Otvaram diskusiju citatima iz naučnog rada: Milorad Belančić,
Filozofija i politika, iz
FILOZOFIJA I DRUŠTVO XXIVKada misli o politici i političkim problemima, filozofija teži
da nesmetano (neometano od strane doxe) misli o tim problemima i
da, u meri u kojoj je to moguće, stigne do izvesnog istinitog i opravdanog
uverenja ili, što se svodi na isto, do izvesnog znanja (episteme).
I upravo u tome leži njena ograničenost! Samo što to nije epistemička
nego hermeneutička ograničenost, odnosno, to je nespremnost
filozofije da svoje procedure saznavanja posreduje tumačenjem
same političke doxe, i davanjem prednosti toj doxi. Filozofija,
obično, teži znanju koje je samo sebi svrha.
Što se politike tiče, ona nema ni potrebu ni naviku da teži znanju
koje bi bilo samo sebi svrha. Odnosno: kada misli o svojim, tj.
političkim problemima, pa zatim, eventualno, i o filozofiji kao političkom
problemu, politika ne cilja samo, pa čak niti na prvom mestu,
na – znanje. Naime, više nego na znanje, ona misli na grupisanje
izvesnih mnenja. Šta to znači?
To znači da je politika, najpre, izvesno (specifično: tu specifičnost
možemo, u ovom trenutku, da ostavimo po strani) grupisanje
ljudi i mnenja (tih ljudi). Šta god da je još, ona je, na prvom
mestu, posao sa ljudskim mnenjima.
Svaki politički entitet (od entis – ono što jeste) pretpostavlja
ili mogućnost ili prisutnost neke zajednice, odnosno nekog grupisanja,
pa je, kao takav, taj entitet uvek najpre podložan logici grupisanja.
A logika specifično političkog grupisanja najčešće je, upravo,
logika stalnog uvećavanja moći. Ljudi se grupišu zbog moći ili zbog
regulisanja (pravnog, političkog, ekonomskog, kulturnog itd.) moći.
Zauzimanje političkog (= grupnog, zajedničkog) stava je idealni
konsenzus jedne skupine ljudi, koji se na pojedinačnim (svakodnevnim)
političkim pitanjima stalno preispituje i redefiniše. Vešt
političar je u stanju da ustanovi (stvori) konsenzus čak i kod potpunih
neistomišljenika. U politici, naravno, može da se pojavi i neko
načelno (principijelno, „programsko“ itd.) uverenje, ali ono je u logici
grupisanja uvek podložno promeni, preusmerenju, manipulaciji
i izobličenju.
Zato je politika, sa stanovišta drugih vrednosti (datog, okru-
žujućeg vrednosnog sistema), uvek na neki način – prljava. U stvari,
ona je delatnost koja je u stanju da za ciljeve grupisanja (i, naravno,
za veću moć koja otuda proizlazi) učini sve, bez obzira da li i u kojoj
meri se time krše okru_ujuća (pravna, moralna, ekonomska, epistemološka,
kuturana itd.) merila vrednosti. Zato kada se, metodom
apstrahovanja svega što u politici nije specifično političko, ona sama
(politika) posmatra kao čista, odnosno kao isključiva Stvar grupisanja,
tada se, ujedno, pokazuje da se to čisto političko obele_je politike
sastoji, upravo, u njenoj prljavosti, da je ona, zapravo, uvek jedna
prljava Stvar!
Moć, svakako, nije nikakva principijelna stvar. Ona je u stanju
da bilo koju vrednost – izneveri. Specifično političko grupisanje
je grupisanje radi moći: ali ta moć nikada ne mo_e da se uobliči kao
vrednost po sebi jer ona je u stanju da svaki svoj konkretni oblik –
ineveri. Zato ta njena neprincipijelnost, taj njen ‘makijavelizam’ i
prema samoj sebi predstavlja, ipak, njenu ‘vrednost po sebi’.
