Filozofija i filozofiranje na internetu: mogucnosti?

[prolaznik]

Gadamerov pojam estetičkog nerazlikovanja otprilike znači da kod uspjelog umjetničkog djela nije lako razlučiti formu od sadržaja. Forma je posve primjerena sadržaju, i teško je uopće zamisliti isti sadržaj u drugoj formi.

Takvo jedno nerazlikovanje važi i u filozofiji. Način na koji je filozofska misao izrečena oduvijek je ovisio o mjestu na kojem se izgovara. Ako čitamo neku zbirku tekstova s predavanja, zanima nas kojoj su publici predavanja bila namijenjena. Srednjovjekovne filozofske rasprave uvelike odražavaju način na koji su se vodile srednjovjekovne filozofske škole. Stil filozofa koji nisu bili profesori filozofije različit je od onih koji su bili predavači. Platonovi dijalozi odražavali su praksu sokratovskog filozofiranja na trgu. Heraklitov neprozirni spis vjerojatno je odražavao (i) manjak filozofskog razgovora.

Ukratko, medij koji prenosi misli nije neutralan. Tako i internet: ako hoćemo filozofirati na netu čini mi se da valja biti svjestan mogućnosti i ograničenja tog medija. Možda su promjene koje će net donijeti u filozofiranje radikalne, možda minimalne. Ali to je, čini mi se, još uvijek tek za vidjeti. Giovanni Reale uvjerljivo ukazuje na to da je pjesnički i donekle mitski govor ranih filozofa bio uvjetovan činjenicom da je te tekstove valjalo pamtiti. Stihovanost je oralnoj tradiciji prenošenja znanja bila dragocjeni za pamćenje. čovjek bi naučio stih napamet, i tako pohranjenu misao imao na raspolaganju za razmišljanje. Pismo je promijenilo i način filozofiranja – rečenice su mogle postati puno složenije, jer se čitatelj može vraćati unatrag u tekstu, čitati istu rečenicu opet i opet. Što nam donosi internet, sa svojim forumima, sa svojim open source pokretom, sa...?

Moje jednoipolgodišnje iskustvo filozofiranja na forumu ukazuje na neke pravilnosti. Ali, prije nego li kažem nešto o njima, pitanje je: što uopše očekujemo? Kome se obraćamo kad pišemo filozofski na netu? Profesionalnim filozofima? Ili ne samo njima, nego svima koji teže mudrosti, u najširem smislu riječi?

U svakom slučaju, jedno mi se čini očitim: forma znanstvenog članka nije osobito primjerena mediju. Inače bez napora čitam članke u filozofskim časopisima, ali od članaka koje sam pronašao na netu postotak onih koje sam pročitao izravno s ekrana je minimalnan. Ako mi je baš zanimljiva tema, isprintam ga pa pročitam. Ali, nažalost, najčešće negdje memoriram adresu i ne pročitam nikad. čitate li vi dugačke tekstove s neta i koliko: članke, poglavlja knjiga, čitave knjige?

I ne mislim da toj formi članka valja robovati. Stilski savršena remekdjela poput Wittgensteinovih Istraživanja ili Nietzscheove S onu stranu dobra i zla sasvim lijepo bi mogla bi objavljivana (i čitana) na nekakvom blogu, sa svojim kratkim 'fragmentima'.

I još: na prvi se pogled čini da dijalog kao vrhunski oblik filozofiranja na forumu ima pravu prigodu. No, zbog nečega se ta prigoda još uvijek ne uspijeva koristiti, barem se meni čini da bi moglo puno bolje.

Kakva su vaša iskustva?

[Domaci Zdajnik]

Kad govoriš o uspelom umetničkom delu i kažeš da je njegov sadržaj nerazlučiv od forme, i da druga forma ovome ne pristaje, liči mi opet na to da je upravo forma ono što delo čini neponovljivim (i tako specifično umetničkim). Isto tako, kad je reč o filozofskom delu, moglo bi biti obrnuto, iako ovde forma nije zanemariva, jednako onome značaju sadržaja pri umetničkom delu. No, čini se da se ove nalaze u podreðenom položaju, ili ipak manje važnim, u zavisnosti od toga o kakvom se tekstu radi: da li umetničke ili filozofske (naučne) vrste.

