Filozofska uteha

[Aleksandar]

Sta je ono što bi moglo filozofu da se da u zalog da bi život proveo misleći? Šta je suština zadovoljstva filozofiranja ili života unutar filozofije? Niče je dao jednu interesantnu, da imamo umetnost kako ne bismo propali zarad istine. Tako izgleda da je filozofija, bliska onom putu istine ili pitanju o njoj, takva da nas vodi propadanju. Nije li umetnik "pametniji" od filozofa i njegovo zanimanje smislenije, uz to i srećnije, od onoga zanimanja filozofa?

Je li jedino moguća artistička uteha ili postoji još neka? Meni na pamet pada politička uteha, no i ona podrazumeva jedno ograničenje prema filozofiji.

Kakva su vaša iskustva?

[Usia]

Sta je ono što bi moglo filozofu da se da u zalog da bi život proveo misleći?

Ovako postavljeno pitanje automatski implicira nekakvu nevoljnost spram filozofije i nikakvu nuzdu bavljenja njom. Nuzdu u onom negativnom kontekstu, kao neko delanje nasuprot vlastitoj volji. Filozofija jeste svojevrsna mucnina, ali ne onaj tip nelagode i bezdane smetenosti za koju bi bio potreban neki zalog, neka uteha. Da, upravo bi se iz ovog pitanja dalo zakljuciti da neko trazi izbavljenje iz filozofije same.



Šta je suština zadovoljstva filozofiranja ili života unutar filozofije?

Ovde cu citirati Jaspersa cija mi je ideja po ovom pitanju veoma bliska.

"Filozofiranje je kao budjenje iz vezanosti za nuzdu zivljenja. Budjenje nastaje kad se oslobodjeno od te vezanosti pogledaju stvari, nebo i svet, u pitanjima: sta je sve to i odakle sve to potice - pitanjima ciji odgovori ne treba da posluze bilo cemu korisnom, nego samo da pruze zadovoljenje."

Ma koliko ova teza bila oprecna pragmaticnoj usmerenosti svakodnevice koja i od filozofije trazi nekakvu prakticnu potvrdu, namece se da je ovaj stav istinit. Uostalom, i sam Hegel ce reci da je svet filozofije za svakidasnjicu zapravo obrnut svet.

Moja prva asocijacija nakon sto sam procitala naslov teme bio je Boetije. Ako izuzmemo sve one hriscanske motive, u prvoj knjizi njegovog cuvenog dela nalazi se zanimljiv segment vezan upravo za pomenutu umetnost. Naime, ovde je Boecije osudjen i ceka na pogubljenje u tamnici. Njegove muze nisu uspele da mu pruze utehu i tada na scenu stupa Filozofija. Zbog cega mu pesnicko nadahnuce nije moglo pomoci? Mislim da ovaj deo ne daje puko znacenje Filozofije u hriscanskom smislu, vec da ovaj odnos filozofija - umetnost kao utesitelji govori i vise.

U knjizi Mihaila Djurica O potrebi filozofije danas nalazi se zanimljiv deo o utesi filozofije. Zasto se filozofiji obracamo kad nam je uteha potreba, sta to od nje mi trazimo? Ovde, naravno, u obzir uzimam trazenje utehe od filozofije u okviru nje same, a ne iz pozicije vanfilozofskog.

