O umetnosti | Definicija umetnosti | Filozofija umetnosti

[pebble]

a na kontradiktornost jednog aspekta unutar tvog vlastitog izlaganja već sam upozorio.

koja kontradiktornost? ovo dole?

talenat. ja mislim da je to samo potencijal koji je nasao nacina da se izrazi, nesto sto je razvijano, a ne uguseno kako to biva kod vecine ljudi. talenat je nesto sto nije osujeceno, nesto sa cim se svi radjaju (dobro, mozda je potencijal razlicit kod razlicitih ljudi, razlicit donekle po kvalitetu i intenzitetu, ali je potencijal sustinski neogranicen) ali sto vrlo brzo izgube u velikoj meri, i onda vecina izgubi skroz i zauvek kad "odrastu".

i

ljudi se grubo dele u tri kategorije, obicni ljudi koje umetnost uopste ne interesuje (90 posto ljudi), kvazi-intelektualci koji religiozno konzumiraju umetnost (10 posto), i umetnici i intelektualci (0.1 posto ili manje).

da, nije mi bilo jasno da li stvarno mislis da su ta dva razlicita ili si ironican.

moj ocaj i bes i penusanje su upravo zato sto znam da taj potencijal postoji u svima, a svakodnevno iskustvo pokazuje da je ugusen, ubijen kod vecine ljudi. verovatnoca da je zauvek ubijen drasticno raste sa staroscu osobe. znas onaj fenomen da su mladi vise liberalni, revolucionarni, a stari vise konzervativni? i taj balans je stalno isti. ti isti mladi nekad postanu stari. i izdaju svoje mladalacke ideale. neka fantasticna, ogavna transformacija. ono sto ja kazem "pogazi ih zivot". ili dozive jako mnogo razocarenja, ispeku se opasno, budu jako povredjeni, istraumirani, ili vide da ne uspevaju u svojim pokusajima da promene svet (ako su uopste pokusavali), ili postanu odgovorni ljudi sa obavezama (zena, deca, posao, prezivljavanje, odgovornost, itd) koji odjedanput vicu "roditelji su ipak bili u pravu". i trude se iz petnih zila da odrze status quo, sve onako kakvo jeste, a pre svega sve lazi u koje veruju, jer bez tih lazi ne bi mogli da se suoce sa narednim danom, sto im ionako jedva polazi za rukom. gamizu po zemlji, prazne ljusture od ljudi.

jedina stvar koja mene spasava od totalnog ocaja je nada u nove generacije. i postepena akumulacija svesti, znanja, umetnosti itd, postepeno sazrevanje koji su uvek na visem nivou i nekoliko generacija napredniji u akademskim krugovima nego kod mase. masa se sastoji od odraslih ljudi, ovih praznih konzervativnih ljustura koje ne misle svojom glavom i ne osecaju svojim srcem. elitizam, pompeznost, umisljenost? da, valjda jeste. ali koja mi je alternativa? ako ih ne mozes pobediti, pridruzi im se?

ili se razocaravaj na svakom koraku jer tvoj teoretski model coveka konstantno ne prolazi test stvarnosti? da, jeste, eto, priznajem, i ja verujem u coveka, covek je taj najuzviseniji koncept za mene. valjda zato i dubine tog ocaja, u kasnim nocnim satima uvek vece, ali i pogledi jasniji (ukljucujuci i unutrasnji konflikt kao rezultat toga), i inhibicije slabije, pa se zato i usudim da izreknem te sramne reci zbog kojih me prozivas i nazivas elitistom. jeste, sram me je i kad pomislim tako nesto, jer se to protivi mojim idealima, ali ne vidim kako drugacije da nazovem ovo sto vidim oko sebe. sram me je, mozda i zato sto to nije u nasim komunisticko-demokratskim tradicijama, zato sto je to sramota da se misli i govori, a ja kao deo drustva, i posto sam na moju veliku zalost mnogo vise well-adjusted nego sto zelim, delim taj kolektivni stav, zato sto tek odnedavno mogu tako nesto da cujem a da ne zadrhtim od neprijatnosti i da ne pomislim "kako se samo usudjuje i da pomisli a kamoli da kaze tako nesto"?

a zar nije elitisticki to sto ti studiras dva fakulteta, i k tome se bavis filozofijom? mislis da ce te ljudi voleti zbog toga ili ces im ulivati strah i nepoverenje? mislis da si bolji od njih, nije ti jedan fakultet dovoljan kao svakom normalnom coveku? (by the way, meni je to super, to je bio i moj plan, ali se ispostavlja da sam previse cesto kukavica. ali sad nadoknadjujem, i imam grandiozne planove, cini mi se prilicno neostvarljive, ali necu se osecati kompletno bez svega toga, a imam nesrecu da su moje ljubavi iz detinjstva previse raznolike. filozofija uopste i nije na tom dugom spisku, tako da za to nikako nece biti vremena, ali zato ste vi tu, da mi prezvakate :-). ne mogu da vam pariram na tom polju, ali ne znaci da se necu potruditi da pratim vasa izlaganja.)

jao, vidim neki ogroman tvoj post u medjuvremenu. nemam vremena ni da procitam, vec sam predugo ovde, ionako je plan bio samo da bacim pogled na forum, pola sata, sat maksimalno. a i to vreme je ukradeno i ne po planu.

[maelstrom]

jedina stvar koja mene spasava od totalnog ocaja je nada u nove generacije.

Nadaj se u sebe.

ili se razocaravaj na svakom koraku jer tvoj teoretski model coveka konstantno ne prolazi test stvarnosti? da, jeste, eto, priznajem, i ja verujem u coveka, covek je taj najuzviseniji koncept za mene. valjda zato i dubine tog ocaja, u kasnim nocnim satima uvek vece, ali i pogledi jasniji (ukljucujuci i unutrasnji konflikt kao rezultat toga), i inhibicije slabije, pa se zato i usudim da izreknem te sramne reci zbog kojih me prozivas i nazivas elitistom.

Vjerujem u čovjeka, ali ne vjerujem čovjeku. Mislim da taj stav otklanja razočaranja. A što se tiče proglašavanja tebe elitistom, to nisam naravno mislio u uvriježenom smislu riječi. Čini se da si tu zaglibio, kao i oni stari konzervativci, u brbljanju, pa se ne osvrćeš na izvorno značenje riječi. Elita bilo koje vrste naime, znači one izabrane, a ne nužno i one dominantne. Izabrane od strane prirode također kao i od strane čovjeka. Tako da je elitizam onih 0.1 % umjetničkih genija koje spominješ također elitizam, u rangu s elitizmom dominacije npr. političara ili tajkuna. I upravo to se kosilo s onim što si rekao o tom da se svi rađaju s potencijalom da postanu punoznačni ljudi.

a zar nije elitisticki to sto ti studiras dva fakulteta, i k tome se bavis filozofijom? mislis da ce te ljudi voleti zbog toga ili ces im ulivati strah i nepoverenje? mislis da si bolji od njih, nije ti jedan fakultet dovoljan kao svakom normalnom coveku? (by the way, meni je to super, to je bio i moj plan, ali se ispostavlja da sam previse cesto kukavica. ali sad nadoknadjujem, i imam grandiozne planove, cini mi se prilicno neostvarljive, ali necu se osecati kompletno bez svega toga, a imam nesrecu da su moje ljubavi iz detinjstva previse raznolike. filozofija uopste i nije na tom dugom spisku, tako da za to nikako nece biti vremena, ali zato ste vi tu, da mi prezvakate :-). ne mogu da vam pariram na tom polju, ali ne znaci da se necu potruditi da pratim vasa izlaganja.)

