan odnos onda moze da se tumaci da se radi o fikciji, a fikcija nije kic. Nije kic fantazija, halucinacija, kao ni laganje druge osobe. Kic je odnos izmedju coveka i stvari koji podrazumeva neku devijaciju u covekovom odnosu prema okruzenju, odnos prema povrsini predmeta koji krivi sustinu do neukusa.

[modesty]

Gipsani lavovi, krec beli, na kapijama koje vode u dvoriste... da, to je ogledalo kica...

[maelstrom]

Kič nastaje kada se estetskoj ili pragmatsko-estetskoj cjelini doda nešto što joj ne pripada. U vrijeme bez stila, bez takoreći cjeline (postmoderna), sa ogromnim, nerazvrstanim teretom povijesti na leđima, u vrijeme totalitarne prevlasti ekonomskog diskurza, teško je odoljeti nahođenjima našeg horror vacui-a (koji bi u suštini možda bio veoma antiestetični strah od smrti). Kič je svakako obilježje postmoderne. Rokoko naslonjač u kontekstu rokokoa ne može se okarakterizirati kao kič, on je tamo reakcionarno-povijesna ispravnost, ali nasilno istrgnut iz svog konteksta u vrijeme zagađeno elitizmom između ostalog i povijesnoga sjaja, on postaje kičem.

Kič ne odlikuje dakle samo estetska odbojnost, narušavanje cjeline, i možda čak ne bi trebala biti presudni faktor određivanja nečeg kao kiča (pošto mnogi od nas čine jasnu distinkciju između kiča i umjetnosti). Kič je, kao i sve u današnje vrijeme, stvar konteksta, odnosno metakonteksta unutar kojeg je predstavljen. Prije postmoderne je, naravno, postojao, ali bio je okarakteriziran isključivo estetskim diskurzom, te nije zadobivao svoju punoznačnost koju ovdje nastojimo opojmiti. Tada se još nije iskristalizirala potreba za distinkcijom njega i "prave" umjetnosti.

Prije no što odredimo estetske značajke kič-predmeta (od kojih sam jednu bitnu već naveo - narušavanje estetske cjeline), usredotočimo se na ono bitno, odnos kiča i društva. Zašto i kako je kič postao vodeći trend u umjetnosti i ponajprije primjenjenoj umjetnosti masa? Gluma tu nije bitno obilježje, kao što se navodi u onom tekstu, u svakom je povijesnom periodu bilo glume. To je prije jedan osobit način glume, koji preuzima, a ne transformira, koji nabacuje, a ne organizira. Potreba za kompletnim ispunjenjem životnog prostora beznačajnim obrisima neke prošle moći, za koju nije jasno određeno što predstavlja, a kamo li što znači. Kič je ono u što se tradicija transformira u postmoderni, zastoj u humanistički usmjerenoj obrazovanosti i, shodno tome, kulturi. Velika nemogućnost i bespomoć što lebde iznad svega datog. Nemogućnost nalaženja čvrstog uporišta i stvaranja čvrstog, ali podatnog konteksta toliko značajnog za daljnji razvoj ne samo umjetnosti, nego i posvemašnje kulture.

[maelstrom]

Problematično je kič definirati unutar okvira istinitog i lažnog, pošto su to veoma nepredvidljivi i uvijek nedovoljno definirani pojmovi. Kič je istina današnje kulture, ali povijesno gledajući bio bi lažnost. Sad se tu javlja i pitanje historijskog determinizma, koje je gotovo nemoguće otkloniti, a pogotovo unutar društveno-estetskog diskurza kakvom ovdje pribjegavamo. Potpuno bih otklonio to određenje, za ovu prigodu. Vratimo se dakle onome što čini neki predmet kičem, estetskoj problematici, i (meta)kontekstu (odnosno njegovom nedostatku) unutar kojeg se kič fenomenalizira.

Počnimo odavde, gdje onaj tekst završava, s rečenicom kojom, začudno za zadnju rečenicu dužeg izlaganja, nedostaje jedno "dakle":

uzrok kiča nije samo nedostatak ukusa, nego ukupnog vrednosnog sistema.