[hedon]

Pokushacu dati odgovor koji je dvostruko hipotetichki. Dvostruko zato shto sam ja samo mozda filozof.
Shta bi to bilo sushtina zadovoljstva u filozofiranju? Opet mi se samo maglovito javlja pretpostavka shta bi to bilo filozofiranje. To bi verovatno znachilo neko zadovoljstvo ukoliko se drzimo etimologije , poshto se za ljubav vezuje i osecanje zadovoljstva. Zbog chega i kako nastaje to zadovoljstvo?
Potreban je objekt prema kojem ce se to osecanje ispoljiti, na koji ce biti usmereno. Samim tim ukoliko bi pocheli od sebe kao izolovane jedinke ne bi mogli spoznati poshto je to neshto shto se javlja u zajednici. To bi znachilo da krecemo graditi kucu od krova. sledeci evolucionistichki pristup, chovek predstavlja diferencijaciju koja da ako se gleda izdvojeno ne moze da objasni chitavu stvarnost, odnosno kada je pitanje o biti zadovoljstva, njegov razlog.
Poznato je da ljudi koji se sticajem okolnosti nadju izdvojeno iz zajednice, zamishljaju prisustvo drugih, pa chak i haluciniraju o njemu. Najveci podviznici su imali svoje uchenike i sabesednike, potrebu da sa nekim komuniciraju. Nije bez razloga jedna od najrigoroznijih zatvorskih kazni samica. Smrt je, bash zbog tog izdvajanja od zajednice, jedna od najtezih ljudskih nevolja. Ne samo jedinci vec onima koji su bili vezani za nju.
Funkcija filozofije bila bi pokushaj da se duh zajednishtva i tolerancije shto vishe uchvrsti. Kao shto prema Ogistu Kontu svaki deo ima svoju funkciju tek ako se sagleda celina i njegov doprinos njenom odrzanju. Neki od filozofa su imali dijametralno razlichito shvatanje njenog zadatka. Shopenhauerove rechi oslikavaju takvo vidjenje ali se kaze da je ostavio svoju zaostavshtinu ljudima, odnosno u testamentu je precizirao. Shopenhauer kaze da samoubica voli zivot i iz razloga shto ne moze da podnese shto nije po njegovoj volji, bezi u smrt. Ali zar se ne moze isto tako reci i da Shopenhauervoli zivotkada ostaje u njemu i kada daje svoju zaostavshtinu, ili je on to chinio drugima na shtetu?
Shto se tiche utehe za filozofa hteo bih da odgovorim pitanjem: da li je nekome, ko chini neshto shto mu pruza zadovoljstvo, potrebna veca nagrada od samog zadovoljstva dok to chini?

[Aleksandar]

Imao sam baš tu nameru da postavim pitanje prožeto mržnjom prema filozofiji, ili makar naznakom da autor odustaje od nje. Vi ste mi odgovorili time da je samo filozofiranje zadovoljstvo, a ipak dobro je poznato da je svako čitanje filozofskog teksta izvesno mučenje, uvek postoji otpor koji navodi na odustajanje, koji zamara. I sama refleksija, i fenomenološko posmatranje stvari, jest usporavanje neposredne zbilje, posredovanje, koje je Portosa znalo odvesti u smrt.

Zato... ostaću na laičkoj izjavi da je proklet onaj koji se upita i iznova postavlja pitanja, čudeći se nad onim poznatim, i ostaću ubeðen u to da je zadovoljstvo filozofa van filozofije.

Jedino nisam siguran kako bi bilo kad bi i drugi bili prokleti kao ja, kao mi, tj. kad bi i drugi bili filozofi. Takvo okruženje vi imate... Ja sam zarobljen i možda je to magla mojih naočara.

[hedon]