Politička logika može da spaja nespojivo; formalna logika to
svakako – ne može. Zato, već u samoj meri u kojoj se dr_i formalne
logike i njenih načela (počev od načela identiteta i isključenja
trećeg), filozof je, za razliku od političara, naprosto – ograničen. On
o politici misli u (izričitoj ili podrazumevanoj) načelnoj ravni; a politika
po sebi uzev je sve drugo samo ne načelna. Meðutim, za razliku
od političkog filozofa, teoretičara, pa čak i analitičara ili
komentatora, političar je ograničen upravo svojim kalkulacijama i
praktičnim obzirima: logikom (ako je to logika) grupisanja.
Prema tome, i političar i filozof su, svaki na svoj način, ali i
uzajamno – ograničeni. Razlika koja izmeðu njihovih ograničenosti
postoji ponajbolje bi mogla da se definiše kirkegardovskim razlikovnjem
izmeðu očajnika koji je svestan svoga očajanja i onoga koji
to nije! Političar, naročito onda kada je opijen vlašću, predstavlja
otelovljenu ograničenost koja, po pravilu, nije svesna sebe... Njega
vlastita ograničenost zatiče, a neki put i čuva, ali suviše često i izbacuje
iz igre!
Filozof ima naviku da brine o svojim ograničenostima! Neki
put, on njih oplakuje! Ili se, naprosto, njima razmeće! To ipak samoj
filozofiji ne smeta da se, u ljudskim poslovima, simbolički nametne
kao mišljenje koje ima privilegiju da se „hrve“ sa ograničenostima!
Njena briga o vlastitoj i tuðim granicama, o legitimnosti ili nelegitimnosti
prekoračenja, svakako, nije uzaludna. Pomoću filozofije mi
se učimo da ne verujemo u ograničenost koja bi htela da se uspostavi
ili nametne kao neprikosnovena, kao Dogma. Po svojoj „prirodi“, filozofija
je kritički nastrojena spram svih, pa i vlastitih, ograničenosti. Aopet, ograničenost je i njena unutrašnja sudbina! Što, samo, znači da postoje stvari ili momenti koji mogu da se kritikuju ali ne I da se izmene. Kritika, jednostavno, nije svemoćna.
Danas filozofska kritika ‘zna’ da mo_e ili da ima pravo da sve
kritikuje, ali da time, suviše često, stvari neće biti nimalo izmenjene...
Postoji ograničenost u moći i mogućnosti izmene sveta. Zato se filozofija
prema ograničenosti sveta, koji je svet politike, često odnosi s
indiferentnošću! Naime, ona sebe pokazuje indiferentnom spram politike
kao ograničenosti-koja-ne-zna-za-svoju-meru-i-za-sebe. Drigim
rečima, filozofija se, najčešće, postavlja neutralno prema
aktuelnim političkim odlukama i opcijama. Za nju je to, takoreći,
stvar pristojnosti. Politika i političnost mogu da se (pragmatički) vezuju
uz izvesnu filozofiju, ali obrnuto, već, ne bi bilo dolično! Neumesno
je vezivati se uz ograničenu Stvar, kao što je neumesno i
zastupati ograničenu Stvar. U meri u kojoj je politika inficirana doxom,
ona, naprosto, nije podobna za filozofiju.
… Pri pokušaju tog svoðenja filozofija, po pravilu, gubi neko od svojih najvlastitijih obeležja ili, što se svodi na isto, biva – unižena.
Eto zašto filozof može da učestvuje u političkom životu, ali
ne kao filozof nego kao graðanin. Ukoliko bi on svoju (filozofsku)
misao dao u politički zakup, odnosno ako bi bio spreman da je instrumatalizuje
u korist aktuelnih političkih opcija, onda bi to, u isti
mah, bilo odricanje od te misli ili njeno unižavanje.
