Mjesto filozofije danas

[asophos]

svoje sam stavove već iznio u prethodnim postovima, pa ću odgovoriti samo na novi moment u ovoj diskusiji -

Istorijski pristup filozofskoj materiji kao nečemu gotovom, uokvirenom i obuhvatnom, reflektuje se i na angažman učenika filozofije prema društvu: on je ćutljiv, on je zatvoren, on je svoj, on je nezainteresovan, on je mislilac kome ništa ne smeta. Na kraju, on je pokoran, a da to i ne primećuje

- iako sam se do sada zalagao za povratak metafizici, složio sam se s kolegom maelstromom da se filozofija jednako treba baviti kako metafizikom tako i kritikom svijeta, a kritika treba biti produktivna, ne treba biti puko pljuvanje na sve ljude, na sve što jest.
muk koji se čuje, koji filozofija danas proizvodi, znači pomirenje sa svijetom. iako se ne bavim suvremenim filozofima, bar ne onim aktivnim, nisam mogao a da ne čujem za chomskog i žižeka...oni danas slove za najveće angažirane filozofe (iako chomski nije samo to). no, kao što i u svakom području alternative imate klasične pozere, tako imamo i u filozofiji - mi ćemo biti najglasniji protiv sistema, ali baš zato što nas sistem treba. oni su dobrodošli u svakoj državi, čisto da na televiziji masa vidi kako se netko buni protiv sistema, a čisto da bi se njima svi nasmijali kako su oni glupi jer se nezadovoljni. on, sdruge strane nisu nezadovoljni, jer taj isti sistem koga pljuju daje masne pare za to oni po njemu pljuju. divna simbioza matice i samo prividnih parazita, koji grizu maticu, a na njoj žive i ne mogu živjeti bez nje, dok na neki sado-mazohistički način i matica uživa u njihovim ugrizima.
to nije alternativa koja nam treba. nama treba jedna velika, čvrsta filozofska škola/struja koja će se podeliti na razna područja, a dovoljna da sve izkritizira i to na valjan i istinit način, te da pokuša dati prava rješenja problemima. naravno, to se ne može samo tako lako ostvariti, ali se treba dići glas.

[maelstrom]

muk koji se čuje, koji filozofija danas proizvodi, znači pomirenje sa svijetom. iako se ne bavim suvremenim filozofima, bar ne onim aktivnim, nisam mogao a da ne čujem za chomskog i žižeka...oni danas slove za najveće angažirane filozofe (iako chomski nije samo to). no, kao što i u svakom području alternative imate klasične pozere, tako imamo i u filozofiji - mi ćemo biti najglasniji protiv sistema, ali baš zato što nas sistem treba. oni su dobrodošli u svakoj državi, čisto da na televiziji masa vidi kako se netko buni protiv sistema, a čisto da bi se njima svi nasmijali kako su oni glupi jer se nezadovoljni. on, sdruge strane nisu nezadovoljni, jer taj isti sistem koga pljuju daje masne pare za to oni po njemu pljuju. divna simbioza matice i samo prividnih parazita, koji grizu maticu, a na njoj žive i ne mogu živjeti bez nje, dok na neki sado-mazohistički način i matica uživa u njihovim ugrizima.

Mislim da je ovo pitanje vremena u kojem sloboda govora postaje simbolična jer ionako riječ pojedinca ne nosi nikakvu vrijednost. Ako želiš nešto izreći u javnost možeš birati između dva, u najboljem slučaju tri stava koja je javnost spremna čuti. A ukoliko govoriš nešto četvrto bit ćeš samo "onaj čudak koji govori nešto četvrto", tako je danas sa angažmanom filozofa.

Stvaranje takvog privida slobode govora nije nikakav sadomazohizam već izvorna praksa modernih demokracija koja ima udjela u 'osjećam se dobro'-faktoru.

