Ovo će biti pokušaj analize reči za koju bih rekao da potiče iz "OBERIU sindroma", odnosno pokušaj analize izvora ili pretpostavke nastanka takvih konstrukcija za koje bih ja rekao da su srž književne genijalnosti i uslov ili pak olakšavajuća okolnost da bi neko postao pravi ili kvalitetan pisac.

Nakratko da objasnim zašto ću se poslužiti ovim terminom koji je Harms konstituisao (objašnjenje pozajmljeno iz pogovora uz Harmsovo delo Slučajevi, u izdanju Rad-a iz Beograda):

OBERIU je zapravo akronim punog naziva grupe – Udruženje realne umetnosti (rus. Obejinenie Realjnogo Iskusstva), a «u» na kraju dodato je «zabave radi», kao parodija na mnogobrojne «izme».

Ovo što mislim izložiti biće primeri iz prepiske koju sam imao sa ljudima koje smatram genijalnim, a ne prepiska iz Harmsovog opusa. Odlučujem se za dela ljudi koji nam mogu pomoći živom diskusijom ili objašnjenjem onoga što sami rade, a to znači - na koji način dolaze do takvih konstrukcija, šta ih navodi na to, da li to rade impulsivno, nekim književnim nagonom (rekao bih da ovde spada sam Harms), navikom, ili pak proračunom (calculom, E. A. Po, Bodler, Rembo, Valeri, Malarme).

Počeću sa navodom citata iz naših prepiski, za koje imam odobrenje obeju osoba, a one će se uključiti (pretpostavljam) i prokomentarisati, odnosno uključiti se u analizu datog.


Najpre Rinotileksomaničarka.

---

"I u utorak kad smo imali matematiku, profesorka rekla da izadjem na tablu, ja sam joj rekla da ne mogu, i ona DOBRO. ZNACHI NISI NAUCHILA FORMULE."

---

Ovo je samo jedan primer, ima ih dosta, ali krenućemo sa reprezentativnim. Dakle, navodim da nije čitala Harmsa, barem ne pre no što je ovo napisala. A evo kako sam doveo u vezu sa njim. Sledi jedna Harmsova priča:

---

"Išao Bobrov ulicom i mislio: zašto supa postaje neukusna kad se u nju sipa pesak.
Odjednom spazi on majušnu devojčicu kako sedi na putu, drži u ruci crvića i naglas plače.
- Zašto plačes? - upita Bobrov malenu devojčicu.
- Ne plačem nego pevam - reče malena devojčica.
- A zašto tako pevaš? - upita Borbov.
- Da se crvić zabavlja - reče devojčica - a ja se zovem Nataša.
- A, tako znači? - začudi se Bobrov.
- Da, tako - reče devojčica - do viđenja - Devojčica skoči, sede na bicikl i ode.
- Tako mala a već vozi bicikl - pomisli Bobrov."

D. Harms

---

Podebljana je poslednja rečenica koju možete dovesti u vezu sa Oblačićevom konstatacijom i završnom rečenicom: "ZNACHI NISI NAUCHILA FORMULE!"

Evo mog komentara (koji je takođe objavljen već na ovom forumu):

Pogledaj ovo "Dobro. Znači nisi naučila formule." - na prvi pogled kao da je sasvim prirodno, i možda bi bilo prirodno kad bi neki učenik sedeo u klupi i razgovarao sa profesorkom, rekao da nije spreman, a ona odgovorila da nije spreman zato što ne zna formule. Ovde je sve to naopako, trostruko naopako.
 
Prvi put zato sto je sve to napisano, stoga kao da ima neko znacenje, jer pisu se samo znacajne stvari, one koje moraju da budu zaustavljene u vremenu i ovekovecene. Znaci da ti ovde izdvajas ovaj momenat iz sveta svakodnevice i postavljas na visi nivo. Dajes mu znacaj koji za gomilu ucenika nema.
 