Zanimljivo je to što kažeš potom, da je i filozofska misao zavisna od forme, tj. načina kojim se poruka (tekst) šalje, kako se dostavlja recipijentu. To bi značilo da sadržaj ovde isto tako zavisi od forme, pa se i filozofsko delo ne razlikuje mnogo od umetničkog. Ovde bi možda trebalo još proveriti da li je pojam forme dovoljan da izdrži i to «kako» ili «gde», kako si ti rekao, tj. da li je pojam forme ovde uzet u onom smislu u kojem se uzima kad se govori o formi u umetničkom delu.

Kome se obraćam pišući ljudima sa neta, slučajnim sagovornicima na internetu, kao i onima koji čitaju moje tekstove sa foruma? Kad sam to pitanje sebi potavio prvi put, odgovor sam tražio u kraju šeste i početku sedme knjige Platonove Države, ali me je ta «obaveza» i «odgovornost» pustila. Mislim da je potrebno ispitati najpre čemu filozofija, ili čemu komunikacija, pa iz mogućeg odgovora govoriti dalje o specifičnosti komunikacije preko interneta.

Ne čitam dugačke članke sa mreže, a siguran sam da bih pročitao duži fragment iz dela u dinamičnoj (otvorenoj, mislim) formi, ili recimo neki intervju koji je uvek u formi pitanje-odgovor.

Problem je na forumima što ljudi nemaju smisla za postavku svojih teza. čest je slučaj da se neko izrazi u vidu: «Punk muzika (i kultura) jest jedina valjana», i da se tu zastane kao da je sve jasno. Ili, slučaj koji je nemoguće zaobići: «Umetnost je kreacija», «Umetnost je samovolja genija» (Adolf Los), što zasigurno ukusno zvuči, ali nedostatak smisla za komunikaciju izbija iz ovih jače od lepih reči (pred čovekom koji traži komunikaciju a ne izlive).

[prolaznik]

Da, to je prastaro pitanje, znanstvenost filozofije... čitati recimo Prousta sasvim je drugačije no čitati o Proustu. Umjetnost je neponovljiva, valja je piti s izvora. S druge strane, na studiju fizike nitko ne čita Newtonova ili Einsteinova djela, niti bi imalo smisla čitati ih (osim iz nekih historijskih pobuda). Njihovi su originalni doprinosi u kasnijim prikazima čak bolje predstavljeni. Kako je s tim u filozofiji? često je lakše čitati o nekom filozofu i njegovoj filozofiji, nego samog tog filozofa, osobito kad se radi o nama vremenski udaljenim filozofima. Pa ipak, svi smo, barem kod Nietzschea, iskusili da čitati o njemu i čitati njega nije isto. Postoji onaj element neponovljivosti u pravoj filozofiji koji se izgubi u prikazima. Možda se ipak može u djelima velikih filozofa razlikovati ono što je umjetničko i ono što je znanstveno, pa reći da su Nietzsche, Platon, Descartes, Wittgenstein, Kierkegaard, Heidegger, Bergson...bili i veliki umjetnici pored toga što su bili veliki filozofi. Da osim njih postoje i jako dobri filozofi za koje nitko neće reći da su umjetnici jezičnog izraza, a postoje i tek prosječni filozofi čija umjetnička nadarenost nadilazi njihov filozofski doprinos. No, čini mi se da je to razdvajanje ipak promašuje, i pokušava filozofiju smjestiti u neki prethodno zadani okvir (znanstveni), umjesto da prepusti njoj samoj da pokaže svoju bit.

