O umetnosti | Definicija umetnosti | Filozofija umetnosti

[Plodni bizon]

Da li neko od vas moze da kaze sta je supstrat kvalitetnog knjizevnog teksta? Kako je moguce uopste porediti dva knjizevna dela iz istog perioda, dva razlicita pisca, pisanih na slicnu temu? Gde se npr. razlikuju Sremac i Bora Stankovic? Gde je razlika izmedju Mese Selimovica i Ive Andrica? Kako oceniti ko je bolji?

[debeli dud]

Piscima početnicima se obično daje savet kako da naprave strukturu svoje kratke priče na sledeći način:

- popnite čoveka na drvo
- bacite se kamenom na njega
- oborite ga

Kada malo bolje razmislite, videćete da je to dobar savet za svakog pisca.


Osmišljavanje kratke priče

- Počnite sa situacijom - problemom koji treba da reši vaš junak (čovek na drvetu).
- Iznesite problem koji se može javiti (bacite neki kamen): Nesporazumi / pogrešan identitet / propuštene prilike
- Poslednji korak je da prikažete kako možete problem rešiti - spuštate čoveka sa drveta bezbedno:Pobeda ljubavi / dobro pobeđuje zlo / zlo se ne isplati / zajedno smo jači

Kada završite sa pisanjem, uvek pročitajte svoj rad ponovo kako biste ispravili gramatičke greške. Ne kvarite sav vaš naporan rad predstavljajući se svojim čitaocima u neprofesionalnom svetlu.

Stavite ovaj jednostavni plan u akciju, u vašem sledećem pokušaju pisanja.


Tema

Svako pisano delo mora imati poruku ili nit misli koje se provlače kroz njega, i ta tema je skelet ili ram onoga oko čega se vrte radnja, likovi, odrednice itd. Ako pišete, vodite računa da svaka reč bude podređena temi. Iskušenje je iskoristiti reči u vašoj kratkoj priči da bi prikazali vaš talenat u karakterizaciji, opisnom pisanju, dijalogu i čemugod drugom… Ali svaka suvišna reč može razblažiti vašu priču. Najbolje priče su one koje tesno prate osnovnu liniju.


Vremensko određenje

Neke efektne kratke priče pokrivaju veoma kratak vremenski period. To može biti jedan odvojen događaj važan u životu vašeg glavnog junaka, ali priča može biti smeštena i u jednom danu ili čak u samo jednom satu.


Odrednica za mesto

Zbog toga što na raspolaganju imate ograničen broj reči da prenesete poruku, morate pažljivo izabrati mesto na kome se radnja odvija. To ne znači da treba da budete otrcani ili predvidivi kod izbora mesta radnje. Na primer, neka od najstrašnijih mesta za trilere nisu groblja ili puste ulice, već obična mesta na kojima čitalac može sebe zamisliti.
Učinite okruženje u vašoj priči dovoljno realnim kako bi u čitaocu pobudili svih pet čula.


Likovi

Kratka priča može sadržati do tri lika, kako bi sačuvala efikasnost, sve više od tog broja može priču odvesti pogrešnim tokom. Ne insistirajte na detaljisanju karakteristika likova… odluka o karakteristikama je važna za vašu temu i držite je se. Ako se zaljubite u nekog od svojih likova, iskoristite ga za pisanje novele kasnije.


Dijalog

Nikada ne potcenjujte moć dijaloga u izražavanju junaka, koji mora doprineti žarištu priče - ne upotrebljavajte ga samo kako bi pokrili svog lika. Svaka reč koju stavite u usta svojih junaka mora doprineti objašnjavanju teme… ako nije tako, budite nepopustljivi i izbrišite to.


Zaplet

Priču započnite dovoljno primamljivim prvim poglavljem ili uvodom kojim bi zgrabili čitaoca i učinili ga zainteresovanim da sazna šta će se desiti kasnije. Budite sigurni da vaš zaplet funkcioniše - mora postojati početak, središnji deo i kraj. Ali ne trošite previše vremena na nadogradnji, tako da vrhunac može da se izvede u jednoj rečenici. Ne nagoveštavajte obrt na kraju - pokušajte da zadržite znatiželju čitaoca do samoga kraja.


Korektura

Čitaoci su veoma osteljivi na gramatičke greške. Ne odvraćajte ih time od svoje priče - potrudite se da ispravite sve greške.