Da vidimo sada šta bi to Oblačić mogao da vidi u tim rečima, zašto im daje nekog značaja. Prvo, sasvim je moguće da si ih sasvim slučajno zapisala, iako za tebe nemaju nikakvog značaja ni prilikom izgovora, a ni onda kad su zapisane, te sada to prezentuješ drugome kao svedočanstvo o protoku tvog vremena u toku tog 22. novembra 2006. godine. Svejedno je, u to ne ulazimo, ocenjujem samo kao da je osoba X stavila ovo na papir i predala ljudima da čitaju. Dakle, postoji meta-nivo teksta koji kaže da je "na papiru" nešto što je tu moralo da se nađe, što ima značaja za drugog. Pri čitanju ovako besmislene (ili bezazlene) stvari, koja je sasvim prirodna za učionicu svake škole, čitalac je očekivao da će naići na nešto važno, a naišao je na nešto posve obično koje pisac ne samo da navodi nego i naglašava (velika slova ključnog dela priče).

Treći nivo je promicanje ove naivnosti u tekstu koja daje specijalnu aromu dok se čita. Tu mislim na ovo: "Rekla je da izađem na tablu, ja sam joj rekla da NE MOGU", nakon čega autor navodi da profesorka ne veruje učenici (autorki) i kaže "Znači nisi naučila formule". U kombinaciji sa prethodnim nivoima ovo izlazi na kratku priču bez greške.



Sada o gospodinu Vurcu (ovde g. Miler). Ne radi se ovde o jednom novoharmsizmu, već o nečemu što rečima daje naročit naboj. Čitati takvo delo ili bar par rečenica ne može a da u čitaocu ne pobudi čuđenje. S jedne strane čitalac je iznenađen jakom rečju, obraćanja koje je sadržajem takvo da nosi u sebi i previše cinizma, teatralnosti, gadljivosti prema svetu, kao i međusoban sklad reči, savršene momente za nezamenljive fragmente sentenci, što čini savršenu formu.

Evo kako to izgleda iz jednog obraćanja meni:

---

"Sto se tice (...)*, hteo sam (...)* da izlozim i osudu i za njega i da ga predlozim za eliminaciju, (...)*. Misljenja sam da ce se taj nadobudni izvestaceni elitista (...)* i da ce stati u stranu vec neutralizovane bagre sto ce naravno biti dovoljan razlog da se po hitnom postupku tom bicu zabrani pristup (...)*. Jer ovo je vreme prevrata i revolucije kada je i Vasa pozicija kao glavnokomandujuceg u organizaciji ozbiljno poljuljana i ugrozena i svaki maliciozni oportunizam i podrsku podrivacima treba najstroze sankcionisati.

(...)*

Imate moju punu podrsku u borbi protiv raznovrsnog i perfidnog sljama koji se navrzao na Vasu cenjenu licnost."

---

* - reči koje nemaju nikakvog značaja za umetničku suštinu priloženog.

Ovde je nesumnjivo postignut taj naboj koga uopšte nema u lošim filmovima/serijama, i u pisanim verzijama ovih, odnosno u nekvalitetnim književnim delima. Doduše, ovde je gospodin Vurc iskoristio više sličnih reči koje označavaju sličnu stvar, ne ponavaljajući, čime se postigla slika situacija ozbiljnosti do te mere kao da se radi o Hitlerovom kabinetu a ne diskusiji na forumu ili nekom nesporazumu ili netrpeljivosti minornog karaktera. To je doza teatralnosti koja je potrebna glumcima u pozorištu, a pre toga tekstovima, posebno u dramskim.