Nisam nikad porekao svoj elitizam u nekim aspektima, samo sam ga upotrijebio kao argument da ukažem na nekonzistenciju nekih tvojih stavova. Nismo svi jednaki. Naime, savršena jednakost sviju značila bi smrt jer svi su, kao što znamo, jednaki samo u smrti. Jedan od osnovnih pokretača života je diverzitet. I sama moja opaska o tvom elitizmu bila je nadasve elitistička, postavio sam se iznad i kritizirao te.

Nego, da nadodam, u zabludi si da studiram dva fakulteta. Moji studiji filozofije i antropologije nalaze se na jednom fakultetu, Filozofskom fakultetu u Zagrebu, i oba su dvopredmetna, tako da ću studirati (jer nastava počinje za dva tjedna) po uobičajenom studentskom programu, koji je također elitistički spram onih koji nemaju sposobnosti i/ili sredstava za studij. No čini se da smo zastranili s teme.

[pebble]

Tako da je elitizam onih 0.1 % umjetničkih genija koje spominješ također elitizam, u rangu s elitizmom dominacije npr. političara ili tajkuna. I upravo to se kosilo s onim što si rekao o tom da se svi rađaju s potencijalom da postanu punoznačni ljudi.

Svi se rode sa tim potencijalom i samo njih 0.1 iskoristi to do kraja. Ne vidim gde je tu nekonzistencija. Kao sto se svi rode sa potencijalom da govore jezik, ali oni koji ne budu izlozeni nekom jeziku pre puberteta nikad ne nauce da ga govore (period usvajanja je gotov, postoji primer neke devojcice koja je bila kidnapovana i odrasla u podrumu), a oni koji odrastu u bilingvalnoj sredini postanu bilingvalni. Sposobnost postoji i moze da proklija ili ne kao u slucaju jezika, ili moze da postoji neko vreme, da bude potiskivana dugo vremena, i na kraju da bude skroz ugusena (sto je mnogo gore jer nije nesto sto se desava deci kao ovo sa jezikom, nego nesto sto odrasli ljudi rade sebi i drugima, i imaju ideologiju koja to podrzava). Cak iako nije skroz ugusena i postoji negde duboko, ako i dalje tinja, nikad vise ne moze sama od sebe da izbije na povrsinu. Trebalo bi da se desi nesto stvarno izuzetno da ove zombije sto su odrasli ljudi vrati u zivot. A oni aktivno rade na tome da uguse zivot u sebi i u drugima, vrlo su motivisani da odbrane taj svoj zivotni izbor, i imaju vrlo razvijenu drustvenu masineriju koja to potpomaze.

Ja ne verujem u determinizam, ni od strane nekih visih sila/boga, ni od gena. Ljudi nisu samo ono sto se rode, ono sto im je zapisano u zvezdama i horoskopu. Oni postaju to sto jesu u konstantnoj interakciji sa svojom sredinom (od prenatalnog razvoja do smrti). Mada je i to deterministicki stav donekle, ako se uzme da je covek samo proizvod interakcije svojih gena sa svojom okolinom, proizvod gena i odrastanja. Ali covek je mnogo vise od toga, covek ima slobodu da bira sta ce biti, da aktivno i svesno ucestvuje u stvaranju sebe, on je odgovoran za svoje postupke, ono sto on radi nije nesto sto se desava mimo njegove volje, on utice na svoju okolinu donekle, ima mogucnost (koju vrlo cesto ne koristi (a i biranje da ne koristi mogucnost izbora je neki izbor, ha, ha)) da pliva, a ne samo da ga nosi bujica (drustvo).

Prema tome, ja ne mislim da su umetnik genijalac zato sto se tako rodilo. Cak ne mislim ni da je genijalac u tom klasicnom smislu (da se rodio tako specijalan). Mislim da je potpun covek. Jer je odan onom specificno ljudskom u sebi koje je stvorilo sve ono cemu se divimo dok smo mali i dok jos uvek umemo da se divimo, dok se ne skamenimo iznutra. Onom po cemu se razlikujemo od zivotinja, onom sto je stvorilo umetnost i nauku i sve ono sto je stvoreno i izmisljeno a nije postojalo ranije, proizvod maste i razuma. (Ne znam da li da ponavljam dvojak stav drustva prema ovome: sustinska netolerancija i proganjanje esencije i duha umetnickog, ali prisvajanje proizvoda umetnickog (cesto nakon smrti umetnika) i samo povrsno obozavanje i divljenje istim predmetima. Nema niceg "izabranog" u tome. Umetnici nikad nisu stvarno prihvaceni i shvaceni osim u uskom krugu sledece generacije umetnika. Oni ne ostavljaju nikakav pecat osim na tu sledecu generaciju umetnika. Kao neka podvrsta kojoj je dozvoljeno da zivotari na ivicama drustva jer drustvo (ovi obicni tj normalni ljudi) moze da se zakiti sarenim perlicama koje oni proizvedu).

A što se tiče proglašavanja tebe elitistom, to nisam naravno mislio u uvriježenom smislu riječi. Čini se da si tu zaglibio, kao i oni stari konzervativci, u brbljanju, pa se ne osvrćeš na izvorno značenje riječi. Elita bilo koje vrste naime, znači one izabrane, a ne nužno i one dominantne. Izabrane od strane prirode također kao i od strane čovjeka.

Sta znaci to "izabrani od strane prirode kao i od strane coveka"? Kako to mislis?

Ja ne mislim da su umetnici izabrani. Mislim da su oni izabrali svoj put, tj. da nisu skrenuli sa puta, da nisu kapitulirali, kapitulirali u smislu odlucili da ne budu nista vise do zivotinja koje se bioloski reproduciraju i baterija u matriksu (iz filma matriks, baterije u smislu da je njihova svrha (a i samo-proklamovani smisao zivota, onaj drugi, pored toga da imaju potomstvo, sledecu generaciju robova) da idu na posao kako bi visak njihovog rada bio koriscen od strane nekog drugog dok oni zive u blazenom neznanju, u matriksu, koji je nasa kultura, mreza ciji je cilj da odrzi status quo).

Nisam nikad porekao svoj elitizam u nekim aspektima, samo sam ga upotrijebio kao argument da ukažem na nekonzistenciju nekih tvojih stavova. Nismo svi jednaki. Naime, savršena jednakost sviju značila bi smrt jer svi su, kao što znamo, jednaki samo u smrti. Jedan od osnovnih pokretača života je diverzitet. I sama moja opaska o tvom elitizmu bila je nadasve elitistička, postavio sam se iznad i kritizirao te.

Ja ne kazem da smo svi jednaki. Kazem da smo svi rodjeni sa potencijalom da budemo... ne jednaki u smislu isti, ali da budemo mnogo slicniji onim umetnicima koje ti nazivas genijalcima, a ja mislim da su oni samo ostali odani tom necem u sebi umesto da se ukalupe i konformisu i umru iznutra.

Mislim da se do sada primecuje da je za mene "covek" onaj idealni covek, potencijal, individua, pojedinac, a "ljudi" su ljudi iz mase, odrasli ljudi, oni koji to postanu postupnim kapituliranjem, mada najvise (najmasovnije, a i svako od njih u najvecoj meri) iza fakulteta kada preuzmu svoje reproduktivne i baterijske uloge, tj kad se ozene i zaposle. Stvari koje se daju cuti iz usta tih ljudi, narocito onih koji znam da su bili drugaciji, me vrlo deprimiraju.

