Ja ću sad sve da prepišem iz odeljka Erlove knjige "Uvod u filozofiju" o estetici, pa da vidite što on lepo objašnjava.
Prvih dvadeset hiljada karaktera:
Estetika se bavi pojmovnim problemima vezanim bilo za prirodno lepo, za lepotu planina ili zalaska Sunca, na primer, bilo za umetnička dela kao što su slike ili simfonije. Stoga je estetika šira od filozofije umetnosti, koja se bavi samo umetničkim delima (predmetima koje su načinili ljudi). Prvo pitanje koje treba razmotriti jeste da li planine, zalasci Sunca, slike i simfonije imaju bitna zajednička svojstva i čine homogenu klasu. Na ovo pitanje se ne može adekvatno odgovoriti a da se ne razmotri pitanje da li sama umetnička dela obrazuju jedinstvenu klasu: drugim rečima da li rukotvorine koje su umetnička dela imaju važna (ili netrivijalna) zajednička svojstva?
Oni koji na ovo pitanje odgovaraju negativno drže da medju umetničkim delima postoje porodične sličnosti. Prema ovom gledištu, umetnička dela u svojoj ogromnoj, nesvodivoj raznovrsnosti pokazuju složene obrasce unakrsnih sličnosti i razlika. Ono što spada u kategoriju umetnosti zavisi, bar delimično, od istorijski promenljivih odluka o tome kako te sličnosti i razlike treba procenjivati. Prema najekstremnijem gledištu, zainteresovane strane se - veoma često, sa neskriveno ekonomskim interesom za to šta će se računati u umetničko delo - upuštaju u neku vrstu pregovora o tome da li nešto spada u kategoriju umetnosti ili ne, s odgovarajućim zahtevima, protivzahtevima i kompromisima. Hipoteza da muzeji, galerije, ugledni kritičari itd. propisuju šta će se računati u umetničko delo poznata je kao institucionalna teorija umetnosti.
Medjutim, većina filozofa umetnosti ne prihvata čisto istorijsko/sociološko objašnjenje toga šta se ubraja u umetnička dela. Mada umetnička dela obrazuju veoma šaroliku klasu, ona ipak imaju neke zanimljive zajedničke odlike. Razmotrićemo sledeće sugestije:
1. Sva umetnička dela zahtevaju da ih posmatramo s posebnim stavom: da ih vrednujemo nezavisno od koristi. Štaviše, umetnička dela nam se dopadaju čak i kad ne služe nikakvoj svrsi.
2. Sva umetnička dela imaju neke posebne formalne osobine. Estetska forma je težak pojam - pojam, u stvari, koji se opire našim naporima da pružimo neku verbalnu definiciju; pa ipak, kod svake vrste umetnosti mi prepoznajemo instance estetske forme.
3. Sva umetnička dela mogu da izazovu posebna iskustva, poznata kao estetska iskustva.
4. Sva umetnička dela izazivaju posebnu vrstu zadovoljstva kod onih koji uživaju u njima.
5. Sva umetnička dela mogu biti izvor posebne vrste znanja.
Ove sugestije nisu uzajamno nesaglasne; u stvari, sve mogu biti ispravne. One mogu zaista pripadati jednom jedinstvenom objašnjenju toga zašto je umetnost toliko značajna.
Istorijski gledano, bilo je i drugih ideja kako da se objasni priroda umetnosti. Teorije podražavanja, ili mimeze, tvrde da umetnička dela vrednujemo kao posebno uspešna podražavanja prirode. Teorije izraza, ili ekspresije, tvrde da umetnička dela cenimo kao posebno delotvorne izraze naših najdubljih osećanja. (Zapravo, svaka od ovih teorija možda izražava jednu stranu onoga što umetnost čini.)
Najzad, postoji i pitanje o objektivnosti ukusa. Očigledno, neće se svim ljudima dopasti isto umetničko delo. Ima li nekog objektivnog merila prema kojem bi čoveku trebalo da se X svidja više od Y-a? Možemo li kritikovati nekoga zato što mu se Y svidja više od X-a? Ne daju svi filozofi umetnosti iste odgovore na ova pitanja.