Takođe, ovde je interesantno zamišljanje autora, koji, rekao bih, istupa kroz ove reči u prvi plan čudnovatošću svojih namera. Zamislite da sve ovo jeste objavljeno u nekoj knjizi, rađeno bez stvarne (realne, odnosno u realnom životu doživljenog iskustva) potpore, da je gospodin Virc napisao jedno od onih pisama koje se ne šalju, dakle, kao književnu vrstu. Čitalac se pita o onome ko je onaj ko optužuje i da li je situacija zaista tako opasna da bi iko bio toliko optuživan. Tu je onaj momenat koji povezujem sa gornjim tekstom gospođice L. Oblačić. Naime, kod one konstatacije i Harmsa i nje, u poslednjoj rečenici priče ili "evidentiranja svakodnevnih apsurd situacija" nalazimo na zaključak koji nema nikakve veze sa onim što je pre toga rečeno, a što je iz nekog razloga tu, pred čitaocem. Tako i ovde kod g. Vurca vidimo jedan agresivan monolog koji nema pravu referencu, kao nešto ni iz čega, ili haos/pakao iz bezazlene situacije.

Ovo ću sve potkrepiti novim primerima, čim ih budem iskopao iz evidencije, a za šta, kako rekoh, imam dozvolu autora.

---

---

Prenosim sa teme "Kratke priče", u pitanju je gospodin Mil(v)er, izvod iz dela Udruženje mladih staraca:

Miler: Da. Samo da ste me videli kako sam danas išao ulicom. Kao starac sa staklenim pogledom.
Pomračeni Um: To je moj autentični hod! Dođavola s vama!
Miler: Baš kao neko ko je na samom kraju.
(pauza)
Miler: Mogli bi da osnujemo Udruženje mladih staraca.
(kraj)

Naglasak je naravno na ovom poslednjem, na zaključku "udruženje mladih staraca", što zdravom razumu izgleda kao oksimoron, i što narušava sadržinsku koheziju, harmoniju koju čitalac pretpostavlja. Jak je i taj, rekao bih, udarac koji autor zadaje svojim čitaocima kada prekida svako dalje razjašnjenje, nego završava priču u tom momentu. On zna da je to vrhunac začuđenosti i pušta da se onaj koji čita zamisli ili zabezekne (neko bi rekao: da pomisli kako je pisac kreten ili genije).

A sada nešto što sam doživeo danas. Kažem "doživeo" jer ovo nije baš "savršenstvo pisane reči", i više zadire u filmsko ostvarenje, jer da bi se situacija prezentovala nije moguće ili barem nije moguće savršeno izvesti predstavljanje. Evo ovde ću pokušati rečima da dočaram najpre te okolnosti u kojima je nastalo ovo DELO.

Naime, čitavog dana sedim i razmišljam, ne libim se da bilo šta stavim na papir, ali me idiotska svakodnevica goni da makar to učinim. Nedostatak hrabrosti na delu i dan prolazi kao svaki drugi, bez traga-traga. Zamislite slobodno čoveka koji blene čitavog dana u prozor koji zaklanjaju roletne - i to gledanje odvija se iz sobe. U jednom trenutku stiže poruka, a ovde je bitno da se zna da to nije putem internet pošte, da to nije e-mail, to nije ni ono pravo pismo, kojim sam se igrao kad sam bio klinac, sa Bojanom iz Valjeva. Ne, stiže SMS, dakle, poruka putem mobitela. I to je pravo i jedino sredstvo koje dočarava situaciju i dovodi je do maksimalnog uzbuđenja, situacije apsurda, začuđenosti, nestvarnog. Poruka je od Rinotileksomaničarke. Uz to, nema nikakvih najava, ovo je poruka "iz vedra neba", i jedno savršeno delo:

1 stepen je, pogledala sam.


Svaki komentar samo bi mogao da okrnji savršenstvo izraza i okolnosti.

No, kako do toga dolazi ova gospoda, izgleda da nam neće otkriti.

Prvo bih da se mnogo izvinim sto ovoliko kasnim sa odgovorom na ovu temu. Stvar je u tome sto sam ja tek juce primetio da je ova tema otvorena! Molim vas, a g. K. je temu otvorio jos 6. novembra. I ja se pitah tada, s obzirom daje g. K. rekao da je otvorio temu, ja se pitah gde je ta tema i ne nadjoh je, zamislite. Onda sam bio pomislio da g. K. napravio neki lapsus, a vec posle nekoliko dana "nepostojanja" sporne teme, poverovao sam da je g. K. odustao od njenog postavljanja.
Kad sam vec kod izvinjavanja hteo bih da iskoristim priliku i da se izvinem zbog kratkoce ovog mog odgovora, a sto se tice osvrta na sadrzaj teme.