Zato se ja ljutim na ljude. Zato sto izabiraju da ne izabiraju slobodu i odgovornost, zato sto izabiraju da ne iskoriste potencijal, zato sto ne samo da ga ostave da truli i propada, nego ga aktivno guse u svima oko sebe ako mogu. Ovo je sustinski i politicko pitanje.

i oba su dvopredmetna, tako da ću studirati (jer nastava počinje za dva tjedna) po uobičajenom studentskom programu,

Izvini, moja greska. To mi je prilicno stran koncept.

[Domaci Zdajnik]

Samo ću se kratko nadovezati na ono nekoliko reči u vezi sa problemom genija. Koliko sam iz prethodnog javljanja primetio, izgleda da Maelstrom pridaje geniju nekakvu sposobnost koju nismo u stanju da opišemo, dok Pebble tu genijalnost pripisuje sposobnosti sa kojom se čovek rađa, ali koja tek ima da bude konkretizovana kroz angažman (umetnički genije to biva u oblasti umetnosti, politički u oblasti politike, itd, u zavisnosti od toga šta bira). Hteo bih, naime, ne samo da se složim sa ovim što Pebble kaže, što je u stvari jedna egzistencijalistička postavka čoveka uopšte, a ne samo genija, da kažem da je i u običnom govoru, čini mi se, termin "genije" rezervisan ne za onoga ko recimo poseduje sposobnost/potencijal da postane značajan umetnik, matematičar ili politikolog, nego onaj ko se na nekom od tih ili nekih drugih polja - već oprobao i dokazao. To znači da genije nije čovek koji poseduje sposobnost, već onaj koji taj sopstveni potencijal koristi kako bi brže, lakše i kompletnije došao do nekih zaključaka ili teza u oblasti kojom se bavi, te koji će na kraju sve to realizovati - delom. Tek takvog čoveka zovemo genijem, a ne nekog kamiondžiju koji bi imao suvu inteligenciju, odnosno potencijal koliko imaju vrhunski naučnici, ali koji bi je usmerio na volan i sirenu kamiona.

Takva postavka pojma GENIJE daje mogućnost mnogima da se oprobaju u istoj stvari i ravnopravno tretiraju bez obzira na početni kapital. Jer nečiji rad u stanju je da nadomesti višak sposobnosti koju poseduju konkurenti. (Ovo je tako u skladu sa mojim tezama o umetnosti kao posve ljudskoj, prizemnoj delatnosti, tehnici; aktivnosti prilično spojive sa rezonima čak i matematičkog/pozitivnog uma.)

[maelstrom]

Zabrazdili ste, Izdajniče, i ti i Peeble, u rodnom određenju, onom koje su tek kasnije egzistencijalisti izokrenuli, ali svejedno zaboravili izostaviti. Svi smo kao ista tabula rasa, svi smo jedno te isto, znači? A kako to da se neki rode smrtno bolesni, neki crnokosi, a drugi plavokosi? Razlike na toj aparentnoj fizikalnoj razini trebale bi samo upućivati na još znatnije razlike u unutarnjoj strukturi nečeg takog delikatnog kao što je mozak. Da, svi imamo potencijal koji u društvenom kontekstu moramo (ili koje društveni kontekst mora) razviti do određene razine, a dalje možemo ili ne moramo, ali svi imamo i urođena ograničenja. Iako navodno demokratski, krajnje ih je ograničeno namjerno previdjeti. U takvu su nas suhu biološku jednakost pokušavali uvjeriti tek diletantni sovjetski "marksisti", nikakvi egzistencijalisti.

To znači da genije nije čovek koji poseduje sposobnost, već onaj koji taj sopstveni potencijal koristi kako bi brže, lakše i kompletnije došao do nekih zaključaka ili teza u oblasti kojom se bavi, te koji će na kraju sve to realizovati - delom. Tek takvog čoveka zovemo genijem, a ne nekog kamiondžiju koji bi imao suvu inteligenciju, odnosno potencijal koliko imaju vrhunski naučnici, ali koji bi je usmerio na volan i sirenu kamiona.

Ovo stoji, ali preduvjet potencijala razlikuje se od čovjeka do čovjeka (mislim da si to i implicirao, ali čini mi se da je Peeble "predoslovno" shvatio egzistencijalizam). Nego, svaki će urođeni genij, bez obzira na to kakav mu je egzistencijalni projekt, makar bio i neproduktivni kamiondžija, na trenutke zablistati.

[maelstrom]

Još nekoliko upita Peebleu, oprosti što nemam vremena detaljnije odgovoriti osim protupitanjima (neka se i Izdajnik osvrne): zašto misliš da je danas samo umjetnik potpun čovjek? Zar je uistinu umjetnost jedina preostala stvaralačka djelatnost? Zar je kulturno okružje toliko finalno određeno da je uzajamnost mrtva, da je jedino preostalo njegovo isključivo determiniranje nas? Zar je umjetnost od te determinacije jedino bjegstvo i koliko je ona danas uopće realno bjegstvo? Postoji li kakav drugi način da se utječe na kulturu osim tog danas toliko slabo zapaženog umjetničkog?

Ne znam, ovdje u nas ima emisija "Pola ure kulture", ali tu se govori jedino o umjetnosti. Kako to da je aktivan kulturni proces tako tijesno izjednačen sa umjetnošću? Tek u finaliziranom, pasivizirajućem kulturnom okružju može se s nama raditi što hoće. A s nama se radi što se hoće, tj. što hoće korporacije, kapitalistička mašinerija. Umjetnost je ionako krinka, kao i gotovo oksimoronska sintagma "postmoderna kultura". Ulogu je kulture u potpunosti preuzeo ekonomski proces. Sva je stvaralačka moć ionako usmjerena zgrtanju kapitala, imanju i udobnosti, modernom preživljavanju. Umjetnik, istina, ako je izvoran, povlači se iz sve te strke u svoje stvaralaštvo; ali koliko zapravo njegovo stvaralaštvo danas mijenja svijet? Koliko politika, nekoć također bitno stvaralačka djelatnost, uopće mijenja svijet?

[Domaci Zdajnik]

U takvu su nas suhu biološku jednakost pokušavali uvjeriti tek diletantni sovjetski "marksisti", nikakvi egzistencijalisti.

No, kako to misliš da bi se o biološkoj stvari izrazio egzistencijalist? Tvrdiš da bi, gotovo rasističko-nacistički tvrdio kako su neki biološki sposobniji od drugih? Da bi zavirivali u kosti i krv da spoznaju ko kakve sposobnosti ima, u fizičkom i drugom pogledu? Pa čak i u kreativnom? Ne verujem da je to moguće dok god se neko ne pokaže u konkretizovanom delu, u sopstvenom ostvarenju.

Nego, svaki će urođeni genij, bez obzira na to kakav mu je egzistencijalni projekt, makar bio i neproduktivni kamiondžija, na trenutke zablistati.

U kom smislu zablistati? Biti sposoban da vidi dalje a da to ne iskaže, izrazi? Pa dobro, koga je briga za takvog?

Još nekoliko upita Peebleu, oprosti što nemam vremena detaljnije odgovoriti osim protupitanjima (neka se i Izdajnik osvrne): zašto misliš da je danas samo umjetnik potpun čovjek? Zar je uistinu umjetnost jedina preostala stvaralačka djelatnost? Zar je kulturno okružje toliko finalno određeno da je uzajamnost mrtva, da je jedino preostalo njegovo isključivo determiniranje nas? Zar je umjetnost od te determinacije jedino bjegstvo i koliko je ona danas uopće realno bjegstvo? Postoji li kakav drugi način da se utječe na kulturu osim tog danas toliko slabo zapaženog umjetničkog?

