Juče sam odgledao jedan domaći film, mada domaće filmove izbegavam. Taj film je rađen čini mi se još pre petnaest godina, i tiče se protesta u Srbiji 1992. godine u Beogradu. Film se zove "
Tamna je noć" i verujem, prema onom što sam video, da slobodno može da se nazove jednim od najboljih filmova na srpskom jeziku koji je ikada napravljen.
Film je sa tehničke strane daleko od zadovoljavajućeg, i prema formi i čistoj umetničkoj vrednosti ne odskače i ne razlikuje se od najkomercijalnijih srpskih filmova. Ono što ovaj film odvaja od drugih je tema kojom se bavi i rediteljeva moć da kroz scene i dobar scenario zarazi publiku za ideju slobode i borbe za slobodu, koja je ovoj državi i ovom društvu bila i ostala potreb(n)a. Ukratko, radnja se događa u Beogradu, a vreme je početak jugoslovenske krize, 1992. godina i doba studentskih protesta. Film prikazuje problem angažmana, ljude koji različito reaguju na društvenu katastrofu koja je sve intenzivnija. Država deli pozive za vojsku, a jedan od pozvanih je i student koji igra glavnu ulogu u filmu. Pred njim je dilema da li da ode iz zemlje, ili da ipak prihvati njen poziv da ode u rat i tako rizikuje svoj život politici i u korist onih ljudi protiv kojih se do juče u protestima borio. Sa druge strane, ljudi koji nisu neposredno ugroženi režimom sede mirno i posmatraju proteste, uz režim su i misle da je svaki protestant u stvari strani plaćenik. U ratu se junak ovog filma povređuje, u stvari puca sebi ceo šaržer u nogu i vraća se u Beograd na oporavak. Život mu je upropašćen, i ostaje da se pita zbog čega je to tako moralo da bude.
Film može da probudi želju za borbom, za zadovoljenjem pravde, otporaški je i goni na delanje. Budi ono humanističko u čoveku, ali ih i pokušava razumeti, koliko je to moguće. Prikazuje par napaćenih prosečnih srpskih porodica za vreme rata koji se čini sasvim besmislenim. Konačno, autor ovog filma sve vreme prikazuje tu istinu koje Srbija kao da nije svesna čak ni nakon tzv. demokratskih promena.