Ovako, sta ja Vama da kazem. Kada se radi o onom prvom citatu mojemu, gde osudjujem bagru a drzim monolog kao u Hitlerovom kabinetu, e vidite, ja cvrsto verujem da to nije produkt neke impulsivne kreativnosti ili pak delo proisteklo u nekom knjizevnom nagonu, mislim da se tu radi pre svega o jednoj vrsti navike a i delimicno proracuna. Naime, imadoh za zivota jednog prijatelja koji je po prirodi stvari diktator, on tako misli, tako govori, tako se ponasa prema ljudima. Ja bejah mnogo pod njegovim uticajem, pogotovu u gimnazijskijeh dana. Isprva je to bila neka simpatija prema takvoj jednoj licnosti a onda sam vremenom kao rodjeni plagijator ili kopirant poceo da prisvajam te neke njegove konstrukcije. Zadrzalo mi se to do danas, sto je i ocigledno. Povremeno to primenjujem sa namerom i proracunom kada treba napadati bagru i obracunavati se sa njom. Takav diktatorski stil obracanja ima neku posebnu draz, pogotovu kada ga primenjuje neko ko nije diktator i ko ne pretenduje da postane jedan. Onda, verujem, takvo obracanje/nacin govora deluje veoma teatralno, uvek je na granici teske parodije i krajnje ozbiljnosti, nikada se ne moze sasvim reci sta covek koji tako govori zaista misli, slusalac ostaje u cudu (sto primecuje i g. K.). Dakle, da sumiramo, rekao bih da se tu radi pre svega o jednom plagijarizovanom obrascu komunikacije.

Edit: Hteo bih da se osvrnem na ovaj kratki odgovor visoko cenjene g. Pantljicare. Mislim da je ona u pravu kada kaze jednostavno i jasno: Bolest. Ovo diktatorsko oponasanje je u mene zaista postalo neka bolest, nesto sto je rezultat nekog psiho poremecaja, recimo posledica OCD-a ili Turettovog sindroma (mada T. je nesto kao psihofizicki (sa promenama na mozgu)). Ovde imamo manifestaciju besomucnog overjuza/ponavljanja jedne radnje, u mom slucaju je to ovo oponasanje mog druga. Dakle, mislim da mozemo uzeti to u obzir ili kao neku neurozu ili nesto.

Sto se tice onog drugog citiranog dijaloga gde g. Pomraceni Um i g. Miler vode jedan crnohumorni razgovor, tu sam, evo to mogu slobodno da kazem, ja u svom elementu. Radi se verovatno o nekoj Bogom danoj (izvinjavam se svim ateistima) darovitosti pre nego li o plagijatu. Cesto upotrebljavam tu vrstu humora, sa prizvukom teske ironije i absurda. Kao sto je primetio g. K, u onom konkretnom dijalogu je prisutan jedan neobican oximoron, ukolpljen u jednu potpuno sumanutu i smesnu ideju. To naposletku dovodi dijalog do vrhunca absurdnosti i neke vrste crnohumornog samoismevanja da bi to onima koji razumeju takav humor to zasigurno izmamilo na licu bar mali osmeh. Dakle, tu se radi, verujem, o nekoj urodjenoj kreativnosti ako to mogu tako da nazovem, i izvoriste njeno upravo treba traziti u samoj licnosti, u nekoj od njenih osobenih crta. To je nesto sto covek ili ima ili nema.

A ja ću citirati jednog pjesnika, Vladu Gotovca: Pjesma je čin koji razlikuje riječi od vremena i tvari.

Doduše, ne vidim pravu kritiku u tim tvojim tezama. Daj nešto ozbiljnije.