Ja se nikako sa tim stavom ne slažem (da je umetnički izraz autentično ljudski), ali razumem iz koje perspektive govore oni koji tako tvrde (čini mi se da si i ti, Maelstrom, tako tvrdio u nekoj izjavi ovde). Biće da je umetnički izraz jedini neisforsiran nekim spoljnim uticajem, da dolazi iz nekakve sasvim nelogične potrebe, pa tako objašnjiv jedino nečim što je u čoveku slobodno, tako izraz čiste ljudske slobode (tvori nezavisno od neke spoljne potrebe).

Opet se izvinjavam, kasno je (ili rano) pa ne vidim dobro, i nemam toliko jaku pažnju da bih dao kompletniji odgovor.

[pebble]

Još nekoliko upita Peebleu, oprosti što nemam vremena detaljnije odgovoriti osim protupitanjima (neka se i Izdajnik osvrne): zašto misliš da je danas samo umjetnik potpun čovjek?

pri tom ti mislis na umetnika kao nekog ko proizvodi umetnicke predmete u klasicnom smislu, ko slika ili pise pesme, i jos jednom tumacis ono sto ja kazem u svetlu svojih definicija.

"umetnik" po pristupu stvarima i nacinu unutarnjeg zivota, onaj kome dusa treperi i ko zna kako je to leteti visoko, ko je odan onoj nekoj svetlosti koja dolazi iznutra, onaj ko je individua a ne iskljucivo proizvod sredine, pasivan proizvod sredine, onaj ko se nije prodao, onaj koji ume da razmislja svojom glavom, ko ne zivi u mrezi lazi, ko ne podleze propagandi, kome nije sva energija okrenuta na bioloski produzetak sebe, itd, itd. cini mi se da su moje definicije umetnika vecim delom bile negativne definicije, a sve je pocelo onom mojom prvom podelom na 90, 10 i 0.01 posto. mislim da sve vreme pokusavam da objasnim na koji nacin se taj moj umetnik razlikuje od drugih ljudi. (koji nisu nisu takvi kakvi jesu i ne zive zivot koji zive zato sto nisu imali izbora i sposobnosti; ne zato sto nisu imali noge da trce, nego zato sto su odlucili da izadju iz trke, iako su trcali od rodjenja, i onda u svojoj odraslosti su poceli da smisljaju price o tome zasto je lose trcati, i kako je trcanje opasno jer mozes da se sapletes i padnes; eto da se posluzim trcanjem kao metaforom.)

Mislim da je potpun covek.Jer je odan onom specificno ljudskom u sebi koje je stvorilo sve ono cemu se divimo dok smo mali i dok jos uvek umemo da se divimo, dok se ne skamenimo iznutra. Onom po cemu se razlikujemo od zivotinja, onom sto je stvorilo umetnost i nauku i sve ono sto je stvoreno i izmisljeno a nije postojalo ranije, proizvod maste i razuma.

kao sto vidis umetnost i nauka ovde stoje zajedno, sto je trebalo da ti bude signal da je moja definicija umetnika malo sira. "umetnik" samo stoji za te neke kvalitete. sve jedno da li je to umetnik, filozof, naucnik (ne brkati sa tehnicarem u laboratorij).

osim toga, moja prva teza da se svi ljudi rode sa tim necim, nazovimo ga umetnickim, u sebi, i da ga vremenom izgube i/ili potisnu, i da samo neki uspeju da nastave da zive potpuno u tome, ne znaci da nema ljudi koji delimicno ili povremeno nemaju te iste kvalitete. neki uspevaju da kanalisu svoju kreativnu energiju u jedno polje (da se pronadju u tome necemu), i da to skroz odele od ostalog dela sebe, svog normalnog drustvenog zivota i svog drustveno-prihvatljivog sebe, ali obicno ovaj drustveni deo kad tad preplavi ovaj ljudski i kreativni deo. 

umetnik je potpun covek jer zivi potpun zivot, punim plucima, a ne neku substutuciju, neki polu-zivot, ne pluta samo u mocvari kao neko truplo ispod povrsine ustajale tekucine, kao sto se meni desavalo.

zasto kazem umetnik? zato sto mislim da od svih ljudi umetnik ce najpre da zivi skroz za svoju umetnost, totalno strastveno i pozrtvovano. meni uvek padne na pamet protagonista knjige the horse's mouth od joyce cary-ja (kod nas pogresno prevedena kao konjska usta, radi se naime o delu idioma "(straight) from the horse's mouth" sto znaci (saznati nesto) (direktno) od izvora informacija ("on good authority; from the original or a trustworthy source"), suprotno idiomu "through the grapevine").

znaci "umetnik" nije svako ko crta, vaja, svira, pise, itd, ali nije iskljucivo ni iz te grupe.

Ne znam, ovdje u nas ima emisija "Pola ure kulture", ali tu se govori jedino o umjetnosti. Kako to da je aktivan kulturni proces tako tijesno izjednačen sa umjetnošću? Tek u finaliziranom, pasivizirajućem kulturnom okružju može se s nama raditi što hoće. A s nama se radi što se hoće, tj. što hoće korporacije, kapitalistička mašinerija. Umjetnost je ionako krinka, kao i gotovo oksimoronska sintagma "postmoderna kultura". Ulogu je kulture u potpunosti preuzeo ekonomski proces. Sva je stvaralačka moć ionako usmjerena zgrtanju kapitala, imanju i udobnosti, modernom preživljavanju. Umjetnik, istina, ako je izvoran, povlači se iz sve te strke u svoje stvaralaštvo; ali koliko zapravo njegovo stvaralaštvo danas mijenja svijet? Koliko politika, nekoć također bitno stvaralačka djelatnost, uopće mijenja svijet?

mislim da je uvek tako bilo, ali da to samo primecujemo za svoje vreme. dok proslost vidimo kroz ta neka dostignuca i ostvarenja, koja smo ucili u skoli da su veliki proizvodi covekovog uma koji su oblikovali ovaj svet u kome zivimo. koliko je obican covek bilo kog vremena bio dotaknut bilo cim od toga sto mi smatramo da su kulturne vrednosti (bilo kulturnim proizvodima svoga doba, bilo onog prethodnog)? nije li se jos thoreau ljutio na mindless materijalizam svog doba? ima jedan deo kad on kritizira ljude sto kupuju nove gadgets koji im nicemu ne sluze, kako robuju stvarima. (uvek mi je strasno tuzno kad su stvari napisane odavno i dalje vrlo relevantne za nas danas. da li nove generacije nauce bilo sta?)

velike ideje imaju svoj uticaj tek indirektno, i tek kroz mnogo generacija.

mislis da mozes obicnom coveku da objasnis bilo sta recima, logikom, idejama i konceptima? mozes mladom coveku koji jos uvek nije formiran, okamenjen. odrasli ne razumeju ni jednu jedinu rec. narocito ako te percipiraju kao nekog ko je drugaciji od  njih.

ko ima vise (ili uopste) uticaja na masu danas, ko uspeva da progura bar donekle progresivne ideje u masu? neki mislilac ili oprah? da bi bio angazovan, moras da budes prilicno tame (pitom, bez zuba, neopasan, nedrugaciji). samo vrlo malo razlicit od ljudi iz mase koje interesuje samo (da se iskoristim tvojim recima) zgrtanje kapitala, imanje i udobnost (i dodam) prezivljavanje, biolosko produzivanje sebe, prestiz. da bi bio neciji lider moras da budes (ili da se pretvaras da si) kao oni.