ESTETIKA I FILOZOFIJA UMETNOSTI
Etimologija
Termin estetika dolazi od grčke reči
aistheton, što znači ono što može biti opaženo čulima. Medjutim, moderan filozofski termin
estetika uveo je tek 1750. A.G. Baumgarten [A.G.Baumgarten] (1714-1762). U smislu u kojem je Baumgarten upotrebljavao ovaj termin, estetika je nauka o znanju koje pružaju čula (takozvano čulno saznanje). Ona je suprotstavljena logici, ili nauci o znanju koje stičemo čistim mišljenjem (takozvano intelektualno saznanje). Baumgarten je takodje smatrao da je cilj estetike lepota, dok je cilj logike istina. Od ove ideje potiče karakteristična moderna upotreba reči
estetika.
Reč
umenost prvobitno je značila umeće ili veštinu, i odgovarala grčkoj reči
techne (od koje potiču reči
tehnika i
tehničko). U antici, "umetničko delo" je jednostavno bio ma koji predmet čija je proizvodnja zahtevala umeće ili veštinu. Tek je postepeno, počev od sredine sedamnaestog veka, "umetničko delo" počelo da znači "delo
lepe ili
visoke umenosti". U sklopu ovog istog istorijskog procesa, "umetnik" kao samostalan stvaralac počeo je da se razlikuje od "zanatlije", ili "majstora" koji svoje umeće upražnjava samo da bi zadovoljio zahteve mušterija.
Prirodni objekti i rukotvorine
Stvari koje postoje u prirodi, poput stena, kristala i morskih školjki, kao i masivne prirodne fenomene poput planina oblaka i vodopada, mnogi ljudi doživljavaju kao prijatne ("lepe za gledanje") ili čak - posebno u slučaju grandioznih prirodnih pojava - kao uzvišene ili dostojne divljenja. Ova se vrsta divljanje i uživanja u prirodi očigledno razlikuje od usko praktičnog gledišta koje u stanama vidi mogući gradjevinski materijal, morske školjke kao mogući izvor hrane i tome slično. Naše
ne-praktično (ili
kontemplativno, ili
nezainteresovano) zanimanje za prirodu veoma je slično interesovanju koje u nama izazivaju one rukotvorine koje su umetnička dela. (Zapazimo da se
nezainteresovano obično u estetici koristi kao tehnički termin koji znači ne-praktično.)
Rukotvorine se mogu podeliti u tri opšte klase:
1. one koje su praktično korisne, ali ne izazivaju nezainteresovano dopadanje;
2. one koje su i praktično korisne i izazivaju nezainteresovano dopadanje i
3. one koje nisu praktično korisne, ali izazivaju nezainteresovano dopadanje.
Umetnička dela spadaju u treću klasu.
Prirodni objekti i umetnička dela
Pošto su mnogi prirodni objekti, veličanstvene prirodne pojave i umetnička dela slični po tome što izazivaju nezainteresovano dopadanje, čini se da bi jedna kategorija - "estetičko" - trebalo da ih sve obuhvati. Medjutim, ima brojnih argumenata da to nije tako.
1. Umetnička dela mogu da izražavaju ideje ili osećanja, ali priroda to ne može
2. Umetnička dela - slično rečenicama, ali za razliku od prirodnih objekata - mogu da
znače nešto. Ova teza se možda može bolje izraziti na drugi način: umetnička dela, slično rečenicama, ali za razliku od prirodnih objekata, mogu da utelovljuju
komunikativne namere. Kada čitamo jednu pesmu, pretpostavlja se da smo potaknuti da upitamo "Šta pesnik pokušava da kaže?" Izvesno je da nismo pozvani da postavimo ovakvo pitanje kada posmatramo neki vodopad ili oblak.
3. Umetnička dela mogu da podražavaju prirodu (i da zbog toga budu hvaljena), ali priroda ne može da podražava prirodu.
4. Jedna jedina kategorija estetskog je osporena time što je osporena sama ideja nezainteresovano dopadljivog. Istorija umetnosti nam pokazuje, tvrdilo se, da su slike, na primer, gotovo uvek bile naručivane u neke praktične svrhe, kao što je podsticanje religioznog žara, zarad prestiža njegovih vlasnika ili kao investicije. Sve što ovaj argument pokazuje, medjutim, jeste da umetnička dela spadaju u hibridnu kategoriju onog što je praktično korisno i estetski prijatno - baš u kategoriju u koju spadaju i svi oni prirodni objekti koji mogu biti korisni i u kojima se može uživati.