[Poduži] P.S. generalizirao si poeziju previše. Ne možeš reći da su jedan Dante i jedan Rimbaud jednako nesaopćivi. Dante je u svojim glavnim djelima mnogo saopćiviji, štoviše, saopćiviji od mnogih današnjih prozaika. A "Božanstvena Komedija" djelo je mnogo saopćivije od ovih nesuvislih teza koje si iznio.
Nesaopćivost, to je težnja za izvanjezičnim, uzaludna u svojim vrhunskim idealima - možda, ali nikako posve beskorisna. Pjesnici otkrivaju izražajne mogućnosti jezika, čak i oni (post)moderni u svom razaranju jezične strukture nalaze nešto novo. Naravno, ne teži sva poezija - kako ti kažeš - nesaopćivosti tj. izvanjezičnom. Gdje npr. vidiš nesaopćivost u stihovima poput, evo da citiram Miljkovića (pjesma "Rudari" - te sam stihove našao ovdje na forumu):

Siđoše u pakao po nepravdu
na kojoj se može ogrejati

Gdje je tu nesaopćivost? Mislim da je tu koncentracija sve saopćivosti, čista promišljenost kondenzirana u ova dva epigramatska retka. Ovo je slobodno mogla biti i prozna rečenica, reći ćeš ti. A onda mi reci, što uopće smatraš poezijom? Isključivo nadrealistička bulažnjenja u narkoznim polusnovima?
Čista nesaopćivost, što bi to bilo, što bi bio cilj ljudskog pothvata? Što ti misliš, da jasna poruka ostaje izvan čovjeka, upućena u Komunikacijski Sustav Svemira, postojana i vječna - i bez primatelja? Ma ne znam što bih rekao na ove teze. Jedino mi se razumno i vrijedno rasprave čini ono o jedinstvu forme i sadržaja, ali ne vidim na koji to način potkopava poeziju. Smatraš li sebe jedinstvom forme i sadržaja?

 OPSTANAK CIVILIZACIJE ZAVISI OD POEZIJE

          Posao pesnika biće značajniji od posla političara, inženjera i lekara. Kada ovo kažem ja ne mislim na jevtinu angažovanost umetnika, koja je tokom istorije često bila zloupotrebljavana. Polazim od činjenice tehnološkog buma razvoja kompjutera, interneta, robotike i drugih nauka i umetnosti i od ideja koje je Stanislav Lem objavio u Summi technologiae. Civilizaciju u skoroj budućnosti očekuju problemi etike elektromozgova, implatacije zakona robotike u nedovršene modele, fantomologija sa celokupnim arsenalom antinomija postojanja individue, genetika, kloniranje, konstrukcija života, autoevolucione mašine, nešto kasnije kosmogonijska inženjerija... Rasni i ideološki problemi, siromaštvo, bolesti, novi svetski poredak, globalizacija i terorizam su neuporedivo beznačajni u odnosu na probleme koje civilizaciju očekuju u skoroj budućnosti. Pesnički posao nije igranje rečima, funkcionalno preslikavanje stvarnosti po estetskim principima. To je spoljašnji vid pesničkog procesa. Ono što je po meni najznačajnije u pesničkom stvaranju je modelovanje konstrukata smisla u ljudskoj duhovnosti. Istraživanje smisla života je prvi pesnički zadatak. Etika, filozofija, nauka i tehnologija su tu da preuzmu modele i civilizacijski ih materijalizuju. Ovo danas zvuči kao čist idealizam, ili bar kao teška futuristika.

Polazeći od stava na temi O ljubavi, a taj glasi da "o ukusima ne treba raspravljati", te uvreženog mišljenja u medijima i međ svetinom koji upravo tako zvuči, želeo bih ipak da budem tako bezobrazan i progovorim (upitam) o ukusu, ili da makar pitam o tom šta ukus jest. I to ne samo iz čistog bezobrazluka prema plemenskim predrasudama, nego otud što stalno osećam potrebu da one pojmove koje pleme krije od njuha kritike pronađem i raskrinkam. Pa ipak, prevashodnu važnost takav poduhvat ima za umetnički vredno, kao i prirodno lepo, kako bi se odbranili od toga da se pod njihovim pojmovima razume baš sve što se plemenu svidi.