Izvor: Art-anima

[Plodni bizon]

Kratka prica, koliko znam, ne mora da sadrzi poruku onog tipa dobro pobedjuje zlo / zlo pobedjuje dobro / pouka kaze da ne cinis to jer ce ti se desiti ono, itd. Kod kratke price postoji ponekad i pouka, ali je kod savremenih pisaca kratke price uglavnom izgubljena, zarad apsurda.

[pebble]

Differentia diskusije > Akademski klub > Književnost > Pošalji odgovor ( Odg: Kljuc od ludnice )

mozda je ovo dobar primer za onu raspravu o tome sta je umetnost.
zato sto nije eksplicitno, zato sto poruka umetnika u ovom delu nije eksplicitna, delo je otvoreno raznim tumacenjima.
mozda je smisao umetnosti izmedju ostalog da publiku potakne na razmisljanje.
to nije obicno konzumerstvo, to nije samo pasivno primanje, vec aktivno ucesce u stvaranju novih znacenja, ne samo u otkrivanju znacenja.
ne samo "sta je pesnik hteo da kaze", vec "sta ovo delo govori meni".
proces samo-otkrivanja i unutrasnje eksploracije.
kreativni proces i na onom drugom kraju veze umetnik-umetnicko delo-posmatrac.

s druge strane, mene je uvek strasno nerviralo kad kriticari (na svoju ruku) iskasape neko umetnicko delo ili kad zvanicna vlast i ideologija kroz sistem obrazovanja (koji sluzi izmedju ostalog za ukalupljavanje, ispiranje mozga i kontrolu) i/ili kroz kriticare iskrive originalnu poruku.
onog trenutka kad umetnik zavrsi sa stvaranjem, kad objavi to neko delo, ono je na milosti i nemilosti svakakvih ... uzdrzacu se od kvalifikacija...
samo mogu da zamislim ocajni bes umetnika koji u sebi vristi "ne, to nije ono sto sam ja rekao, ja to nikad ne bih rekao, kako mozete da izvrcete moje reci tako!"
ili je zadovoljstvo umetnika u stvaranju, jer on samo ima potrebu da izbaci to nesto iz sebe?
ili sa budistickom distancom posmatra sve to i ne dodiruje ga?
ili ima nade da ce ga neko nekad razumeti i to mu je sasvim dovoljno? jer dela ostaju da zive i posle njega, i ma koliko ih kasape, ona opstaju.

(ovaj drugi pasus je samo nastavak mojih razmisljanja. kao kontra-teza ovom prvom pasusu, kao drugi aspekat ovog drugog dela veze umetnik-umetnicko delo-posmatrac, vise drustveni aspekat toga nego individualni.
asophos je inspirisao prvi pasus)

mislim da bi adekvatna definicija umetnosti trebalo da nam omoguci da u svakom trenutku znamo sta je (velika) umetnost, ukljucujuci i radove savremenih umetnika.
medjutim da bismo bili sigurni da je nesto umetnost ono mora da prodje test vremena. tek naredne generacije znaju sa sigurnoscu da je nesto vredno mesta u muzeju (to moze da bude i samo par decenija, ali i dalje treba da prodje vreme da neko bude priznat i otkriven, a neko drugi ko je bio inicijalno popularan da bude zaboravljen, prezren, prevazidjen, razotkriven kao povrsan ili imitator, da se prizna da je to bila samo moda).

ja, cak iako mislim da imam neku maglovitu ideju o tome sta je umetnost, ili barem osecam to, i dalje ne umem da dam svoj sud ni o jednom modernom delu (mada mislim da je to vise stvar straha - eto momenat otkrovenja za mene).

"eksperti" isto tako ne znaju. bbc ima razne zanimljive emisije koje na razlicite nacine obradjuju ili dodiruju savremenu umetnost. jedna od njih je pokrivala nekakav sajam gde su razni mladi umetnici izlagali svoja dela, i jedna od tema je bila kako uloziti svoj novac u sliku a da to bude profitabilnije nego u deonice na berzi, kako izabrati, i odgovor je treba birati sta se tebi svidja, a da li ce to biti nekad priznato, da li ce ostati i preziveti kao umetnicko delo, to niko ne zna, samo vreme ce pokazati.
i bilo je emisija o nekim britanskim slikarima koje su relativno skoro otkrili, i kanonizovali, sad kad su ili matori ili mrtvi.


ali evo jedne ilustracije o razlicitim perspektivama, zavisno od vremena, na isto umetnicko delo/umetnika/pravac.
impresionizam, klod mone i drugari.

