Klasična teorija procedure - Niklas Luman

[Legionar]

Klasična teorija procedure

Procedure za donošenje odluka regulirane pravom jedno su od najistaknutijih obeležja političkih sistema modernih društava. U najmanju ruku krase fasadu tih sistema; ali nisu bez značaja za sadržaj odluka čak ni tada kada njega određuju materijalni kriterijumi. Teško je oceniti taj značaj koji je obavijen nekim čudnim polumrakom. Za liberalne teoretičare države mogla su pravila procedure sačinjavati gotovo samu bit države i prava1, a da se ipak nisu odvažili da u pogledu ispravnosti odlučivanja dosledno zabace materijalne kriterijume, pa je tako ostala nerazjašnjena relativna težina proceduralnih i materijalnih premisa ponašanja.

Možda u tom nerazjašnjenom problemu leži unutarnji uzrok zbog kojeg nije stvorena jedinstvena teorija svih pravno regulisanih procedura koje u tako raznolikim oblicima, primenjujući pravo, planirajući, birajući, dodeljujući itd., praktikuju nadleštva, sudovi ili parlamenti. Ni liberalni ni neki drugi smer teorije države i prava nije razvio adekvatnu teoriju procedure uopšte2. Nje nema ni u užoj pravnoj literaturi. Utoliko je preterano ako govorimo o «klasičnoj koncepciji procedure». Pa ipak, kad čitamo rasprave o pravu glasa, poslovnicima parlamenata, kabineta, ministarstava i odbora, ili o zakonima koji regulišu postupak sudova ili uprave, pokazuje se naposletku jedinstveni način posmatranja, izvesna homogenost predrasuda. Na primer, tipičan je stav da sam postupak nije kriterijum istine, ali da pozitivno utiče na ispravnost odluka; da omogučuje i kanalizira komunikaciju; da garantuje donošenje odluka neovisno o tome da li funkcioniše logika i da li ona otvara put do rešenja koja su jedino ispravna; da pri utrđivanju istine služi otklanjanju predvidljivih prepreka. Na temelju ovih očekivanja možemo naslutiti nešto poput klasične koncepcije procedure, no ta se sastoji više od neformulisanih premisa i prikaza ciljeva koji su vezani za određene vrednosti, nego od razrađenih teorijskih stavova koji bi se mogli podvrći kritici. Zadovljava se neodređenim, empirijski neproverenim nagađanjima o prikladnosti sredstava (na primer kad pretpostavlja da javnost postupka pozitivno utiče na utvrđivanje istine). Socijalni uslovi ponašanja i zavisnost procedure o opsežnijim, strukturiranim društvenim sisttemima ostaju tu neosvetljeni.

Dasadašnja nastojanja da se izgradi opšta teorija procedure pod uticajem Kelzena svesno su se odvojila od sociologije prava i smatrala su sebe izrazito pravno-imanentnima. U strogo metodičkom smislu uopšte se nisu mogla baviti procedurom već samo proceduralnim pravom. Danas su međutim očigledne teškoće u kojekao teorija zapada pravni pozitivizam zasnovan u sebi samome. Tako postaje sve privlačnijim suprotni put: obratiti se sociologiji i potražiti sociološku teoriju procedure (ne procesnog prava!)3. Pri tom ne može biti jedini cilj da empirijski utvrdimo kako se faktički ponašaju učesnici postupaka i da to dovedemo u kontrast s normom. Dragocena su sociološka istraživanja o tome kako sudije odista odlučuju, koji ih osećaji pokreću i koji interesi determinišu, o tome koji faktori utiču na političke izobre ili o tome koji vidljivi ili nevidljivi uticajiupravljaju tokom parlamentarnih većanja. No iz svih tih istraživanja dosad takođe nisu proizašla polazišta za opštu teoriju pravno regulisanih procedura. Ni čiste pravne ni čiste stvarne teorije ne mogu biti adekvatne ovoj temi budući da ona u danim strukturama smisla i u stvarnom ponašanju ima svoja dva pola, čiji međusobni odnos treba da svatimo kao promenljiv.

1.Up. na pr. Ernst Barker: Reclections on Government, London 1942, str. 206 sl. u odnosu na postupak zakonodavstva.
2. U nastojanju da svo pravo reducira na procesno pravo išla je najdalje i bila je najdoslednija tzv. «čista pravna teorija». Rad Fritza Sandera:»Die transzendentale Methode der Rechtsphilosophie und der Begriff des Rechtsverfahrens», Zeitschrift für öfentliches Recht 1 (1919-20), str. 468-507 predstavlja pokušaj da se pravo transcedentalno zasnuje u proceduralno normiranim postupcima svesti.
3. Ne ulazimo u pitanje da li takva teorija procedure sadrži pravno-političke poticaje, ni u daljnje pitanje da li pravna nauka svojim pojmovnom strukturom može obuhvatiti i prikazati društvene strukture. O ovom poslednjem videti. Friedrich Müller: Normstruktur und Normativität. Zum Verhältnis von Recht und Wirklichkeit in der juristischen Hermeneutik, entwickkelt an Fragen der Verfassungsinterpretation, Berlin 1966.


Izvor: Niklas Luhmann, Legitimacija kroz proceduru, Naprijed, Zagreb, 1992, str. 31-32.