Iako je savremeni pojam ukusa jednostavno formulisao Benedeto Kroče, rekavši da je ukus "sposobnost suđenja u pitanjima lepote" (B. Kroče, La Poesia, 1934, str. 273), i time svrstao međ ključne pojmove kojima će se estetika kao filozofska disciplina baviti, pokušaćemo pratiti pojavu ovog pojma od XVII veka, kada se on počinje obimnije koristiti u literaturi, sa posebnim osvrtom na Kanta. Tu ćemo, između ostalog, videti i to kako su neki od filozofa ili estetičara zastupali i tezu gore napadnutu - da se o ukusima ne raspravlja, te da se ovde radi o sasvim mističnoj sferi o čijem sadržaju ne smemo ili ne vredi pitati.



Lord Šeftsberi

Šeftsberiju pripada zasluga što je u engleskoj estetici ukus uzdigao do visine jednoga naročitog čula - instinkta za lepo, organa koji neposredno sagledava red i proporciju, i po tome svojstvu ono se ni po čemu ne razlikuje, već je sasvim istovetno sa moralnim čulom. Estetika i etika se udružuju. (S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 166)

Unutrašnje čulo je povezano sa izvesnom lakoćom vida koja se odaziva na lepotu kompozicije, jedinstvo nacrta, istinitost karaktera,  i tačno podražavanje Prirodi. (Gilbert, Kun, Istorija estetike, Kultura, Beograd, 1969, str. 202)


Dejvid Hjum

Hjum je smatrao da merilo ukusa proizlazi iz biološkog sastava... shvatanju ukusa kao posledice rada "unutrašnjeg čula". (S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 167)

Hjum je empiričar, koji suštinu umetnosti sagledava iz prirodnog bića umetnika. To dalje pretpostavlja da, ukoliko želimo da pronađemo duhovne uzroke umetnosti, moramo proučiti građu i sastav ljudske prirode. (S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 168)

Osnovni stav koji Hjum brani ima za cilj da pokaže kako naš ukus potiče ne iz intelektualnog, već iz prirodnog, emocionalnog dela našeg biološkog sastava. On je išao tako daleko da je potpuno suprotstavio Razum i Ukus. (S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 168)

"Razum pruža znanje o istini i laži; Ukus daje osećanje lepog i ružnog, poroka i vrline. Prvi otkriva predmete kako stvarno stoje u prirodi...; drugi ima stvaralačku sposobnost i, polazeći i bojeći sve prirodne predmete bojama pozajmljenim od unutrašnjeg osećanja, na neki način ponovo stvara. (...) Ukus pak pruža zadovoljstvo ili bol, pa tako stvara sreću ili nesreću, i time postaje pobuda za delovanje..." (Hume, Enquiries Concerning the Human Understanding and Concerning the Principles of Morals, izd. Selby-Bigge, Oksford 1902, str. 173. - prevod: D. Puhalo)

"Jer lepota, u pravom smislu, i nije u spevu, nego u osećanju ili ukusu čitaoca. A ako čovek nema tako tananu narav da bi mogao iskusiti to osećanje, on nužno neće znati ništa o lepoti, pa makar imao razum i naučnu sposobnost anđela." (Hume, Essays, sv. I, The Sceptic; prevod: D. Puhalo)

Čak i za skeptika Hjuma merilo ukusa je utvrdio Bog, koji je rasporedio razne redove i klase postojećeg i dao svakoj posebnu prirodu. (Gilbert, Kun, Istorija estetike, Kultura, Beograd, 1969, str. 207)

"Mada su načela ukusa univerzalna i gotovo ista kod svih ljudi, ipak je malo onih koji su merodavni da sude o nekom umetničkom delu." (Hjum; po knjizi: S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 169)