neka emisija, igrana, o istoriji impresionizma, ne bi me cudilo da je bbc pravio, i koliko su se oni namucili dok nisu postali priznati. kako nisu mogli nigde da izlazu svoje radove, kako su ziveli u bedi, neki od njih i umrli u bedi. i onda slava, u poznim godinama; mislim da je sve uradjeno kao naracija kroz intervju koji je mone dao deda pred smrt dao nekom svom biografu ili tako nesto. sustina je koliko su oni bili neshvaceni i koliko je bilo otpora prema njihovom pravcu u njihovo vreme.

druga emisija, neka osrednja prilicno establishment serija (john doe), i u jednom trenutku neki fotograf koji sebe vidi kao umetnika, zivi za svoju umetnost, za svoj rad, i ne plasi se da predje granice pristojnosti srednje klase (neki bondage, piercing, i maloletnice), o kome kao coveku donose negativan sud na osnovu tih njegovih fotografija (mora da je on ubica, vidi kako je nemoralan), u jednom trenutku nesto vristi o tome kako je neshvacen kao umetnik i pominje monea i impresionizam u kontekstu domacica i sigurnosti srednje klase.

i skroz je u pravu - svi vole impresionizam, to je simbol za "safe", to je nesto sto je skoro kao goblen i kukicanje, bas za domacice, ove moderne naravno, ne nase bake. impresionizam je od totalno alternativnog i anarhicnog postao najgori establishment. a sama dela se nisu uopste promenila, ta platna su i dalje ista ona kao i kad su nacrtana.

(ja volim impresionizam, i mislim da to sto je lako dopadljiv ne umanjuje vrednost tog pravca, ali je cinjenica da je lako dopadljiv i da lako moze da se konzumira, povrsinski, bez nekog istinskog dozivljaja)

[Domaci Zdajnik]

Premoren sam pa ću dati samo jednu kraću analizu ovog što je Pebble izložio. U stvari, fokusiraću se na onaj momenat koji glasi da će vreme pokazati koje umetničko delo zaista vredi, dok ona manje kvalitetna vremenom otpadaju sa te liste. Mislim čak da ova zadnja poruka to ilustrira na dobar način, ali ja ću slično da pokušam, pod rizikom da ništa novo ne kažem.

Kvalitetna dela koja su takva za sva vremena verovatno bi morala da poseduju bar to da vreme nastanka obeležavaju autonomno-umetničkim kvalitetom i da u tome budu reprezentativna. To znači da će jedno delo postati klasik, dakle, neprikosnoveno od strane vremena koje prolazi, zato što odražava autonomno-umetničke kvalitete (jednog vremena; dakle relativne situacije), i neće imati nikakve dodirne tačke sa savremenim umetničkim remek-delom, sem te da se i u jednom i u drugom radi o autonomno-umetničkim kvalitetima.

To znači da će svako delo koje ne poseduje ove kvalitete biti takvo da ga novo vreme briše iz istorije umetnosti, ili ga pamti kao naprosto umetničku reakciju na društveni problem koji muči jednu epohu i prostor. Tako će, npr, Stevan Sremac biti samo istoričar ukoliko se u njegovom stilu pisanja (što u književnosti i jeste suštinsko, ono autonomno-umetničko) ne nađe nešto što i teorija književnosti smatra legitimnim umetničkim (književnim) kvalitetom, pored toga što postoji još mnogo stilova i još mnogo načina da se pisac izrazi. Bitno je to da on neće biti upamćen po tome što je obaveštavao o jednoj kulturnoj ili moralnoj situaciji na jugu Srbije, kako bi to površan posmatrač umetničkog ili književnog dela pomislio.

Koliko se ovo ne slaže sa tezom da će vreme oceniti ko je slab a ko jak umetnik? Sa jedne strane, vreme neće uništiti klasičnu vrednost onoga ko je postavio jedan umetnički standard (kako je to rečeno za impresionizam), tako da ovi ljudi/geniji i njihovo delo neće izgubiti na vrednosti, ali će zato svaki naredni klasik nužno biti avangardan, u nekoj meri ili barem na prvu loptu - neshvaćen, jer je svaki od tih klasika doneo nešto novo, a opet za autonomne umetničke kvalitete važno. Tako je u stvari vreme takvo da afirmiše one nove, ali ne umanjuje vrednost starih umetničkih dela ubeleženih kao dela genija.

Tako će i danas svako od nas znati da smisli neku sjajnu priču i od nje sačini neverovatno zanimljiv roman, ali to će još biti daleko, daleko od kvalitetnog književnog dela, jer ono podrazumeva specifičnost izraza, gde se upravo krije to umetničko majstorstvo. Baš kao što je i slikarev pribor sposoban da "prevari" jedan foto-aparat ili živo ljudsko oko.