Mizant:
"Vi ste mi odgovorili time da je samo filozofiranje zadovoljstvo, a ipak dobro je poznato da je svako èitanje filozofskog teksta izvesno muèenje, uvek postoji otpor koji navodi na odustajanje, koji zamara. I sama refleksija, i fenomenolo?ko posmatranje stvari, jest usporavanje neposredne zbilje, posredovanje, koje je Portosa znalo odvesti u smrt."
Imam utisak da je ovo jedan filozofski zadatak,( bolje bi bilo da se drzim samo njenog chitanja poshto ne znam da li tachno znam da objasnim shta je ona, znachi samo pokushaj dokazivanja da je chitanje filozofskih dela predstavlja zadovoljstvo) kako odbraniti filozofiju odnosno dokazati da ona moze biti funkcionalna, da moze imati odredjeni zadatak koji pored toga shto je koristan moze pruziti i odredjeno, ako tako mogu reci, ispunjenje koje nije konachno vec samo prelaz ka novom traganju odnosno kretanju misli koje ne moraju nuzno da imaju zadatak reshavanja nekog konkretnog problema.
Tvoj osecaj zasicenosti filozofijom ili misli da je ona prokletstvo uopshte nije antifilozofski osecaj, vec usudjujem se reci pokushaj njenog opravdanja shto je ako bih tako mogao reci, sasvim u njenoj biti. Pitanje o njenoj svrsi, koje ona sama postavlja, predstavlja pochetak pravog filozofiranja.Za razliku od drugih ljudskih delatnosti koje ne postavljaju takva pitanja, koja su za razliku od filozofije dogmatska.
Upravo to dogmatsko mishljenje je antifilozofsko. Dogma je uvek neko ogranichavanje i omedjavanje ali koja je upravo filozofijom stvorena. Ona je filozofija kojoj su "potkresana krila". Krila zato shto je njena osnovna funkcija kretanje koje je u dogmi nepozeljno i ako se javlja, ono je iskljuchivo shematsko. Ali uvek postoji teznja ka prevazilazenju. Kao shto je teshko ostati fizichki u jednom mestu tako je teshko okovati misli. Isto tako teshko je biti i okovan mislima. Platon je isticao vaznost fizichke aktivnosti a za Marksa je vazilo pravilo prvo jedi pa filozofiraj.
I filozofsko kretanje, kretanje misli, kretanje u dubinu, predstavlja napor( ili kao shto si rekao muchenje) ali muchenje koje je muchenje sa nagradom, nagradom koja je u simbiozi sa naporom.Kretanje radi kretanja, zbog uzivanja u "pejzazu" i treniranju "mishica". Negde sam prochitao da i Sizifov posao nije uzaludan, naime on jacha mishice. Nagrada za fizichko vezbanje je specifichno organskog porekla, stvar je u luchenju hormona koji izazivaju osecaj zadovoljstva. Shta bi bila nagrada za tzv. umni rad? Da li je i ona specifichno organska? Prvenstveno razmishljnje o jednoj stvari, duzi period vremena, predstavlja veliki napor i sama promena skretanje misli na drugu stranu je olakshavajuca. To je neprekidno narushavanje i ponovno uspostavljanje homeostaze. Vechno se okrece tochak bica, kako kaze Niche. Samim tim, da li treba ochekivati final solutio? Konachno reshenje i zadovoljenje? Da li je to uopshte moguce? Ili kako si ti rekao, zalog, nagradu.
Mizant:
Jedino nisam siguran kako bi bilo kad bi i drugi bili prokleti kao ja, kao mi, tj. kad bi i drugi bili filozofi. Takvo okru?enje vi imate... Ja sam zarobljen i mo?da je to magla mojih naoèara.

Svest o svom velikom razlikovanju od drugih jeste, mozda, put u trajno nezadovoljstvo ukoliko se ima na umu svoja superiornost nad drugima, odnosno kad na osnovu te razlike nema nekakve nagrade ili chak shta vishe naidje se na osudu drugih koji te opazaju kao izuzetka iz nekakve sheme kako treba izgledati, govoriti, shta piti itd. Ali kada bi mogao postojati samo svet sachinjen od filozofa, kako si rekao,onda verovatno ne bi bilo velikih umetnika i svet bi bio (po meni) veoma osiromashen. Ne bih da ulazim u slichnost filozofije sa umetnoshcu i sa njenim oslanjanjem na nju ili bolje recheno preklapanjem u izvesnom smislu, ali mislim da nema filozofa koji su bili, ili jesu, veliki muzichari ili ako ih ima veoma je mali broj.