"UMETNIČKO DELO" I PORODIČNE SLIČNOSTI
Raznovrsnost
Filozofe često optužuju da traže više jedinstva nego što predmeti o kojima misle zaista ispoljavaju. Nigde ova primedba nije prihvatljivija nego u slučaju umetničkih dela. Argument da je fundamentalno pogrešno tragati za jedinstvenim pojmovima (definisanim pomoću relativno malog broja zajedničkih svojstava) zasniva se na očevidnoj raznovrsnosti umetničkih dela. Postoji mnogo različitih vrsta ili kategorija umetničkih dela. Razmotrimo sledeću veoma kratku listu parova: romani i simfonije, skulpture i klavirske sonate, slike i ljubavna poezija, baleti i akvareli. Štaviše, u okvirima svake kategorije postoji ogromna raznolikost. Uzmimo slike, na primer: neke slike su zamišljene da ispričaju priču. Neke slike su zamišljene da pruže podrobna vizuelna obaveštenja o jednom jedinom predmetu. Neke slike pak predstavljaju svakodnevnu stvarnost. Druge prikazuju čisto imaginarne i potpuno fantastične svetove. Zatim, neke slike teže da prikažu stvarnu boju objekta. Na nekim slikama se boja koristi da bi se izazvala emocionalna reakcija - mnoge
različite emocionalne reakcije. Ovaj se spisak može veoma proširiti.
Nije čak ni istinio, nastavlja se u argumentu na osnovu raznovrsnosti, da se nastoji da sve slike budu nezainteresovano prijatne. Mada su neki rani mislioci - na primer, svi pisci o umetnosti iz osamnaestog veka - pretpostavljali da umetnost treba da bude prijatna, mnogi naši savremenici (umetnici i neumetnici bez razlike) odbacuju tu ideju. Savremeni slikar možda želi da njegova slika bude remeteća, provokativna, bolna i/ili uznemiravajuća, a ne lepa, ljupka, ili uopšte uzev prijatna za posmatranje. Sve to vodi karakteristično savremenom paradoksu "Dopadaju mi se X-ove slike zato što su tako uznemiravajuće", ili "Dopadaju mi se Y-ovi romani zato što su tako provokativni".
Procena argumenata na osnovu raznovrsnosti
da li treba da zaključimo kako je pojam "umetničkog dela" pojam koji počiva na porodičnoj sličnosti i koji okuplja istorijski povezane ali fundamentalno raznovrsne entitete? Ne daju svi filozofi umetnosti isti odgovor na ovo pitanje. Očigledno, raznovrsnost je od ogromnog značaja, posebno kad imamo na umu da govorimo o svim rukotvorinama koje bi mogleda steknu status "umetničkog dela",
kad god i
gde god da su stvorene. U sledećih pet odeljaka bacićemo pogled na pokušaje da se otkrije jedinstvo uprkos ovoj očiglednoj raznovrsnosti; drugim rečima, pogledaćemo predložene zajedničke odlike umetničkih dela.
UMETNIČKA DELA: ZAJEDNIČKE ODLIKE
Estetski stav
Nezainteresovana zainteresovanost
Čak i ako se prihvati da nisu sva umetnička dela nezainteresovano prijatna, još uvek se može tvrditi da skoro sva izazivaju "nezainteresovanu zainteresovanost". Ovde prvo treba reći da izraz
nezainteresovana zainteresovanost nije
contradictio in adjecto. Možemo da razlikujemo praktične interese - potreban mi je ili hoću objekat O zato što O mogu da upotrebim za nešto što mi treba ili što želim - od čiste zainteresovanosti. Pošto neki ljudi smatraju da je ideja čiste zainteresovanosti zagonetna, sledeće poredjenje može biti od pomoći. Čista zainteresovanost je nalik pukoj radoznalosti: često uživamo da doznamo ono što nam stvarno nije potrebno da znamo. Za većinu nas, tračevi o životu filmskih zvezda koje čitamo u štampi spadaju u ovu kategoriju.
Estetski stav
Da bismo razumeli čistu zainteresovanost moramo da joj pridjemo na odgovarajući način - treba da zauzmemo
estetski stav. To je jednostavno stav koji imamo kad smo zainteresovani za nešto a da pri tom nismo rukovodjeni praktičnim interesima. Verovatno svako ponekad zauzima estetski stav, a on se može steći i vaspitavanjem.
Verovatno je takodje istina da estetski stav - u najmanju ruku, u nekom trajnom obliku - jeste luksuz dostupan samo ljudima čije su životne potrebe relativno zadovoljene - to jest, ljudima koji sebi moguda priušte odmor od bavljenja svojim osnovnim potrebama. Ovakvom gledištu se može uputiti primedba da je potreba da se u ovom ili onom vidu oseti nezainteresovana zainteresovanost i sama osnovna čovekova potreba. Medjutim, ovo je očigledno tvrdnja koju bi bilo teško proveriti.