[pebble]

To znači da genije nije čovek koji poseduje sposobnost, već onaj koji taj sopstveni potencijal koristi kako bi brže, lakše i kompletnije došao do nekih zaključaka ili teza u oblasti kojom se bavi, te koji će na kraju sve to realizovati - delom. Tek takvog čoveka zovemo genijem, a ne nekog kamiondžiju koji bi imao suvu inteligenciju, odnosno potencijal koliko imaju vrhunski naučnici, ali koji bi je usmerio na volan i sirenu kamiona.

da. ali ne nesto sto tek treba da se razvije ni iz cega, nego nesto sto postoji donekle aktivno kod dece i mladih ljudi, a onda postepeno odumire. naravno, tek kad nastavi da se razvija u zrelom dobu to postane genije. izmedju ostalog zato sto sposobnosti koje se ne koriste odumiru. po principu use it or loose it.

znaci, tek kad nastavi da se razvija u zrelom dobu to postane genije, u kombinaciji sa stecenim znanjem i vestinama, i u kombinaciji sa onim racionalnijim delom uma (sto je potrebno nekad vise nekad manje; mada je moja postavka da je u startu to jedno isto, i da do diferencijacije dolazi kasnije kroz pritisak drustva (da mastu i razum dozivljavamo kao razlicite sposobnosti, kao nespojive i konfliktne sposobnosti, zato sto se vodimo dominantnim idejama naseg drustva). za mene licno, stanje duha pri resavanju komplikovanih matematickih problema je vrlo slicno, ako ne i isto, kao i pri crtanju).

Takva postavka pojma GENIJE daje mogućnost mnogima da se oprobaju u istoj stvari i ravnopravno tretiraju bez obzira na početni kapital. Jer nečiji rad u stanju je da nadomesti višak sposobnosti koju poseduju konkurenti.

vidis. ti sam kazes da konkurenti u startu imaju visak sposobnosti. onda ako bi se i taj neko i njegovi konkurenti jednako trudili, konkurenti bi opet bili u prednosti. jedini nacin na koji taj neko moze da stigne konkurente sa viskom sposobnosti, jeste ako se konkurenti trude manje (tu mi pada na pamet basna o zecu i kornjaci).

prakticno, u svakodnevnom svetu, slazem se da je ovo vazeci princip. svuda oko sebe vidimo mediokritete koji su "uspeli" samo zahvaljujuci upornosti i radu. medjutim oni nikad nece biti geniji (ni po mojoj, ni po maelstromovoj definiciji), iako ce biti daleko ostvareniji od onih koji nikad nisu pokusali, koji su odustali. medjutim, to je sve samo u ravni obicnog, normalnog, drustvenog zivota. niko od tih ljudi nece stvoriti nista novo, niko nece ostati zapamcen.

e, sad onaj cudan deo u mojoj postavci: ja smatram da su ti mediokriteti, ljudi prilicno osrednjih sposobnosti, mediokriteti ne zato sto su se rodili tako, eto nenadareni, nego zato sto su se vrlo rano odrekli svojih sposobnosti misljenja i mastanja.

dakle imamo dva razlicita odustajanja ovde. uspesni mediokriteti su odustali od svojih urodjenih sposobnosti ali su ostali u trci za razvijanjem i ostvarivanjem svojih potencijala kriz cisto mehanicko ucenje i ponavljanje (recimo ucenje bez razumevanja). neostvareni genijalci su pak ostali verni svojim potencijalima, ali ako nemaju neko polje na kome ce se ostvariti, ne vidim kako bi mogli da odrze svoje sposobnosti. neki put ljudi uspeju da kanalisu deo ovog potencijala u neko polje gde mogu nesputano da se izraze, ali mislim da pre ili kasnije, zavisnosti od prirode te aktivnosti, to bude preplavljeno onim rigidnim, nekreativnim, mrtvim, drustvenim "sledi pravila" delom njih.

(Ovo je tako u skladu sa mojim tezama o umetnosti kao posve ljudskoj, prizemnoj delatnosti, tehnici; aktivnosti prilično spojive sa rezonima čak i matematičkog/pozitivnog uma.)

samo da kazem da se ja definitivno ne slazem o ideji o umetnosti kao tehnici.

[Domaci Zdajnik]

osim toga, moja prva teza da se svi ljudi rode sa tim necim, nazovimo ga umetnickim, u sebi, i da ga vremenom izgube i/ili potisnu, i da samo neki uspeju da nastave da zive potpuno u tome, ne znaci da nema ljudi koji delimicno ili povremeno nemaju te iste kvalitete.

Moja teza je upravo suprotna ovome i govori da se ne rađaju niti umetnicima, niti tehničarima, niti naučnicima, niti filozofima. Oni to projektuju, kao kod Sartra, i tokom života postaju nešto od izabranog. Mislim da je teškoća kod stava koji iznosiš, i sa kojim će se Maelstrom složiti verovatno, ta što se o umetničkom još ima učiti tokom života, pošto ne može neko biti umetnikom tek tako što bi se ponašao teatralno (umetnički u slučaju da se nalazi u teatru, ali i naprosto nesvakodnevno u slučaju da se nalazi van tog okruženja/konteksta), pa ni pošto bi sasvim slučajno načinio neko umetničko delo. Primer: Dete od dve ili tri godine izgovara ono već gore pomenuto i fenomenalno "Jedan stepen je, pogledala sam". Ono ne zna zbog čega je ovo bitno. Isto tako, matorac sa sela će u svoju brvnaru možda uneti neku lopatu iz dvorišta, možda pak kupiti novu, i možda sasvim slučajno prilepiti na nju tekst sa fotokopir aparata - "unapred odsečene ruke", ali to će biti daleko od umetničkog dela. Postaviti u umetnički kontekst znači pojmiti dubinu umetničkog dela, i tako biti umetnikom. Isto važi i za Maljeviča i njegov suprematizam čija dela može da ponovi ili stvori sasvim slučajno neko dete u drugom razredu osnovne škole na času likovnog.

Dakle, moj je stav da se ljudi nikako ne rađaju sa nekim predispozicijama, kao ni sa nekim umetničkim u sebi. Jedino što bih prihvatio je da neki ljudi imaju kapacitet da shvate ono umetničko, da apsorbuju zbilju na umetnički način pre nego neko drugi, i to zovem talentom i potencijalnim genijem.

[pebble]

Zabrazdili ste, Izdajniče, i ti i Peeble, u rodnom određenju, onom koje su tek kasnije egzistencijalisti izokrenuli, ali svejedno zaboravili izostaviti. Svi smo kao ista tabula rasa, svi smo jedno te isto, znači?

e, sad ono najcudnije medju mojim idejama.
ja ne kazem da se svi radjamo apsolutno isti. kazem da je razlika medju ljudima kasnije u najvecoj meri rezultat toga sto ne iskoriscavamo svoje potencijale. tek kad bi svi maksimalno razvijali svoje potencijale pri istim uslovima mogli bi da znamo koja je razlika izmedju tih urodjenih potencijala.

Ja ne kazem da smo svi jednaki. Kazem da smo svi rodjeni sa potencijalom da budemo... ne jednaki u smislu isti, ali da budemo mnogo slicniji onim umetnicima koje ti nazivas genijalcima, a ja mislim da su oni samo ostali odani tom necem u sebi umesto da se ukalupe i konformisu i umru iznutra.