[pebble]

meni se cini da mi ne govorimo o razlicitim stvarima. ali moja je krivica, ne izrazavam se najjasnije.
(meni je ovo jako bitna tema, licno bitna, i vezana za mnoge druge aspekte postojanja, ali u isto vreme ne nesto o cemu imam misljenje koje mogu lako da stavim u reci.)

fokusiraću se na onaj momenat koji glasi da će vreme pokazati koje umetničko delo zaista vredi, dok ona manje kvalitetna vremenom otpadaju sa te liste.

ti si protiv toga a onda kazes

To znači da će svako delo koje ne poseduje ove kvalitete biti takvo da ga novo vreme briše iz istorije umetnosti

Tako je u stvari vreme takvo da afirmiše one nove, ali ne umanjuje vrednost starih umetničkih dela ubeleženih kao dela genija.

ja se u potpunosti slazem sa tim.

ono sto mene interesuje jeste sta je to "autonomno-umetnički kvalitet" i kako se to prepoznaje.

moj primer o impresionistima je ilustracija toga da obican covek nikad ne zna sta je to umetnicko u umetnosti. niti ume da prepozna, niti moze da oseti. on samo moze da nauci, da prihvati nesto sto su autoriteti rekli da je umetnost.
umetnost se konzumira, umetnost je bedz kojim se kite obrazovani ljudi, simbol drustveno-kulturnog statusa, zacin ako ne i smisao zivota kvazi-intelektualaca.

(ne znam sta me vise nervira, oni koji totalno odbacuju sve proizvode ljudskog duha i uma, ili oni koji ih konzumiraju.
kad provedem neko vreme u paklu ovih prvih, ovi drugi su kao melem na dusu. prvih par sati, a onda mi se povraca. )

(ja volim impresionizam, i mislim da to sto je lako dopadljiv ne umanjuje vrednost tog pravca, ali je cinjenica da je lako dopadljiv i da lako moze da se konzumira, povrsinski, bez nekog istinskog dozivljaja)

moj stav jeste da je otpor jednog vremena upravo prema tom umetnickom u umetnosti.
onda kad ne moze da ga pobedi, drustvo ga asimilira, prisvoji, kanonise, i time ubije ono revolucionarno u toj umetnosti.
revolucionarno u smislu da dolazi iz onog aspekta coveka koji je potisnut u drustvu, u civilizaciji (sto je pri tom i neminovno, da bi drustvo moglo da funkcionise harmonicno).

ubije ono revolucionarno u toj umetnosti.

opet ja nejasno pricam. to revolucionarno ne moze da nestane iz umetnickog dela, ono je njegov sastavni deo, ali ono nema vise taj efekat. tu je, ali se ne vidi. tj vidi se, ali se ne vidi onakvim kakvo jeste. njegova sustina postane nevidljiva iako je tu pred nosom.

a to se radi kroz proces kanonizacije.

jednim delom kroz skolstvo. nema boljeg nacina da deci ogadis knjige nego da ih teras da citaju nesto za sta jos nisu spremni, da ih teras da uce pesme napamet, citate napamet, biografije napamet, kritike napamet. i te kritike, gde ti lepo kazu sta oni zele da ti vidis u tom knjizevnom delu. najpodlija stvar ikad izmisljena su predgovori knjigama.

[Domaci Zdajnik]

Bitno je odrediti naš zadatak i našu poziciju pri postavljanju pitanja definisanja umetnosti i umetničkog. Hoće li naša pozicija da bude ugao estetičara (filozofa umetnosti) ili teoretičara umetničkog dela (ponegde i istoričari književnosti i likovnih umetnosti). Ovo napominjem jer nam možda nije potrebno da se bavimo konkretnim umetničkim vrstama i delima ukoliko nas zanima samo razumevanje pojma umetnosti i umetničkog. Bitno bi nam bilo da ustanovimo da li to umetničko ili autonomno-umetničko u delu postoji, da li može da se izdvoji u odnosu na ostalu građu umetničkog dela, ili ne. Tokom takvog zadatka mogli bismo i da se poslužimo nekim umetničkim kvalitetima kroz različite epohe, ustanoviti šta je činilo umetničku lepotu/vrednost u jednom "pravcu", te šta je nju činilo u drugom, i svim tim epohama priznati pravo na bar jedan od kvaliteta koji je izdržao vreme i koji se stvarno može smatrati autonomno-umetničkim date umetničke epohe.