[Usia]

Zato... ostaću na laičkoj izjavi da je proklet onaj koji se upita i iznova postavlja pitanja, čudeæi se nad onim poznatim, i ostaću ubeðen u to da je zadovoljstvo filozofa van filozofije.

Zadovoljstvo filozofa nije i zadovoljstvo nefilozofa. Priroda ovog zadovoljstva, ako se uopste tako moze nazvati, posebno je pitanje, ali jasno je da je filozofskom erosu mesto u granicama filozofije same.
Moze li uopste taj pokusaj zaborava i neupitnosti nekuda voditi osim u bludnju, tj. lutanje?

Cemu nagovor na filozofiju? Cini se da se filozofska vizura jednom zauzeta nikada ne moze napustiti. Njeno odbijanje jeste u stvari priblizavanje, a potpuno negiranje nije moguce jer joj se prethodno nije ni prislo, ili barem nije na pravi nacin.

[Aleksandar]

Slažemo li se s tim da filozofija ne odgovara na pitanja egzaktno, stabilno, stojeći na sigurnim nogama?

Pokušajte onda da mi kažete je li onaj ko je krenuo na put zadovoljan time da se u njemu izgubi, ili da putem doðe do cilja, kamo se uputio?

Šta je u filozofiji ono što usrećuje (banalna je reč i naizgled banalna potreba) ako svak' od onih koji se upusti u pitanje ide u njega tako da odgovor ne da, tako da ma koliko hodao uvek bude na jednakoj, a možda i još većoj razlici u odnosu na cilj (odgovor)?

Možda ću ovim potkrepiti tezu da filozof zadovoljstvo može naći jedino van filozofije, mada ne isključujem vezu s njom.

[sensej]

Njeno trazenje i trnoviti put je i ujedno objasnjenje jer Filosofija ne ob jasnjava ona je ta koja svojom zrtvom drugima trasira puteve, tako mislim ako misliti umijem.Egzaktnost u Filosofiji, po meni,je u njenom
putu prema Istini a ko ostane zadovoljan kad ga istina oprzi . Ponekad se posreci "... Delskom lovcu" i priblizi se ali za to treba biti Heraklit! U Antici je bilo zabranjeno bilo bavljenje Filosofijom.Da je B. Miljkovic bio pod tom zabranom nasa poezija bi bila bogatija za jos jednog Branka .
                                                                 Pozdrav!!!

[marina]

Sta je ono što bi moglo filozofu da se da u zalog da bi život proveo misleći? Šta je suština zadovoljstva filozofiranja ili života unutar filozofije? Niče je dao jednu interesantnu, da imamo umetnost kako ne bismo propali zarad istine. Tako izgleda da je filozofija, bliska onom putu istine ili pitanju o njoj, takva da nas vodi propadanju. Nije li umetnik "pametniji" od filozofa i njegovo zanimanje smislenije, uz to i srećnije, od onoga zanimanja filozofa?
Je li jedino moguća artistička uteha ili postoji još neka? Meni na pamet pada politička uteha, no i ona podrazumeva jedno ograničenje prema filozofiji.
Kakva su vaša iskustva?

Što je suština zadovoljstva? Pa, kad bi me pitali na primjer, zašto pišem i kakvog to ima smisla odgovorila bih da ne znam ali znam da kada pišem u tome ima toliko smisla da se niti ne pitam o njemu, jednostavno sam " kod kuće " na način da sam ispunjena nečim što želim raditi.

Vjerujem da je to tako i sa filosofijom, gdje je i filosofu i umjetniku ono čime se oni bave, da parafraziram Heideggera o ljepoti, ona kuća bitka gdje se osjećaju nasigurniji, najzaštićeniji i najpostojaniji.