A kako to da se neki rode smrtno bolesni, neki crnokosi, a drugi plavokosi? Razlike na toj aparentnoj fizikalnoj razini trebale bi samo upućivati na još znatnije razlike u unutarnjoj strukturi nečeg takog delikatnog kao što je mozak. Da, svi imamo potencijal koji u društvenom kontekstu moramo (ili koje društveni kontekst mora) razviti do određene razine, a dalje možemo ili ne moramo, ali svi imamo i urođena ograničenja. Iako navodno demokratski, krajnje ih je ograničeno namjerno previdjeti. U takvu su nas suhu biološku jednakost pokušavali uvjeriti tek diletantni sovjetski "marksisti", nikakvi egzistencijalisti.

razlike u razvoju i okolnostima su previse velike da bi na osnovu proizvoda razvoja moglo da se oceni u kojoj meri je nesto rezultat gena (urodjenog). sama nature-nurture debata (da li je urodjeno ili steceno) je prilicno smesna jer je to jedan prilicno interaktivni proces. ja se pri tom ne ogranicavam samo na to da li je nesto urodjeno ili je proizvod razvoja, jer veci deo spoljasnjih uticaja razvoja je totalno van nase kontrole i samim tim deo tog "predeterminisanog".

ne kazes valjda da su sve razlike na fizikalnoj razini urodjene? kako to onda da se boja kose menja tokom zivota, pa cak i boja ociju? osim toga, funkcija vida ne zavisi od boje ociju.
misljenje jeste locirano u mozgu koji je fizicki organ, ali kao i kod muskulature, njegov nivo razvoja i utreniranosti (fizicki broj i povezanost neurona) ne moze da bude nezavistan od toga koliko se i kako koristi.

evo opet o trcanju, i bukvalno i kao metafora za ono o cemu ja sve vreme pricam. deca trce iako im niko nije rekao da to treba da rade. trcanje utice na razvoj muskulature. ona deca koja nisu sputavana u tome razvice bolju muskulaturu, krvni sustav i kapacitet pluca. kao rezultat toga sto vise trce bolji su trkaci.

kad vec govorimo o fizickim razlikama, da li je recimo visina determinisana genima? svi mislimo o kinezima kao o nekim majusnim ljudima. a onda ja u autobusu od leskovca do nisa sretnem neke mlade kineze, tinejdzere, jako krupne i pucaju od zdravlja, krupnije nego sto su obicna lokalna deca. sasvim proporcijalni, samo malo veci nego obicni ljudi. dva momka i jedna devojka. takve stvari cine da se zapitas.

deca u predskolskom uzrastu postavljaju izuzetno mudra pitanja i dolaze do jako pronicljivih zapazanja. dok u jednoj odvratnoj knjizi iz pedagogije kaze da skola sluzi da u deci probudi radoznalost. kao da je radoznalost nesto sto se uci, nesto sto dolazi spolja. a onda, koliko odraslih ljudi znate koji su radoznali, koji su spremni i sposobni da postavljaju pitanja ili da nauce bilo sta novo?

Moja teza je upravo suprotna ovome i govori da se ne rađaju niti umetnicima, niti tehničarima, niti naučnicima, niti filozofima.
(...)
Dakle, moj je stav da se ljudi nikako ne rađaju sa nekim predispozicijama, kao ni sa nekim umetničkim u sebi. Jedino što bih prihvatio je da neki ljudi imaju kapacitet da shvate ono umetničko, da apsorbuju zbilju na umetnički način pre nego neko drugi, i to zovem talentom i potencijalnim genijem.

(za mene) postoji filozof umetnik, i isto tako postoji slikar neumetnik. verovatno bi trebalo da smislim neki drugi termin za ovo sto pokusavam da prenesem, mislim da dovodi previse do zabune. medjutim, sve je pocelo mojim razmisljanjem sta je to sto je sustincki umetnicko, odakle to dolazi. onda je tom necemu u nama dat naziv "umetnicko"(umetnicanstveno), ali kazem da se to ne ogranicava samo na slikarstvo ili tako to.

doduse ja isto tako ne mislim da se neki ljudi radjaju sa predispozicijom da budu slikari, a drugi sa predispozicijom da budu matematicari.


samo da kazem da je onaj clanak sa b92bloga u temi o kicu upravo ono sto ja pokusavam sve vreme da izrazim.

[maelstrom]

No, kako to misliš da bi se o biološkoj stvari izrazio egzistencijalist? Tvrdiš da bi, gotovo rasističko-nacistički tvrdio kako su neki biološki sposobniji od drugih? Da bi zavirivali u kosti i krv da spoznaju ko kakve sposobnosti ima, u fizičkom i drugom pogledu? Pa čak i u kreativnom? Ne verujem da je to moguće dok god se neko ne pokaže u konkretizovanom delu, u sopstvenom ostvarenju.

Egzistencijalisti nikako ne tvrde da svi imamo iste potencijale, već da se svatko mora razvijati u skladu sa svojim potencijalima. A tebe očito fobija od rasizma i nacizma priječi da priznaš ono očigledno, kako su jedni u startu sposobniji od drugih. Sigurno ima ljudi koji nemaju mogućnost bivanja samosvojnima, to su tzv. retardi i svi ih poznajemo. Sad se postavlja pitanje je li egzistencijalistička postavka o preuzimanju odgovornosti za svoju egzistenciju pada u vodu kad je riječ o retardima. Tu se upliću pravo i psihopatologija, ali sigurno je da ima i finije nijansiranih po definiciji ne-kliničkih slučajeva retarda koji također nisu u stanju preuzeti odgovornost za svoje činove, već su u punoj mjeri podložni mitskom utjecaju okoline.

U kom smislu zablistati? Biti sposoban da vidi dalje a da to ne iskaže, izrazi? Pa dobro, koga je briga za takvog?

Ne kažem da je ikoga briga za takvog, samo naglašavam da će netko s predispozicijama genija tijekom života, čak i ako se ne ostvari, pokazati neke genijalne postupke. Egzistencijalizam kao filozofski nazor ne može proturiječiti dostignućima eksperimentalne psihologije koja je dokazala urođenost genija. Pebbleova je definicija osobna i proizvoljna, mada utješna. Svatko normalnih sposobnosti ima mogućnost do kraja ostvariti svoj potencijal, ali ostvarivanje tog potencijala ne mora ga ni u kojem slučaju učiniti genijem. Genij je rijedak i on se rađa, a tek se malobrojni od njih kroz društvo ostvare i afirmiraju. Upravo zato možemo na prste jedne ruke nabrojati, recimo, suvremene genije koje znamo, a ne zato što su ljudi pasivni i što su se odavna prestali aktualizirati. Ta pasivnost nije obilježje samo današnjice.

Ja se nikako sa tim stavom ne slažem (da je umetnički izraz autentično ljudski), ali razumem iz koje perspektive govore oni koji tako tvrde (čini mi se da si i ti, Maelstrom, tako tvrdio u nekoj izjavi ovde). Biće da je umetnički izraz jedini neisforsiran nekim spoljnim uticajem, da dolazi iz nekakve sasvim nelogične potrebe, pa tako objašnjiv jedino nečim što je u čoveku slobodno, tako izraz čiste ljudske slobode (tvori nezavisno od neke spoljne potrebe).

Filozofi su tisućljećima pokušali pronaći rodno određenje čovjeka i neke su od definicija stvaralačko biće, estetsko biće i sl. No teško je ta obilježja pripisati isključivo čovjeku pošto ne možemo poznavati motive i osjetilnu aparaturu drugih bića. Stoga su upravo egzistencijalisti učinili iskorak iz rodnih određenja i čovjeka odredili upravo njegovom egzistencijom, pod pretpostavkom da je čovjek ono što učini od sebe. Ali ta mogućnost, u terminologiji kojom se oni nerado služe, bitno je stvaralačka. Čovjek mora stvoriti sebe, a to se posredno čini i umjetnošću. Iako bi se preračunali ako bismo smo rekli da je umjetnost odraz potpune slobode, kao i kad bismo rekli da je ona uopće jedina slobodna djelatnost, što se Pebbleu učinilo.

pri tom ti mislis na umetnika kao nekog ko proizvodi umetnicke predmete u klasicnom smislu, ko slika ili pise pesme, i jos jednom tumacis ono sto ja kazem u svetlu svojih definicija.