[asophos]

mislim da sada ne bismo trebali skretati na slobodnu govora, osim kao na jednu od kritika društva, mada bi možda bilo dobro na kratko, ali proširiti na slobodu uopće, a u svrhu ovoga što smo, podsjetimo se, do sada govorili o filozofiji kao kritici suvremenog svijeta.
imam jedan primjer iz svog života...prije dvije godine položio sam vozački, brzinomjer/kazaljka za brzinu mi se pokidala dva dana nakon što sam dobio dozvolu, te, neiskusan, nisam znao dobro ocjeniti brzinu i zaustavi me policajac. piše kaznu, ja nazovem u tim situacijama iskusnijeg prijatelja koji kaže - samo se svađaj s njima, zapričavaj, seri bilo što. ja im kažem - što ako ste, jer je išao auto desnom trakom, jer je bila cesta s dva traka u jednom smjeru, njemu izmjerili brzinu, a mene zaustavili; kako da ja znam da je to bila brzina mojeg automobila? - mali, sjedi u auto i nemoj mi tu filozofirat'. valjd' ja znam što radim! - kraj diskusije, nema više razgovora (p.s. ipak sam se izvukao na sudu da ne platim).
nekada je, iako ja ne znam kako je to točno funkcioniralo, postojao i u nas verbalni delikt. nisi smio govoriti protiv države. danas nam diplomacija dopušta slobodu govora - najbolji, najprovokativniji primjer su prvo epizode south parka na našim televizijama, a zatim zlikavci na hrt-u. kolika se samo halabuka digla u zemlji gdje je sloboda govora temeljom demokracije. crkva ne da. zamislite. gdje je tu sloboda?
baš danas stigne pismo/račun. srpska pravoslavna crkva (jer su moji roditelji pravoslavci) pošalje da se plati parohijal, s upozorenjem da nisu platili ni prošle godine te da će tužiti moje roditelje. i ja se ne mogu načuditi da oni imaju zakonsko pravo naplaćivati ljudima bilo što, jer su tobože crkva i država odvojene i kako onda oni mogu imati zakonom zaštićeno plaćanje paohijala, što je druga riječ za ratu kredita popovog novog audija A4.
to su samo banalni primjeri iz života malog čovjeka; ali možemo raspravu skrenuti i u širem kontekstu ograničenja sloboda u društvu koje je,zasnovano na slobodi pojedinca'.....

[maelstrom]

Dobro, sada smo potpuno zastranili. Dometnuo sam opasku o prividu slobode govora samo da bih njome podrobnije odredio položaj filozofa kao onog koji se više ne čuje. Ne samo filozofa u užem smislu, već svakog tko ne pripada "kulturi" ili pak afirmiranoj "protukulturi", "partiji" ili "protupartiji", a to uključuje uglavnom ljude sa nekom primjenjenom filozofijom (autsajder-političare, austsajder-društvene kritičare i sl.). U vremenu kada je sve pred nas servirano, oni postaju jednostavno nepristupačni i za njihove ideje ne samo da nema intelekta, već nema niti bazične tolerancije.

[Domaci I.]

Mesto filozofije, pod uslovom da želi ostati ili postati relevantna duhovna aktivnost - i sociologiji, antropologiji i drugim društvenim naukama konkurentna - u savremenom svetu, vidim kroz povratak onom što je, rekao bih, differentia specifica filozofije oduvek bilo. U delu Josipa Marinkovića, Metodika filozofije, odeljak "Skandalon", slučajno pominje to što mi je na umu:

Filozofiranje ne počinje od filozofskog sustava, nego od pitanja. Ishodište filozofiranja nije u dovršenosti filozofema nego u upitnosti i znatiželji.

J. Marinković, Metodika filozofije, Školska knjiga, Zagreb, 1983, str. 29.

A sada da prikažem kako vidim aktuelnog filozofa, mada sam o tom govorio u prethodnom obraćanju.

Nastava u školi je dobro poznata, i onamo se, istorijskim pristupom, metodom skupljanja podataka kao za istoriju, geografiju, ili bolje reći bubanjem, traži se tačan odgovor. Filozofija ne traži tačan odgovor, već legitimnost puta mišljenja. Prodor nove misli, bez njenog ocenjivanja. U filozofiji ne postoji tačan odgovor (Hegel: U filozofiji pocepana čarapa bolja je od cele.)