Ukoliko se previše vezuje uz (neku) politiku, filozof, time,
zapada u sve veće iskušenje da u vlastitom diskursu zanemari
specifično filozofske obzire i razloge. Tada on, naprosto, prestaje da
bude filozof u pravom smislu te reči. Naravno, po izvesnim navikama
(ili formalno-institucionalnim merilima) on bi mogao i dalje u
javnosti da se naziva filozofom, ali taj naziv ne bi bio u skladu sa
strogim merilima struke.
Da li političar može da se dezangažuje kao političar, da bi se
angažovao kao teoretičar ili filozof? Da li on može da odustane od
čisto politički profilisane logike grupisanja, da prestane da bude čisti
(i zapravo: neprincipijelni, prvljavi) političar, kako bi pomalo (ali,
koliko je to?) postao – filozof? Ljubitelj episteme? Odnosno: političke
filozofije ili teorije?
Pa ako političar nije spreman na taj ‘obrt’, onda je umesno
upitati: zašto bi filozof morao bilo šta da ima sa politikom?! Nije li
bolje da se on, praktično u svim okolnostima, jasno distancira od politike,
recimo, „zato što je to sfera doxe“? Nije li filozof samo i samo
onda filozof kada je čisti filozof? Ili, još preciznije: da li to znači da
filozof, jednostavno, ne može da se politički (a možda i na bilo koji
drugi način) – angažuje?
Ta pitanja je moguće spojiti ili sažeti na sledeći način: da li filozofovo
uključivanje u politiku i političarevo uključivanje u filozofiju
nužno podrazumeva njihovo podjednako isključivanje iz vlastite
„primarne“ struke? Drugim rečima: da li bi tim iskorakom filozof i
političar, naprosto, izgubili svoj identitet?
Mislim da je odgovor na ovo pitanje sasvim jednostavan i da on glasi ne! Ili, bar: ne nužno. Proširivanje filozofije u pravcu politike
i politike u pravcu filozofije, zacelo, može (ali i ne mora) da doprinese
produbljivanju tih smisaonih strategija... Kako se objašnjava ta
mogućnost?
Poðimo od onoga što je očigledno. Najpre: kada iskoračuje u
politiku filozof pristaje na logiku grupisanja. Zatim: kada političar
iskoračuje u sferu filozofije, on pristaje na logiku znanja (episteme).
To uzajamno izlaženje u susret filozofa i političara, počev od Platonovog
odlaska u Sirakuzu pa do savremenih političkih angažovanja
filozofa, retko je kada ličilo na priču sa happy endom. A ipak, pod
izvesnim uslovima, iskorak filozofije u politiku i obrnuto je svakako
– moguć. O kakvim je uslovima reč?
Uvek će, naime, biti političara koji logiku grupisanja žele da
misle u strateškom ključu, praveći – ukoliko je to moguće – kompromise
sa dnevno-političkim nalozima, i to tako da ni strateški ni
taktički momenat ne budu oštećeni. Ukoliko, dakle, političar zaista
želi da se otvori prema (političkoj) filozofiji, on neće u tome uspeti
ukoliko ostaje samo u praktičnoj ravni i, recimo, od filozofa (teoretičara)
traži da se učlani u njegovu stranku, da postane praktičan ili
pragmatičan, da u politiku unese svoj duh koji bi, ipak, bio prilagoðen
„konkretnim okolnostima“ itd. Ne, on do filozofije ili do produbljene,
doxom neopterećene episteme može da stigne, samo, istom
onom linijom kojom filozof stiže do politike ili, što se svodi na isto,
kojom se on angažuje.
A videli smo da je to linija unutrašnjeg pojmovnog (ili: teorijskog, misaonog) preispitivanja politike i njene logike grupisanja.
Budući da političar toj liniji pristupa iz spoljašnje pozicije, on se,
onda, nalazi najpre u situaciji da mora da čita (političkog) filozofa,
da se obrazuje. Azatim, mora i da – misli! Ato samo na prvi pogled
deluje jednostavno.
Da bi logika grupisanja mogla da se misli u strateškom ključu
ili, što se svodi na isto, da bi uopšte mogla da se misli, potrebno je da
političar može da, u izvesnom smislu, prestane da bude samo političar.