Ukus je zajedničko svojstvo ljudi, ali se on mora i izgrađivati, empirijski dalje modifikovati, jer postoji objektivna opasnost da se on može i pokvariti zavisno od provale u čoveku, kritičaru predrasuda, ali i zbog nedovoljne istančanosti. (S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 169)


Rene Dekart

Izgradio estetički ideal sa osloncem na Empedoklovu ideju o "zlatnoj sredini". "Sviđa mi se onaj oset ili raspored, onaj interval ili ritam koji niti dosađuje niti zamara. Krajnosti u estetskom doživljaju treba izbegavati". Koje su to krajnosti? To su, s jedne strane, "brkane, složene figure, teške i zamorne, a s druge monotonija i neispunjena želja". (Gilbert, Kun, Istorija estetike, Kultura, Beograd, 1969, str. 176)


Johan Vinkelman

"Lepota treba da je savršeno čista voda, zagrabljenana grlu izvora; ukoliko je u njoj manje ukusa, utoliko se ona smatra zdravijom, jer je očišćena od svih stranih elemenata" (Winckelmann, Geschichte der Kunst des Altertums, 1847; prema: S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 174)


Gotfrid Vilhelm Lajbnic

"Ukus se, za razliku od razuma, sastoji od  zbrkanih opažaja koja čovek ne može potpuno objasniti. On je nešto slično nagonu." "Čovek ne može uvek otkriti u čemu se sastoji prijatnost neke stvari, ili kakvoj vrsti savršenstva u nama ona služi, jer mi je osećamo više duhom nego razumom." (Gilbert, Kun, Istorija estetike, Kultura, Beograd, 1969, str. 193)


Aleksander Baumgarten

Baumgarten je shvatio kako se nalaze u sporu sledeći frontovi: (a) logički razgovetne predstave, tačni pojmovi, ideje - koji odgovaraju nauci, ali (b) nikako ne odgovaraju poeziji. Sadržaj i predstave kojima se poezija služi dolaze Odozdo. A to znači da poezija radi sa, doduše, nerazgovetnim, netačnim ali kao i filozofija, ipak sa jasnim predstavama. (S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 177)

Baumgarten smatra da svet lepih umetnosti pripada upravo ovom nižem shvatanju, području slika koje su svakako žive, ali uvek i zbrkane, to jest neraščlanjene. (S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 178)

Lepota za Baumgartena i nije ništa drugo, do upravo to najviše mogućno ili, u čulnosti, dostižno savršenstvo. Dakle, bila bi to, izrazimo se metaforički, najveća mogućna Svetlost u Mraku, sjajenje kroz nagoveštaj, uviđanje Celine Bića kroz sliku sna. Eto, to bi, uistinu, bilo za Baumgartena "pojavno savršenstvo". (S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 178)

Baumgarten kaže kako čulno saznanje obuhvata: čulni duh, čulnu oštroumnost, čulno pamćenje, sposobnost izmišljanja, moć suđenja, očekivanje sličnih slučajeva, čulnu moć označavanja. Čak koristi izraz: "umetnost lepog mišljenja". Dve osnovne discipline Estetike su: retorika i poetika. Estetika, kao opšta teorija, daje norme za čulno saznanje i bavi se čulnim saznanjem kao takvim, čiji je najviši izraz lepota. Nasuprot lepom nalazi se ružno, kao nesavršeno saznanje - kao "haos" i "disharmonija", to su "mračne i nejasne predstave", one koje se pomaljaju u "snovima". (S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 179)


Imanuel Kant

... u ukusu - kao pojmu koji referiše o tome da se umetničko subjektivno primilo na opšte prihvatljiv način. (S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 187)

"Ne postoji nauka o lepom, nego samo kritika." (Kant; prema knjizi: S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 191)

"Jer je nemoguće da se podvede pod principe uma kritičko ocenjivanje lepoga, te da pravila toga ocenjivanja učini naukom." (Kant, Kritika čistog uma, Kultura, Beograd, 1958, str. 110)

