|
Domaci Zdajnik
|
 |
« poslato: 28.03.2007. 04:48 » |
|
Pokušaću na najjednostavniji način i uz što manje reči da uvedem u Kritiku čistog uma, onako kako bih uvodio učenike u srednjoj školi. Kasnije bismo mogli da uozbiljimo diskusiju i analiziramo fragmente iz originalnog dela. Do tada ću izneti izvod iz sjajnog predgovora za Kritiku čistog uma u izdanju beogradske Derete, profesora Miloša Arsenijevića. Dakle, ovako glasi tekst: Miloš Arsenijević, Kantov transcendentalni idealizam; u knjizi: Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Dereta, Beograd, 2003.
Transcendentalni pristup
str. 6. "Opažaj je bez pojma slep, dok je pojam bez opažaja prazan." Ova Kantova čuvena rečenica na najsažetiji način izražava njegov odnos prema racionalizmu i empirizmu kao pristupima filozofiji.
str. 6. Na latinskom transcendere znači prevazilaziti, pa bi, ako se gleda u odnosu na iskustvo, transcendentno bilo ono što iskustvo prevazilazi tako što je s onu stranu iskustva, odnosno, tako što je iskustvu nedostupno. Nasuprot tome, transcendentalno bi bilo nešto što je u izvesnom smislu s ovu stranu iskustva, a u kontekstu kritičkog filozofskog ispitivanja označava skup uslova koji iskustvo čine mogućim, ili tačnije, označava upravo one uslove koji proističu iz specifičnosti saznajnih moći onoga o čijem je iskustvu reč.
str. 7. I tako, dok je Lok želeo da otkrije iskustveno poreklo onoga što čini znanje, Kant je sebi u zadatak postavio da odredi njegove transcendentalne uslove, a što znači: uslove diktirane karakterom saznajnih moći onoga koji saznaje.
Tri saznajne moći: čulnost, uobrazilja, razum
str. 7. On (divljak) ne vidi kuću jer ne raspolaže pojmom kuće. Već ta činjenica ukazuje, na neki način, na značaj pojma u saznanju. Kad divljak ne bi raspolagao ni jednim takvim pojmom (kao što je pojam stvari), ne bismo rekli da on išta vidi: opažaj je bez pojma slep. Ovaj primer ukazuje na značaj razuma u saznanju, mada njegovu ulogu još bliže ne objašnjava.
str. 7. Bez čula vida, dodira, sluha, itd. saznanje ne bi bilo moguće, naprosto zato što ne bi bilo ničega datog o čemu bi se nešto moglo saznati. Zato je čulnost druga moć neophodna za saznanje.
str. 7. Značaj uobrazilje (imaginacije)... Po Kantu, ona je posredujuća moć, koja služi za podvođenje čulno date mnogostrukosti pod neki pojam.
str. 7. Primena pojma zahteva i čulno datu mnogostrukost i jedinstvo te mnogostrukosti, i Kant je zaslugu za to pripisao dvema različitim moćima: čulnosti i uobrazilji.
Prostor, vreme, apercepcija
str. 7. Stvari opažamo u prostoru, ali to ne znači da je prostornost neka osobina koja im pripada nezavisno od načina na koji ih mi opažamo.
str. 8. Prostornost nije obeležje stvari koje opažamo... Prostor predstavlja nužnu formu čulnosti, to jest formu u kojoj nam je dato sve što je čulima dato.
str. 8. I za vreme važi nešto slično što i za prostor, s tim što je vreme prevashodno forma delatnosti uobrazilje, a tek posredno, zbog nezaobilazne uloge ove moći u opažanju, i forma stvari koje su nam u prostoru date.
str. 8. Sintetička delatnost uobrazilje kojom se skuplja i objedinjuje čulno data mnogostrukost odvija se u vremenu. (...) Pošto imaginacija može da radi i "na prazno", to jest bez čulnih utisaka, neće vreme biti samo forma takozvanog spoljašnjeg opažanja (opažanja predmeta u prostoru), već i forma unutrašnjeg opažanja (kad, na primer, zamišljamo nešto što čulima nije dato već je samo uobraziljom stvorena slika).
str. 8. Apercepcija je treća vrsta forme bez koje saznanja nema, a potiče od treće saznajne moći - od razuma - to jest iz načina na koji on funkcioniše. (...) Apercepcija je od početka povezana sa atencijom (pažnjom), jer su karakteristični slučajevi, koji treba da pokažu šta je to apercepcija, oni u kojima gledamo a ne vidimo sve dotle dok ne obratimo pažnju.
Sintetički sudovi a priori
str. 9. Zatečeno shvatanje... zasnivalo se na jednoj oštroj podeli, po kojoj su istine razuma apriorne (ustanovive unapred, to jest nezavisno od iskustva) zato što su analitičke - što znači da se do njih može doći samom analizom pojmova - dok su činjeničke istine aposteriorne (ustanovive tek naknadno, to jest u iskustvu) zato što su kontingentne - što znači da zavise od sticaja okolnosti koji se na osnovu samih pojmova ne može dokučiti, zbog čega su sintetičke.
str. 9. Problem je u tome što su istine geometrije nužne, što kao takve važe za sve predmete spoljašnjeg opažanja, a da pritom nisu analitičke već sintetičke, što je navodna karakteristika samo onih istina koje su otkrivene na osnovu ispitivanja pojedinih predmeta datih u iskustvu.