Slično je i na fakultetu (barem ovamo gde sam ja učio). Problem nije samo u tom što je potrebno naučiti ono što je drugi hteo da kaže, nego što se ide toliko daleko u te detalje, da se sasvim zaboravi ona legitimnost mišljenja, onaj kritički put mišljenja kojim se dolazi do filozofiranja (ne i do tačnog odgovora). Kant je pisao o tom u Logici nakratko (mrzi me sad da tražim da doslovno prenesem), govoreći da je za pravo filozofiranje potrebno imati ipak filozofsku materiju, poznavanje filozofskih fakata, postavku problema, reći će oni koji brane ovo aktuelno stanje, položaj filozofije na fakultetu i u društvu. Istina, za filozofiranje je potrebno držati se filozofske materije, postavljenih filozofskih pitanja, no koliko puta sam imao prilike da prisustvujem tome da se zastane u nekom momentu i razmišlja, nagađa, pretpostavlja, o tom šta je Platon, Aristotel, Kant, Hegel ili Hajdeger hteo da kaže u nekom momentu svog dela? Traženje tog šta je ko hteo nečim, a čime opet ne zalazimo u suštinu njegova učenja, čini mi se kao igranje mica, šaha ili tablića. Posao za dokone. Dok se sociolog, kulturolog ili dobro obrazovani žurnalist bavi pitanjima od opšteg društvenog značaja, poznavajući sve ključne momente kroz istoriju filozofije i donekle filozofski način mišljenja, ali isto tako poznavajući i one tokove koje filozof ne proučava za vreme studija, profesor ili student filozofije biće zauzet proučavanjem i tumačenjem nekog odeljkom Hegelove Logike.

Ako hoćemo da pravdamo ovakvu vrstu delatnosti savremenog filozofa, delatnost koju ne bih držao za vredniju od tumača bilo kakve istorije, morali bismo da pretpostavimo da je biti filozofom sasvim beskorisno za zajednicu u kojoj je, i da je naš stav da bi tako trebalo da ostane. Ja se s tim nikako ne bih mogao složiti.

[asophos]

vidim kolega, mi uranili  :) dobro je to...

slažem se s tobom i upravo je to ono na šta bi trebala ciljati ova tema na forumu; iz tog razloga, kao što smo maelstrom i ja raspravljali na početku, ja dajem prijedlog da se ili izmjeni naziv tog zanimanja koje se danas zove dipl.filozof ili da se promjeni koncepcija pristupa učenju povijesti filozofije, a u krajnjem slučaju ja sam toliko ekstreman da bih izmjestio filozofiju iz našeg obrazovnog sustava jer njoj nije tamo mjesto; dobro, da se mene pita ja bih ugasio i državu, al kad sam nepopravljivi idealist  :)

[Domaci I.]

... ili da se promjeni koncepcija pristupa učenju povijesti filozofije...

Na to pitanje sam - a da mi ni sada nije jasno zašto - odgovor dao na topiku "O obrazovanju i univerzitetima", a u stvari prikazao kako se filozofija uči u srednjim školama u Nemačkoj.

No! Nije sve u tom kako će se filozofija učiti, premda je jako važno za buduće filozofske generacije. Bitno je, međutim, i usmerenje onog akademskog vrha, i uloga filozofa (koju ću ja izjednačiti sa ulogom intelektualca) u društu. Dok sam čitao tekst Milana Kangrge, vezan za Fihtea, primetio sam da je ideja ovog velikog filozofa izronila iz želje da zasnuje sasvim drugačiji filozofski pristup, kojim potpuno okreće interese filozofskih pitanja u drugu sferu, odnosno stavlja ih u nova sedišta, odakle se čovek bolje vidi, i time filozofiju spušta do subjekta, bitak smešta u delatni princip koji je svojstven čoveku i ljudskoj istoriji, daleko od onostranog, nepristupačnog, koje je klasična metafizika ustanovila (uglavnom kao "stvar po sebi" - Ding an sich). Evo i samog citata:


Kad Fihte upotrebljava riječ dogmatičara, onda se pod time sadržajno misli - metafizičara, dakle, onaj koji polazi od nekog bitka... Idealista naprotiv polazi od slobode, i tu se na jednom jedinom životnom, egzistencijalnom, misaonom i povijesnom stavu razilaze, ukrštavaju i suprotstavljaju ne samo dva tipa čovjeka, nego čitava dva svijeta: upravo svijet metafizike i svijet slobode ili revolucije, svijet koji to još nije, svijet koji to postaje.

Milan Kangrga, Fihteova nauka slobode
(u knjizi: Johann Gottlieb Fichte, Osnova cjelokupne nauke o znanosti, Naprijed, Zagreb, 1974, str. 12-13.)