Zarad bolje eksplikacije ovih slučajeva ne bi bilo loše da se poslužimo primerima (ja ću zbog umora sada uzeti samo jedan), i recimo neka budu iz književnosti (u likovnoj umetnosti teže razlikujem stvari, mada sam o njenim kvalitetima pre par godina pisao opširniji rad; što se muzike tiče, tu sam sasvim zbunjen i nisam niti blizu otkrivanja onog autonomnog, te sam pitanje postavio na diskusiji Kakvu muziku slušate? ali nisam dobio zadovoljavajući odgovor). Pozajmiću sada jednu rečenicu neafirmisanog autora, jednog "običnog" diskutanta na forumu (lično ne doživljavam tako neozbiljno ljude koji komuniciraju na forumima, jer to smatram makar ravnopravnim prostorom za komunikaciju koliko i učinonicu fakulteta) koji govori u duhu književnosti Danila Harmsa koju ja zovem apsurd-komikom, mada ona sigurno ima u istoriji književnosti i neko drugo ime (pozajmljeno sa diskusije Anatomija savršene reči):

Jedan stepen je, pogledala sam.

Ova rečenica bi, prema mom mišljenju, mogla da ovako stoji i bude snažna sama za sebe, na čitavoj stranici A4 papira jedne knjige sačinjene od sličnih rečenica, usamljenih ili sakupljenih u neku dužu formu - roman, pripovetku, kratku priču, itd.

Ono što odmah valja postaviti kao pitanje je: Po čemu je ovo baš književni (dakle umetnički) kvalitet? I gde je prisutan? Šta je u ovoj izjavi umetničko/književno? Na to pitanje mislim da bi stručnije mogao da odgovori književni teoretičar, no ja ću pokušati svojim rečima da opišem zašto i kako sam to doživeo, i zašto smatram to baš književnim, a ne nekim tuđim kvalitetom (istorijskim, moralno-poučnim, itd).

Počinjem analizu tako što izražavam ono što osećam (nažalost moram koristiti termin "osećanje" pošto se radi o umetničkoj vrednosti, kojoj je i zadatak da aficira i podstakne neko osećanje) tokom čitanja ovakve izjave, potpuno usamljene na papiru. Izjava dolazi niotkud, netraženo, daje nekakav odgovor dok pitanje nije ni postavljeno. Sa druge strane, ovaj drugi deo izjave, nakon zareza, daje utisak o važnosti informacije po ovoga ko govori ili po onoga kome je izgovorena. Dimenzija u kojoj stoji napisana reč, prazna hartija oko nje, čini da ova rečenica osim humorističnog, dobija i karakter apsurdne poruke. Pri rečenom nema ni govora o bilo kakvom moralisanju ili istorijskim navodima. Rečenica stoji gola, na sopstvenim (književnim) nogama, i dovoljno je jaka da izdrži ono što joj je potrebno da bi bila umetnički/književno kvalitetna kako to uspevaju da budu dela koje nose milion karaktera više od nje.

Drugi deo analize je testiranje. Ovo je možda i deo teorijske nauke o književnosti i književnim kvalitetima, ali ja sam do toga došao jednostavim razmišljanjem o književnom kvalitetu, čak ne o konkretnom, nego o mogućem. I evo kako to izgleda. Postavimo pitanje može li se ona kratka forma (citirana gore) postaviti na drugačiji način a da zadrži onaj traženi smisao. Dakle, može li smisao da opstane ako bismo, npr. reči korišćene u pomenutom citatu ispremeštali ili dodali nešto novo? Pokušajmo:

Videla sam da je jedan stepen. / Videla sam da je napolju jedan stepen. / Pogledah kroz prozor i shvatih da je napolju hladno.

Kako god ovo ređali, i što idemo dalje, vidimo da se gubi bar jedan deo od onih opisanih kvaliteta. Dakle, rečenica stoji sa sobom u savršenom (književnom) skladu pri zadatku da izrazi ono što je autor hteo.

Mogli bismo sličnu vrstu analize da sprovedemo za neki drugi pravac ili za neki drugi traženi kvalitet autonomno-književne vrste, ali poenta je, nadam se, tu. Za nas, ako na ovu stvar gledamo iz ugla filozofije umetnosti, bitno je da konstatujemo da postoje autonomno-umetničke/književne vrednosti, i time više ne bismo morali da se bavimo. Mi ćemo reći onda da je umetničko ono što kroz autonomno-umetnički kvalitet odoleva protoku vremena i ostaje čvrsto da stoji na svojim (autonomnim) nogama (vrednostima).

moj primer o impresionistima je ilustracija toga da obican covek nikad ne zna sta je to umetnicko u umetnosti. niti ume da prepozna, niti moze da oseti. on samo moze da nauci, da prihvati nesto sto su autoriteti rekli da je umetnost.