Zato mi se čini da medij u kojem se izražavamo niti u filozofiji ne treba podcijeniti, i smatrati ga pukom sporednošću. I da stoga vrijedi promisliti mogućnosti ovog medija. Jedna od njegovih važnih novina je čini se neizbježni, a po mom sudu i vrlo poželjni open source pokret. Mene ove dvije riječi odmah navode da se upustim u svoje omiljne metafizičko/psihološke vode i krenem razglabati o Otvorenosti, i o Izvoru, ali to ostavljam za primjereniju prigodu. Ovdje bih se htio nastaviti na ono što sam u prvom postu napisao o promjeni u filozofiranju koja je došla s pojavom pisma. Pismo je omogućilo analitičnost; dotad su se gotove formule učile napamet i raspravljale izravno s učiteljem. Ovdje pod filozofija podrazumijevam jednu neizbježnu ljudsku djelatnost, recimo mišljenje, dakle i ono što prethodi Talesu ili neznam kome, Parmenidu, ili čak Platonu (koga li se već uzima za 'prvog filozofa'). Mislav Ježić je uvjerljivo pokazao ne samo sadržajnu nego i jezičnu srodnost Parmenidove pjesni s upanišadama, što vjerojatno znači da su i ta njegova filozofska poema i upanišade (oboje staro oko 2500 godina) tek relativno kasni zapisi neke daleko starije misaone tradicije, još iz doba dok se indoeuropski narodi nisu razdvojili na indo i europske. Ta jezična srodnost sastoji se u nekim posve jednakim formulacijama, dakle u svim riječima nekih sintagmi kod Parmenida i ekvivalentnim sintagmama upanišada indoeuropski korijen je jednak. To potvrðuje da se mišljenje prenosilo govornim putem iz starine, učenjem napamet. U takvoj oralnoj tradiciji, autor se gubi, ali njegova formulacija neke misli ostaje.

Zašto ovo spominjem u open source kontekstu? Jasno, oralna tradicija je očit primjer open sourcea. Vjerujem da će se ta anonimnost mislioca koja je bila kakrakteristična za predpismenost vratiti u ovoj internetskoj hiperpismenosti. Copy/paste postaje element kojeg se ne da nadzirati. I u ovaj tekst sam na taj način ubacio neke - doduše svoje - gotove rečenice iz jednog ranijeg teksta. Ali na isti način znam ubaciti i tuðe rečenice. Ranije sam, i na forumu, svaki put kad bih to učinio, navodio izvor – to mi se činilo pošteno i u skladu s dobrim običajima. No to je svaki put bilo krivo interpretirano kao intelektualna pretencioznost, kao iskazivanje vlastite načitanosti, i u krajnjoj liniji, kao pozivanje na nečiji autoritet umjesto na snagu argumenta. Pa sam često prestao navoditi čiju misao preuzimam – jednostavno je napišem. I primijetio sam da su ljudi puno više skloni raspravljati s tom misli i razmišljati o njoj kad ne znaju da nije moja, nego li kad navedem autora. Isto tako, na forumu se često ponavljaju ista pitanja, i na neka, na koja sam dao odgovor kojim sam zadovoljan, tek prenosim staru formulaciju, uz eventualno poboljšanje, ili objašnjenje primjereno kontekstu. Tako da ja vjerujem da će to copy/paste rečenica, fragmenata, postati uobičajenim načinom filozofskog razgovora na netu. Jedan primjer je stanoviti razgovor izmeðu učenika i učitelja o Bogu koji se vrti po netu. Već sam ga vidio u tri različite verzije, ali najveći dio formulacija se ponavlja. Tko je autor tog teksta, tko zna? Bez znanog autora, taj tekt postaje dio online predaje.

Što se tiče mogućnosti dijaloga – mislim da je na nama koji razgovaramo na forumima, i htjeli bi biti filozofi, vježbati se u majeutici. To svakako jest umijeće kojim nije lako ovladati, ali vjerujem da ono ulazi meðu prve zadaće filozofa.

[Domaci Zdajnik]

Ne uspevam do kraja sagledati razliku izmeðu anonimnog i "potpisanog" ili citiranog fragmenta, sem te psihičke smetnje kod nekih čitalaca koji tekst iole doživljavaju kao nadmetanje dveju ličnosti, ne uzimajuć stvar kao filozofski diskurs.

Meni je uvek bilo draže navesti izvor, pa ma ko da stoji pod citiranim tekstom, nego da uzmem tuðe reči i prikažem kao svoje. Ne znam da li se to suprotstavlja Open Source-u: to zavisi od toga jesam li pojam Open Source-a dobro shvatio. Za mene je on samo sloboda da se preuzimaju sve informacije na mreži (isključivo), ali ne i sloboda od citiranja.