Ekonomično opažanje
Očevidno je istina da kad smo zabavljeni nekom praktičnom aktivnošću, opažamo upravo onoliko stvari koliko je potrebno za ostvarenje datog cilja. Prepoznavanje drugih ljudi je dobar primer. Obično ljude posmatramo toliko dugo koliko je potrebno da ih prepoznamo. Neki muževi, mada se pretpostavlja da mogu da prepoznaju svoje supruge, ne mogu da se sete boje njihovih očiju (Čini mi se da se ovde radi o nekoj razlici izmedju polova!) Ova vrsta ekonomije (mada je neprijatna u upravo navedenom slučaju) uopšte uzev je veoma dobra stvar. Kada zauzmemo estetski stav, bilo zato što ga neki objekat izaziva bilo što ga promišljeno usvajamo, više nismo rukovodjeni praktično svrhom koja nameće ekonomično opažanje. Potrebno nam je više vremena (što u praksi ne mora da bude duže od još nekoliko sekundi) i opažamo ceo niz prikazanih odlika.
Estetska udaljenost
Termin estetska udaljenost se koristi da bi se ukazalo na suspenziju preokupiranosti običnim brigama i problemima koju zahteva estetski stav. Zauzimajući estetski stav, mi se "udaljavamo" od svakodnevnog praktičnog stava.
Estetska udaljenost se ponekad isto tako upotrebljava da se ukaže na izvesna svojstva samih umetničkih dela koja nas navode da zauzmemo estetski stav. Na primer, dramski komadi se obično izvode na pozornici i počinju dizanjem zavese. Sabijanje dugih perioda "stvarnog vremena" u nekoliko sati pozorišnog vremena takodje stvara estetsku udaljenost.
Esteticizam
Umetnici se mogu definisati kao zanatlije koje imaju sposobnost da stvaraju rukotvorine koje kod nas izazivaju nezainteresovanu zainteresovanost. Naravno, prikladno je zauzeti estetski stav prema tim objektima. Ponekad se tvrdi da, pošto usvojimo estetski stav prema rukotvorinama koje nemaju praktičnu svrhu a koje zovemo umetničkim delima, možemo da ga potom proširimo i na druge stvari. To se dešava, na primer, u "estetskom prisvajanju" rukotvorina prvobitno načinjenih u čisto praktične svrhe. (Ovde,
praktično obuhvata i objekte načinjene u religijske svrhe.) To se dešava i kad prirodu posmatramo
kao da je ona umetničko delo.
Postoji opšte slaganje da se estetski stav ne može neograničeno primenjivati.
Esteticizam se definiše kao prekomerno širenje estetskog stava, a
esteta (uopšte uzev, pežorativan termin) kao osoba koja zauzima estetski stav u neprikladnim situacijama. Ekstreman primer bi bila osoba koja sedi na plaži i posmatra davljenje kao da je to balet. "Kako su zanimljive te ruke koje mlataraju", kaže ona sebi, "kako zanimljivo zvuče ti krici." Takva osoba bi bila kriva zbog esteticizma, kao što bi to bio i inženjer koji gradi most koji lepo izgleda ali se ruši pod težinom prvog voza koji preko njega prelazi (zato što se inženjer više brinuo oko toga kako most izgleda nego oko njegove čvrstine).
Estetska forma
Struktura i obrazac
Svi objekti kojih smo svesni imaju strukturu i obrazac. Čak i u slučaju onoga što se opisuje kao
bezoblično (ili
amorfno), činjenica je da ono ima tako složenu strukturu da oko ili duh nisu u stanju da je odmah shvate. Mi smo zainteresovani za strukturu iz raznih razloga; jedan je taj što, praktično govoreći, ono što smo u stanju da uradimo sa objektima zavisi od njihove strukture. Nauka proučava strukture s teorijske/kognitivne tačke gledišta; medjutim, istina je da neke strukture izazivaju nezainteresovanu zainteresovanost. Estetska forma je opšti termin za takve strukture.
Priroda estetske forme
Nema adekvatne verbalne definicije estetske forme. Kao prvo, forma u raznim umetnostima ima različita značenja. U muzici, forma je stvar načina na koji su povezane note; analiza muzičke forme zahteva pozivanje na harmoniju, kontrapunkt, ritam i tome slično. U sikarstvu je forma stvar toga u kakvim se složenim odnosima nalaze pigmenti na površini platna. U skulpturi, najzad, forma je stvar oblika koji je dat trodimenzionalnom komadu materije.