"umetnik" po pristupu stvarima i nacinu unutarnjeg zivota, onaj kome dusa treperi i ko zna kako je to leteti visoko, ko je odan onoj nekoj svetlosti koja dolazi iznutra, onaj ko je individua a ne iskljucivo proizvod sredine, pasivan proizvod sredine, onaj ko se nije prodao, onaj koji ume da razmislja svojom glavom, ko ne zivi u mrezi lazi, ko ne podleze propagandi, kome nije sva energija okrenuta na bioloski produzetak sebe, itd, itd. cini mi se da su moje definicije umetnika vecim delom bile negativne definicije, a sve je pocelo onom mojom prvom podelom na 90, 10 i 0.01 posto. mislim da sve vreme pokusavam da objasnim na koji nacin se taj moj umetnik razlikuje od drugih ljudi. (koji nisu nisu takvi kakvi jesu i ne zive zivot koji zive zato sto nisu imali izbora i sposobnosti; ne zato sto nisu imali noge da trce, nego zato sto su odlucili da izadju iz trke, iako su trcali od rodjenja, i onda u svojoj odraslosti su poceli da smisljaju price o tome zasto je lose trcati, i kako je trcanje opasno jer mozes da se sapletes i padnes; eto da se posluzim trcanjem kao metaforom.)

Kladim se da kad bih otišao potražiti u rječnik definiciju umjetnika, naišao bih na svjetlo svojih definicija. Ars, artis (lat.) znači umjeće. Umjeće življenja, u prvu ruku, najvažnije je od svih umjeća i tu imaš pravo, ali mislim da je malo problematično govoriti o umjetnosti života zbog prisutne antonimije umjetno/stvarno. Život je prije svega ona stvarnost s kojom se moramo suočiti prije nego je bilo kakvom umjetnošću, u najširem smislu riječi, oblikujemo. Postoji mnogo aktivnih načina suočavanja sa stvarnošću i neki su bitno, u konkretnom smislu riječi, antiumjetnički. Skepticizam npr.

[pebble]

i uopste maelstrom, ja ne razumem kako to da mi imamo oprecna misljenja na ovoj temi, kad se ja skroz slazem recimo sa onim sto si ti rekao, evo tek sad citam to, na temi o genijalnosti i ludilu.

Oni su sačuvali maštu djeteta, svaku stvar umiju vidjeti kao da je prvi puta vide. A to je put do originalnosti.

Poznato je da najveći geniji čovječanstva nisu svoja otkrića crpili iz bilo kakve logičke ili prije utemeljene znanstvene građe. O onim antičkima da ne govorim, ali i među modernima ima takvih. Poznato je da je Mendelejev sanjao svoj periodni sustav elemenata i da je po buđenju taj san zapisao da bi kasnije otjelotvorio modernu kemiju. Tesla je imao vizije nacrta neutemeljenih na bilo kakvim prije domišljenim teorijama, a Schrödinger viziju jednadžbe koja je matematički nedokaziva, ali približno opisuje neke temeljne relacije u kvantnoj fizici. O umjetničkim genijima čovječanstva da ne govorim. . .
(...)
Intuicija prirode nije nikakav razumski doticaj sa postojeće zapisanom i eksperimentalnom građom, nikakva logička metoda, to je vrhunska funkcija ljudske svijesti, usudio bih se reći i njezina bit jer ona je ta spona koja nas veže sa 'sviješću' prirode, s našim porijeklom i stanom od kojeg se toliko često ograđujemo. To je mnogo više osjetilna no razumska 'metoda', a upravo se na saznanjima intuitivnog uma obogatilo danas toliko postojano skladište ljudskog raz-uma. I zabrinjavajuća je činjenica da je genija sve manje, da su ljudi posve izgubili izvorni doticaj s prirodom.

ja samo kazem da se ljudi nisu rodili tako bez izvornog doticaja sa prirodom, nego da ga izgube tokom procesa postajanja "uzornih odgovornih gradjana" i "normalnih ljudi". i sam pominjes mastu deteta ovde na pocetku.

[maelstrom]

Nisam to ni porekao, navedi mi mjesto gdje jesam. Ne slažem se samo s tvojom definicijom umjetnika i stavom da svatko može postati genij, što zahtjeva i drugačiju definiciju genija, odnosno izjednačavanje s umjetnikom. Jest da su standardi opali, ali još uvijek nije dovoljno samo biti umjetnik da bi se bilo genijem. A svaki genij da ima umjetničku crtu u sebi, to je istina.

mislim da je uvek tako bilo, ali da to samo primecujemo za svoje vreme.

Nikako. Ljudski je genij kroz povijest stvarao sve ono što danas pasivizira. I jezik i znanost i civilizaciju i kulturu, te sve njihove nusproizvode. Je li čovjek stvarao s namjerom da jednom ode u penziju, da se skrasi među onim što je izgradio? Zašto tako razmišljamo i je li to uopće moguće?

(Ovo je tako u skladu sa mojim tezama o umetnosti kao posve ljudskoj, prizemnoj delatnosti, tehnici; aktivnosti prilično spojive sa rezonima čak i matematičkog/pozitivnog uma.)

Jest da je posve ljudska, prizemna i da je aktivnost (vis-a-vis pasivnosti). Ali elaboriraj malo to izjednačavanje s tehnikom.

Moja teza je upravo suprotna ovome i govori da se ne rađaju niti umetnicima, niti tehničarima, niti naučnicima, niti filozofima. Oni to projektuju, kao kod Sartra, i tokom života postaju nešto od izabranog. Mislim da je teškoća kod stava koji iznosiš, i sa kojim će se Maelstrom složiti verovatno, ta što se o umetničkom još ima učiti tokom života, pošto ne može neko biti umetnikom tek tako što bi se ponašao teatralno (umetnički u slučaju da se nalazi u teatru, ali i naprosto nesvakodnevno u slučaju da se nalazi van tog okruženja/konteksta), pa ni pošto bi sasvim slučajno načinio neko umetničko delo. Primer: Dete od dve ili tri godine izgovara ono već gore pomenuto i fenomenalno "Jedan stepen je, pogledala sam". Ono ne zna zbog čega je ovo bitno. Isto tako, matorac sa sela će u svoju brvnaru možda uneti neku lopatu iz dvorišta, možda pak kupiti novu, i možda sasvim slučajno prilepiti na nju tekst sa fotokopir aparata - "unapred odsečene ruke", ali to će biti daleko od umetničkog dela. Postaviti u umetnički kontekst znači pojmiti dubinu umetničkog dela, i tako biti umetnikom. Isto važi i za Maljeviča i njegov suprematizam čija dela može da ponovi ili stvori sasvim slučajno neko dete u drugom razredu osnovne škole na času likovnog.

Dakle, moj je stav da se ljudi nikako ne rađaju sa nekim predispozicijama, kao ni sa nekim umetničkim u sebi. Jedino što bih prihvatio je da neki ljudi imaju kapacitet da shvate ono umetničko, da apsorbuju zbilju na umetnički način pre nego neko drugi, i to zovem talentom i potencijalnim genijem.

Ljudi se ne rađaju naučnicima, umjetnicima, tehničarima, oni se rađaju sa predispozicijama za naučnike, umjetnike, tehničare (možda ne u ovako karikirano determiniranom smislu, ali s predispozicijama za određeni sektor djelatnosti - to da). To sam već objasnio u prethodnom postu.