Nalazim da nije problem to što se prihvata zdravo za gotovo neki od zahteva stručnjaka. Problem je što stručnjaci više ne definišu to što možda nalaze da se može nazvati autonomnim umetničkim kvalitetom. Prevladava ona teza da je svakome dozvoljeno da uživa u delu na svoj način, da svako, kažu, nešto u čemu će uživati. To daje mnogo prostora amaterima i antitalentima u književnim i krugovima likovne umetnosti da postanu slavni i navodno značajni u ovim oblastima a da zapravo nemaju veze sa tim što zapravo jeste potreban kvalitet.

Zapravo, ne znam više čime se bave ti stručnjaci iz ovih oblasti. Čitajući recenzije ili uvode u neka klasična dela ja ne uspevam da primetim da renomirani autori govore o predstojećem delu navodeći njegove stvarne kvalitete, već kao da se trude da zaobiđu ono suštinsko, te se vezuju za život autora i iz toga žele da nam saopšte nešto više, što je svakome tek priučenom studentu filozofije umetnosti - smešno.

umetnost se konzumira, umetnost je bedz kojim se kite obrazovani ljudi, simbol drustveno-kulturnog statusa, zacin ako ne i smisao zivota kvazi-intelektualaca.

Iz tog razloga sam imao potrebu da raskrinkam ono umetničko u umetnosti. Devalvirano razumevanje umetničkog ostavlja mnogo prostora za bujanje kič predmeta i kvazi-umetnosti. Književnim delom nazvati krimi-roman ili ljubić napisan bez onog književnog stila ali sa "dobrom" ili "zanimljivom pričom" je svakodnevica.

[Otrovni Starac]

Malo'pre bejah na onoj groznoj temi ''kakvu muziku slušate'' i valjda me prirodno put odatle naveo ovamo. Dok sam čitao šta su ljudi ovde imali da kažu naišao sam na dve citirane rečenice gospodina pebble-a. Na žalost nikako ne mogu da nađem celu poruku iz koje su izvučeni ovi citati, no, kako bilo,  radi se o dve najgenijalnije misli koje sam pročito u poslednjih dve godine:

moj primer o impresionistima je ilustracija toga da obican covek nikad ne zna sta je to umetnicko u umetnosti. niti ume da prepozna, niti moze da oseti. on samo moze da nauci, da prihvati nesto sto su autoriteti rekli da je umetnost.

Savršeno... No iako izvučeno iz konteksta i možda autor zapravo i ne drži ovu stranu ili je pak sasvim ironičan, to je upravo ono što sam ja govorio pre nekoliko vekova, u svojim megalomanskim besedama na govnarici. Radi se najkritičnijoj tački u svakoj raspravi o umetnosti, na kojoj ona strana koju g. pebble naziva nakinđurenim nabeđenim intelektualcima (to u sledećem citatu) najčešće gubi razum i počinje grozničavu odbranu koja se svodi na gomilu ad hominem bljuvotina. Neki oće i fizički da se obračunaju.

umetnost se konzumira, umetnost je bedz kojim se kite obrazovani ljudi, simbol drustveno-kulturnog statusa, zacin ako ne i smisao zivota kvazi-intelektualaca.

Dakle još jedna sjajna misao. Ko da sam ja piso. Još ne mogu da verujem da neko po ovom pitanju ima gotovo stoprocentno identične stavove kao ja. Svaka čast g. pebble!

[Domaci Zdajnik]

Pebble-ov citat: Moj primer o impresionistima je ilustracija toga da obican covek nikad ne zna sta je to umetnicko u umetnosti. niti ume da prepozna, niti moze da oseti. on samo moze da nauci, da prihvati nesto sto su autoriteti rekli da je umetnost.

Slede presvete reči prepodobnog i davno upokojenoga sveca Otrovnoga:

Radi se najkritičnijoj tački u svakoj raspravi o umetnosti, na kojoj ona strana koju g. pebble naziva nakinđurenim nabeđenim intelektualcima (to u sledećem citatu) najčešće gubi razum i počinje grozničavu odbranu koja se svodi na gomilu ad hominem bljuvotina.