Ali i još nešto iz istog teksta:


Jer, ako je riječ o životu, onda on tu više nije ništa prirodno-biološko, nego ono duhovno-slobodno, ne ono što jest, kao dano i zatečeno, nego ono što treba da se uspostavi i proizvede vlastitom djelatnošću.

Milan Kangrga, Fihteova nauka slobode
(u knjizi: Johann Gottlieb Fichte, Osnova cjelokupne nauke o znanosti, Naprijed, Zagreb, 1974, str. 13.)

Dobro znamo da se iz poznog nemačkog klasičnog idealizma razvija kasnije revolucionarni Marks, te je sasvim razumljivo zašto Kangrga, kao praxisovac (marksista) veliča, u ovom slučaju delatni idealizam spram pasivnog metafizičkog pristupa filozofiranju. Pa ipak, susrećemo se danas sa filozofijom koja je od sveta sasvim odvojena, što će reći da se iz subjekta objekt odvojio u zasebnu sferu, te je filozof jednom nogom u čamcu koji nosi ljudski svakodnevni život i uslove, a drugom razmatra o onom što je povijesno ili što je odredio za bitak ovoga što naziva svakodnevnim. Niko, kako vidimo, filozofu neće biti kriv za ono što se sa njim danas događa do on sam. Na filozofiji je bilo da prevaziđe sopstvene teškoće tako što će metodski sebe odrediti kao filozofiju, a prema zadatku - kao antropologiju, usmerenu jasno na čoveka i svet kao ono što ovaj (čovek) oblikuje.

Filozofija je, pak, morala da počne na način odvojenosti egzistencije (čoveka, subjekta) od esencije (sveta, boga), kao kriza egzistencije u pokušaju da nađe sebe, prevaziđe razliku sebe i sveta, da se identifikuje. Tada je metafizika bila oblast ovog esencijalnog, koje je još dobrim delom zamračeno, nejasno, a čijim osvetljavanjem bi istorija (čovečanstvo) trebalo da se bavi. Sa Kantom ova filozofija dolazi do svog najvišeg uspona, premda ovaj pokušava da čoveka ipak prikaže donekle slobodnog, takvog da sam proizvodi svoj svet. Pa ipak, kod njega se još uvek javlja "Ding en sich" (stvar po sebi), koje je nedokučivo, što čoveka (subjekta) ostavlja nezadovoljnim, i dalje zagledanim u ponor koji ga razdvaja od istine (koja pritom može biti i nepovoljna po egzistenciju, ali se o tom ništa ne može reći). Taj filozofski početak i njena kantovska modernost zadržala se i do danas, samo što je ono što smo razumevali kao esenciju, boga ili onostrano a sušto, sada u liku hrišćanskih ideala, tehnološkog doba, sveopšte otuđenosti čoveka koji se više ni o čemu suštinskom ne pita (jer i ne može, pošto je svakim pitanjem bivao sve dalji od onog za čim navodno traga).

Na filozofiji je, dakle, da svoj temelj (pratvar, bitak, suštinu) postaviti u čoveka, tako da ovaj sebi samom bude cilj, a ne nekom spoljašnjem principu. Nakon idealizma koji sa Hegelom dobija sasvim apstraktnu nit, vidimo rađanje egzistencijalizma, a on svoje korene svakako nalazi u citiranim Fihteovim idejama. Dakle, i konačno, moj odgovor o tom gde je mesto filozofiji danas, jest - u reanimaciji egzistencijalizma, u agresivnom, angažovano-egzistencijalističkom utemeljenju filozofije kao filozofije slobode, kritike, i, što je najvažnije, čoveka kao središnjeg pojma.

[Domaci I.]

Krinein - kriza iz koje nastaje mišljenje.

Kad Hegel kaže da je pocepana čarapa u filozofiji bolja od cele, hoće reći da je kriza ta koja u svakodnevici pravi naprsnuće, razbija inertnost, i poziva na mišljenje (filozofiju). U savremenom dobu, i posebno sa osvrtom na Balkan, na Ex-YU prostor, imamo krizu koja traje više od 15 godina, stradanja koja nisu zabeležena nigde više u Evropi, posrnuća svake vrste, eksploziju nacionalizma, vere i svega što čoveka vuče natrag u mračno doba. Na ovim je prostorima ono KRINEIN koje prethodi mišljenju na delu već 15 godina, i umesto da se iz toga rodi neko mišljenje, tvore se još dalji razdori između čoveka i mišljenja. Gde je filozofija danas, najbolje nam govore fakti takve vrste.

