OK, kao prvo, naravno da je korisno i dobro politčki se angažovati, ali ja to nisam ni sporio. Samo sam rekao da to nije moralna dužnost, baš kao što su i dobrotvorni rad, dobrovoljni prilozi za siromašne ili davanje krvi. Sve su to poželjne akcije, ali nijedna nije obavezna.
Moralna dužnost profesora - recimo filozofije - nije ni da učenike/studente nauči bilo čemu. Njegovo je da ispredaje to što ima, i sa svojim poslom on je završio. Kao što mi nekoć Goran Jakovljević reče: "Ja nemam nikakvog interesa da vas nečemu naučim; to da li ćete nešto naučiti zavisi od vas, a ne od mene. Ja radim svoj posao." I sada, ti ćeš reći kako je sasvim u redu, i ja ću se složiti jer zaista od profesora ne treba više da očekujemo, ali ako on ume, odnosno ima tu sposobnost da učenike zainteresuje za materiju, da se potrudi i još im olakša studiranje, to će biti bonus uloga sa njegove strane. Isto tako i odnos prema političkoj stvari kao sferi koja prožima sve pore života ili koja fundira sve ostalo (na primer, na mnogim forumima ili topicima o Nišu na kojima učestvuju mlade Nišlije, studenti, govori se o tome kako je kulturni život u Nišu zamro, a kada se pomene političko stanje, iz kojeg bi "možda" mogli da vire problemi koji generišu i ove iz sfere kulture, oni tada stavljaju ruke na oči i usta da ne čuju i ne vide šta sledi - toliko je njihovo razumevanje politike: da greše i pri razlikovanju pojmova strančakog i političkog) - može i ne mora biti dostupno preko profesora. A pod uslovom da je profesor sposoban da nečemu takvom pouči studente, za šta pretpostavljam da Bjelica ipak važi, bez obzira na to što i dalje držim (i verujem da ću uvek držati) da je filozofija i studiranje filozofije uglavnom gubljenje vremena, ili barem toliko ozbiljan posao koliko i čitanje
Mikijevog almanaha.
Današnja Srbija, koliko god tupav i štetan bio režim koji trenutno njome vlada, ipak NE SPADA u ovakve države. Ona NIJE sistemski nepravedna. Nema sistemskog kršenja ljudskih i građanskih prava (mada svakako ima ovakvih ispada), nema policijske represije, nema nepravednog rata. Dakle, angažovanje u njoj nije obaveza, već izbor.
To je možda tvoj pogled na Srbiju. Moj izgleda drugačije. Samim tim što je Srbija već gotovo dve decenije pod centralizmom državna uprava je nepravedna prema ogromnom broju građana. A to je samo u slučaju da govorimo o toj oblasti. Juče je pretučen strani državljanin zbog toga što je bio crne boje kože, a napadač je dobio tek mesec dana zatvora. Za mene to nije zdrava država, i zahteva hitan angažman svakog ko ume da sabere dva i dva.
Konačno, ne smatram da kritika profesora filozofije qua profesora filozofije može da se bazira na angažmanu ili nedostatku istog. Na ovaj način možeš da kritikuješ RJ qua intelektualca, qua čoveka, qua građanina, ali ne i qua profesora filozofije. Tačka.
Da, s tim se i ja slažem. Ali baš zato i mogu da tražim od filozofije još nešto; upravo to što će onoga ko se njom bavi (i živi je, recimo kao što je živi GJ u Nišu, što mi se čini kao fanatizam i možda patologija) učiniti angažovanim, odnosno da angažman ne potiče iz nekakvog mističnog u njegovoj ličnosti, iz nekog kompleksa ili volje za moći ili dokazivanjem, nego iz znanja o tome da se u svakom trenutku nešto može i mora preduzeti. Ako građansko, savremeno društvo tolerancije i razvijenih ljudskih prava može nekako da funkcioniše i da bude održivo, onda je to uz pomoć aktivnog (političkog) odnosa pojedinca prema društvu/zajednici u kojoj živi. A ne ćutanje.