Uz opasku da nedostatak ukusa, u socijalnom smislu riječi na koji se ovdje i pretendira, sigurno proizlazi iz samog rušenja vrijednosnog sistema, dosad strogo povijesno kontroliranog, a u strogo performativnoj pustoši današnjice prepuštenog samom sebi bez ikakvog vjerodostojnog regulativnog načela.

Kic je odnos izmedju coveka i stvari koji podrazumeva neku devijaciju u covekovom odnosu prema okruzenju, odnos prema povrsini predmeta koji krivi sustinu do neukusa.

Treba tražiti uzroke ove devijacije bez da se razmišlja o njezinim posljedicama koje bi, onako intuitivno rečeno, mogle biti kobne.

[maelstrom]

Palo mi je još napamet, što ja smatram utjelovljenjem kiča. Estetizacija simbolike na razinu ukrasa, duša simulakruma. Tetoviranje npr.

Mnogi tetoviraju na sebe raznorazne istočnjačke, afričke, staroameričke ili čak izravno aktualne simboličke prikaze bez da znaju što predstavljaju. Tetoviranje simbolike bez svijesti o njezinom značenju, iz čisto estetskih i nekih izvanestetskih razloga (društveni status), odraz je zapadanja današnje kulture u letargiju formalnosti (u klasičnom i postmodernom smislu riječi) nad sadržajnošću, odraz kiča.

Terminologijom te aristotelovske dihitomije može se promatrati jedan aspekt kiča, kao što je već netko, sjećam se, na ovom forumu pokušao.

Kultura koja stvara simbole postala je kultura konzumacije simbola (a bez stvaranja nema ni značenja), kultura urušavanja u se. Heidegger bi valjda rekao da nas je stvaranje svijeta kao slike ponijelo i proždrijelo. Dalji navezak na ovo imamo u temi "Kultura vs. civilizacija".

[Domaci Zdajnik]

Šta mislite o Brohovom viđenju kiča (Herman Broh, Pesništvo i saznanje, Gradina, Niš, 1979):

str. 63. Sve ono što se podrazumeva pod jednim prikrivanjem siromaštva bogatstvom, sve se to ispoljilo u Beču, sve se to ispoljilo u njegovom poslednjem, avetinjskom procvatu, jasnije nego bilo kad i bilo gde drugde: minimum etičkih vrednosti ovde je valjalo prikriti maksimumom estetičkih vrednosti koje to više nisu bile, a one to više nisu mogle biti jer estetička vrednost koja nije izrasla na etičkoj osnovi upravo je suprotnost svakoj vrednosti, dakle kič.

[Plodni bizon]

Uz opasku da nedostatak ukusa, u socijalnom smislu riječi na koji se ovdje i pretendira, sigurno proizlazi iz samog rušenja vrijednosnog sistema...

Mislio sam a mislim da je i autor mislio na nedostatak ukusa kao na los ukus. A on proistice iz Sistema, a ne iz njegovog rusenja. Tokom rusenja nema kica, kic viri iz Sistema koji se konstruise ili koji je pre rusenja postojao.

Treba tražiti uzroke ove devijacije bez da se razmišlja o njezinim posljedicama koje bi, onako intuitivno rečeno, mogle biti kobne.

Nisam ni govorio o nekom post-odnosu, nego o aktivnom odnosu, trenutnom odnosenju prema povrsini stvari dok se kic predmet zasniva i kic ukus ispoljava na delu na povrsini predmeta. Kica nema bez ljubitelja kica i bez kic coveka, a to je ukus, iz njega izvire ta konstrukcija na predmetu koji ovaj formira.

[modesty]

str. 63. Sve ono što se podrazumeva pod jednim prikrivanjem siromaštva bogatstvom, sve se to ispoljilo u Beču, sve se to ispoljilo u njegovom poslednjem, avetinjskom procvatu, jasnije nego bilo kad i bilo gde drugde: minimum etičkih vrednosti ovde je valjalo prikriti maksimumom estetičkih vrednosti koje to više nisu bile, a one to više nisu mogle biti jer estetička vrednost koja nije izrasla na etičkoj osnovi upravo je suprotnost svakoj vrednosti, dakle kič.

Najslikovitije do sada iskazano sta je kic...