[asophos]

nedavno su ponovo prikazali film - bogovi su pali na teme; početak, tj. uvod u film i zaplet jasno govore o propasti filozofije. naspram života bušmana (koje ovde NE stavljam kao filozofski narod) stoji kultura zapada u usponu.
veliki gradovi, ljudi koji žure; a u filmu kažu nešto ovako - čovek je kroz istoriju želeo sebi olakšati život stvarajući razne stvari koje će raditi umesto njega kako bi imao više vremena za sebe. no, sve što je stvorio učinilo je život čoveku mnogo komplikovanijim, složenijim i nejasnim. on nema vremena za sebe, jer ga od malena šalju u škole da uči razne stvari koje su skoro nepotrebne, odlazi na posao, radi celoga života... i tad vidiš bušmane, ljude koji su bez svega toga; ovime samo ciljam na sledeće: toliko smo zaokupljeni lagodnim životom da nemamo vremena misliti ni na šta drugo...nemamo vremena za filozofiju, toliko brinemo o tome da nam bude lepo u životu, da imamo para, da što lakše radimo, da zaboravljamo razmišljati, pitati se, čuditi...to bi bilo povezano i s ovim slučajem balkana, mislim na sve te ratove, stradanja i ostale gluposti koje je čovek bespotrebno napravio...

moj odgovor o tom gde je mesto filozofiji danas, jest - u reanimaciji egzistencijalizma, u agresivnom, angažovano-egzistencijalističkom utemeljenju filozofije kao filozofije slobode, kritike, i, što je najvažnije, čoveka kao središnjeg pojma. -

...da al radi se na tome da se svet promeni :) a ne samo kritikuje

[Domaci I.]

U redu je to, ali ja tražim od filozofije da bude aktivnost, a ne to nutrenje u sebi, život koji ne zahteva više borbu. Vaš traženi momenat, momenat u kome bi filozof živeo okrenut sebi, jeste nešto zaista idealno, jer nema potrebe da brine o drugima, i može da intenzivno oseti život i sva njegova pitanja koja golicaju egzistenciju. No, ja to ne bih nazvao filozofijom niti u idealnim uslovima. To je nekakvo uživanje, dokolično promišljanje. Filozofija bi morala biti aktivnost ka idealnoj postavci sveta. Aktivnost ovde podrazumeva mišljenje i delanje. Samo mišljenje (kakvo danas imamo) brzo zastrani, tako da se danas filozof ne bavi društvenim pitanjima iako bi imao šta da kaže (kad bi hteo). Štaviše, smatram da je neophodna direktna akcija filozofa, njegov neposredni angažman. Jer njegov pisani razgovor, njegovo obraćanje, niko drugi do on sam ne može tako verno sprovoditi u delo. Pogledajmo Bodrijara. Čovek se bavio zaista kvalitetnim temama. Filozofijom medija. Mediji neposredno i najintenzivnije utiču na oblik svesti ljudi, dakle, na oblik i dimenziju sveta. No, izgleda da nije naročito promenio interese Francuske, niti samu Francusku. Dakle, njegov je angažman bio jalov.

Ipak, ne možemo kriviti pojedinačno filozofe, bitno je podneblje aktivnosti, tj. kakvo je raspoloženje inteligencije u tom regionu. Naime, bitno je i to ko sve se tu naziva intelektualcem. Ne smemo dozvoliti, kao društvo, intelektualcem nazvati onoga ko ne tvori novi svet, ko ne teži boljem i tu ideju boljeg ne trudi se da konkretno sprovede.