Ubuduće, on ne bi smeo da se rukovodi isključivo logikom političkog
(ili: logikom grupisanja). Drugim rečima, njega više ne zanima
samo specifično politički momenat politike, dakle, snaga, moć okupljanja
oko nekog „projekta“ nego ga zanima i sam projekt, njegov
sadržaj, odnosno cilj političkog delovanja koji nije čisto politički.
Ovaj teleološki momenat – iskoraka politike iz nje same – predstavlja, čini se, zakonodavni momenat same politike! Naime, da bi uopšte mogla da opstane politika mora da stalno iskoračuje iz sfere
sprecifično političkog! Iz sebe kao real-politike! Drugim rečima,
ako bi se rukovodila jedino čistom/prljavom logikom grupisanja politika
bi, ubrzo, izgubila svoju moć! To je njen paradoks: logika
političkog grupisanja je logika moći koja, pre ili kasnije, gubi moć
ako se rukovodi isključivo logikom moći!
Zato, da bi očuvala svojumoć, politika stalno („umraku“) pravi kompromise sa van-političkom vrednosnom sferom, uva_avajući,
najpre, moć-grupisanja u njoj. Ona se, na taj način, htela-ne-htela,
otvara ka raspolo_ivim vrednosnim postavima ili projektima društva.
Ali, iskorakom u druge modele (vrednosnog) grupisanja i razdvajanja,
političko delovanje stupa u sferu odgovornosti koja, očigledno,
nema samo specifično politički smisao. Te druge vrednosne skale i
opozicije oko kojih se ljudi okupljaju, naprosto, potrebne su politici
kao izvor njene snage.
Meðutim, ako političko mo_e crpeti svoju snagu iz najrazličitijih područija ljudskog života, kako tvrdi Šmit, ne znači li to,
onda, da ono, zapravo, i nema svoju snagu, da njegova snaga, naprosto,
nije odvojiva od snage samih tih „najrazličitijih područija ljudskog
života“ ili, što se svodi na isto, da snaga političkog nije čisto
politička!? Videćemo, odmah, da taj zaključak Šmit ne izvodi!
Iz njega bi sledilo da je politička snaga/moć neodvojiva od snage koju u sebi nosi i sam intelektualni život, oličen u teoretičaru
ili filozofu. Jer, snaga intelekta (od lat. intellectus: razum, um, moć
shvatanja, poimanja, razumevanja) je nešto što redefiniše ‘čisto’ politički
(ili: real-politički) koncept grupisanja (stepen njegovog intenziteta),
ukazujući na činjenicu da ‘čisto’ politički odnosi ne mogu
dugo da zadrže svoju moć ili da opastanu ukoliko nisu posredovani
praktičnom mudrošću (ili: ‘filozofijom’) koja proizlazi iz razumevanja
„najrazličitijih područija ljudskog života“, odnosno različitih
vrednosnih sfera u njemu!
Kada različite vrednosne sfere bivaju posredovane političkim grupisanjem, one, time, gube svoju samozakonitost (auto-nomiju) i prestaju da budu usredištene u vlastitoj vrednosti po sebi; ukratko, prestaju da se rukovode svojom ‘čistom’ ili ‘čisto’ svojom vrednošću. Samo, to onda podjednako važi i za politiku, odnosno za njenu
sferu!
Kada je posredovana „najrazličitijim područijima ljudskog
života“ – a politika je to uvek, jer ona, kao što smo videli, „ne označava
vlastito područije stvarnosti, već samo stepen intenziteta neke
asocijacije ili disocijacije ljudi“ – onda se, nužno, kroz to posredovanje,
relativizuju ‘čisto’ politički kriterijumi i motivi grupisanja... Odnosno:
relativizuje se ona plitičnost koja bi još uvek htela da se
postavlja kao vrednost po sebi. Time se, najzad, otvara prostor za
performativne uvide koji prekoračuju okvir logike (real-političkog)
grupisanja, odnosno otvara se prostor za promišljanje politike u ravni
jednog mnogo šireg, dubljeg, pa, ako hoćete, i univerzalnijeg koncepta
grupisanja. Pri tom, naravno, pitanje o univerzalnom je pitanje
o onome (minimalnom – ako takvog ima) što je dobro za sve.