Nietzsche-ovo: imamo umjetnost da ne bi umrli od istine, samo svjedoči jednu kristalnu bistrinu poimanja istine koja nije utjeha niti utjehu nudi, ali nam nudi slobodu da stojimo posred nje ili u njenom ozračju, ondje gdje se naše biće osjeća najpotpunije " najsigurnije, napostojanije... " i tu istinu može izdržati.

[sensej]

Da li se uklapa i poezija s umjetnoscu na jednu stranu ili je sa Istinom u Njenom pojacanju?

[marina]

kad čitaš peziju, tvoj doživljaj je vjerujem najtočniji pokazatelj, odn. odgovor na ovo tvoje pitanje. A za mene osobno, poezija isprepletena, neodvojiva od filosofije, ona je čarobna alkemija gdje istina najljepše i najpotpunije dolazi do izražaja.

[prolaznik]

Kao čovjeku koji je odrastao u jednom nefilosofkom okruženju i koji se nije filosofski obrazovao (do trenutka kad je završio s formalnim obrazovanjem i time stekao prigodu postati autodidakt), dakle, kao jednom (da prostite) fizičaru, filosofija mi je čisto zadovoljstvo.
Jedino nezadovoljstvo koje mi se javljalo u filosofiji je bilo ne-filosfijski potaknuto. Naime u jednom sam trenutku poželio steći neko društveno priznanje za svoje filosofiranje, pa sam naknadno upisao još i studij filosofije. Samim time je nastala prinuda da čitam i mislim ne ono što mi se u tom trenutku čita i misli, nego ono što je svrsishodno za stjecanje akademske titule. Ta prinuda (izvanjska) je izazivala nezadovoljstvo. Nakon što me nepovoljan stjecaj okolnosti naveo da se okanim te ambicije za akademskom titulom iz filosofije, svaka mučnina je nestala - tek philia za onim što je sophon. :)
čak i onaj eros koji me ranije (dakle i prije tog studijskog pokušaja) tjerao u mahnito čitanje (a neko vrijeme i mahnito dokazivanje po forumima) sad je stekao neki smireniji korak...vjerojatno baš zato što su te ambicije da svoje filosofiranje učinim društveno relevantnim splasnule, pa filosofiram baš onako penzionerski, koliko mi je gušt. :) A to znači (na ovaj ili onaj način) gotovo stalno. Tako da i onu težnju koju sam ranije osjećao donekle kao neku unutarnju prinudu i nemir sad osjećam kao svoju prirodu i neko normalno stanje.

[selena]

"Šta je u filozofiji ono što usrećuje (banalna je reč i naizgled banalna potreba) ako svak' od onih koji se upusti u pitanje ide u njega tako da odgovor ne da, tako da ma koliko hodao uvek bude na jednakoj, a možda i još većoj razlici u odnosu na cilj (odgovor)?"

Nadam se da cu jednoga dana i sama postati filozof... ali za sada smatram da su filozofi (i jako glupi ljudi) jedini sposobni da budu srecni... shavatiti nacin razmisljanja drugih ljudi i u tome sagledati njihove greske i na taj nacin uciti na tudjim greskama mogu samo filozofi...oni bi trebali da imaju izbor da u bilo cemu uvek sagledaju pozitivnu stranu tj. da izaberu sta ce u bilo kojoj situaciji da prihvate kao istinito... zar ne?

[maelstrom]

Utjeha, ali i nesreća filozofije leže u neprihvaćanju stvari zdravo za gotovo. Utjeha ne mora nužno biti posve odvojena od nesreće. Štoviše, za utjehu je nužna nesreća. A filozofija nam u istom paketu pruža i jedno i drugo. Sve što se treba jest ne uzimati stvari zdravo za gotovo.

[Lvzifer]

Samo ime filosofija koja znaci ljubav prema znanju - opisuje tu utehu. Ljudima za svaki vid nacina zivotai, ponasanja, kretanja misli i stavova treba neka uteha i podrska. U sustini svaka uteha je po meni neoptrebna, treba se nauciti ziveti bez uteha.