To što Kant smatra da se može suditi o lepom, on takvo suđenje povezuje ne sa razumom i pojmovima, već sa naročitom moći: moći suđenja uz pomoć ukusa. (S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 191)

"Ono što se dopada samo čulima jeste prijatno; što se dopada na opšti način u saglasnosti čulnosti prema razumu, jeste lepo; ono što se dopada samo razumu - jeste dobro." (Kant; prema knjizi: S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 94)

Samo i jedino "ono što se dopada zato što se može dopadati i drugima, jeste lepo". "Suštinska lepota sastoji se u slaganju čulnog opažanja sa idejom". "Jedinstveno savršenstvo (harmonična igra) razuma i čulnosti jeste lepota duha". Na kraju, "lepota uopšte... može se nazvati izrazom estetskih ideja" (citirani Kant; prema knjizi: S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 195)

Funkcija "ukusa je u tome da zaposli razum i čulnost, dovodeći ih u harmonijsku igru". Tačnije rečeno, on ih usklađuje, otupljuje njihove ekstremne crte, poništavajući sirovu draž i oset, prijatnost ali takođe i hladnu pojmovnu crtu razuma, koji lepotu zamišlja apstraktno, beživotno. Pojedinačno i Univerzalno opšte se relativiraju u pogledu svoje ekstremne tendencije, uravnotežavaju se, što je ujedno i klasično određenje lepote, kao jedinstvo suprotnosti, opšteg i pojedinačnog. "Ukus je moć da se u duši prosudi upravo takva harmonična igra". "Ukus je društveni (čulni) sud o onome što se dopada, ne neposredno pomoću čula, i ne pomoću opštih pojmova uma". Najzad, "ukus doprinosi da se jedno uživanje može da komunicira; on je, dakle, sredstvo i aktivnost koja dovodi do saglasnosti ljudi". (S. Petrović, Estetika, Narodna knjiga, Beograd, 2000, str. 197)

---

Kao što vidimo, o ukusima se poprilično raspravljalo kroz istoriju estetike. Može čak da se kaže, a da nimalo ne pogrešimo, da oni koji tvrde da o ukusima ne treba raspravljati istodobno tvrde da nema razloga da estetika, kojoj je pitanje ukusa jedno od ključnih - postoji.

Sa druge strane su oni koji bi poslušali Kročea i usvojili makar taj minimum, da je ukus "aktivnost koja sudi" (o tom šta je lepo), i o toj stvari nastavili da diskutuju.

Ovako. Puno toga je receno i vec ste doboko zasli u materiju tako da bi bilo totalno bezveze od mene da se ubacim, a pre toga da ne proucim sve do detalja. Mogu reci samo da se mnogo slazem sa maelstormom i pusticu ga da brani moj stav umesto mene, ioanako je talentovaniji za to. Ne ocekujem da sam nesto pogresno shvatio sto je rekao mislim da je bio poprilichno jasan i u dosta toga delimo misljenje ( iako on to mozda ne vidi ) pa eto ... takav mi je izbor. Ako neko nesto radi bolje od tebe dopusti mu da to i uradi... mael dok pises a ja se ne pobunim imas moju podrsku. :)

Neka ova tri citata iz Santayanine knjige "The sense of beauty" govore za sebe:

The whole machinery of our intelligence, our general ideas and laws, fixed and external objects, principles, persons, and gods, are so many symbolic, algebraic expressions. They stand for experience; experience which we are incapable of retaining and surveying in its multitudinous immediacy. We should flounder hopelessly, like the animals, did we not keep ourselves afloat and direct our course by these intellectual devices. Theory helps us to bear our ignorance of fact.

*****
Beauty as we feel it is something indescribable: what it is or what it means can never be said.

*****

Beauty is a pledge of the possible conformity between the soul and nature, and consequently a ground of faith in the supremacy of the good.


Našao sam ih sada na wikipedii i esencijalno se slažem sa tipom, osim u pogledu dualizma duše i prirode iz trećeg citata. No i on se u mladosti zanosio lijepim.