str. 9. ... zadovoljavajući odgovor sastoji (se) upravo u tome što će se prihvatiti da je prostor forma čulnosti kao saznajne moći, koji se zato, iako uslov svakog iskustva, može ispitivati i nezavisno od iskustva.
str. 9. ... već i na tome što su slike koje stvaramo imaginacijom da bismo došli do geometrijskih istina - p roizvodi one iste moći koja skuplja i objedinjuje čulno dati materijal prilikom opažanja. Kada Arhimed stvara u glavi slike složenih stereometrijskih tela, on ih stvara onom istom moći - uobraziljom - koja bi, kada bi se sa takvim telima u iskustvu sreo, bila zaslužna za sintetičk opovezivanje čulno datog materijala čije jedinstvo čini tela o kojima je reč.
str. 9-10. Kant je mislio da ono što važi za geometriju važi i za aritmetiku, s tim što je u slučaju otkrivanja aritmetičkih istina prostor isključen iz igre, pošto se tu ne radi o oblicima. Forma koja je u ovom slučaju dovoljna jeste vreme. Nizu brojeva odgovara niz vremenskih trenutaka, i kad, recimo, sabiramo, mi pomoću uobrazilje objedinjujemo sve trenutke koji odgovaraju pojedinim sabircima.
Kategorije razuma i njihova transcendentalna dedukcija
str. 10. Razum je, po Kantu, jedna vrlo složena moć, a ta se složenost ogleda u tome što je i samo iskustvo nešto mnogo složenije od pukog podvođenja čulno date mnogostrukosti (posredstvom uobrazilje) pod jedinstvo apercepcije. Ispitivanje složene strukture razuma, koje će tek objasniti konstituisanje celine iskustva, sledeći je zadatak.
str. 10. Kant je upravo u ovoj stabilizovanoj disciplini (logici) našao siguran izvor za sistematizaciju najopštijih pojmova, to jest kategorija.
str. 10-11. Prema logici sudobi se dele na 1. opšte, posebne i pojedinače (po kvantitetu); 2. potvrdne, odrične i beskonačne (po kvalitetu); 3. kategoričke, hipotetičke i disjunktivne (po relaciji); 4. problematičke, asertoričke i apodiktičke (po modalitetu). Odavde je Kant neposredno zaključio da se kategorije - kao najopštiji pojmovi koji odgovaraju ovim sudovima - dele na 1. jedinicu, mnoštvo i celokupnost (kvantitet); 2. realitet, negaciju i limitaciju (kvalitet); 3. supstanciju i akcidenciju, uzrok i učinak, uzajamno dejstvo (relacija); 4. mogućnost i nemogućnost, aktualnost i neaktualnost, nužnost i slučajnost (modalitet).
str. 11. Kant je... sebi u zadatak stavio da izvrši njihovu (misli na kategorije) transcendentalnu dedukciju..., pokazati kakva je tačno uloga svakog od ovih pojmova kao uslova saznanja.
str. 11. (Aksiomi datosti u opažaju - kvantitet) Svi su čulno dati opažaji ekstenzivne (protežne) veličine. Ovaj osnovni princip vezan za prve tri kategorije razuma neposredno proizlazi iz okolnosti što su sve pojave u iskustvu koje nam uopšte mogu biti date date u prostoru i aprehendirane (pod jedinstvo apercepcije podvedene) u vremenu, a prostor i vreme su protežni.
str. 11. (Anticipacije opažaja - kvalitet) Ono što je realno u pojavi kao čulnom opažaju jeste osećaj (oset) koji je intenzivna veličina ovog ili onog stepena. (...) Za razliku od ekstenzivnih veličina koje se u potpunosti mogu predstaviti u imaginaciji, kvalitet može samo načelno anticipirati (predvideti) u pogledu toga što mora imati intenzitet i što može varirati u stepenu intenziteta. (...) Ono što je bitno s obzirom na transcendentalnu dedukciju kategorije kvaliteta je to što se postojanje intenzivnih veličina može u načelu predvideti...
str. 12. (Analogije iskustva - relacija) Analogije se tiču transcendentalnih uslova shodno kojima pojave moraju biti povezane tako da ne čine samo haotičan hiz već iskustvo kao celinu svega onoga što se opaža i što se uopšte može opaziti.
str. 13. Odnosi (analogije) pojava u iskustvu razlikuju iskustvo kao ono što predstavlja saznanje objektivnog sveta od onoga što je puko zamišljanje, san ili ludilo po tome što su zahvaljujući analogijama iskustva realizovane razumske kategorije supstancijaliteta, kauzaliteta i uzajamnog delovanja.
str. 13. (Postulati empiričkog mišljenja - modalitet) Postulati empiričkog mišljenja treba da retroaktivno opravdaju analogije iskustva utoliko što opravdavaju pretpostavku na osnovu koje je transcendentalna dedukcija kategorija realiteta izvršena.
str. 14. Tako se postulati empiričkog mišljenja - koji se tiču razlikovanja stvarnog, mogućeg i nemogućeg - svode na zahteve koje sami sebi postavljamo (otuda izraz 'postulati') da razlikujemo ono što je objektivno (a što je objektivno zahvaljujući realizaciji kategorija realiteta) od onoga što su samo naše predstave. Moguće je ono što je zamislivo (ili što je predstava u snu), nemoguće je ono što nije čak ni zamislivo, dok je stvarno ono što je predmet iskustva kao celine pojava obezbeđene realizacijom kategorija realiteta.
Biće još, no do tada bi se moglo postaviti neko pitanje, pa da zajedno čitamo neke delove i tako citiramo, i interpretiramo.
|