Pada mi na pamet nešto što sam skoro pročitao, a radi se o deridijanskom kontekstu, te o mogućnosti da se jedan isti tekst tumači na razne načine. To moje površno čitanje me je dovelo do mišljenja da je citatnost bitna upravo s obzirom na kontekst, te da će čitalac - imajući u vidu autora fragmenta - znati da naðe pravi orijentir ukoliko se bude našao u prilici da je tekst moguće tumačiti na mnogo načina. Opet, to je bilo površno čitanje pa molim da me ispravi onaj ko je bolje upoznat s Deridinim učenjem o kontekstu.

[hedon]

Ovaj vid filozofske komunikacije preko neta mi se veoma svidja, naravno pod uslovom da imam za to dovoljno vremena. Ovim ne zelim reci da ja spadam medju filozofe, ne iz razloga lazne ili istinite skromnosti, vec iz razloga shta se podrazumeva pod filozofom. Ukoliko se pod rechju filozof smatraju osobe koje imaju diplomu filozofskog fakulteta, ja svakako nisam jedan od njih. Inache mislim da ovaj vid komunikacije pruza(bar meni) zadovoljstvo kome je uzrok verovatno u osecanju pripadnosti ili u mogucnosti da se nadju takvi ljudi koji vrednuju tvoj vlastiti nachin egzistiranja odnosno jedan vid njegovog ispoljavanja. Ono shto vidim kao prepreku ovom vidu komunikacije je to shto smatram da ona ima mogucnosti da skrene u monolog, tako da smatram da bi trebalo na filozofskim forumima napraviti poseban odeljak za eseje. To pretvaranje dijaloga u monolog lichi na neku vrstu filozofske propovedi shto je ochigledno oksimoron. Time ne zelim reci da svako neslaganje tudjih stavova sa sopstvenim smatram tudjom greshkom vec da bi trebalo vishe obrazlagati u chemu tachno postoji neslaganje i zashto.

[Vojin]

Samo jedan kratak predlog. Mislim da bi bilo dobro da okaèimo na sajt neki tekst, pa da onda o njemu diskutujemo na forumu.
Tako bi se možda izbeglo i ovo:

Ono shto vidim kao prepreku ovom vidu komunikacije je to shto smatram da ona ima mogucnosti da skrene u monolog, tako da smatram da bi trebalo na filozofskim forumima napraviti poseban odeljak za eseje. To pretvaranje dijaloga u monolog lichi na neku vrstu filozofske propovedi shto je ochigledno oksimoron. Time ne zelim reci da svako neslaganje tudjih stavova sa sopstvenim smatram tudjom greshkom vec da bi trebalo vishe obrazlagati u chemu tachno postoji neslaganje i zashto.

Jer ne bi bilo potrebno stvarati preveliki kontekst za svoje teze, i moglo bi se dosta direktnije diskutovati.

[prolaznik]

...Inache mislim da ovaj vid komunikacije pruza(bar meni) zadovoljstvo kome je uzrok verovatno u osecanju pripadnosti ili u mogucnosti da se nadju takvi ljudi koji vrednuju tvoj vlastiti nachin egzistiranja odnosno jedan vid njegovog ispoljavanja.

Svakako, ta mogućnost susretanja svojevrsnih duhovnih srodnika je važna i nikako je ne bi valjalo podcijeniti.

No, je li to sve čemu se od nekog filozofskog foruma možemo nadati - druženje? Je li funkcija foruma na kraju krajeva ipak prije socijalna nego li spoznajna?

I je li to moje razdvajanje socijalno/spoznajno uopće primjereno? Zar ne naučimo ponajviše od onih koje osjećamo bliskima? Je li philia preduvjet za sophiju?

[marina]

važno je znati ime autora, zar ne? čitajući tvoj gornji post imala sam pred sobom lik i nick guesta s foruma hr. pa sam uz dužno poštovanje njegovim upisima tamo bila neobično iznenaðena prizvukom nečeg novog, osobitijeg i ljepšeg, u ovom upisu gore.... sve dok nisam pročitala da je taj post tvoj.  

