Ne bih da dajem ocene jer filmovi nisu nešto vredni dublje analize i ocenjivanja.
Ne znam da li se ovo odnosilo baš na one filmove koje ste u tom postu opisali ili je uopšteno rečeno, što bih pre volio da jeste. Naime, sjećate se da sam na jednoj temi o Bergmani koju je osnovao Rinoteletabis kazao nešto što bi se možda moglo sažeti upravo u ovu vašegorecitiranu rečenicu, ali vi ste se toliko nepristojno ponašali u toj raspravi da je bilo nemogučno o tome prodiskutovati sas vama. Naime, sad mi dođe da ovde prenesem dio toga pa da vidim jeste li volni sada nešto o tomu prokomentirati.. Da, sada ču potražiti, moment prosim.
... No, ja bih uzeo sa velikom rezervom da tako što Bergman uopšte plasira na svoje celuloidne trake. Film je s jedne strane napredniji i zahvalniji medij od ostalih medija, ali s druge je posve kljast i nemušt. To se ponajviše uviđa u slučaju kada film pokušava prezentirati i razraditi jednu temu iz oblasti filosofije, psihologije ili neke druge govnologije, gde je u najvećem broju slučajeva veoma neuspešan i gotovo u svim slučajevima neuspešniji od medujima kao što knjiga. Poznato je da izrada filma po knjizi obično podrazumeva neophodno simplifikovanje i sakaćenje fabule romana, što na kraju rezultira gorim filmom u odnosu na književno delo sa istim naslovom. Intelektualni film se po mom mišljenju takođe uglavnom ograničava na jednostavno istraživanje određene intelektualne teme, bez nekog dubljeg uplitanja u problematiku i plasiranja kakvog - primera radi - apodiktičnog filosofskog sistema ili velike životne istine. To je valjda i slučaj sa Bergmanovim ostvarenjima. Gledalac će možda prepoznati neka pitanja koja će mu biti predmet kontemplacije i bezgraničnog zadovoljstva jer će se sebi učiniti pametan što ih je prepoznao i što o njima razmišlja (za razliku od dekadentne bagromase); no, to je uglavnom i najveće dostignuće jednog filma koji navodno obrađuje kakvu intelektualnu temu, dakle da gledaocu ponudi pregršt pitanja i dilema koje kao angažuju vijuge.i inicijalna poruka (poruga):
Ne verujem da Bergman razrađuje ideje egzistencijalizma na nivou koji to čini filosofska egzistencijalistička bagra od 'ajdegera do sartra. Ne verujem da gospodin Bergman može da nam prenese postulate i smisao tog pravca kroz, na primer, jednoiposatni prikaz žene koja leži u postelji i umire od raka, niti kroz prilično retke i banalne dijaloge između karaktera. Ne bih hteo da budem suviše isključiv kao što nisam bio ni u prethodnoj besedi - ostavio sam mogućnost da Bergman možda kakvim filmskim detaljima aludira na filosofiju egzistencijalizma te postavlja i istražuje neka od pitanja koja se odnose na taj filosofski pravac. Ali to nam svakako ne daje za pravo da kategorički iznosimo stav da on šalje jasne egzistencijalističke poruke. Čak i da tako što ipak egzistira na nekoj od Bergmanovih filmskih traka morali bismo se zapitati koliko je ta poruka kvalitetna ako se usporedi sa porukama egzistencijalizma u nekom od spisateljskih paketića gospodina Sartra; drugim rečima, da li je jedan reditelj sposoban da umetne i razradi na kvalitetan i dosledan način čitave postulate jednog filosofskog pravca u neki film, koji je po svoj prilici fokusiran na prikazivanje nekih prozaičnih priključenija karaktera, kako to najčešće i jest slučaj sa Bergmanovim a i filmovima mnogih drugih reditelja.Da. U stvari, siže ove gornje stvari je da film po sadržaju nikad ne može parirati knjizi, i da stoga takav medij ne bi trebalo preterano glorifikovati (pogotovu ako imamo situaciju
knjiga vs film pravljen po toj knjizi), drugim riječima - film ne zahtjeva neku dublju analizu jer mu je dubina po prirodi stvari ograničena. To je iz mnogo razloga, pre svega zato što je film skoncentrisan na sliku (on i pripovjeda slikom), dok filmisko palamuđenje na koju god temu zavisi od dijaloga između aktera, naratora ili i jednog i drugog u kombinaciji. Činjenica je da bi koji god film u pokušaju da prikaže karaktere koje tako dubinski palamude ili misle ( poslednje se postiže slikom i naracijom karaktera
iza slike, dok u latinoameričkim serijama glumci misle naglas,
direktno na platnu, u sceni) bio bi vjerojatno strahovito dosadan. No, to nije neizvodljivo, ali postavlja se pitanje kako vizuelno osmisliti te momente intenzivne konverzacije ili introspekcije, kojim slikama ilustrovati na primjer uvodni dio Selimovićeve Derviš i Smrt, ili sve one teške i duge momente u kojima se Ahmed premišlja o čemu, gde apstraktnost misli potiskuje i/ili onemogućava vizuelizaciju - tako prekopotrebnu našem mozgu, koji osmišljava ono što čita.
Zato sam se i ljutio kada je neki umnik na temi o Bergmanu kazao da potonji u svojim filmovima razrađuje ideje egzistencijalizma. Ho, no, u redu, ne treba sporiti da Bergman na momente pravi neke aluzije na ovo filosofsko stanovište, ali zbilja, da li jedan film pa bio i Bergmanov može tako dubinski govoriti o, razraditi, prikazati tako složenu ideju, da li može implicirati tu razinu apstrakcije i kompliciranosti koja se pretumbava i koja je prijedmet disekcije u jednom filosofskom manifestu ili kakvoj noveli, romanu? Možda bi mogli dat afirmativan odgovor, ali po koju cijenu? Kako bi izgledao taj film? Jel bi bijo zanimljiv za naše oči?
Vjerovatno prvo treba snimiti takav film, pa onda na primjeru potražiti odgovor.