Mislio sam da Presveti misli da je svaki čovek koji govori o umetnosti i nekim umetničkim kvalitetima koje navodno prepoznaje u stvari "nakinđureni nabeđeni intelektualac", a ne samo običan čovek, za koga pretpostavljamo da uopšte ne poznaje umetnost. Naime, koliko se sećam iz onih našijeh diskusija na presvetoj Govnarici, vi ste držali do toga da se o umetničkim kvalitetima ne može ništa reći, te ismevali one koji su držali da je nešto umetnički kvalitetno. Sada verujem da ste pri istom stavu.

No, ja ne vidim da je g. Pebble u ovom citatu hteo da osudi sve one koji kažu da u umetničkom delu ima nekog kvaliteta a da ga ne prepoznaju stvarno, već osuđuje samo jedan deo takvih, odnosno onu amatersku publiku kojoj se pred umetničkim delom dopada ono što nije i ne treba da predstavlja stvarni umetnički kvalitet datog dela. To svakako ne mora da znači da to isto delo proizvesti slično nerazumevanje pred stručnjakom koga zanima stvarni kvalitet umetničkog dela, a to znači ono po čemu je neko delo zbilja kvalitetno, a neko ne.

Ako vi negirate postojanje umetničkog kvaliteta bilo kog književnog ili likovnog dela, prisetite se jedne situacije iz vašeg ličnog sukoba sa problemom vezanim za umetnost. Npr. setite se kad uhvatite sebe dok pišete neke književne redove i počinjete se vrpoljiti i preznojavati iz razloga što shvatate da ono napisano nije baš nešto, što bi moralo da bude bolje. Pa zar pošto tražite to "bolje" iz vašeg pera i glave nije znak da ste svesni da postoji kvalitet u književnom/umetničkom delu, odnosno manje i više kvalitetna umetnička dela? To što možda ne znate taj kvalitet nekako da nazovete i opišete je druga stvar (ne znam ni ja, ali sam u prethodnoj poruci na ovom topiku pokušao da to izvedem).

[pebble]

pa dobro, evo da se ponovim

ono sto mene interesuje jeste sta je to "autonomno-umetnički kvalitet" i kako se to prepoznaje.

moj primer o impresionistima je ilustracija toga da obican covek nikad ne zna sta je to umetnicko u umetnosti. niti ume da prepozna, niti moze da oseti. on samo moze da nauci, da prihvati nesto sto su autoriteti rekli da je umetnost.
umetnost se konzumira, umetnost je bedz kojim se kite obrazovani ljudi, simbol drustveno-kulturnog statusa, zacin ako ne i smisao zivota kvazi-intelektualaca.

(ne znam sta me vise nervira, oni koji totalno odbacuju sve proizvode ljudskog duha i uma, ili oni koji ih konzumiraju.
kad provedem neko vreme u paklu ovih prvih, ovi drugi su kao melem na dusu. prvih par sati, a onda mi se povraca. )

u mojoj kosmologiji:

umetnicki kvaliteti postoje.
 
ljudi se grubo dele u tri kategorije, obicni ljudi koje umetnost uopste ne interesuje (90 posto ljudi), kvazi-intelektualci koji religiozno konzumiraju umetnost (10 posto), i umetnici i intelektualci (0.1 posto ili manje).

medjutim strucnjaci, teoreticari, kriticari i ostali autoriteti koji pripadaju establishmentu upadaju u onih 10 posto, dok su slobodoumni teoreticari koji izistinski dozivljavaju stvari u ovoj jadnoj proganjanoj manjini.

[pebble]

Jedan stepen je, pogledala sam.
(...)
Postavimo pitanje može li se ona kratka forma (citirana gore) postaviti na drugačiji način a da zadrži onaj traženi smisao. Dakle, može li smisao da opstane ako bismo, npr. reči korišćene u pomenutom citatu ispremeštali ili dodali nešto novo? Pokušajmo:

Videla sam da je jedan stepen. / Videla sam da je napolju jedan stepen. / Pogledah kroz prozor i shvatih da je napolju hladno.

Kako god ovo ređali, i što idemo dalje, vidimo da se gubi bar jedan deo od onih opisanih kvaliteta. Dakle, rečenica stoji sa sobom u savršenom (književnom) skladu pri zadatku da izrazi ono što je autor hteo.

usporedimo to sa dva posve razlicita prevoda iste kafkine recenice.

Anatomija savršene reči

Rušeći se na zemlju, s olakšanjem sam osećao kako se on, ne mogući više da se spase, davi u mojoj krvi što je ispunjavala sve bezdane i prelivala se preko svih obala.