Važno je znati ime autora, barem tako ja gledam na stvari. Misli koje je izrekao netko drugi važno je potpisati imenom autora jer netko je možda probdio cijelu noć da bi stigao do nečeg tako lijepog i istinitog što mi rado citiramo... a možda je probdio i noći, puno noći... nije zanemarljivo znati, i osobno uvijek citat kojeg preuzimam od nekog drugog potpišem imenom njegovog tvorca ili ga bar navedem negdje na margini... margina je sigurno prostor kojim bi taj autor bio sasvim zadovoljan. Bez obzira na Open Source, mislim da toliko dugujemo dati onome tko nam je dao djelić svojih misli kao dio sebe.

Nedavno sam na jednom blogu pročitala kompletan odlomak preuzet od Bele Hamvasa ( Nedohvatno blistanje ), jedan odlomak koji je toliko lijep da sam ga naučila gotovo napamet i bila prilično izrevoltirana kad sam vidjela da ga je blog djevojka predstavila kao svoj jer nije navela i izvor s kojeg ga je uzela. Komentari koji su uslijedili na taj tekst bili su komentari pohvala i čestitki za " njen " tekst što mi se nije sviðalo pa sam vrlo malim slovcima u svom komentaru tek dodala malo, hamvas... njoj dovoljno da zna kako nije lijepo što je plasirala tekst bez navoðenja čiji je zapravo... a opet nezamjetno za druge, kako ne bi ispalo da se ja busam nekim svojim poznavanjem ili pak da je ne bih postidila pred drugima. Od tad, primijetila sam da je dalje uvijek potpisivala bar inicijalima nečije tuðe citate... pa bi to bio i moj savjet svim drugima.

[hedon]

Prolaznik: No, je li to sve čemu se od nekog filozofskog foruma možemo nadati - druženje? Je li funkcija foruma na kraju krajeva ipak prije socijalna nego li spoznajna?

Spoznavanje je uvek spoznavanje odnosa. Chovekova spoznaja je spoznaja koja je uvek upucena na njega samog a samim tim se moze preneti i na druge, odnosno mogu je osetiti ukoliko smatramo da postoji izvesna neophodna objektivnost.
Objektivnost je funkcija filozofije kao shto je i funkcija socijalnih odnosa. Ona bi znachila mogucnost da se neke pojave ako ne istovetno ono bar priblizno slichno dozive. Slazem se da doziveti ne znachi istovremeno i spoznati. Spoznaja pretpostavlja sintetizujucu sposobnost razuma za koji je, da bi stupio u funkciju, neophodna odredjena doza drazi, osecaja i opazaja. Znachi bez odnosa nema ni filozofije ali odnosi mogu postojati i bez bilo kakve filozofije.
Svestan sam da sam filozofiju definisao Spirmanovom definicijom inteligencije prema kojoj je inteligencija uvidjanje odnosa izmedju elemenata.

[Rale]

Prolaznik: No, je li to sve čemu se od nekog filozofskog foruma možemo nadati - druženje? Je li funkcija foruma na kraju krajeva ipak prije socijalna nego li spoznajna?

Malo je "zamrla" tema...? Ili su praznici u pitanju? Nije bitno... Bitno je da ljudi komuniciraju ( i na forumima ) da bi se družili... druže se da bi razmenjivali informacije... razmenjuju informacije da bi potvrdili ili korigovali svoj stav o nečemu... Govorim, naravno, o normalnim i kulturnim ljudima, ne o onima što dolaze na forume da bi se svaðali i vreðali, takvi su tema za podforum "psihijatrija". Elem, ja baš nisam vičan esejima kojima bih započeo neku temu ( tu Mizantu skidam kapu...), ali bih voleo da učestvujem u raspravi o , npr, odnosu Kolakovskog prema religiji, koja bi se brzo verovatno pretvorila u raspravu o religiji, ali sam uveren da iako je ova tema zabranjena na drugim forumima zbog mogućih ekstremističkih ispada, ovde dolaze ljudi koji bi o tome razgovarali a ne svaðali se i vreðali, zbog čega sam uostalom i došao ovde. Bilo bi lepo i pokrenuti temu o tome koliko "bukvalizam" ( doslovno i nekritičko razumevanje i prihvatanje... dakle, pretvaranje čoveka u bukvu! ) utiče na nerazumevanje okoline, prirode, umetnosti, istorije...  'Tabu kao okov' bi takoðe mogla da bude jedna od tema... Kao što rekoh, diploma mi je odavno požutela, pa nisam vičan esejima ni počecima, ali umem da "dodam ulja na vatru"... Obzirom da je glavna odlika filosofa radoznalost i izostanak osećaja za granice, mislim da bi se o mnogim stvarima moglo ozbiljno razgovarati i na forumu, bez da argumenti gube na snazi jer nisu rečeni oči-u-oči. Da podsetim, razmena informacija i sučeljavanje stavova...