Istina, tome studente ne mora da uči profesor filozofije (rekao bih da je tu lekciju trebalo naučiti još u srednjoj ili osnovnoj školi, ali to naš obrazovni sistem propušta, i još uvek ne uočava kao problem), ali kažem da je ipak moguće očekivati od profesora - možda baš filozofije - da načini taj mali iskorak ka dodatnom a opet osnovnom obrazovanju studenata.
Inače, ja nisam rekao da je za bavljenje politikom potrebno „poznavanje političke situacije“ (mada je svakako potrebno i to), nego neke karakterne osobine i veštine bez koji je angažman besmislen ili čak štetan. To su hrabrost, taktičnost, organizacione sposobnosti i sl.
Ovde se nimalo ne slažem. Čitavo medijsko (indirektno) i terensko (direktno) delovanje velikih nevladinih organizacija u Srbiji (naravno, mislim na one građanske orijentacije) usmereno je na aktiviranje mladih i politički nezainteresovanih pojedinaca. Insistira se na aktivnim građanima koji o politici ne moraju da znaju mnogo, ali ako bi tek logično promišljali o datim situacijama, bili bi uzorni politički aktivisti i dovoljni za sprovođene kvalitetnog političkog plana (preko izbora na kojima pobeđuje zdrava opcija, do aktiviranja u animiranju drugih). U današnjoj Srbiji, a mislim da dobro shvataš kakvih je stavova prosečan građanin Srbije, svaki od ovih koji znaju da sabiraju je veliki motor i ogromna snaga za osvešćivanje drugih. Da bi govorio - i tako medijski bio angažovan na propagiranju jedne ideje - nije potrebno biti niti hrabar (ni ja nisam hrabar, ali jesam odgovoran ili makar pravdoljubiv), niti imati dobre organizacione sposobnosti (možeš pisati za neki časopis, možeš ga sam pokrenuti, možeš otvoriti sajt, možeš otvoriti radio stanicu, televiziju; sve je to politički angažman, a ne moraš biti nikakav organizator, ili upućen u stvar organizacije), niti biti taktičan (jer nikoga ne moraš da lažeš i ništa ne moraš da kriješ ako se zalažeš za kvalitetnu i humanu ideju; ako je istina na tvojoj strani). Potrebno je samo poznavati računicu, onu najjednostavniju, toliko da se može uočiti da su devedesete bile loše (na ovom našem svežem primeru), da je izolacija slična samoubistvu i nikada jačanju države, te da bilo koji rat već u startu osuđuje Srbiju u svakom slučaju na poraz.
Jedan moj nekadašnji prijatelj je te stvari poznavao dok sam ja kao tinejdžer pevao patriotske pesmice i odlazio u crkvu da se molim bogu. Sjajan matematičar. A drugi mi reče kako je čudno to što prirodnjaci često mnogo realnije sagledavaju političku stvar. Pre se odlučuju na odlazak iz zemlje, da ne treba Srbiju izolovati radi metafizičkih ciljeva (kroz inat, razume se), te sve ono pobrojano u prethodnom delu poruke. Na kraju, naše istraživanje iz 2006. kada smo ispitivali studente sa Univerziteta u Nišu o decentralizaciji i regionalizaciji pokazalo je da su prirodnjaci mnogo češće odgovarali pozitivno, dok su ovi sa filozofskog držali onu metafizičku stranu devedesetih: bolje mrtav Srbin nego ponižen.
Nije naročito indikativno, ali dođe kao interesantan podatak.
Takođe, pravi ili predani angažman zahteva i punu posvećenost, a to najverovatnije znači odustajanje od akademske karijere ili bar otaljavanje iste.