Padajući, osjetio sam s olakšanjem kako se on bespovratno ugušio u mojoj krvi što je ispunjala sve dubine, plavila sve obale.

kako na osnovu ovog sto si ti rekao moze bilo ko ko nije citao kafku u originalu dati bilo kakav sud o njemu?

(ja inace zastupam ideju da se knjizevna dela trebaju citati u originalu i da dosta gube prevodom)

[pebble]

Devalvirano razumevanje umetničkog ostavlja mnogo prostora za bujanje kič predmeta i kvazi-umetnosti. Književnim delom nazvati krimi-roman ili ljubić napisan bez onog književnog stila ali sa "dobrom" ili "zanimljivom pričom" je svakodnevica.

ti tu suprotstavljas formu i sadrzinu. (sad samo usput, moje iskustvo je da je upravo prica, sadrzaj krimi romana ili ljubica, ono sto ga cini kicem)

Nalazim da nije problem to što se prihvata zdravo za gotovo neki od zahteva stručnjaka. Problem je što stručnjaci više ne definišu to što možda nalaze da se može nazvati autonomnim umetničkim kvalitetom. Prevladava ona teza da je svakome dozvoljeno da uživa u delu na svoj način, da svako, kažu, nešto u čemu će uživati. (...)

Zapravo, ne znam više čime se bave ti stručnjaci iz ovih oblasti. Čitajući recenzije ili uvode u neka klasična dela ja ne uspevam da primetim da renomirani autori govore o predstojećem delu navodeći njegove stvarne kvalitete...

mozda kriza umetnicke kritike proizilazi iz neadekvatnih definicija koje su se ranije koristile. umetnost je ranije trebala da zadovolji kriterijum lepog, ali sve vise se cini da je forma usputna, da to nije sustina umetnicanstvenosti (eto da skujem rec, dosadilo mi da govorim "umetnicko u umetnosti").

funkcija umetnosti nije da se ona razume, da ti neko kaze sta je tu lepo. lepo mora da se oseti. ti isto osecas to, (ne znam sta je lose u tome)

Počinjem analizu tako što izražavam ono što osećam (nažalost moram koristiti termin "osećanje" pošto se radi o umetničkoj vrednosti, kojoj je i zadatak da aficira i podstakne neko osećanje)

razumevanje je super, ali bez osecanja nije nista.
umetnost mora da se percipira onim istim delom coveka kojim je i stvorena, a stvorena je iz zanosa, strasti, imaginacije.
ili kako sam autor prvo-citirane recenice (jedan stepen je, pogledala sam.) kaze

Bolest

(i mislim da se time priblizavam onom sustinskom u umetnosti, kao i onom sto je moja kritika drustva takvog kakvo jeste.)

[pebble]

umetnost mora da bude originalna, istinita, i da rezonira sa necim sto je neodvojivi deo nas.

ovo prvo moze samo ako je proizvod onog unutrasnjeg bica (kreativnost, spiritualnost, snovi, itd. ja sam sledbenik erika froma u tom pogledu).

ovo drugo samo ako govori istinu o nama i onome oko nas. umetnost nam pomaze da se orijentisemo. istina dolazi opet iz ovog unutrasnjeg bica, a lazi spolja, iz drustva (potice od samih ljudi kao rezultat obicne gluposti, ili odozgo kao rezultat manipulacije)

kich je kich zato sto je imitativan (porcelanska figurica mas-produkcije) i lazan (ljubic, krimic).

treci element je mnogo zanimljiviji i meni posve fascinantan. i tu se pozivam na bbc-jev serijal "kako je umetnost stvorila svet". o tome vise kasnije.

istrazivanje ovog pitanja je za mene ujedno i istrazivanje pitanja sta je to sto mi jesmo, na koji nacin se razlikujemo od zivotinja? sta je to sto mi jesmo a da nismo samo proizvod svoje sredine?

[maelstrom]

ljudi se grubo dele u tri kategorije, obicni ljudi koje umetnost uopste ne interesuje (90 posto ljudi), kvazi-intelektualci koji religiozno konzumiraju umetnost (10 posto), i umetnici i intelektualci (0.1 posto ili manje).

kako to da se od elitizma braniš još ekstremnijim elitizmom?

[pebble]

kako to da se od elitizma braniš još ekstremnijim elitizmom?

ja se branim od elitizma? kako si to zakljucio? na sta mislis?
ne, bas naprotiv, kako me ljudi stalno razocaravaju, elitizam pocinje da mi zvuci sve bolje.