čini se, meðutim, da Šmit ne veruje u bilo koju vrstu prekoračenja real-političkih okvira! Po njemu politika sve instrumentalizuje, ali se ona sama ne da instrumentalizovati, sem u slučaju kada je to instrumentalizacija koju obavlja, upravo, ona sama, a u cilju uvećanja vlastite moći! Realno posmatrano, grupisanje na prijatelje i neprijatelje, kao par excellence političko grupisanje je „bivstveno toliko snažno i presudno da nepolitička suprotnost – u istom trenutku u kojem izaziva to grupisanje – odla_e svoje dosadašnje ‘čisto’
religijske, ‘čisto’ privredne, ‘čisto’ kulturne kriterijume i motive, i
biva podreðena potpuno novim, osobenim i – posmatrano sa one
‘čisto’ religijske ili ‘čisto’ privredne i druge ‘čiste’ polazne tačke –
često vrlo nedoslednim i ‘iracionalnim’uslovima i posledicama sada
političke situacije“ (isto). U toj ‘sada političkoj situaciji’ racionalni
uvidi u performativnu dimenziju van-političkih grupisanja/vrednosti
trebalo bi da nemaju više nikakvu značajniju ulogu... Meðutim,
stvar ne stoji tako.
Podsetimo, još jednom, na činjenicu da misleći performativnu dimenziju politike filozofija i sama, htela-ne htela, postaje performativna. Ona se angažuje, učestvuje u izgradnji stvarnosti rečima.
Ali, bilo da politiku misli politički filozof ili političar-filozof (odnosno
političar koji strateški misli) u svakom od ta dva slučaja samo
mišljenje-politike nalaže intelektu da političko misli u njegovoj interakciji
sa van-plitičkim. Šta to znači?
Naime, mišljenje-političkog je u pravom smislu moguće tek počev od uvida u preplet i zaplet performativne moći politike sa performativnime moćima van političkih vrednosti/grupisanja. U tim prepletima i zapletima posebu ulogu imaju i intelektualne ili epistemičke
vrednosti. One imaju izvesnu samozakonitost ili, što se svodi na isto,
pripadajuću vrednosnu sferu, ali, pri tom, imaju i područije interaktivnog
delovanja na druge vrednosne sfere. U svakom slučaju intelekt,
na čelu sa institucijom koja se zove filozofija, interveniše u politici
bilo spolja (počev od teoretičara/filozofa) ili iznutra (počev od političara
koji misli). Bez te intervencije intelekta politika bi bila slepa.
Alternativa koju bi takva politika nudila bila bi: odsustvo svakog drugog sem instrumentalnog interesa za ne-politička grupisanja/
vrednosti; ali, problem s ovom (šmitovskom) mogućnošću je u
tome što ne-politička grupisanja/vrednosti nisu uvek podlo_na bezrezervnoj instrumentalizaciji. I to, onda, postaje ozbiljan slučaj! Slepilo
‘real’-političkog kretanja koje se rukovodi isključivo logikom
neposrednog grupisanja završava, po pravilu, u kontraindikativnim
lomovima, odnosno u tome što se zove ozbiljna politička greška.
Mišljenje politike, bilo da ga vrši političar ili filozof,moguće je samo na izvesnog distanci od nje! Naime, ono mora da se profiliše s one strane neposredne ili neposredno nametljive logike grupisnja (ili: diferencijacije). Što znači da taj zadatak nemogu da obave ni ‘čisti’ filozof ni ‘čisti’ političar. Za to je potreban izvestan spoj ili, ako hoćete, ‘mešavina’ filozofa (teoretičara) i političara (praktičara)…