[asophos]

uzmimo aristotela i njegovo: filozofija kao znanost po sebi sama...znači da se bavi samom sobom, kasnije taj stav imamo u f. de sosira, kao začetnika lingvistike, koji je odelio lingvistiku od filologije, kao nauku o jeziku kao takvom - i tu sad slede grane lingvistike: sociolingvistika, glosematika...pa bismo tako trebali imati i u filozofiji neke grane, no tu trebamo uvesti tu granu kritičke filozofije, kao one koja je prisutna u svetu, u društvenim dešavanjima, njihovoj kritici i planu ka promenama...

filozofiranje po sebi samom po meni nije nikakvo uživanje, to je potreba filozofa. taj termin direktne akcije ja više povezujem s terminom black blocka u anarhističkim težnjama; jer filozofija je mišljenje, nije do sada bila delanje...svi su filozofi praxis smeštali u techne a ne u čistu filozofiju...znači da bismo trebali sada doći do tih novih momenata, a izgleda i stvoriti novu struju, koja je do sada bila skriveno, nedefinisano prisutna u svetu

[asophos]

Ako ovde postoji još zainteresovanih za ovu temu...voleo bih deo rasprave sada skrenuti na sledeće - šta bismo mogli uraditi za filozofiju danas???

jer, hajde da si sam slobodu pa da kažem da smo objasnili mesto filozofije u današnjem dobu, ali ako bi bilo voljnih za raspravu o tome gde ćemo sa filozofijom...
ostaviti je u institucijama ili izvesti iz njih; gde bismo smestili filozofiju ako bismo ju izveli iz institucija...

biću slobodan pa ću sačekati vaše odgovore da bih dao i svoje mišljenje...

[Domaci I.]

Filozofija možda nema mesta kao nekakva istraživačka oblast, ali kao disciplini uma (T. Adorno) svakako joj se moramo obratiti. I Niče je ustajao protiv filozofije kao neke organizovane nauke, sistema, te bi pre slavio istoriju kao urnebesno događanje, potpuno prepušteno slučaju. Naš je svet takav, i ako ga želimo urediti ne bismo se smeli baviti sistemima koje realna ljudska situacija (opisana u egzistencijalističkoj filozofiji i literaturi) ne može premostiti. Hegel bi, npr. mogao biti uzet kao metodolog, a ne kao sistematičar istorije čovečanstva/nauke/filozofije/duha. Dakle, filozofija kao držanje uma a ne kao sistem, jest ono što može da se integriše, doduše kao "crv u zdravoj jabuci", u sistem državnih institucija.

[modesty]

Ne znam zasto bi se ljubav prema mudrosti uopste negirala u obliku egzaktnosti? Jasno je da je empirija vazna za egzaktnost. Ovo indicira da je filozofija upravo sistem koji je deo svakog sistema, jer je folozofija iskustva podjednako vazna, ako ne direktno, onda indirektno za sve u zivotu.  Cak i u strogo egzaktnim naukama sama ideja za izvodjenjem eksperimenta i dolazenjem do neceg indikativnog je podstaknuta nekom filozofijom. Dakle, sam izbor je filozofija. Naravno, moje shvatanje je malo apstraktnije, podstaknuto freewillom, a i to je filozofija. T. Adorno je cool. U pitanju je igra reci, naravno... filozofija kao drzanje uma, a ne kao sistem, jeste ono sto moze da se integrise-ali je ona sama kao drzanje uma najjaca prirodno uredjena sistematicnost...

[asophos]

evo, daklem, ovako...

kao istraživačka oblast meni se filozofija sviđa, jer volim rondati po tuđim tekstovima i tražiti neke spojnice s drugim idejama, mislima, formama; kao istraživačka oblast ona danas samo i postoji, jer ne vidim da se neko novi busa nešto bitno da napravi u idejama, da pokrene novi stil, ne nužno novi pravac filozofije, nego neko novo stajalište s obzirom na ono napisano; i u tome je bit te istraživačke oblasti - razni ljudi, smatrajući sebe stručnima (ne znam iz kog razloga) daju novo viđenje, tumačenje već napisanoga, gledaju nešto svojim očima i ispadnu pametni...to je glavni nedostatak istraživačkog rada u filozofiji...a još je gori taj nedostatak inovativnosti pristupa problemima i rešavanju istih.

što se mene tiče, svakako bih izbacio filozofiju iz institucije školstva...jer njoj je mesto u njoj, samoj za sebe...možda su upravo instituti za filozofiju dobro rešenje (mislim kao ideja, a ne kao današnje ostvarenje istoga); jer da postoji mesto gde se samo neguje filozofija, njen duh i ostvaraj u ljudima bila bi dobra stvar...no, i to bi trebalo redefinisati i dogovoreno urediti, sažeti ali i sve-obuhvatiti