Mnogo se teži problem, medjutim, javlja u analizi estetske forme. To se može objasniti na sledeći način: razmotrimo skup apstraktnih (nereprezentativnih) slika, od kojih su neke veoma dobre slike, a neke veoma loše. Svaka slika, bez obzira da li je dobra ili loša, predstavlja strukturu pigmenata s izvesnim oblicima ili formama. Ali će samo dobra slika utelovljavati estetsku formu - to jest, imaće formu koja budi nezainteresovanu zainteresovanost, ili, kao što se ponekad kaže, u kojoj se može uživati "radi nje same".
Znalci/znalaštvo
Ljudi koji ne cene apstraktne slike možda ne vide nikakvu razliku izmedju dobrih i loših slika. Medjutim, za poznavaoce - osobe koje su razvile ukus, imaju široko iskustvo i izoštrene
diskriminativne moći, razlika izmedju dobrih i loših slika će biti očevidna. Pa ipak, znalci neće moći da dokažu da su slike koji oni hvale bolje od drugih. To ne znači, medjutim, da stvarno i nema nikakve razlike izmedju slika koje izazivaju nezainteresovanu zainteresovanost i onih drugih.
Učenje kako da se prepozna estetska forma može biti dugotrajan proces, koji zahteva mnogo brižljivog, promišljenog i komparativnog posmatranja. Sličan proces brižljivog, promišljenog, komparativog čitanja vodi poznavanju književnih umetničkih dela.
Forma/sadržaj
Drugi način pristupanja pojmu estetske forme jeste razmatranjem standardne suprotnosti izmedju forme i sadržaja. Često možemo, bar na grub način, da razlikujemo predmet umetničkog dela - ono o čemu je to umetničko delo - od načina na koji je taj predmet obradjen. U slučaju reprezentacionog slikarstva, na primer, možemo da razlikujemo ono što slika prikazuje od toga kako je naslikana. Slično tome, možemo da razlikujemo ono što pesma govori od načina na koji to saopštava.
Ono što slika prikazuje, što pesma govori, odnosno - uopšte uzev - predmet umetničkog dela, naziva se njegovim
sadržajem, sve ostalo je
forma. U estetici postoji znatno neslaganje oko toga da li se distinkcija forma/sadržaj može održati. Ono oko čega postoji opšte slaganje jeste to da dva umetnička dela koja imaju različite forme ne mogu imati isti sadržaj, zato što su forma i sadržaj uzajamno zavisni. Medjutim, kod mnogih umetničkih dela ipak možemo da, na relativan način, razlikujemo formu i sadržaj. Na osnovu te disktinkcije, možemo da definišemo dve krajnosti: filistarstvo i formalizam.
Filistarstvo
Filistar je osoba koja ne ceni posebne kvalitete umetničkih dela - grubo govoreći, ona je suprotnost znalcu. Jedna strana filistarstva je preterano zanimanje za predmet ili sadržaj umetničkog dela, praćeno relativnom ravnodušnošću prema njegovim čisto formalnim kvalitetima, kvalitetima specifičnim za medijum tog dela. Osoba koja kaže "Svidja mi se svaka slika ukoliko je to slika mačke" spada u ovu vrstu filistra.
Formalizam
Formalizam je gledište da vrednost umetničkog dela u potpunosti zavisi od njegovih formalnih kvaliteta - to jest, od njegove estetske forme. Prema strogom formalisti, ono što Šekspirove sonete čini velikim umetničkim delima jesu odlike koje se odnose na njihovu metrički kompoziciju - to jest, efekti posebni za medijum kao što su asonanca i aliteracija. Soneti bi, prema ovom gledištu, bili podjednako vredni i da se odnose na dvojno knjigovodstvo a ne na čovekovu lepotu, želju i ljubav.
Formalističko stavište je prihvatljivije u slučaju nekih umetničkih dela nego u slučaju drugih. Ali, čak i u muzici - koja se smatra najčistijom, najapstraktnijom, ili bar umetnošću koja je najmanje "o" nečemu - obično postoji neko ukazivanje na svetovna osećanja. Formalista s pravom ističe upravo one kvalitete koje filistar zanemaruje, ali bilo bi pogrešno tvrditi (kao što to čine neki formalisti) da su to
jedina važna svojstva.