A ovo što kažeš o umjetnosti, to je postmoderno shvaćanje, umjetnost neodvojiva od konteksta. Stvar je u tome da umjetnik kroz povijest nije niti morao biti osvješten da je umjetnik, mnoga su djela objavljena posthumno (dnevnici npr.) sa visokom umjetničkom vrijednošću, a da sami autori na njih nisu uopće gledali kroz tu prizmu. Sad, tko ili što određuje umjetničku vrijednost, to bi bilo jedno konkretno vraćanje na temu.

ja ne kazem da se svi radjamo apsolutno isti. kazem da je razlika medju ljudima kasnije u najvecoj meri rezultat toga sto ne iskoriscavamo svoje potencijale. tek kad bi svi maksimalno razvijali svoje potencijale pri istim uslovima mogli bi da znamo koja je razlika izmedju tih urodjenih potencijala. razlike u razvoju i okolnostima su previse velike da bi na osnovu proizvoda razvoja moglo da se oceni u kojoj meri je nesto rezultat gena (urodjenog). sama nature-nurture debata (da li je urodjeno ili steceno) je prilicno smesna jer je to jedan prilicno interaktivni proces. ja se pri tom ne ogranicavam samo na to da li je nesto urodjeno ili je proizvod razvoja, jer veci deo spoljasnjih uticaja razvoja je totalno van nase kontrole i samim tim deo tog "predeterminisanog".

Ponovit ću trideseti put: sa sobom možemo činiti što hoćemo, ali unutar svojih bioloških okvira iz kojih se ne može pobjeći. Ali to eto, za ovu prigodu, možemo zanemariti kada je i unutar tih okvira bezbroj mogućnosti. Može se ovo razviti u raspravu o determinizmu i indeterminizmu, koje si počeo spominjati, jer istina je da je čovjek čitav svoj život podložan o njemu neovisnim utjecajima, ali eto, ograničimo determinizam (kao što to Sartre čini) na onaj faktum bačenosti, tj. na sami čin rođenja, odnosno rođenja slobode/svijesti.

[Domaci Zdajnik]

Bitno je da istaknem pre bilo kakvog nastavka diskusije da se određenjem pitanja ko je ili šta je umetnik, te odakle dolazi ta njegova predispozicija, talenat ili slično, ne bavi nimalo problemom umetničkog ili umetnosti. Dakle, sve ove priče o umetniku ili talentu i geniju, ne određuju ništa vezano za ovu temu. Možemo znati sve o umetniku, o njegovim motivima i predispozicijama, a da nam umetnost još uvek bude sasvim nepoznata.

medjutim, sve je pocelo mojim razmisljanjem sta je to sto je sustincki umetnicko, odakle to dolazi. onda je tom necemu u nama dat naziv "umetnicko"(umetnicanstveno), ali kazem da se to ne ogranicava samo na slikarstvo ili tako to.

Dobro. Moje mišljenje je da to umetničanstveno ili sposobnost da se na umetnički način prikaže (kroz delo) nekakav doživljaj - ne potiče ni iz kakve specifične predispozicije pojedinačnog čoveka, i da je tako umetnost dostupna svima, kako kao predmet konzumacije, tako i kao mogućnost da se time čovek bavi (bude umetnikom). Razlikovaće se umetnici na koji način ko doživljava istu ili drugu stvar, te kojim intenzitetom. I u tom su jedino u prednosti geniji ili talentovani ljudi spram onih koji to nisu.

Egzistencijalisti nikako ne tvrde da svi imamo iste potencijale, već da se svatko mora razvijati u skladu sa svojim potencijalima. A tebe očito fobija od rasizma i nacizma priječi da priznaš ono očigledno, kako su jedni u startu sposobniji od drugih.

Egzistencijalista se nikada ne bi mogao baviti pojedinačnim čovekom, pa tako ni tvrditi da je neko sposobniji od nekog drugog. Niti sam ja tvrdio da su svi ljudi jednaki rođeni, da bi mi ukazivao na mogućnost rođenja slepih, retardiranih ili invalida. Tvrdim ono što i gore u odgovoru Pebble-u: da se genij tek ima pronaći, da on nije gotova stvar, kao što ni za nekog vidno manje sposobnog čoveka ne bi bila gotova stvar da radi kao čuvar neke galerije, bez mogućnosti da sam bude taj koji u galeriji izlaže svoja umetnička dela.

A da je fobija - nije, barem ne još. Pre će biti da to dolazi iz odgovornosti politički svesnog građanina. Svakako da ne možemo diskriminisati druge prema rođenju. Međutim, postoji svakodnevna diskriminacija kada ljude selektujemo prema sposobnosti koju ti isti ljudi, kojima smo isprva pretpostavili jednakost, sada postigli različite rezultate: te je jedan diplomirani filozof, drugi je čistač ulice, treći doktor socioloških nauka. I niko neće moći da kaže da je onaj doktor imao bolje predispozicije urođenog karaktera od onoga ko je čistač ulice, premda će moći da se pohvali kako je postigao više u životu i tako na delu pokazati svoju genijalnost, ili pak veću od onoga ko toliko nije postigao.

Ne kažem da je ikoga briga za takvog, samo naglašavam da će netko s predispozicijama genija tijekom života, čak i ako se ne ostvari, pokazati neke genijalne postupke.

I dalje ne vidim, mada to i nije neko važno pitanje, na koji način će se genije pokazati, a da to nije kroz neko veliko delo. Genij je valjda neko koga čovečanstvo pamti prema delu, a ne prema tome je li upao prema testu inteligencije u mensu i pritom probio plafon.

Svatko normalnih sposobnosti ima mogućnost do kraja ostvariti svoj potencijal, ali ostvarivanje tog potencijala ne mora ga ni u kojem slučaju učiniti genijem. Genij je rijedak i on se rađa, a tek se malobrojni od njih kroz društvo ostvare i afirmiraju.

Taj pojam genija o kojem ti pričaš je onaj psihološki, prema IQ-u, a ne prema umetničkom ostvarenju, kako to vidi filozofija, i na koji način se estetika tim pojmom bavi. Izgleda da otud potiče čitava ova zbrka oko razumevanja termina.

Takvog genija (intelektualno superiornijeg) niko ti ne spori. Tu bismo se već mogli prebaciti na temu o Mensi i dužini kurca spram prikupljenih IQ poena. Ali sa umetnošću više nema nikakve veze.

A ovo što kažeš o umjetnosti, to je postmoderno shvaćanje, umjetnost neodvojiva od konteksta. Stvar je u tome da umjetnik kroz povijest nije niti morao biti osvješten da je umjetnik, mnoga su djela objavljena posthumno (dnevnici npr.) sa visokom umjetničkom vrijednošću, a da sami autori na njih nisu uopće gledali kroz tu prizmu. Sad, tko ili što određuje umjetničku vrijednost, to bi bilo jedno konkretno vraćanje na temu.

Ne, nisi razumeo o čemu sam govorio i zbog čega sam to spomenuo (i govorio o onom pojmu umetničkog genija, a ne onom tvom, prema IQ skalama). Govorio sam o tome da ne možemo pretpostaviti urođeni umetnički genij, koji ne podrazumeva učenje tehnike slikanja, čak i istoriju, poznavati i autonomno-umetničke kvalitete, ne bismo li došli do razumevanja zbog čega je ono što tvorimo umetničko delo, što bi nas učinilo, i to je jedini način, umetnikom. Dete koje tvori neke kružiće u pesku koji na kraju mogu izaći kao identično delo nekog vrhunskog land-artiste još uvek ne može biti umetnikom, jer ono ne shvata niti šta je, niti zbog čega je taj uradak baš takav, niti zbog čega bi ga bilo ko slavio.