Ne govorim o "pravom ili predanom angažmanu", već o svakodnevnom, bezazlenom, a neki bi još dodali onu narodnu mudrost da tiha voda breg roni. Ja to zovem medijskim delovanjem. Tako je RJ ili Draško Bjelica (još mi je kod njega ostao ispit, ali me stvarno zabole kurac da li će on da pročita ili će mu ko reći šta o njemu pišem) mogao da napiše koju ovih godina, da se pojavi na nekoj televizijskoj stanici osim na Belle Amie ili NTV, da kaže koju ako li ima i zna, a ne da mudruje među četiri fakultetska zida sa nemoćnim brucošima koji imaju još da mu se dive kako je toliko knjiga isčitao i kako je samo toliko mudar. On je parodija mudraca, i eventualno slika nekog seoskog intelektualca koji se zadovoljava time da mu se drugi dive. Pljujem na takvog.
Izvini, u ne-vanrednim situacijama, ja stvarno ne vidim zašto neko ne bi doprineo dobru zajednice prosto pošteno obavljajući svoj posao - lekrar, lečeći, učitelj, učeći.
Ako uzmemo da se ne slažeš sa tim da je potrebno da se i laici angažuju makar toliko da propagiraju među prijateljima ili gde god mogu ono što je zdravo političko stanovište (svesniji od ovih sa kojima govore), dolazimo do situacije da imamo demokratiju u kojoj je jedino političar po profesiji taj koji o politici sme da govori. A onaj ko upija je slobodan građanin do koga politička informacija dolazi kao reklama. I tu je kad treba da se glasa. To je stanje u kojem se nalazi današnja Srbija. Opet, pljujem na takvu Srbiju i takvo društvo. To je srž današnjih problema i uzrok tome što SRS, NS, SPS i DSS imaju više od 50% glasova (blizu 60%).
Pošto znam da voliš da se pozivaš na Sartra i Adorna, proveri šta su oni radili, prvi tokom II svetskog rata, a drugi tokom demonstracija 1968. – predavali su na fakultetu! Adorno je čak, kada su mu studenti (inače inspirisani njegovim knjigama) upali na predvanje – pozvao policiju da ih izbaci napolje. Zašto? Zato što nije verovao u akciju koja se odriče teorije, I to mu, ja mislim, služi na čast.
Ne znam, neću da se bavim njima, mada eto znao sam slučajno ovo za Adorna. Ali interesantno mi je nešto drugo. Naime, šta ti misliš da je trebalo da radi jedan intelektualac u vreme ratnog stanja? Rat je nešto drugo. Rat je poraz intelekta u svakom slučaju, bilo da se nalaziš na mestu onoga koji atakuje (ili još gore: atakuje i još je rasista), ili onoga ko se brani. Tu nema mesta za intelektualca. Tu više nema mesta za umovanje. Zato mislim da to nije primer koji može da vredi u ovoj raspravi.
Vredelo bi raći šta bi jedan intelektualac imao da radi za vreme predavanja ako je stanje takvo da se ratom upravo preti. Verujem da bi takav intelektualac bio zainteresovan da na što više načina dostavi javnosti na znanje šta u stvari zaista znači rat (recimo ako bi to bila Srbija pre početka rata u Hrvatskoj i BIH).
Sad ćeš mi ti reći kako bavljenje filozofijom nije „korisno“. E pa stvarno... od jednog studenta filozofije, (makar i nishkog
) očekivao sam malo inventivniju kritiku, a ne ovu , ti bi rekao palanačku, o „nekorisnosti“ intelektualnog rada. Svaka prosečna Srbenda korist „filozofiranje“ kao sinonim za beskorisno brbljanje. Ja sam od tebe ipak očekivao malo više od ovog narodskog anti-intelektualizma.