Ovo mi je prvi post, stoga, pozdrav svima.

[Domaci Zdajnik]

Drago mi je sto imamo i nekog sa pozutelom diplomom. To samo znači da "mesto" dobija na ozbiljnosti. Još mi je draže što je to neko od mojih sugraðana (i budućih komšija  :wink: , selim se uskoro baš tu negde).

Naravno, bilo bi dobro otvoriti i jednu temu o religiji, i Kolakovskom. No, ja sam od njega čitao samo nešto što je izloženo na sajtu, tj. deo, nisam baš stigao do njegovog odnosa prema religiji. Možda bi bilo dobro izneti neke citate, ili parafrazirati neke stavove, da bi se i ostali (tj. i mi koji nismo čitali) mogli uključiti na neki način.

Još jednom, dobrodošlica novom članu.

[Rale]

Hvala na dobrodošlici.

Sa Kolakovskim sam se "upoznao" slučajno. Naišao sam na njegovu knjigu 'Ključ nebeski/Razgovori sa đavolom' (BIGZ, džepna knjiga, 1990), krenuo sa čitanjem i pomislio da se radi o satiričaru. Moram priznati da sam se na mnogim mestima od srca smejao na sav glas... Onda sam kupio njegovu studiju 'Religija' i u belešci o piscu naišao na sledeće: Lešek Kolakovski je jedan od najistaknutijih savremenih poljskih filozofa. Rođen u Radomu (1927), studirao u Lođu, bio profesor filozofije na univerzitetu u Varšavi, kao kritičar "institucionalnog marksizma" morao da prebegne u Englesku... profesor je u Oksfordu. Objavio više filozofskih studija - knjiga: Skice o katoličkoj filozofiji (1955), Predavanja o srednjevekovnoj filozofiji (1955), Pogled na svet i svakidašnjica (1957), Pojedinac i nesavršenost, Sloboda i antinomija slobode u Spinozinoj filozofiji (1958), Beleške o savremenoj protivreformaciji (1962), antologija Filozofija XVIII veka (1959), čovek bez alternative (1960), Traktat o smrtnosti uma (1967), Glavni tokovi marksizma (1976), Religija (1982), Užas metafizike (1992)... Nažalost, imam samo 'Ključ nebeski' i 'Religiju', a ostale bih voleo da imam... Pročitao sam ono što si pisao i ponadao se da ću moći još da naučim o njemu... Moraćemo, izgleda, obojica da budemo 'radoznali'.

Evo i jednog citata, koliko da "zagolicam" pažnju...

( Ključ nebeski, str.10 )

2. Izrailjski narod i posledice nesebičnosti

    Deklarišući, u više mahova, svoju naročitu ljubav prema narodu izrailjskom, Bog je u jednom trenutku izjavio, manje-više, ovo: Ne zato što bi vas bilo više nego drugih naroda, prihvati vas Gospod i izabra vas - jer naprotiv, vi ste, kao što je opštepoznato, brojno najslabiji. Stupio sam s vama u savez zato što vas milujem.
    To je jasno i jedino razumno postavljanje pitanja. Ljubav ne traži obrazloženja. Ponekad ima pokušaja da se ona racionalizuje, govori se kako neko nekog voli zato što je takav a ne drugačiji, što se ovo ili ono u nekom ceni, što ima ove ili one vrline itd. Sve su to obična, nevešta i čak nepotrebna pravdanja. Autentično dopadanje ne mora da se pravda - dovoljno ga je utvrditi; nešto se dopada ni radi čega, bet ikakvog razloga, nesebično. Bog je, po mom mišljenju, postupio pošteno izjavljujući to svome narodu. I još više - izjavljujući svoje nesebično dopadanje i nižim nezasluženu volju da pruža zaštitu - on je prema svom narodu preuzeo izvesne obaveze koje su brzo imale da se ostvare. U toj izjavi Bog je blesnuo - priznajmo da mu se to dešavalo samo izuzetno - velikom vrlinom nesebičnosti.
    I šta iz toga? - upitaćete. Eto baš to! Šta iz toga! Deklaracija je, doduše, bila data već posle osloboženja iz Egipta, ali zato pre:
    Rimskog carstva
    španske inkvizicije
    Drajfusove afere
    nacionalno-radikalskog tabora
    Trećeg rajha
    i nekoliko drugih okolnosti slične prirode.