Ako pogledaš ovu raspravu od početka videćeš da sam na nekoliko mesta branio filozofiju od takvih napada. Ovo sada je okretanje, pošto zaista ne shvatam kako može da me pouči bilo čemu što ima veze sa današnjim političkim ili tek praktičnim pitanjima ono što ću učiti kroz antičku, srednjovekovnu, pa i klasičnu nemačku filozofiju. Kakve veze to ima sa ovim danas, ne uzimajući u obzir savremene, i bez argumenta da savremenih ne bi bilo da nije bilo onih koji im prethode. Dakle, zašto bi jedan praktičar trebalo da se zanima za ono što je, verujem, tek istorijski dokument, opšta kultura (informisanost). Zbog toga kažem: čitanje Mikijevog almanaha ili neke nacionalne istorije.
A za šta filozofija služi? Ja radije ne bih da ponavljamo tu diskusiju (koja se, ako se dobro sećam, ovde već vodila i u kojoj je Polemos tako isprašio onog neznalački-nadmenog Šarfšicu, da je ovaj sve psujući i pljujući, demonstrativno napustio forum), ali evo daću ti nekoliko očiglednih primera.
Nisam pratio tu raspravu, pa ne mogu da sudim ko je koga i kako isprašio.
Nauka je danas, na ovom stadijumu razvoja, nemoguića bez filozofije nauke. Dalje, mnoge vrste primenjene etike, pre svega medicinska i bioetika, imaju itekakav značaj u etilčki ispravnoj praksi medicine, pošto su etičke dileme koje se u njima javljaju često potpuno nove i složene, tako da se baš nikako ne mogu razmsiti prostom intuicijom.
Za ovo prvo se ne slažem. Ne shvatam kako je moguće da neka prirodna nauka zavisi od filozofije nauke. Ono što sam ja učio na predmetu filozofije nauke ne dira praksu prirodnih nauka. Baš ništa.
Ovo drugo, pak, opet nije jasno. Zašto bi recimo pitanje abortusa bilo filozofsko, ako najvažniju informaciju, informaciju o tome kada se razvija psihički život fetusa, daje medicina? Gde je tu mesto za etiku? A sećam se da je pitanje abortusa čak bilo na predmetu etike za treću godinu. Nečuveno.
Konačno, politička i pravna filozofija je nešto što je itekako bitno i to upravo za pitanja kojima se ti baviš. Pa odakle misliš da su došli koncepti liberalizma, demokratije, ljudskih prava itsl., pali s neba? Dati intuicijom? Spontano se razvili? Naravno da ne – razvili su ih filozofi – Lok, Kant, Monteskje, etc.. Nedavno si se nešto pitao na temu odnosa liberalizma i multikulturalizma i zaključio da se ta dva ne slažu baš najbolje. I šta misliš, ko se bavi rešavanjem tih pitanja? Ajde reši mi ih intuitivno, baš da vidim kako ćeš. To je ozbiljan posao kojim se ljudi ozbiljno bave i daleko od toga da je uzaludan, naprotiv, apsolutno je nužan za uredjenje liberalnih i multikulturnih društava.
Danas se njima bave sociolozi, makar sam ja o tim konceptima čitao u udžbeniku koji je namenjen studentima sociologije. Sa druge strane, oni se ne izučavaju ni na jednom predmetu po programu za filozofiju. Otud ostaje da se pitam i dalje je li program loš, ili su pitanja liberalizma, multikulturalizma i ostalog stvarno filozofska. Meni se čini da su striktno sociološka i da se nalaze u centru interesovanja savremene sociologije. Zašto se onaj ko želi tim pitanjima da se bavi ne bi pozabavio studiranjem sociologije od samog početka, i tako ušao u ova pitanja, a filozofski se informisao onoliko koliko je to sociologu potrebno? Zašto je njemu potrebno da se bavi Dekartovom ontologijom? Ili još gore - Hajdegerom? Šta će bilo kome od ovih Hartmanova (nova) ontologija? Ili poznavanje Hegelove
Logike? Ili, hajde dalje, šta će im poznavanje Aristotelove
Metafizike? Ili da se bave tumačenjem jedne rečenice iz Platonovog Parmenida (trošeći na to sate i sate...)? Ne slažeš se da bi to za savremenog angažovanog intelektualca bilo zaista čisto onanisanje ili gubljenje vremena (onanisanje može da bude još i korisnije).
A te te priče, intelektualna onanija, ovo-ono, to molim te mani – to je čista anti-intelektualna onanija.
Misliš da nije potrebno nešto hrabrosti da se izađe ovako u javnost kako sam ja nastupio? Ja sam, eto, navikao na to da mi studenti filozofije uzvikuju kako je filozofija "carska nauka", oho-ho, kako mudrijaška stvar kojom se samo teški intelektualci bave. A vidim jedino tu infantilnost dok ih gledam kako se uživljavaju u čitanju onih gore pobrojanih "metafizičara". Što je najgore, osetim se pomalo bolesno dok posmatram katkad kako se i profesor uživljava u tu stvar. Nije li za roman scena kad Jakovljević uživljeno još jednom tumači Aristotela ili komunicira sa Hegelom?
Misliš da je rasprava o Aristotelovoj metafizici apstraktnija od rasprave o kvantnoj mehanici ili o evolucionoj biologiji? Naravno da nije. Ali, reći ćeš, ove dve su korisnije? Ma jes’, aj mi objasni kako su to tačno korisnije?
Ne znam ja mehaniku i ostalo. Za prirodne nauke sam potpuni laik. Ali umem da priznam uspehe na tom planu. Evo, ovaj računar koji koristim da bih se oglasio do skora (2000. godine) nije mogao da se poveže na net. Onda su izašli noviji modeli, pa je onaj stari ali bolji od mog postao dostupan, pa sam apgrejdovao da bih mogao da se povežem, i nabacio sebi dial-up konekciju. Posle pet-šest godina postala mi je dostupna još jedna tehnološka zavrzlama - kablovski internet! Nije li sjajno što su se neki ljudi dosetili da na taj način pojačaju konekciju, tako da mogu da pregledam u jednoj minuti desetak sajtova sa dnevnom štampom i informišem se o svemu što se juče ili u toku dana dogodilo! Za to vreme u Nišu Goran Jakovljević, sa svojim prijateljem Draškom Bjelicom i ostalim velikim filozofima tumače Hegelovu Logiku i razgovaraju o tome šta je Aristotel hteo u Z knjizi Metafizike... (zamišljeno sledi po izboru neki od milion citata koji uzbuđuju duhove profesora).
Naravno, možeš prosto reći da ti filozofija ne leži – to je legitimno, ali reći da je filozofija beskorisna/besmislena/onanisanje... A da na Etici u Nišu nisi naučio ništa korisno ili upotrbljivo, to ti potpuno verujem. Ali veruj mi, nije problem u predmetu, vec u predavaču
Ja mogu da kažem da sam i glup za filozofiju... tako valjda saopštavaju ovi što ne mogu da završe faks. Ali mislim da nije u tome stvar, pošto primetih da je ovih dana počelo svašta da završava baš tu filozofiju, a ne bih rekao da su inteligentniji od mene. Čak se osećam nekako posramljeno što završiše pre mene. Nije u tome stvar, nego u pitanju: zašto, bre, da gubim vreme razmišljajući o onome što me se ne tiče i ne zanima! Zašto, ako već učim ono što mi ne treba i što mi, verujem, nikada neće biti od koristi, zašto da ne čitam makar Politikin zabavnik ili neku beletristiku, "za svoju dušu"? Mislim, i jedno i drugo je klasična zajebancija, ali makar u onoj umetnosti nešto osetiš, zanimljivo ti je, dok u ovome drugom sve to samo imitira smisao, tako da sebi samom ličim na idiota dok to čitam i dok se time bavim (još gore kad gledam neke od pomenutih).