    Razmatrajući problem trezveno, teško je ne zapaziti da su se ta potpuno nesebična ljubav i izjave o naročitoj brizi, kakvom je narod božji trebalo da bude okružen od strane Tvorca, pokazali, po rezultatima, dosta niske vrednosti. Nameće se pitanje: da li je uopšte praktično računati na nesebičnu ljubav? Motiv je bio plemenit - bez sumnje, jer ljubav ni zbog čega, dopadanje čisto i programski, moglo bi se reći, lišeno razloga, sigurno je najviša vrsta naklonosti. Motiv, dakle, plemenit, a posledice plaćevne.
    Naravoučenije: ne uzdajmo se u nesebična osećanja. Računajmo na uzajamnost, ali ne na dobročinstvo. Primajmo obećanja samo onda kad onaj što obećava zna da ćemo moći da se odužimo. Desetine filozofa - s Tomasom Hobsom na čelu - ukazali su na uspešnost toga principa, a i da ne govorimo o svakodnevnom životu. Računajmo na to da ćemo uzeti onoliko koliko damo. O tome svedoči, uostalom, sama biblija, naime povest o Avelju i Kainu.
    ....

   
Možda nisam izabrao najreprezentativniji primer, možda je nekom ovo neozbiljno, ali me je upravo ovakav stil pisanja zainteresovao za Kolakovskog. U 'Religiji' već nije satiričan...

Kao što rekoh, nisam najvičniji, pa sam možda bio predug. Hvala na čitanju.

[Domaci Zdajnik]

Razmišljao sam o mogućnosti i smislu filozofiranja na mreži podstaknut razmišljanjem o općem smislu filozofiranja. A to pitanje mi je poteklo iz sećanja na Marxovu jedanaestu tezu o Fojerbahu. Naime, negde sam (u Marinkovićevoj Metodici nastave filozofije) naišao na reči da je poimanje i razumevanje sveta ujedno i njegovo menjanje, tako da se svaki dijalog, kako sam to izneo i u Manifestu organizacije, može smatrati menjanjem sveta. Naravno, to bi bilo suviše idealizovano, jer je menjanje doista zanemarivo u pogledu njegove fizičke izmene, ili izmene šireg polja duha. Istina, dijalogom utičete na onoga sa kim razgovarate, raspravljate i pretresate neki problem, menjate i sopstvene stavove, vršite preispitivanje. Kakva je razlika izmeðu takvog dijaloga i ovoga koji sprovodimo putem interneta?

Učeći o metodici voðenja dijaloga (filozofskog, ali i druge vrste), nailazim na reči da je bitno kako je pitanje postavljeno, kome, koliko je duboko posredovano u postavljaču, i naravno kako reagovati na moguće odgovore. Traži se neautoritarni sagovornik, ili dijalog bez voðe. Na forumu možemo poslušati te zahteve i imati razgovor koji bi bio jednak onom u amfiteatru. Zaista, ne vidim u čemu bi mogla biti razlika (možda bi moglo biti prednosti s obzirom na to da ovde ne možete upadati u reč drugome).

No, velim, brzo sam doveo u pitanje čitav taj filozofski razgovor, bilo u amfiteatru ili na mreži, s obzirom na zanemarljivost njegovog uticaja na svest drugih. Ne znam koliko bi to moglo da zanima filozofiju i filozofe, s obzirom na to da se Marx (od koga možda potiče ova ideja, ili makar biva aktualizovana) u savremenim tokovima čak i odbija smatrati filozofom, pa tako i ovo pitanje uticaja na ljude, na približavanju filozofije praxi, koliko se danas tiče filozofije.